Чернобилска катастрофа

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Подручја погођена већим количинама радиоактивне прашине одмах након несреће
Фотографија приказује један од улаза у Забрањену зону (Украјина)
Напуштена кућа у Забрањеној зони (Украјина)

Чернобиљска катастрофа; Чорнобyљска несрећа; позната као и Чернобилска несрећа; је совјетска нуклеарна несрећа која се 1986. године збила у бившој Совјетској Украјини на сјеверу земље, уз саму украјинско-бјелоруску границу.

Дана 26. травња 1986., комбинацијом несигурног дизајна совјетског нуклеарног реактора те људском погрешком, узрокована је експлозија која је уништила један од четири реактора у »Меморијалној електрани Владимир Иљич Лењин« односно такозваној Чернобилској нуклераној електрани. Посљедица експлозије није наликовала експлозији нуклеарне бомбе, али је релативно мања експлозија учинила штету на реактору који ће потом отпустити велике количине радиоактивне прашине, отприлике девет пута јаче контаминације него приликом експлодиране бомбе у јапанском граду Хирошими.

Радиоактивност разношена вјетром потом је највише погодила здравље становника сусједне јужне Бјелорусије, али исто тако и крајњих сјеверних простора Украјине те југозападних простора Русије, чија је граница такођер била у непосредној близини. Облаци радиоактивне прашине зауставили су се тек над Скандинавијом у сјеверним дјеловима Еуропе. Изравне и неизравне посљедице радиоактивног зрачења осјетило је до 5 милијуна људи. Здравствени проблеми код великог броја људи остали су присутни све до данас, а посебан проблем представља квалитетно збрињавање околиша у непосредној близини нуклеарне електране.

Предсједник Украјине Виктор Јанукович, осим што је 2010. године подржао све планиране пројекте свог претходника Виктора Јушченка и тада активне владе, најавио је туристичко отварање теже онечишћеног простора Забрањене зоне с циљем даљње дестигматизације цијелог чернобилског питања. На 25. обљетницу Чернобилске катастрофе свјетска заједница обећала је конкретно помоћи завршетак изградње новога бетонског саркофага за уништени реактор у Чернобилској електрани. Украјински предсједник Јанукович је истом приликом на међународном скупу у Кијеву изјавио да је »Чернобил био изазов планетарних размјера и одговор на тај изазов може дати само свјетска заједница«.

Узроци несреће

[уреди | уреди извор]

Данас се са сигурношћу може тврдити да је главни узрок несреће несигуран дизајн совјетског нуклеарног реактора те људска погрешка недовољно стручних људи при покушају успостављања стабилизације над непредвиђеним радом тада дестабилизираног реактора. Точно у 1 сат и 23 минуте, 26. травња 1986. године, дошло је до експлозије на 4. реактору Чернобилске нуклеарне електране. Недовољно стручном процјеном, приликом експеримента није остављен довољан број шипки у четвртом реактору што је ненадано довело до оптерећења сустава. Истовремено је други оператер искључио довод воде у реактор која га хлади, након чега је дошло до експлозије. Према посљедњем извјештају из 1991. године, узрок екплозије представљају грешке у дизајну самог реактора, точније у шипкама које контролирају рад реактора.

Међу чимбеницима који су доприњели несрећи су и неадекватно обучени дјелатници електране. Директор V. П. Брјуганов је прије трансфера у чернобилску нуклеарну електрану радио у термоелектрани на угљен. Главни инжењер Николај Фомин је такођер имао искуства само на конвенционалним електранама. Анатолиј Дјатлов, замјеник главног инжењера, је имао претежито искуства са нуклеарним реакторима на подморницама. Дјатлов је након несреће истицао да су у упуствима за руковање, дизајнери реактора намјерно пропустили напоменути да су реактори нестабилни при појединим опсезима рада. Оператери такођер нису били свјесни мане или боље речено особине контролних шипака. Наиме, дио контролних шипака, које апсорбирају неутроне и тиме успоравају реакцију кад се спусте у реактор, је био направљен од графита, и то дио који први улази у реактор, што је довело до истискивања дијела текућине која хлади реактор. Услијед оваквог дизајна, спуштање контролних шипки је довело до кратког повећања активности у реактору прије смањивања.

План и сврха експеримента

[уреди | уреди извор]

Експериментом се требало утврдити могу ли турбине при гашењу, у случају да не постоји вањско напајање електричном енергијом, осигурати довољно енергије за одржавање сустава хлађења реактора док се не укључе дизел агрегати. Експеримент је прије тога успјешно спроведен, но резултати су били испод очекивања, турбине нису осигурале довољно енергије за водене црпке сустава за хлађење, нити за остале сигурносне уређаје. На основи резултата претходног експеримента, направљена су извјесна побољшања која је требало испитати. Будући да је реактор 4. требао привремено бити искључен због одржавања, он је изабран за експеримент.

Карактеристике агрегата

[уреди | уреди извор]
Призор са предавања у склопу међународног програма за економски развој регије погођене чернобиљским посљедицама (2009.)

Електрана је имала четири реактора снаге 1ГW типа РБМК-1000, (Руски РБМК Реактор "Большой Мощности Канальный"; реактор велике снаге, каналског типа). У вријеме несреће, сва четири реактора су производила око 10% електричне енергије за потребе Совјетске Украјине. Градња електране је започета седамдесетих година. Сукладно се изграђивао и украјински градић Припјат, првенствено за дјелатнике електране и њихове обитељи. Реактор бр. 1 је почео са радом 1977., годину дана касније је пуштен у погон и реактор 2. Реактор 3. - 1981, а четврти 1983. Још два реактора су била у изградњи кад се несрећа догодила.

Санација мјеста несреће

[уреди | уреди извор]

Након несреће поставио се проблем што учинити са оштећеном електраном. Даљњи је рад био врло искористив али и отежан због опасности по здравље запослених. Релативно слаба економска ситуација Совјетског Савеза је утјецала да се производња у преосталим реакторима настави. Радови на изградњи 5. и 6. блока су обустављени одмах након несреће. Над оштећеним реактором у кратком времену је саграђен саркофаг који је требао штитити околиш од даљње радијације, а између њега и зграда које су и даље биле у упораби саграђена је бетонска баријера укупне дебљине 200 метара.

Године 1991. у одјељењу 2. реактора избио је пожар па је тијеком увиђаја донешен закључак да се обустави рад функционалног 2. реактора. Реактор 1. је престао са радом у студеном 1996. године, у склопу договора владе Украјине и међународних организација за заштиту и сигурност околиша те ИАЕА-а. Тадашњи предсједник Украјине Леонид Кучма, особно је 15. просинца 2000. године искључио реактор бр. 3, чиме је посве заустављен рад нуклеарне електране Чернобил.

Комплетан озрачен простор до данас је остао под посебном контролом и активним проматрањем више украјинских и свјетских стручњака попут Сергија Гашчака, Тимотхyа Моуссеауа, Андерса Моллера и других. Према појединим истраживањима стручњака, биљни и животињски свијет на том простору почео се запањујуће нагло опорављати крајем деведесетих година те је примјећено да су јако озрачен простор населиле и животиње које су биле пред изумирањем или потпуно истријебљене.

Туристички водић приказује разину радиоактивног онечишћења
Призор из аутобуса који туристе превози на мјесто несреће након 25 година

Дуготрајне мјере опреза

[уреди | уреди извор]

У Чернобилском реактору 4 се тренутачно налази око 135 тона високо радиоактивног урана и плутонија. Зрачење које долази из те радиоактивне масе узрокује деформације структуре метала од којега је саркофаг израђен. Данас радијација 100 метара од реактора износи око 500 мили Роентгена/х. То је око 50.000 пута већа количина зрачења од "нормалне". На двадесетој годишњици ове катастрофе упозорено је да саркофаг који штити реактор "није без рока трајања" (процјењује се да му је рок до 30 година, а 20 је већ прошло), те да га треба поправљати и надограђивати.

Чернобилска катастрофа покренула је борбу еуропских организација против еуропских нуклеарних постројења и буђење дубље еколошке свијести која се проширила цијелим свијетом. Године 2000., амерички предсједник Билл Цлинтон потписао је с украјинским предсједником уговор о затварању посљедњег функционалног реактора у Чернобилу, у замјену за финацијску помоћ при санацији мјеста несреће. Посебним политичким напорима актуалне украјинске власти су 2005. године покренуле свјетску акцију квалитетне и дуготрајне санације мјеста несреће и збрињавања штетног отпада и материјала.

Године 2007. потписан је уговор између украјинских власти и француског конзорцијума «Норварк» којим се у 2010. намјерава започети изградња новог заштитног саркофага, чија се вриједност и трошкови израде крећу око 505 милијуна америчких долара. Цјелокупан пројект је у 2009. био представљен и одобрен од украјинског Државног нуклеарно-регулаторног вијећа. Нови саркофаг ће бити израђен према највишим сигурносним стандардима и његов рок трајања ће бити најмање 100 година.

Посљедице на људе и околиш

[уреди | уреди извор]

Велике количине радиоактивних честица уздигле су се на висину од 1500 метара, і ношене вјетром, кренуле су према Скандинавији, затим средишњој и југоисточној Еуропи. Сљедећих неколико дана вјетрови су однијели преко 70 % радиоактивних честица са мјеста несреће према Бјелорусији која је додатне посљедице осјетила више него сама Украјина. Пети дан након експлозије, честице су дошле и до територија Хрватске.

Око 35.000 одраслих особа и око 1.400 дјеце затражило је помоћ која је директно везана за посљедице нуклеране несреће. Различите разине здравствених посљедица проузрочених радиоактивношћу осјетило је преко 2,4 милијуна украјинских грађана, а коначне здравствене посљедице знат ће се тек након неколико десетљећа. Највеће здравствне проблеме осјетили су грађани Бјелорусије, према којима је с мјеста несреће вјетар носио велике количине радиоактивне прашине које су се ондје задржале. Забиљежен је интензиван пораст пријевремених порођаја, рађања дјеце с одређеним поремећајима, док су одрасли постали склони обољевању од леукемије, рака и других облика болести. У читавој су се Еуропи учинци зрачења одразили на здравље људи, на плодовима које су контаминирани дугоживућим радиоактивним изотопима. Посебно је опасан стронциј-90 који замјењује калиј у организму и изазива разне дегенеративе поремећаје станица.

Бјелоруске и руске власти до данас половично објављују размјере здравствених посљедица насталих изазваном нуклеарном несрећом. Неслужбени извори процјењују да је од посљедица радијације свеукупно умрло између 200.000 и 400.000 људи. Украјинске власти већ годинама активно сурађују са свим релевантним свјетским организацијама и институцијама, како би се адекватно заштитило здравље људи погођених том несрећом, као и природни околиш у близини електране. У радијусу од 30 километара од мјеста нуклеарне несреће, проглашена је Чернобилска зона – зона отуђености (укр. Зона відчуження, енг. Зоне оф алиенатион), гдје се унаточ ризицима по здравље људи, вратило углавном аутохтоно старије становништво, које ондје уз сву помоћ државе живи на властиту одговорност.

Политичка неодговорност

[уреди | уреди извор]

Највећа свјетска замјерка совјетским властима, унаточ најављивању проведбе политике Гласност, услиједила је због тродневног прешућивања нуклеарне несреће. У самом Совјетском Савезу три сљедећа дана уопће није обзнањена нуклеарна несрећа, а питање је: када би уопће била најављена, с обзиром да су проблем уочили шведски метеоролози који су примјетили висок ступањ радиоакитвности над Шведском. Након што су совјетске власти ухваћене у прешућивању највеће нуклеарне несреће, почеле су оправдавати и миноризирати цијели случај отприлике на исти начин како су то десетљећима чинили и са осталим проблематичним питањима у властитој држави.

Након саме несреће, украјински политичар Владимир Шчербицкиј назвао је Москву да откаже прославу Дана рада и пригодну параду у Кијеву, а главни совјетски лидер Михаил Горбачов му је потом запријетио да ће "бити избачен из политике ако не ријеши проблем у тишини." Након разговора, совјетске власти су свјесно жртвовале више од тридесет украјинских ватрогасаца који су према наредби без потребне заштите требали угасити пожар на мјесту нуклеарне несреће. У кратком времену након тога ватрогасци су умрли због посљедица радиоактивног зрачења.

Око 135.000 људи потом је евакуирано из градова Припјата, Чернобила и околних насеља у чијој близини се догодила несрећа, а још тисуће људи било је касније изложено радијацији тијеком санирања посљедица. Совјетске власти су припријетиле совјетским лијечницима да не смију око здравствених проблема околне популације стварати непожељну пропаганду против совјетских власти те су се здравствене посљедице људи у правом смислу ријечи почеле ријешавати тек након успостављања украјинске неовисности.

Ипак, нуклеарна катастрофа имала је велике посљедице на политичко повјерење грађана у совјетску власт. Одлука совјетских власти на челу с Михаилом Горбачовом да прешути нуклеарну несрећу и подмукле посљедице непримјетног радиоактивног зрачења створила је револт становништва у Украјини, гдје је повјерење према Комунистичкој партији сведено на најмању разину икада. Чернобил је симболично за већину грађана Украјине представљао криминалну немарност и аљкавост совјетске власти у којој је цвјетала корупција. Политика Гласност тек је нешто ублажила огорченост совјетских народа, а посебно украјинског који је нове политичке слободе почео врло активно користити како би указао на опасан и застарјели совјетски сустав на свим разинама.

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Černobilska_katastrofa&oldid=41752044”