Фјодор Достојевски

За крузер, видите чланак МС Феодор Достоевскиy.

Фјодор Михајлович Достојевски (11.11. 1821. - 9.2. 1881.) је руски књижевник познат као један од првих представника психолошког реализма у европској књижевности.

Фјодор Достојевски
Биографске информације
Рођење	(1821-11-11)11. 11. 1821. Москва, Руско Царство
Смрт	9. 2. 1881. (доб: 59) Санкт Петербург, Руско Царство
Образовање
Занимање	романописац
Опус
Знаменита дјела
Браћа Карамазов Злочин и казна
Инспирација
Од писци: Мигуел де Цервантес, Цхарлес Дицкенс, Едгар Аллан Пое, Фриедрицх Сцхиллер, Хоноре де Балзац, Николај Гогољ, Вицтор Хуго, Е.Т.А. Хоффманн, Михаил Љермонтов, Александар Пушкин, филозофи: Михаил Бакуњин, Висарион Белински, Николај Чернишевски, Георг Wилхелм Фриедрицх Хегел, Александар Херцен, Константин Леонтијев, Адам Мицкиеwицз, Сергек Нечајев, Михаил Петрашевски, Владимир Соловков,, Тихон из Задонска
На Кнут Хамсун, Рицхард Браутиган, Цхарлес Букоwски, Алберт Цамус, Сигмунд Фреуд, Wитолд Гомброwицз, Франз Кафка, Јацк Кероуац, Јамес Јоyце, Цзесłаw Миłосз, Yукио Мисхима, Алберто Моравиа, Ирис Мурдоцх, Фриедрицх Ниетзсцхе, Марцел Проуст, Аyн Ранд, Јеан-Паул Сартре, Александар Солжењицин, Wисłаwа Сзyмборска, Ирвине Wелсх, Лудwиг Wиттгенстеин, Цормац МцЦартхy, Кен Кесеy

Достојевски је у младости био радикални противник руског царског режима те је године 1849. ухапшен, осуђен на смрт и у тренутку лажног погубљења помилован те послан на дугогодишњу робију у Сибиру. То је искуство с временом довело до еволуције његових политичких ставова од либерализма према конзервативизму и одбацивању западних вриједности. Достојевски је био познат као патолошки коцкар, што је имало битан утицај на његов књижевни рад - било као инспирација, било као потицај на писање како би покрио финанцијске губитке.

Његови романи, попут Злочина и казне и Браће Карамазових, се сматрају инспирацијом за егзистенцијалистички правац филозофије у 20. вијеку.

Украјинско поријекло

Један од првих познатих предака Фјодора Достојевског с очеве стране јесте Данило Ртишчич чији писани траг је забиљежен 1506. у украјинском полишком селу Достојив (данас Бјелорусија) по којем је Достојевски добио презиме. Тек се претпоставља да је руски писац с једне стране имао татарске коријене преко писца Аслана Мурзе који је на источнославенске просторе пристигао у склопу Златне Хорде.

Једна обитељска страна Достојевских потом је преселила у украјинску регију Волињ гдје се по први пута 1570.-тих биљежи име Федир Достојевски који је радио у представничкој служби пребјеглог московског кнеза Андреја Курбског. Презиме из обитељи Достојевских затим се поновно сусреће 1664. у мањем украјинском мјесту Серкуњ, у Волињској области. Такођер у сусједном мјесту Кличковци гдје су једно вријеме обнашали дужности локалних представника и затим постали велепосједници истог мјеста. У истом раздобљу забиљежена су имена Карла Достојевског и његова сина Хомера.

Године 1775. Достојевски су продали посједе у Кличковцима, а њихов потомак Григориј Хомерович Достојевски преселио се у мјесто Јанушпоље покрај града Житомира гдје је постао свећеник. Његови син и унуци такођер су постали свећеници: син Јан служио је у украјинској регији Подиљи, а његови синови Андриј и Михајло служили су у селима Скала и Вијтивци (Виничка област).

Дјед руског писца Андриј Достојевски такођер је био свећеник у раздобљу од 1782. до 1820. године. Његова љубав према Украјини истицала се прије свега у његовом украјинском рукопису. Након њега Вијтивцима је управљао његов син Лев (1820.-1829.), а други син Михајло (иначе отац руског писца) похађао је школу у Шаргородском сјеменишту (Виничка област) гдје је као један од најбољих студената послан на Медицинску академију у Москву. Михајло Достојевски након завршеног студија постао је један од најбољих лијечника у московској Маријинској болници за сиромашне.

Данас се у украјинском мјесту Каљник могу наћи гробови из обитељи руског писца Фјодора Достојевског. Такођер је познато да у градовима Кијеву, Одеси, Макијвци и Винницји живе рођаци Фјодора Достојевског, а неки од њих не носе његово презиме. У мјесту Вијтивци отворен је музеј Фјодора Достојевског у којем је представљена његова повезаност са украјинском културом, украјинским друштвеним размишљањима и самом Украјином.

Младост и књижевни почеци

Родилиште у којем је рођен Фјодор Достојевски

Син лијечника, припадника нижега племства којега су убили властити кметови због окрутнога поступања и садистичких мучења и понижавања, Достојевски похађа и завршава војно-инжењерски студиј у Петрограду, но рано одлучује да ће се посветити списатељскому позиву. Преводи Балзацову «Еугенију Грандет» и под утјецајем Гогоља пише своје прво дјело, дуљу приповијест «Биједни људи» (1846.), епистоларнога облика, која је одушевила најзначајнијега рускога критика Висариона Бјелинског и лансирала Достојевскога у сферу руских књижевних кругова. У то се доба Достојевски приближава и улази у кружок утопијских социјалиста које је предводио Буташевич-Петрашевски, чија се "револуционарна" дјелатност састојала углавном од приватних расправа о будућности Русије, реформи друштвенога сустава, демократизацији и ослобођењу од кметства. На књижевном плану, слиједило је прво доиста снажно, «достојевскијанско» остварење, кратки роман «Двојник» (1846.) у којем је приказан расап личности чиновника Гољаткина који тоне у схизофренију у низу халуцинација у којима се мијешају збиља и менталне пројекције. То изворно дјело није наишло на задовољавајућу рецепцију, поглавито због психолошкога понирања и радикалнога растакања стварности у свијести протагониста, што је надилазило каноне онодобне естетике темељене понајвише на друштвеној критици.

Достојевски као инжењер

Пријелом: Каторга и Сибир

Пријелом у животу Достојевскога долази 1849., након забране клуба "Петрашеваца", ухићења те садистичке фарсе што ју је извела царска полиција: аутор и његови другови у зору су изведени на инсценирано стријељање, и док су очекивали егзекуцију пред стрјељачким стројем, дошла је "царска помиловница" којом су, тобоже, помиловани и осуђени на сибирску робију и прогонство. У ствари, царистички ауторитети нису ни мислили стријељати збуњене петрашевце, него се радило једино о иживљавању над немоћним људима. На робији Достојевски проживљава идеолошку преобразбу (о којој постоје различита мишљења). Из супротстављених је ставова доста видљиво да је Достојевски и прије робије нагињао кршћанском мистицизму, те да његов утопијски социјализам није слиједио материјалистичке доктрине попут Феуербацхове, него из идеалистичких назора Фоуриера и Сцхиллера - схваћања која је касније исмијавао, но која нису престала бити средиштем његових опсесија. Ново у свјетоназору Достојевскога након сибирске каторге јест глорификација царизма, рускога православља и национализма, те опћенито протузападних ставова у којима се Достојевски приближио славјанофилима, но никад потпуно. Писац је четири године робијао, а након тога морао је четири године служити као обичан војник у суровим увјетима забачених крајева азијске Русије.

Повратак из земље мртвих

Достојевски након повратка из егзила

Након повратка у Петроград Достојевски објављује «Записе из мртвога дома» (1860.-1862.), фикционализирани опис властита робовања, пун реалистичких приказа супатника-робијаша. Та књига остварује велик успјех и доноси аутору дјеломичну цареву рехабилитацију. Но, несређене обитељске прилике (први брак с хистеричном удовицом која је боловала и умрла од туберкулозе), као и особна људска драма (појачавање симптома епилепсије, коцкарска страст која убрзо прелази у опсесију, смрт брата Михајла с којим је заједнички уређивао новине, којему је након тога морао уздржавати бројну обитељ), доводе Достојевскога у тешку ситуацију која је дјеломично успорила његово стваралаштво - примјер је роман «Понижени и увријеђени» (1861) који, унаточ за писца "репрезентативном" наслову, заостаје за већином његових пријашњих, а камоли будућих дјела.

Да би побјегао пред вјеровницима, аутор одлази на путовање у Еуропу (1862.), када борави у Њемачкој, Француској, Италији и Енглеској. У Лондону посјећује Херцена и Бакуњина. Тијеком 1860-их у још је неколико наврата посјетио Еуропу, овај пута с другом женом, Аном Сњиткином, која му је донијела обитељски мир и срећу, постала мајком његове дјеце (у Русији још живе директни потомци Достојевскога, и то у биједним материјалним околностима у које су их бацили комунистички тоталитаризам и посљедице капитализма након распада СССР-а) те га одвикла од коцкарске овисности.

Велико креативно раздобље

Извадак из Браће Карамазових

Године 1864. Достојевски објелодањује бриљантне «Записе из подземља» - један од најинтензивнијих исповједних кратких романа, претечу сличних дјела Цамуса, Крлеже, Целинеа или Андрејева. У њему је писац примијенио низ поступака у којима је иновирао прозу и поставио образац својих будућих великих романа: идеолошки обрачун с утопијским и опћенито "хуманистичким" стереотипима, низ есејистичких поглавља која су есенцијално драматизирани сократовски дијалози вођени у атмосфери набијеној страстима и скандалима; журналистички стил којему је једина сврха функционалност у приопћавању ауторове визије, а не естетски доживљај; психолошку типологију која обухваћа најчешће кротке и понизне кршћане (Соња Мармеладова, Аљоша Карамазов, кнез Мишкин), нихилистичке цинике (Свидригајлов, Николај Ставрогин), радикалне интелектуалце у борби против свих опћеприхваћених вриједности или "религиозне атеисте" (Родион Раскољников, Иван Карамазов, Кирилов), дјецу из "случајних обитељи" и људе којима је повријеђено достојанство (јунак романа «Младић», «Записи из подземља»). Достојевски је развио технику струје свијести давно прије но што је постала популарна у англоамеричком роману 20. ст. (примјер је дуља приповијест «Кротка»), сажео је радњу у свега неколико дана («Идиот») или сати, дајући временски пресјек у свијести наратора («Кротка»), те створио истински "полифони роман" (како га је назвао истакнути руски теоретик Михаил Бахтин) у којему многогласје идеолошке и вјерскофилозофске борбе која раздире протагонисте налази израз како у интериоризираним свијестима, тако у драмски набијеним дијалозима.

Већина је романа Достојевскога смјештена у тмурно озрачје велеградскога подземља, са средиштем око узбудљивих догађаја баштињених из тривијалнога романа и црних кроника (убојство, очеубојство, злочин, крађа, скандали разне врсте) и врти се око за човјечанство "проклетих питања": нарави зла, људске патње, смртности и бесмртности, постојања и непостојања Бога, слободе и одговорности, судбине Русије и Запада. Како су примијетили неки критици - Достојевски је битно спиритуални аутор, те је његова карактеризација човјека као "срца у којем се боре Бог и Сотона, а залог је људски живот" можда и примјерен опис његова властита стваралаштва. У типологији јунака коју је навео Нортхроп Фрyе у књизи «Анатомија критике», књижевни се ликови крећу од надземаљских богова и полубогова (најчешће митске и религијске приче) до обичних људи (реалистички роман) и, у читатељевом дискурзу, инфериорних појединаца који су испод разине вриједности просјечних људи. Паскаловским рјечником, човјек је биће ниже од анђела. Но, ликови Достојевског су често и ниже од обичних људи, каткад управо анимални, али у тренутцима екстазе досежу и прелазе разину анђела, па је та двострука оптика једна од тајни узбудљивости дјела Достојевскога: истодобно ниже од животиње и више од анђела, његови архетипски раскољени јунаци зраче духовном виталношћу која је темељ метафизичке и спиритуалне нарави.

Достојевски 1872.

У велике романе Достојевскога обично се броје сљедећа дјела: «Злочин и казна» (1866.), његово технички најсавршеније дјело, о идеолошки мотивираном убојству са средишњим ликом Родионом Раскољниковим, прототипом Ниетзсцхеова надчовјека; «Идиот» (1868.), у којем је Достојевски дао кристолики лик кнеза Мишкина, као и реалистички имплицитни коментар о пропасти неувјетованога добра у секуларном свијету; «Бјесови»/»Демони»/»Зли дуси» (1872.), «најдостојевскијевски» роман о групи нихилистичких револуционара, дјело метафизичкога нимбуса у руху политичкога романа; «Младић»/»Жутокљунац» (1875.), руску иначицу њемачкога одгојнога романа, који карактеристично врије каотичним догађајима и не води, попут Билдунгсромана ни у какву сређену грађанску егзистенцију; те посљедње, најопсежније и највеће дјело, «Браћа Карамазови» (1881.), формално о патрициду у обитељи с оцем и тројицом браће, но романом у којем је писац сумирао све своје опсесивне теме, и за који се може рећи је побијеђено поруком наде у ускрснуће и вјечни живот којом «Браћа Карамазови» и завршавају.

Смрт и апотеоза

Гроб Фјодора Достојевског

Достојевски је умро 1881., изненада, након крварења узрокованога епилептичним нападајем. Живот му је у посљедњим годинама био сређен, и може се рећи да се ослободио материјалне оскудице и невоља које су га пратиле већи дио живота. Канио је написати остатак «Браће Карамазова» (који су замишљени као дио трилогије или чак тетралогије), но судбина га је омела у науму. Приређен му је величанствени погреб у којем је, по процјенама полиције, судјеловало и 100.000 људи, махом студентске омладине, а сам се погреб претворио у демонстрације против царизма - унаточ пишчеву двосмисленом ставу према цијелом питању, као и полуслужбене "канонизације" Достојевскога од стране царистичкога режима.

Фјодор Достојевски припада најужем кругу свјетских врхунских писаца, попут Дантеа, Схакеспеареа, Толстоја, Цервантеса, Проуста и још неколицине аутора. Његов је утјецај на свјетску књижевност неизмјеран - од Леонида Андрејева до Херманна Хессеа, од Wиллиама Фаулкнера до Франза Кафке, од Марцела Проуста до Габриела Гарцие Марqуеза. Ријетко је који модерни писац избјегао његовој сјени (па и они који су се бунили против Достојевског, као Мирослав Крлежа и Јосепх Цонрад), а посебно му дугују покрети екпресионизма и егзистенцијализма.

Сва су наративна дјела Достојевскога преведена на хрватски у више наврата, те је изашло неколико издања његових изабраних дјела. Од публицистичких радова, који чине мање вриједан дио његова опуса, преведен је само дио.

Дјела

Романи

• Биједни људи (Бедные люди) (1846)
• Понижени и увријеђени (Униженные и оскорбленные) (1861)
• Злочин и казна (Преступление и наказание) (1866)
• Коцкар (Игрок) (1867)
• Идиот (Идиот) (1868)
• Бјесови (превођено такођер као Демони или Зли дуси) (Бесы) (1872)
• Младић (или Жутокљунац) (Подросток) (1875)
• Браћа Карамазови (Братья Карамазовы) (1880)

Новеле

• Двојник (Двойник) (1846)
• Бијеле ноћи (Белые ночи) (1848)
• Неточка Незванова (Неточка Незванова) (1849) - недовршено
• Записи из подземља (Записки из подполья) (1864)

Записи

• Записи из мртвог дома (Записки из Мертвого дома) (1860-1862)

Литература

• Берцкен, Wил ван ден (2011). Цхристиан Фицтион анд Религиоус Реалисм ин тхе Новелс оф Достоевскy. Антхем Пресс. ИСБН 978-0-85728-976-6. 
• Блосхтеyн, Мариа Р. (2007). Тхе Макинг оф а Цоунтер-Цултуре Ицон: Хенрy Миллер'с Достоевскy. Университy оф Торонто Пресс. ИСБН 978-0-8020-9228-1. 
• Брегер, Лоуис (2008). Достоевскy: Тхе Аутхор Ас Псyцхоаналyст. Трансацтион Публисхерс. ИСБН 978-1-4128-0843-9. 
• Буррy, Алеxандер (2011). Мулти-Медиатед Достоевскy: Транспосинг Новелс Инто Опера, Филм, анд Драма. Нортхwестерн Университy Пресс. ИСБН 978-0-8101-2715-9. 
• Цасседy, Стевен (2005). Достоевскy'с Религион. Станфорд Университy Пресс. ИСБН 0-8047-5137-4. 
• Цицовацки, Предраг (2012). Достоевскy анд тхе Аффирматион оф Лифе. Трансацтион Публисхерс. ИСБН 978-1-4128-4606-6. 
• Франк, Јосепх (1981). „Фореwорд”. у: Голдстеин, Давид. Достоевскy анд тхе Јеwс. Университy оф Теxас Пресс. ИСБН 978-0-292-71528-8. 
• Јонес, Малцолм V. (2005). Достоевскy Анд тхе Дyнамицс оф Религиоус Еxпериенце. Антхем Пресс. ИСБН 978-1-84331-205-5. 
• Јонес, Малцолм V.; Террy, Гартх M. (2010). Неw Ессаyс он Достоyевскy. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-15531-1. 
• Лантз, Кеннетх А. (2004). Тхе Достоевскy Енцyцлопедиа. Греенwоод Публисхинг Гроуп. ИСБН 978-0-313-30384-5. 
• Лауер, Реинхард (2000) (Герман). Гесцхицхте дер Руссисцхен Литератур: вон 1700 бис зур Гегенwарт. Верлаг C.Х. Бецк. ИСБН 978-3-406-50267-5. 
• Лаврин, Јанко (2005). Достоевскy: А Студy. Кессингер Публисхинг. ИСБН 978-1-4179-8844-0. 
• Леатхербарроw, Wиллиам Ј (2002). Тхе Цамбридге Цомпанион то Достоевскии. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-65473-9. 
• Меиер-Грäфе, Јулиус (1988) [1926] (Герман). Достојеwски дер Дицхтер. Инсел Верлаг. ИСБН 3-458-32799-1. 
• Моцхулскy, Константин (1967) [1967]. Достоевскy: Хис Лифе анд Wорк. Минихан, Мицхаел А. (транслатор). Принцетон Университy Пресс. ИСБН 0-691-01299-7. 
• Мüллер, Лудолф (1982) (Герман). Достојеwскиј: Сеин Лебен, Сеин Wерк, Сеин Вермäцхтнис. Ерицх Wеwел Верлаг. ИСБН 978-3-87904-100-8. 
• Паперно, Ирина (1997). Суициде ас а Цултурал Институтион ин Достоевскy'с Руссиа. Цорнелл Университy Пресс. ИСБН 978-0-8014-8425-4. 
• Паттисон, Георге; Тхомпсон, Диане Оеннинг (2001). Достоевскy анд тхе Цхристиан традитион. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-78278-4. 
• Поповић, Јустин (2007) (Руссиан). [Пхилосопхицал анд Религиоус Белиефс оф Достоyевскy]. ИСБН 978-985-90125-1-8. 
• Сцанлан, Јамес Патрицк (2002). Достоевскy тхе Тхинкер. Цорнелл Университy Пресс. ИСБН 978-0-8014-3994-0. 
• Секирин, Петер, ур. (1997). Тхе Достоевскy Арцхиве: Фирстханд Аццоунтс оф тхе Новелист фром Цонтемпорариес' Мемоирс анд Раре Периодицалс, Мост Транслатед Инто Енглисх фор тхе Фирст Тиме, wитх а Детаилед Лифетиме Цхронологy анд Аннотатед Библиограпхy. МцФарланд. ИСБН 978-0-7864-0264-9. 
• Террас, Вицтор (1998). Реадинг Достоевскy. Университy оф Wисцонсин Пресс. ИСБН 978-0-299-16054-8. 
• Блоом, Харолд (2004). Фyодор Достоевскy. Инфобасе Публисхинг. ИСБН 978-0-7910-8117-4. 
• Франк, Јосепх (2009). Достоевскy: А Wритер ин Хис Тиме. Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-0-691-12819-1. 
• Франк, Јосепх (1979) [1976]. Достоевскy: Тхе Сеедс оф Револт, 1821–1849. Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-0-691-01355-8. 
• Франк, Јосепх (1987) [1983]. Достоевскy: Тхе Yеарс оф Ордеал, 1850–1859. Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-0-691-01422-7. 
• Франк, Јосепх (1988) [1986]. Достоевскy: Тхе Стир оф Либератион, 1860–1865. Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-0-691-01452-4. 
• Франк, Јосепх (1997) [1995]. Достоевскy: Тхе Мирацулоус Yеарс, 1865–1871. Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-0-691-01587-3. 
• Франк, Јосепх (2003) [2002]. Достоевскy: Тхе Мантле оф тхе Пропхет, 1871–1881. Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-0-691-11569-6. 
• Кјетсаа, Геир (1989). Фyодор Достоyевскy: А Wритер'с Лифе. Фаwцетт Цолумбине. ИСБН 978-0-449-90334-6. 
• Лаврин, Јанко (1947). Достоевксy. Неw Yорк Тхе Мацмиллан Цомпанy. ОЦЛЦ 646160256. 
• Николаи Бердyаев (1948). Тхе Руссиан Идеа, Тхе Мацмиллан Цомпанy.
• Отто Јулиус Биербаум (1910–11). "Достоyевскy анд Ниетзсцхе," Тхе Хибберт Јоурнал, Вол. IX.
• Лаврин, Јанко (1918). "Достоyевскy анд Цертаин оф хис Проблемс," Парт II, Парт III, Парт IV, Парт V, Парт VI, Парт VII, Парт VIII, Парт IX, Парт X, Тхе Неw Аге, Вол. XXII, Нос. 12–21.
• Лаврин, Јанко (1918). "Тхе Достоyевскy Проблем," Тхе Неw Аге, Вол. XXII, Но. 24, пп. 465–466.
• Маезту, Рамиро де (1918). "Достоyевскy тхе Маницхеан," Тхе Неw Аге, Вол. XXII, Но. 23, 1918, пп. 449–451.
• Маннинг, Цларенце Аугустус (1922). "Достоyевскy анд Модерн Руссиан Литературе," Тхе Сеwанее Ревиеw, Вол. 30, Но. 3.
• Симмонс, Ернест Ј. (1940). Достоевскy: Тхе Макинг Оф А Новелист, Винтаге Боокс.
• Wестброок, Перрy D. (1961). Тхе Греатнесс оф Ман: Ан Ессаy он Достоyевскy анд Wхитман. Неw Yорк: Тхомас Yоселофф.

Вањске везе

	У Wикимедијиној остави налази се чланак на тему: Фyодор Достоyевскy
	Wикиврсте имају податке о: Фјодор Достојевски
	Wикизвор има изворни текст на тему: Аутхор:Фyодор Достоyевскy
	Потражите израз но у W(ј)ечнику, слободном рјечнику.
	Wикикњиге имају материјала на тему: но
	На страницама Wикицитата постоји збирка особних или цитата о теми: Фyодор Достоyевскy

• С обзиром на датум смрти (прије више од 120 година), дјела великог мајстора су доступна онлине на руском и енглеском:

• Достојевски:сабрана дјела на руском и енглеском језику Архивирано 2004-12-30 на Wаyбацк Мацхине-у
• Роман Браћа Карамазови на српском Архивирано 2016-03-06 на Wаyбацк Мацхине-у

• Онлине арцхиве оф Достоевскy'с новелс ин тхеир оригинал Руссиан (ru)
• Интернатионал Достоевскy Социетy Архивирано 2013-09-01 на Wаyбацк Мацхине-у
• ФyодорДостоевскy.цом – форум, qуотес, ессаyс, пхотос, био, ебоокс анд море
• Цомплете јоурналистиц wоркс Архивирано 2012-05-20 на Wаyбацк Мацхине-у (ru)
• Достоyевскy студиес Архивирано 2012-05-06 на Wаyбацк Мацхине-у
• Достоyевскy'с фамилy трее
• Дјела чији је аутор Фyодор Достоyевскy на Пројекту Гутенберг