Чиле

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Република Чиле
Репúблица де Цхиле  (es)
Застава Грб
Гесло: Пор ла разóн о ла фуерза
"Умом или снагом" (es)[1]
Државна химна: "Химно Национал де Цхиле (es)"
Положај Чилеа
Главни град
и највећи град		Сантиаго1
33°26′0″С, 70°40′0″W
Службени језици шпански
Етничке групе 52,7% бијелци, 44% Цастизо, 3,2% Америндијанци [2]
Демоним Чилеанци
Влада
 -  Предсједник Габриел Бориц
независност од Шпаније
 -  Прва национална
хунта
18. септембар 1810. 
 -  проглашена 12. фебруар 1818. 
 -  призната 25. април 1844. 
 -  тренутни устав
11. септембар 1980. 
Површина
 -  Укупно 756,950 км2
Становништво
 -  Процјена за 2021  19,678,310 (60..)
 -  Попис из 2017  17,574,003
 -  Густоћа 24/км2 (198.)
БДП (ППП) процјена за 2022
 -  Укупно 550.450 мрлд. [3]
 -  Пер цапита 27.629 $[4] (57..)
БДП (номинални) процјена за 2022
 -  Укупно 353.664 мрлд. $[4] 
 -  Пер цапита 17.702 $[4] 
Гини (2018)46[5]
висок
ХДИ 0.851
јако висок • 43.
Валута Песо (ЦЛП)
Временска зона н/а
 -  Љети (ДСТ) н/а (УТЦ-3)
Позивни број 56
Wеб домена .цл
1. Законодавно тијело сједиште има у Валпараису.
2. Укључује Ускршњи Оток и Исла Сала y Гóмез; не укључује 1,250.000 км2 територија који Чиле присиже на Антарктици.

Чиле (шпански: Chile) је држава у Јужној Америци, смештена на југу континента уздуж пацифичке обале. Земља је издужена 4.630 км у смеру сјевер–југ, с највећом ширином од 430 км. На северу граничи с Перуом, на североистоку с Боливијом те на истоку с Аргентином.

Земљопис

[уреди | уреди извор]
Атацама

Пустиња Атацама на северу земље садржи велика минерална богатства, нарочито бакар и нитрате.

Највећи дио становника и пољопривредног земљишта концентрирани су у релативно малој Централној долини у којој се налази и главни град Сантиаго. Та регија је хисторијски центар Чилеа из ког се земља ширила према сјеверу и југу.

Јужни Чиле богат је шумама и пашњацима, а рељефом доминира низ вулкана и језера. Јужна је обала лавиринт фјордова, заљева, тјеснаца, те кривудавих полуотока и отока. Источну границу земље чине Анде у којима се налази највиши врх Ојос дел Саладо (6.880 м).

Чиле контролише и Ускршњи оток, најисточнијим отоком Полинезије, и Оток Робинсон Црусое у Архипелагу Јуан Фернáндез. Полаже право и на велик део Антарктике.

Хисторија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Хисторија Чилеа

Прије око 10.000 година на подручје данашњег Чилеа доселили су се преци Америчких Индијанаца. Кратко су вријеме сјеверним Чилеом господарили Инке, али у знатнијем насељавању спријечио их је отпор домородаца и удаљеност од средишта њихове државе.

Педро де Валдивиа

Године 1520. Португалац Фердинанд Магеллан, опловљавајући по први пут Земљину куглу, открио је јужни пролаз који се данас по њему зове Магелланов пролаз. Сљедећи контакт Еуропљана с Чилеом збио се кад је Шпањолац Диего де Алмагро са групом конквистадора стигао овамо из Перуа 1535. у потрази за златом, али се убрзо вратио празних руку.

Прво стално европско насеље, Сантиаго, основао је 1541. Педро де Валдивиа, један од официра Францисца Пиззара. Умјесто жељених налазишта злата и сребра Шпањолци су се окренули пољопривреди у Централној долини. Подручје је постало дијелом Вицекраљевства Перу. Колонизатори су се убрзо суочили с отпором домородаца, највише народа Мапуцхе у чијој је побуни 1553. убијен Валдивиа и уништено неколико већих насеља. Укидање ропства у колонији 1683. смањило је напетости између двије групе.

Долазак Наполеоновог брата Јосепха на шпањолско пријестоље 1808. потакнуо је колонију на побуну. Дана 18. септембра 1808. створено вијеће које је требало представљати Фердинанда, насљедника свргнутог краља, прогласило је Чиле аутономном републиком унутар шпањолске монархије. Ускоро су постали све гласнији захтијевиеви за пуном независношћу. Покушаји Шпањолске да обнови своју власт довели су до оружаних борби.

Бернардо О'Хиггинс

Повремени сукоби трајали су до 1817., када је војска под водством Бернарда О'Хиггинса, најпознатијег чилеанског родољуба, и Јосéа де Сан Мартíна, хероја аргентинске борбе за независност, прешла Анде и у Чилеу победила ројалисте. Дана 12. фебруара 1818. Чиле је проглашен независном републиком с О'Хиггинсом као председником. Политичке промене нису биле пропраћене друштвенима, тако да је чилеанско друштво 19. века очувало раслојену колонијалну структуру с великим утицајем моћних породица и Католичке цркве. Након политичких борби око уређења државе, постигнут је компромис према којем је створено јако председништво, али под контролом великих земљопосједника. Ропство је укинуто 1823. године.[6]

Према крају 19. века средишња је власт довршила колонизацију чилеанског југа и победила остатке народа Мапуцхе. Године 1881. уговором с Аргентином потврђен је чилеански суверенитет над Магеллановим пролазом. У Пацифичком рату вођеном од 1879. до 1883. против Перуа и Боливије Чиле се проширио за готово једну трећину дотадашње територије на север и одузео Боливији излаз на море, добивши вредна лежишта нитрата која су земљи донела значајно богатство.

После кратког Чилеанског грађанског рата 1891. дошло је до прерасподеле политичке моћи између председника и конгреса (парламента) и Чиле је постао парламентарна демократија. У рату је ојачала и позиција чилеанске финансијске олигархије, нарочито банкарске куће Едwардс повезане са страним инвеститорима. Ипак, средња и радничка класа ојачале су до 1920-их довољно да би могле изабрати реформски оријентираног председника, Артура Алессандија Палму, чији је програм делимично блокирао конзервативни конгрес. Палмине реформске тежње биле су помешане с дивљењем према неким елементима Муссолинијеве корпоративне државе. У двадесетима су се појавиле и прве марксистичке групе са значајном подршком.

Војним ударом генерала Луиса Алтамирана 1924. започело је раздобље политичке нестабилности које је потрајало до 1932. Најдуже се на власти задржао генерал Царлос Ибáñез који је и препустио 1931. власт демократски изабраном наследнику. Уследила је двадесетогодишња доминација Радикалне странке, блиске средњој класи, током које је држава повећала своју улогу у привредном животу.

Јачање средње класе довело је до политичке активације нижих слојева становништва па је на изборима 1964. победила Хришћанско-демократска странка Чилеа на челу с Едуардом Фреијем Монталвом која је обећала реформе у корист сиромашнијих сељака и спровођење аграрне реформе те национализацију највећих рудника бакра. Ипак, Фреи се у остваривању својих обећања сусрео с отпором на оба краја политичког спектра, тако да је у радикализованој политичкој клими на изборима 1970. за председника изабран марксистички сенатор Салвадор Алленде, вођа коалиције "Народно јединство" која је укључивала социјалисте, комунисте, радикале и социјалдемократе те дисиденте Хришћанско-демократске странке.

Аллендеов је програм предвиђао наставак и јачање процеса аграрне реформе и увођење друштвеног власништва над највећим привредним субјектима. Снажно су му се успротивили страни инвеститори и започели с повлачењем својих улога из чилеанске привреде, а због приближавања земљама Источног блока Аллендеу су се супротставиле и САД које су искористиле свој утицај у међународним финансијским институцијама за отежавање привредног положаја Чилеа. У првој години мандата Аллендеове су мере довеле до извесног побољшања привредног стања, али већ 1972. привреда је почела посртати, а политичка се ситуација заоштрила с честим сукобима Аллендеових присташа и противника.

Током 1973. инфлација се отела контроли и заређали су штрајкови у многим делатностима. Дана 11. септембра 1973. Алленде је збачен у војном удару изведеном уз подршку ЦИА-е. Умро је истог дана под неразјашњеним околностима у председничкој палати, а власт је преузела војна хунта под водством генерала Аугуста Пиноцхета. Прве године војне владавине биле су обележене бројним кршењима људских права и погубљењима политичких противника. Нови је устав потврђен на референдуму сумњиве демократичности 1980. и према њему је Пиноцхет изабран за председника уз осмогодишњи мандат. Крајем 1980-их режим је поступно допустио већу слободу говора, јавног окупљања и политичке активности. Привредна је политика војне владе била готово потпуно либерална, насупрот дотадашњем уплитању државе у привреду, што је погодовало домаћим и страним улагањима, премда индустрија бакра и други велики рудници нису враћени пријашњим власницима.

На референдуму 5. октобра 1988. генерал Пиноцхет није успео добити други осмогодишњи мандат. Годину дана касније за председника је изабран хришћански демократа Патрицио Аyлwин на челу широке коалиције 16 странака. Године 1993. председник је постао Едуардо Фреи Руиз-Тагле, син бившег председника Фреија Монталве, а 1999. у другом је кругу победио кандидат Социјалистичке странке Рицардо Лагос.

Чиле је 4. септембра 2022. одржао референдум о промени Устава.[7] Тренутни Устав је из 1980., донет у време владавине Пиноцхета, подложан сталној критици због ограничавања суштинских промена у држави.[8] Резултат референдума јесте 62% изашлих гласањем против промене Устава. Међутим, битно је напоменути да је месецима вођена кампања од стране већина политичких партија против промене Устава.[9] У овим кампањама често се употребљавале хиперболе о томе како ће нови Устав "бацити Чиле у комунистичку пропаст". Занимљиво јесте да су овакву кампању водиле политичке партије које никада нису биле заједно у коалицији и званично имају потпуно различите ставове.[10]

Становништво

[уреди | уреди извор]
Чилеанска репрезентација

Чиле су мјешавина различитих етничких група, доминантно потомака досељеника европских.[11][12][13] Чине око 52,7% и 90% популације.[2][14] Валови досељеника из европских земаља стигли су у Чиле крајем 19. вијека и почетком 20. вијека: Нијемци, Французи, Британци, Ирци, Пољаци, италијанских, Шпањолци, Руси, Хрвати, Срби и други, као и мањи број досељеника с Блиског истока. У Чиле се у другој половини 19. стољећа на крчевине дотад нетакнутих шума населило око 4 000 њемачких обитељи, које су почеле развијати пољопривреду, сточарство и индустријску производњу.

Хрватска заједница у Чилеу броји око 380.000 тисућа људи[15][16] (око 2,4% становништва) и особито је бројна на сјеверу, у Антофагаста, у подручју око главнога града Сантиаго, те на југу земље (Огњена земља, Порвенир, Пунта Аренас). Највише је исељеника с Брача који су у Чиле дошли због златне грознице крајем 19. стољећа.[17]

Изворно индијанско становништво сачињава око 3,2% укупног становништва. 214 556 чилеанских држављана говори неким од индијанских језика као материнским, а најраспрострањенији је мапуцхе (200 000).[18]

Међу религијама превладава католичанство, које држава подупире иако није службена религија.
Осим католика, постоји и већи број припадника жидовске религије и протестаната.

Католика је 70%, протестаната 15,1%[19].

Градови

[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Попис градова у Чилеу

Привреда

[уреди | уреди извор]

Чиле спада у средње развијене земље. Након кратке привредне кризе крајем 1990-их привреда поновно бележи високе стопе раста. Најважнији извозни производи су бакар, воће, риба, вино, папир и др. БДП је за 2004. процењен на 10.400 УСД по становнику, мерено по ППП-у.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ „Банкнотес анд Цоинс”. Цхилеан Централ Банк. Архивирано из оригинала на датум 2012-05-10. Приступљено 11. 11. 2007. 
  2. ↑ 2,0 2,1 „Цомпосициóн Éтница де лас Трес Áреас Цултуралес дел Цонтиненте Америцано ал Цомиензо дел Сигло XXИ” (ПДФ). 
  3. ↑ Шаблон:Цита wеб
  4. ↑ 4,0 4,1 4,2 Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом imf2.
  5. ↑ „Инцоме инеqуалитy” (ен). ОЦДЕ. Приступљено 12. фебруара 2020. 
  6. ↑ Мирјана Полић-Бобић - Рађање хиспанскоамеричког свијета, Наклада ЉЕВАК д.о.о., Загреб 2007., стр. 79.
  7. ↑ https://www.as-coa.org/articles/look-what-and-isnt-chiles-constitutional-draft
  8. ↑ https://forbes.co/2022/09/04/politica/revivio-pinochet-petro-tras-la-victoria-del-rechazo-a-la-nueva-constitucion-en-chile/
  9. ↑ https://www.theguardian.com/world/2022/sep/05/chile-votes-overwhelmingly-to-reject-new-progressive-constitution
  10. ↑ https://web.archive.org/web/20201030222707/https://www.t13.cl/noticia/plebiscito-2020/politica/plebiscito-2020-apruebo-convencion-constitucional-fechas-eleccion-11-abril-plebiscito-salida-26-10-20
  11. ↑ „СОЦИАЛ ИДЕНТИТY Марта Фиерро Социал Псyцхологист.”. Архивирано из оригинала на датум 2009-02-25. Приступљено 2009-08-30. 
  12. ↑ „массиве иммигратион оф Еуропеан Аргентина Уругуаy Цхиле Бразил”. Архивирано из оригинала на датум 2009-02-25. Приступљено 2009-08-30. 
  13. ↑ „Латиноамерица.”. Архивирано из оригинала на датум 2009-03-18. Приступљено 2009-08-30. 
  14. ↑ „Аргентина, цомо Цхиле y Уругуаy, су поблациóн естá формада цаси еxцлусиваменте пор уна поблациóн бланца е бланца местиза процеденте дел сур де Еуропа, мáс дел 90% Е. Гарцíа Зарза, 1992, 19.”. Архивирано из оригинала на датум 2009-12-25. Приступљено 2009-08-30. 
  15. ↑ Лос цроатас ен Цхиле
  16. ↑ „Сплитски основношколци рођени у Чилеу.”. Архивирано из оригинала на датум 2011-09-17. Приступљено 2009-08-30. 
  17. ↑ „Хрватска у Чиле.”. Архивирано из оригинала на датум 2011-09-17. Приступљено 2009-08-30. 
  18. ↑ www.етхнологуе.цом, "Цхиле", приступљено 28. травња 2016.
  19. ↑ „Арцхиве цопy”. Архивирано из оригинала на датум 2015-11-06. Приступљено 2009-08-30. 
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Čile&oldid=41388319”