Цхарлес де Гаулле

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Цхарлес де Гаулле
Цхарлес де Гаулле
Мандат
8. сијечња 1959. – 28. травња 1969.
Претходник Ренé Цотy
Насљедник Георгес Помпидоу
(након двомјесечне паузе у којој је Алаин Похер био в.д.)
Мандат
1. липња 1958. – 8. сијечња 1959.
Претходник  Пиерре Пфлимлин
Насљедник Мицхел Дебрé
Мандат
3. липња 1944. – 26. сијечња 1946.
Претходник  нитко
Насљедник Фéлиx Гоуин
Рођење 22. студеног 1890.
Француска Лилле, Француска
Смрт 9. студеног 1970.
Француска Цоломбеy-лес-деуx-Еглисес, Француска
Политичка странка УДР
Супружник Yвонне де Гаулле
Занимање генерал
Вјера католицизам

Цхарлес Андрé Јосепх Марие де Гаулле (Лилле, 22. студеног 1890. - Цоломбеy-лес-деуx-Еглисес, 9. студеног 1970.), у француској често називан Гéнéрал де Гаулле, је био француски генерал и државник, обнашатељ дужности 18. предсједника Француске.

Прије Другог свјетског рата, де Гаулле је био познат као војни тактичар за оклопно ратовање, те се залагао за концентрирано кориштење оклопних и зрачних снага. Тијеком рата досегао је чин генерал-бригадира те је био предсједник владе Слободне Француске која је била у егзилу. Између 1944. и 1946., након ослобођења Француске од Осовинске окупације, био је предсједник Провизионалне владе.

Позван да након Алжирског пуча 1958. формира нову владу, инспирирао је нови устав, те је 1959. ступио на дужност 1. предсједника, 18. укупно, Пете Републике. Његова политичка идеологија је знана као голизам (француски Гауллисме), а извршила је велик утјецај на модерну француску политику. Голизам, који је себе издигао изнад политичких странака и љевичарско-десничарских дистинкција, је примарно карактеризиран жељом за самосталношћу унутар оквира Хладног рата, економским диригисмом и волонтаризмом. Иако су већина голиста били љевичари, идеологија се сматра социјалконзервативном, те се наводи као службена инспирација за каснију РПР и данашњи УМП, но постоји велика разлика између тих "неоголистичких" странка и изворне идеологије.

Рани живот

[уреди | уреди извор]

Цхарлес де Гаулле рођен је као треће од петоро дјеце у социјалконзервативној обитељи римокатоличке вјере. Рођен у Лиллеу 22. студеног 1890., де Гаулле је одрсатао и школовао се у Паризу, те кратко вријеме у Белгији.

Очева обитељ била му је племићког поријекла из Нормадије и Бургундије, а обитељ с мајчине стране била је обитељ богатих индустријалаца из Лиллеа.

Додатак де у де Гаулле није племићки додатак, иако је обитељ де Гаулле била витешког поријекла. Најстарији познати де Гаулле служио је на довру краља Филипа II. још у XII. стољећу. Вјерује се да је презиме де Гаулле настало од њемачког презимена де Wалле, што значи зид. Већина старог француског племства била је франачког или германског поријекла те је често имала германска презимена.

Де Гауллеов дјед био је повјесничар, бака књижевница, а отац Хенри професор у приватној католичкој школи који је касније сам основао такву школу. Политичке дебате била су честа појава у Цхарлесовом дому, те је он већ као млад упознат са важним конзервативним дјелима и ауторима. Обитељ је била врло патриотски настројена, те је Цхарлес одгојен у култу Нације. Сам де Гаулле је у својим мемоарима написао:

Моја мајка је осјећала несломљиву страст према домовини, једнаку њезиној побожности.

– Цхарлес де Гаулле, Мéмоирес

Иако традиционалистичка и монархистичка, обитељ де Гаулле је била и легалистичка, те је поштивала институције Француске Републике. Социјалне и политичке идеје обитељи биле су више либералне, под утјецајем социјално освјештеног католицизма (Рерум новарум), док је морално и религиозно обитељ била конзервативнија. Тијеком афере Дреyфус обитељ се одвојила од националконзервативних кругова те је, изненађујуће, подржала Алфреда Дреyфуса. Цхарлесова обитељ је тијеком његова живота била увијек спремна помоћи, давала је потпору и била је дарежљива према њему.

1912. - 1940. ~ де Гауллеова војна каријера

[уреди | уреди извор]
Де Гаулле за вријеме инспекције војске
Де Гаулле са још једним часником француске војске
Де Гаулле и Wиллиам Лyон Мацкензие Кинг 1944.

Млади де Гаулле се одлужио за војну каријеру, те је четири године провео у војној школи Саинт-Цyр. Дипломиравши 1912., придружио се пјешаштву, а не елитним трупама.

Тијеком Првог свјетског рата, тада, сатник де Гаулле је јако озлијеђен тијеком стравичне битке за Вердун, те је сматран мртвим. Но, на бојишту су га нашли, али и заробили, Нијемци. Након 5 неуспјелих покушаја бијега, одведен је у Инголстадт, гдје је упознао руског поручника Михаила Тухачевског.

I након рата, де Гаулле је остао у војсци, успјешно служећи под генералима као што су Маxиме Wеyганд и Пхилиппе Пéтаин. Тијеком Пољско совјетског-рата (1919. - 1921.), волонтирао се за француску мисију у Пољској, гдје је дјеловао као пјешадијски инструктор у Пољској војсци. Истакнуо се у операцијама око ријеке Збруцз, те је одликован највећим пољским војним одликовањем - медаљом Виртути Милитари.

Унапријеђен је у заповједника, те му је понуђена даљња каријера у Пољској, но одлучио се вратити у Француску, гдје је предавао на престижној Éцоле Милитаире, поставши тако протéгé свог старог заповједника, Пхилиппеа Пéтаина. Пољско совјетски рат је због своје употребе тенкова и брзих менавара увелике утјецао на де Гауллеа. Узимао је и лекције, за властиту политичку и војну каријеру, од славног совјетског маршала Јóзефа Пиłсудског, који је, десетљећима прије де де Гауллеа, желио створити федерацију еуропских држава (Миęдзyморзе).

Де Гаулле је, темељено на његовом искуству из рата у Пољској (које је било увелике другачије од оног из Првог свјетског рата), почео писати књиге и чланке о реорганизацији војске, поготово у својој књизи Верс л'Армéе де Мéтиер, у којој је предлагао оснивање професионалне механизиране војске са посебним оклопним јединицама, сличној оној из теорија које је опримјеравала Магинот линија.

Док су погледе сличне де Гауллеовима подржавали генерали као што су Британац Јохн Фредерицк Цхарлес Фуллер, Нијемац Хеинз Гудериан, Американци Дwигхт D. Еисенхоwер и Георге С. Паттон, Рус Михаил Тухачевски и Пољак Włадyсłаw Сикорски, већину де Гауллеових теорија су одбили многи часници, укључујући и његовог ментора, Пéтеина, што је узроковало слабљење њихових пријатељских односа.

Де Гаулле је при крају 1934. и на почетку 1935. био у контакту са нонконформистичком групом Ордре Ноувеау.[1]

Када је избио Други свјетски рат, де Гаулле је био само пуковник, понајвише што је тијеком 1920-их и 1930-их антагонизирао војне вође. Након њемачког пробитка код Седана 15. свибња 1940., коначно је добио заповједништво над 4. оклопном дивизијом.

Дана 17. свибња 1940., де Гаулле је напао њемачке тенкове код Монтцорнета. Како је напао са само 200 тенкова и без зрачне потпоре, тај напад није увелике утјецао на њемачко напредовање. Било је некаквог успјеха 28. свибња, када је де Гаулле присилио њемачку пјешадију на повлачење код Цаумонта. Ово је био један од ријектих француских тактичких успјеха против Нијемаца тијеком цијеле војне кампање. Премијер Паул Реyнауд га је поставио за извршног генерал-бригадира (иако је знан само као гéнéрал де Гаулле).

Дана 6. липња, Паул Реyнауд га је поставио за дотајника државне обране и рата, те га је поставио као главног за координацију са Уједињеном Краљевством. Као млађи члан владе, неуспјешно се противио капитулацији, те се залагао да се влада пресели у Сјеверну Африку, те да Француска свој рат води најбоље што може из својих колонија. Служио је као координатор са британском владом, а у јутро 16. липња је у Лондону, заједно са британским премијером Цхурцхиллом, предложио политичку унију између Француске и Британије. Тај пројект би, тијеком рата, спојио Француску и Уједињено Краљевство у једну државу, са једном владом и једном војском. То је био задњеминутни покушаја да се ојача воља оних чланова француске владе који су подржавали даљњу борбу против Трећег Реицха.

Авионом се вратио натраг у Бордеауx (провизионално средиште владе), но одмах је сазнао да је његов ментор Пхилиппе Пéтаин постао премијер у намјери да покрене сурадњу са Нијемцима и прекине битку.

Тог дана, де Гаулле је донио најважнију одлуку у свом животу, али и у модерној француској повијести: одбио је прихватити капитулацију Француске и побунити се против легалне (но у његовим очима нелегитимне) владе коју је водио Пéтаин, те неставити борбу против Хитлерове Њемачке. У јутро 17. липња, са 100,000 франака у џепу (које му је дао Реyнауд), де Гаулле је из Бордеауxа авионом побједао у Лондон, за длаку избјегавши њемачке авионе. Де Гаулле је одбио капитулацију Француске и створио нову владу која ће се борити против Трећег Реицха, знану као Владу Слободне Француске.

1940. - 1945. ~ Слободна Француска

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Слободна Француска
Амерички предсједник Франклин Делано Роосевелт, британски премијер Wинстон Цхурцхилл, те француски вође Цхарлес де Гаулле и Хенри Гирауд на конференцији у Цасабланци.

Дана 18. липња, де Гаулле се припремио да се обрати француском народу путем ББЦ-јева радија, у Лондону. Британски кабинет је покушао зауставити разговор, но одобрио га је Цхурцхилл. Де Гауллеов Апел од 18. липња је био емитиран у цијелој Француској, но чуо га је јако мален број људи. Чак и Французи нису толико знали о де Гауллеу у то доба, па им је њихов говор, у најмању руку, дјеловао кихотичан. Фраза "Француска је изгубила битку, али не и рат", која се појавила по постерима диљем Британије, је често криво асоцирана са говором на радију, но те ријечи ипак скупљају дух де Гауллеове позиције. Де Гаулле је био активан члан Покрета отпора против њемачке окупације, те је изјавио: "Ватра француског отпора не смије се угасити". Но де Гаулле је мислио на оружани отпор, но када су многи француски војници објавили да немају средстава за даљње ратовање, већина Француза окренула се на морални отпор, на де Гауллеово разочарање.

Де Гаулле добива добродошлицу од генералног-гувернера Француске Слободне Африке Фéлиxа Адолпхеа Éбоуéа у Чаду.

Јако мало људи је чуло тај говор јер је ББЦ слабо слушан у Француској, а већина оних који су хтјели слушати били су у изгнанству. Но, одломци говора су тискани у француским новинама у неокупираном, јужном, дијелу Француске, а сам говор је неколико дана за редом репризиран на ББЦ-у, док је де Гаулле одржао још неколико говора тијеком сљедећих ноћи.

Де Гауллеов говор од 22. липња можете чути овдје Архивирано 2007-04-01 на Wаyбацк Мацхине-у. Аудио исјечке других говора, пуне текстове других говора и репродукције постера можете наћи овдје Архивирано 2007-08-24 на Wаyбацк Мацхине-у.

Убрзо, међу свим каосом у Француској, вијест да је један француски генерал у Лондону и да одатле шири жељу за наставком рата и борбом против фашистичке окупације, брзо се проширила. Тај говор је и до данас један од најпознатијих говора у француској повијести.

У Лондону је де Гаулле основао и водио покрет Слободне Француске. Док је САД и даље признавао Вицхyевску Француску, Цхурцхилл се приклонио де Гауллеу, и једно вријеме задржао односе са Вицхyевсом Француском, но на концу је ипак признао Слободну Француску.

Дана 4. српња 1940., војни суд у Тоулоусеу је осудио де Гауллеа ин абсентиа на 4 године затвора. На другом суђењу војног суда, одржаном 2. коловоза 1940., де Гаулле је осуђен на смрт због издаје.

У разговорима са САД-ом и Уједињеном Краљевством, де Гаулле је сваки пут захтијевао потпуну слободу планирања и нападања у Француску корист, тако да је стално био на граници да му Савезници укину сурадњу. Де Гаулле је развио велику сумњу, поготово према Британцима, јер је мислио да желе украсти француске колоније на Леванту. Цлементине Цхурцхилл, која се дивила де Гауллеу, једном га је упозорила: "Генерале, не смијете мрзити своје пријатеље више него што мрзите своје непријатеље". Де Гаулле је познато одговорио: "Француска нема пријатеља, само интереса".

Де Гаулле у Нормандији 1944.

Ситуација је унаточ свему била комплексна, а де Гауллеово неповјерње према намјерама Британије и Америке према Француској је било паралелно са неповјерењем америчког политичког врха према Слободној Француској, које је резултирало тиме да тај исти врх није дуже вријеме признао де Гауллеа и СФ као представнике Француске, него Вицхyевску Француску.

Цхурцхилл је често криво цитиран како је за сурадњу са де Гауллеом рекао: "Од свих крижева што сам носио тијеком рата, најтежи је онај Лорраинески" (тиме говорећи о симболу Слободне Француске). Ту реченицу је заправо рекао генерал-бојник Едwард Спеарс (види [1],[2][мртав линк]).

Де Гаулле говори на балкону градске вијећнице у Цхербоург, 20. коловоза 1944.

Тијеком једне од тих бурних ситуација, Цхурцхилл је цитиран како је рекао, на франглаису: "Си воус не цо-оператез, је воус облитераи!".

Радећи са Покретом отпора и савезницима у француским колонијама у Африци, након англо-америчке инвазије Сјеверне Африке 1942., де Гаулле је своје средиште у свибњу 1943. премјестио у Алжир. Постао је први вођа (испред мање самосталног Гирауда и кандидата којег је преферирао САД) и једини предсједник Комитета националног ослобођења.

Након ослобођења Француске, које је услиједило након Операције Оверлорд, де Гаулле је брзо успоставио ауторитет Слобдне Француске и избјегао Свазеничку војни владу. Из Алжира (тада француске колоније) одлетио је у Париз пар дана прије ослобођења, и провозао се градом у пратњи Савезничких часника. Де Гаулле је одржао познати говор у којем је емфазирао улогу Француза у ослобођењу њихове државе.[2]

Постао је предсједник Провизионалне владе Француске Републике, стартајући у рујну 1944. Док је био на тој позицији послао је ЦЕФЕО да успостави суверенитет у Француској Индокини 1945. За запвједнике у Француској Индокини поставио је Георгеса Тхиеррyја д'Аргенлиеуа и Пхилиппеа Лецлерц де Хаутецлоцqуеа.[3]

Де Гаулле је 20. сијечња 1946. дао отказ, залећи се на сукобе између политичких странака и на устав Четврте Републике, за који је мислио да превише овласти даје парламенту. Његови насљедници су редом били: Фéлиx Гоуин (СФИО), Георгес Бидаулт (МРП) и на крају Лéон Блум (СФИО).

1946. - 1958. ~ Бурне године

[уреди | уреди извор]

Де Гауллеова опозиција према новопредложеном уставу пропала је јер су љевичари подржавали парламентарни режим. Други приједлог за устав, који је скоро одобрен на референдуму из листопада 1946., се још мање свиђао де Гауллеу него први.

У травњу 1947. де Гаулле је покушао реформирати политичку сцену тако што је основао Рассемблемент ду Пеупле Франçаис (РПФ), но након почетног успјеха покрет је изгубио покретну силу. У свибњу 1953. се поново повукао из политике, но РПФ је наставио са радом до рујна 1955.

Преселио се у мјесто Цоломбеy-лес-деуx-Éглисес, гдје је написао Мéмоирес де гуерре (Ратни мемоари). Тијеком те формалне мировине, де Гаулле је остао у контакту са бившим политичким поручницима из рата и из РПФ-а, укључујући и симпатизере уплетене у политичка збивања у Алжиру.

1958. ~ Колапс Четврте Републике

[уреди | уреди извор]
Барикаде постављене за Алижрског рата за независност

Четврта Република обиљежена је политичком нестабилношћу, неуспјесима у Индокини и немогућности да ријеши алжирско питање. Но, издала је лои-цадре Деферре из 1956. који је дао независност Тунису и Мароку, а премијер Пиерре Мендèс-Франце је Индокинески рат привео крају на Женевској конференцији 1954.

Дана 13. свибња 1958., мјештани су преузели владине зграде у Алжиру, нападајући оно за што су мислили да је слабост француске владе у очима захтјева арапске већине за алжирском независношћу. "Комитет цивилне и војне народне обране" је основан од стране предсједника Јацqуеса Массуа, симпатизера голизма. Генерал Раоул Салан, заповједник у Алжиру, је преко радија објавио да је војска "провизионално преузела одговорност за судбину Француског Алжира".

Под притиском Массуа, Салан је 15. свибња, на балкону владине зграде изјавио Виве де Гаулле ! (француски Живио де Гаулле !). Де Гауллеов одговор два дана касније обзнанио је да је спреман "преузети овласти Републике". Многи су се забринули јер су овај одговор видјели као потпору војске.

На једној пресс-конференцији одржаној 19. свибња, де Гаулле је изјавио да је био на услузи државе. Када је један новинар изнио забринутост многих да би де Гаулле могао прекришити људске слободе, де Гаулле је одговорио:

“Јесам ли ја то икада учинио ? Управо супротно, ја сам их поново успоставио када су нестале. Тко стварно мисли да би ја, у доби од 67 година, започео каријеру диктатора ?”

Као републиканац по увјерењу, де Гаулле је тијеком цијеле кризе држао став да ће моћ прихватити само од законских ауторитета.

Криза се продубила када су француске паравојне трупе из Алжира заузеле Корзику, те почеле планове за слијетање у Париз (Операција Резерукција), који нису никад извршени. Политичари са многих страна су подржавали враћање де Гауллеа на позицију, осим неких као што су Франçоис Миттерранд, Пиерре Мендèс-Франце, Алаин Саварy, Комунистичка партија и др. Јеан-Паул Сартре, егзистенцијалистички филозоф и писац, је цитиран како је рекао: "Радије бих гласовао за Бога". Дана 29. свибња, предсједник Ренé Цотy, је замолио "најчувенијег међу Французима" да постане задњи Предсједник скупштине (Премијер) Четврте Републике.

Де Гаулле је чврсто држао своју намјеру да реформира устав Четврте Републике, који је кривио за тадашњу слабост државе. Као увјет за његов повратак на позицију захтјевао је да му се на 6 мјесеци дају све овласти те да се француском народу предложи нови устав.[4] Де Гаулле је 1. липња 1958. изабран за премијера, а Национална скупштина му је дала врховне овласти за 6 мјесеци како је и захтјевао.

Дана 28. рујна 1958. проведен је нови референдум, а 79,2% гласача је било за доношење новог устава и оснивање Пете Републике. Колоније (Алжир је формално био дио Француске, а не колонија) су добиле избор између тренутне независности и новог устава. Све колоније биле су за нови устав и замјену Француске Уније са Француском Заједницом, осим Гвинеје, која је постала прва француска колонија у Африци која је добила независност, но по цјену престанка доласка све помоћи коју је слала Француска.

Према де Гауллеу, вођа државе треба представљати "дух народа" самој нацији и свијету: "уне цертаине идéе де ла Франце" ("одређена идеја о Француској").

1958. - 1962. ~ Успостава Пете Републике

[уреди | уреди извор]

На изборима у студеном 1958., де Гаулле и његови савезници (почетно организирани у Унион поур ла Ноувелле Рéпублиqуе-Унион Дéмоцратиqуе ду Траваил, па у Унион дес Дéмоцратес поур ла Вèме Рéпублиqуе, а касније, као и данас, у Унион дес Дéмоцратес поур ла Рéпублиqуе, УДР) су освојили удобну већину. У просинцу 1958., де Гаулле је изабран за предсједника са угодних 78,5%, а присегнуо је у сијечњу 1959.

Предвидио је снажне економске методе како би ревитализирао државу, укључујући и тискање новог франка (вриједног 100 старих франака). На међународној сцени, одбио је и САД и СССР, натурајући самосталнију Француску са својим властитим нуклеарним оружјем, и снажно подржавајући "Слободну Еуропу", вјерујући да ће заједница еуропских држава вратити славу старих еуропских царстава. Као камен темељац ЕЕЗ-а себи је поставио Француско-њемачку сурадњу, направивши први државни посјет неког Француског вође Њемачкој, још од Наполеона. Француска и Њемачка су 1963. потписали уговор о пријатељству, знан као Елизејски уговор. Француска је такођер смањила своје резерве долара, замјењујући их са златом из САД-а, тиме умањивши утјецај САД-а ван Сјеверне Америке.

Дана 23. студеног 1959., у једном говору у Страсбоургу, де Гаулле је објавио своју визију Еуропе:

Оуи, ц'ест л'Еуропе, депуис л'Атлантиqуе јусqу'à л'Оурал, ц'ест тоуте л'Еуропе, qуи дéцидера ду дестин ду монде. (“Да, то је Еуропа, од Атлантика до Урала, то је Еуропа, то је цијела Еуропа, то ће одредити судбину свијета.”)

Плоча која комеморира обављање добрих односа између Француске и Њемачке, а приказује Аденауера (десно) и француског предсједника де Гауллеа (лијево)

Његов израз, "Еуропа, од Атлантика до Урала", је често цитиран тијеком повијести еуропских интеграција. То је сљедећих 10 година постао де Гауллеов најдражи поклик. Његова визија је била у контрасту са атлантицизмом САД-а, Британије и НАТО-а, те је преферирала идеју да Еуропа дјелује као трећи пол између САД-а и СССР-а. У својој фрази де Гаулле је спомињао и Урал, те је тиме импликантно нудио детант Совјетима, док је његова фраза интерпретирана и као искључивање Уједињеног Краљевства из будућности Еуропе.

Ставио је вето на британски улазак у ЕЕЗ 1963., јер је мислио да Британија нема политичке воље за улазак у заједницу.[5] Многи Британци су де Гауллеов "нон" схватили као увреду, поготово због улоге коју је Уједињено Краљевство имало у ослобођењу Француске 19 година прије.

Де Гаулле је вјеровао да док је Алжирски рат војно побиједив, што није било међународно оправдано, и помирио се са евентуалном независношћу колоније. То је увелике наљутило Французе у Алжиру, те је де Гаулле био присиљен угушити два пуча који су подигли ти Французи, од којих је други (Алжирски пуч из травња 1961.) пријетио директној инвазији саме Француске. Де Гауллеова влада је заташкала и Паришки масакар из 1961., којег је наредио полицијски префект Маурице Папон. Де Гаулле је био мета и Органисатион армéе сецрèте (ОАС), терористичке организације која је неколико пута покушала извршити атентат на де Гауллеа. Најпознатији покушај је онај од 22. коловоза 1962., када је Цитроëн ДС у којем су се возили он и његова супруга за дкалу избјегао кишу метака из стројнице коју је наредио Јеан-Марие Бастиен-Тхирy. Након референдума о Алжирској самоодређености 1961., де Гаулле је договорио престанак паљбе у Алжиру у ожујку 1962. помоћу Éвианских споразума, који су легитимизирани новим референдумом само мјесец дана послије. Алжир је постао самосталан у српњу 1962.

У рујну 1962., желио је увести уставни амандман који је који би омогућио да се предсједник бира директно од стране народа, те је издао референдум о томе, којег је подржало више од три петине гласача, унаточ коалицијама које су се противиле предсједничком режиму. Након периода цензуре којег је изгласао парламент 4. листопада 1962., де Гаулле је распустио Националну скупштину и одржао нове изборе. Иако су љевичари напредовали, голисти су побиједили, унаточ опозицији МРП-а и ЦНИП-а који су критизирали де Гауллеов еуроскептицизам и президенцијализам. Иако је алжирско питање ријешено, премијер Мицхел Дебрé је због резултата питања дао оставку, а замијенио га је Георгес Помпидоу.

1962. - 1968. ~ Политиqуе де грандеур

[уреди | уреди извор]

Са алжирским сукобом иза себе, де Гаулле је успио остварити своја два примарна циља: реформу и развој француске економије и промовирање независне вањске политике и чврстог става на мађународној сцени. Тај период знан је као Политиqуе де грандеур.

"Тридесет изврсних година"

[уреди | уреди извор]

У контексту популацијског раста који у Француској није виђен од XVIII. стољећа, влада је под водством премијера Помпидоуа надгледала брзу трансформацију и експанзију француске економије. Са диригисмом - јединственом комбинацијом капитализма и економије под државном управом - влада је снажно интервенирала на подручју економије, користећи петогодишње планове као њезино главно средство.

Високопрофилни пројекти, углавном али не увијек финанцијски успјешни, су започети: проширење луке у Марсеиллеу (која је постала 3. еуропска и 1. средоземна лука), промоција авио-компаније Царавелле (претходнице Аирбуса), одлука о почетку градње масивног франко-британског Цонцордеа у Тоулоусеу, проширење француске аутоиндустрије са државним Ренаултом у средишту и изградња првих стаза за мотоцикле између Париза и осталих провинција.

Са овим пријектима, француска економија доживјела је велик раст, невиђен још од XIX. стољећа. Де Гаулле је 1963. ставио вето на британски улазак у ЕЕЗ, први од два пута. Године 1964., први пут у 200 година, француски БДП прерастао је онај британски, а та ситуација трајала је све до 1990-их. У Француској се људи тог периода и данас присјећају са носталгијом, а познат је као Тренте Глориеусес (француски "Тридесет изврсних година").

Четврта нуклеарна сила

[уреди | уреди извор]

Снажна економска фундација омогућила је де Гауллеу да имплементира своју независну вањску политику. Француска је 1960. постала четврта земља која је добила нуклеарни арсенал, тестирајући своју прву атомску бомбу у алжирској пустињи (тајна клаузула Éвианских споразума из 1962. заједно са ФЛН-ом изјављује да: Алжир одобрава... да Француска користи одређене зрачне базе, терене и војне инсталације које су јој [Француској] нужне у периоду од 5 година). Године 1968., због де Гауллеовог инзистирања, француски знанственици су успјели детонирати прву хидрогенску бомбу без америчке помоћи. У потезу који је сматран увредом за Британце, де Гаулле је објавио да је француска била трећа велика неовисна нуклеарна сила, јер је британска нуклеарна сила уско координирана са оном америчком.

Док је политиqуе де грандеур сигурно био есенцијални мотив за овај развој, једна брига била је уплетеност САД-а у скупи Вијетнамски рат, која је могла довести до тога да САД не интервенира у Еуропи ако Совјетски Савез одлучи започети инвазију. Де Гаулле је желио основати независну форце де фраппе. Додатни ефект био је да је француска војска, која је била скроз деморализирана након пораза у Алжиру, задржана. Године 1965. Француска је лансирала свој први сателит у орбиту, поставши тако трећа земља која је то учинила, након СССР-а и САД-а.

Кина

[уреди | уреди извор]
Рицхард Ниxон и Цхарлес де Гаулле 1969.

Де Гаулле је био увјерен да снажна Француска може дјеловати као баланс између Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза, но то увјерење је сматрано мало бољим од опортунизма код његових критичара, нарочито у САД-у и Великој Британији, државама које су биле савезнице Француске. У сијечњу 1964. де Гаулле службено је признао Народну Републику Кину, унаточ америчкој опозицији. Осам година касније, предсједник Рицхард Ниxон посјетио је Кину и састао се са Мао Це Тунгом, те тиме почео нормализирати односе између двају земаља.

Ниxонов први посјет ван земље након његовог избора за предсједника био је онај Француској 1969. I он и де Гаулле су дјелили једнак невилсонијански приступ свјетској политици, вјерујући у нације и њихове релативне снаге, више него у идеологије, међународне организације и мултилатералне споразуме. Де Гаулле је познат по томе што је Уједињене Народе назвао ле Мацхин (француски ствар).

Други круг

[уреди | уреди извор]

У просинцу 1965., де Гаулле се вратио на мјесто предсједника за још један седмогодишњи мандат, но овај пут је морао проћи и кроз други круг гласовања у којем је побиједио Франçоиса Миттерранда. У вељачи 1966., Француска се повукла из заједничке НАТО команде, но остала је у организацији. Де Гаулле је, прогањан сјећањима из 1940., желио да Француска има главну ријеч око одлука које утјечу на њу, за разлику од 1930-их, када је морала пратити своје британске савезнике.

Артуро Иллиа и Цхарлес де Гаулле у Аргентини 1964.

У рујну 1966., у познатом говору у Пхном Пенху, Камбоџа, де Гаулле је изразио незадовољство Француске због америчког уплитања у Вијетнамски рат, те је рекао да је једини начин за мир на том подручју повлачење САД-а из сукоба. Како је Вијетнамски рат имао своје коријене у француском колонијализму југоисточне Азије, говор није учинио да се де Гаулле свиди Американцима, иако су они сами касније дошли до истог закључка.

Криза у Еуропској заједници

[уреди | уреди извор]

Тијеком оснивања Еуропске заједнице, де Гаулле је помогао у започињању једне од највећих криза у ЕЗ-у, Кризе празне столице. Криза је укључивала финанцирање Заједничке аграрне политке, но пуно важније и кориштење квалифицираног већинског гласовања у ЕЗ-у. У липњу 1965., након што се Француска и осталих 5 чланица нису могле сложити, де Гаулле је повукао француске представнике из ЕЗ-а. Одсутност француских представника онемогућила је ЕЗ да доноси одлуке све до Луксембуршког компромиса који је донесен у сијечњу 1966.

Шестодневни рат

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Шестодневни рат

Након што је у липњу 1967. по други пут уложио вето на британски улазак у ЕЕЗ, де Гаулле је осудио Израел због његове окупације Појаса Газе прије почетка Шестодневног рата, рекавши: Израел организира, на територијима које је одузео, окупацију која не може функционирати без опресије, репресије и протјеривања - а ако се овоме постави отпор, тај чин звати ће се "тероризам".[6] То је била велика промјена у француској вањској политици. До тада, Француска је била снажан савезник, помажући Израелу да планира Суеску кампању 1956.

За вријеме де Гауллеа, након осамостаљења Алжира, француска вањска политка све је више вукла у корист Арапских земаља, што је и данас јасан аспект француске вањске политике. Израелско водство се, изненеђено оним што су они сматрали хитовитим напуштањем, обратило САД-у за помоћ.

Но, де Гаулле је подржавао принцип праведног ријешења и за Арапе и за Жидове на Средњом истоку у надлежности Уједињених Народа. Ово је изјавио након прихваћања УН-ове резолуције 242, на пресс-конференцији од 27. студеног 1967., те је то исто изнио у писму Давиду Бен-Гуриону којег је послао 9. сијечња 1968.

Нигеријски грађански рат

[уреди | уреди извор]

Тијеком Нигеријског грађанског рата 1967. - 1970., де Гауллеова влада подржавала је Републику Биафру да добије самосталност од Нигерије. Унаточ недостатку службеног признања, де Гаулле је осигурао војну помоћ кроз бивше француске афричке колоније. Уједињено Краљевство се противило де Гауллеовом ставу, но он је политичку ситуацију Игбо народа у Нигерији успоредио са оном француских квебечана у Канади.

Виве ле Qуéбец Либре!

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Говор "Виве ле Qуéбец Либре!"

У српњу 1967., де Гаулле је посјетио Канаду која је била домаћин свјетске изложбе Еxпо 67'. Дана 24. српња, говорећи пред масом на балкону градске вијећнице у Монтреалу, де Гаулле је узвикнуо Виве ле Qуéбец ! (француски Живио Qуéбец !), а одмах након тога Виве ле Qуéбец Либре ! (француски Живио слободни Qуéбец !). Канадски медији су снажно критизирали ту изјаву, а премијер Канаде Лестер Б. Пеарсон, који је био војник у Првом свјетском рату и добитник Нобелове награде за мир, је рекао: Канађане не треба ослобађати.[7] Де Гаулле је сљедећи дан самовољно напустио Канаду, без одласка у Оттаwу, како је планирано. Говор је узроковао запрепаштење у "Енглеској Канади", а довео је и до озбиљног пукнућа дипломатских односа између двају земаља. Но, Покрет за суверени Qуéбец је тај догађај видио као прекретницу.

У просинцу 1967., држећи до солидарности континеталне Еуропе, де Гаулле је поново одбио улазак Британаца у ЕЕЗ.

Оцјена

[уреди | уреди извор]

Многи су оцијенили да је Политиqуе де грандеур био превелик и преамбициозан потез за Француску. Та политика, је по некима, је била остварива само ради де Гауллове одлучности, но није могла бити дугорочно ријешење. Но у сваком случају, та политика се у Француској памти као дефинирајућа ера модерне француске вањске политике, те и данас увелике инспирира политику.

Свибањ 1968.

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Свибањ 1968.

Де Гауллеова влада је критизирана унутар Француске, понајвише због њезиног грубог стила. Док су тискани медији и избори били слободни, држава је држала монопол над телевизијом и радијом (но, постојале су и приватне ТВ и радио станице, види ОРТФ). У многим аспектима, друштво је било традиционалистичко и репресивно, поготово око позиције жена. Многи фактори су доприњели томе да су се поједини дјелови друштва, нарочито студентска младеж, почели досађивати тим начином живота, што је и довело до свибња 1968.

Огромне демонстрације и штрајкови у Француској у свибњу 1968. довели су у питање де Гауллеову легитимност. На кратко је побјегао у Баден-Баден и састао се са Массауом, француским заповједником у Њемачкој. Према неслужбеним изборима, њих двоје су разговарали о могућој интервенцији војске против штрајкаша.

На приватном састанку око захтјева студената и радника за њихово изравно судјеловање у влади и бизнису, саставио је фразу "Ла рéформе оуи, ла цхиенлит нон", која се може превести као "реформе да, маскарада/каос не". Фраза се данас често користи у француској политици, кориштена и као критика и као иронија асоцирајући натраг на де Гауллеа.

Но, де Гаулле је прихватио неке од захтјева штрајкаша. Поново је размишљао о референдуму, но Помпидоу га је увјерио да распусти парламент и одржи изборе за нови. Избори у липњу 1968. били су велик успјех за голисте и њихове савезнике. Када се погледа "схема" револуције или грађанског рата, већина народа се ослонила на њега. Његова странка добила је 358 од 487 сједала. У српњу је Георгес Помпидоу изненедно замијењен са Маурицеом Цоуве де Мурвиллеом.

1969. ~ Умировљење

[уреди | уреди извор]

Цхарлес де Гаулле је са мјеста предсједника одступио 28. травња 1969., након пораза његовог референдума о претварању Сената у савјетничко тијело, а давања већих овласти регионалним вијећима. Неки су рекли да је овај референдум било свјесно политичко самоубојство које је де Гаулле починио након трауматизирајућег свибња 1968. Као и 1946., де Гаулле је одбио остати на позицији без подршке народа.

1970. ~ Скромна смрт

[уреди | уреди извор]
Гроб Цхарлеса де Гауллеа

Поново се повукао у мјесто Цоломбеy-лес-Деуx-Éглисес, гдје је изненадно умро 1970., два тједна прије свог 80. рођендана, док је писао своје мемоаре. Иако је до тада био јако доброг здравственог стања, унаточ операцији на простати пар година прије, те ноћи је наводно, након што је погледао вијести, сједио у својој фотељи и одједном рекао "Овдје ме боли нешто", показујући на свој врат, само пар секунда прије гео је пао у несвијест од посљедица церебрелног анеуризма. У року од неколико минута, умро је.

Де Гаулле је све средио како би био покопан у Цоломбеyју, те да ниједан предсједник и министар не дође на погреб, само његови Цомпагнонс де ла Либéратион. Вође државе су се морале задовољити истодобном церемонијом у катедрали Нотре-Даме. До гроба је превезен на тенку, а када су га спуштали у гроб, звона у цијелој Француској, са почетком у Нотре-Дамеу, су почела звонити.

Специфично је желио да на његовој надгробној плочи пише само његово име и године рођења и смрти. Тако на њој пише Цхарлес де Гаулле, 1890-1970.

За разлику од других политичара, де Гаулле је умро скоро у биједи и сиромаштву. Када је отишао у мировину, није прихватио мировине на које је имао право као умировљени генерал и предсједник. Само је прихватио пензију на коју право имају пуковници.

Његова обитељ је морала продати кућу у Боиссериеу. Купила ју је једна фундација а данас је она Музеј Цхарлес де Гаулле.

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Цхарлес де Гаулле се оженио са Yвонне Вендроуx (Танте Yвонне; њемачки: Тета Yвонне) 7. травња 1921. Имали су троје дјеце, сина Пхилиппеа (рођен 1921.), и кћери Éлисабетх (рођена 1924.), која се удала за генерала де Боиссиеуа, и Анне (1928. - 1948.), која је имала Доwнов синдром.

Један од Цхарлесових унука, Цхарлес де Гаулле, био је члан Еуропског парламента од 1994. до 2004. Многи чланови рекли су да је Цхарлес де Гаулле, млађи, нарочито Пхилиппе де Гаулле (у неколико ТВ емисија у којма је промовирао своју књигу Де Гаулле, мон пèре), "срамота обитељи".

Још један унук, Јеан де Гаулле, члан је Француског парламента.

Мало је познато да је Цхарлес де Гаулле 1963. године био предложен, од стране Јеана Рицција и Јацqуеса Робицхеза, као кандидат за Нобелову награду за књижевност.[8] Посебни разлог није наведен, а де Гауллеу награда, истина, никада није ни уручена. Ипак, да и јест, не би то био уникатни случај, с обзиром да је Нобел за књижевност раније уручен једном политичком вођи из Другог свјетског рата - британском премијеру Wинстону Цхурцхиллу.

О де Гауллеу данас

[уреди | уреди извор]

Иако контроверзан кроз своју политичку каријеру, мање међу идеолошким противницима на лијевој страни и прекоморским стратешким партнерима, де Гаулле и данас има енормно поштовање диљем Француске и свијета, а његово предсједништво гледа се као повратак Француске на политичку стабилност и међународну сцену. Међу својим подржаватељима, знан је као рои јусте ("праведни краљ") - утјеловљење праведног и доброг политичког вође. Де Гауллеов нови устав за Пету Републику прекинуо је дугорочну жељу за снажном, централном, јединственом политичком позицијом, повезаном са монархијом, но темељеном на демокрацији.

Његови противници су нови устав видјели као преиначивање старог цезаропапизма, са предсједником на челу који је имао скоро монархистичке овласти као у анциен регимеу. Но, унаточ критикама, сустав Пете Републике (уне цертаине идéе де ла Франце) показао се изнимно успјешним и стабилним, нарочито у успоредби са суставом Четврте Републике.

У домовини, за све грешке у де Гауллеовом приступу, предсједао је над повратком на економску стабилност након иницијално неуспјешног послијератног наступа, задржавајући велик дио друштвених контаката који су у пријашњим десетљећима имали запосленици и радна снага. Повезани диригисме из раних десетљећа Пете Републике и данас је остао у омјерима са модерним трендом западне економске ортодоксије. Но ипак су та десетљаћа увелике побољшала животни стандард Француза.

Де Гауллеов предсједнички стил владе настављен је и од стране његових насљедника. Међународно, емфаза на Француску независност која је увелике карактеризирала де Гауллеову владу је и данас је камен темељац фарнцуске вањске политике, заједно са побољшањем односа са ривалима Њемачком, што се и данас у обије земље гледа као темељ еуропских интеграција.

Дјела

[уреди | уреди извор]

Напомена: де Гауллеова дјела нису издавана на хрватском језику тако да су неки наслови остали на француском, а неки су пријеводи наслова са енглеског језика.

  • Ла Дисцорде Цхез л'Еннеми (1924.); Непријатељев дом подијељен
  • Хистоире дес Троупес ду Левант (1931.) де Гаулле, Yвон и де Миеррy су заједно сурађивали на књизи; Повијест левантскох трупа
  • Ле Фил де л'Éпéе (1932.); Врх мача
  • Верс л'Армéе де Мéтиер (1934.); Војска будућности
  • Ла Франце ет сон Армéе (1938.); Француска и њезина војска
  • Троис Éтудес (1945.)
  • Мéмоирес де Гуерре; Ратни мемоари
    • Дио I. - L'Аппел 1940–1942 (1954.); Позив части
    • Дио II. - L'Унитé, 1942–1944 (1956.); Јединство
    • Дио III. - Ле Салут, 1944–1946 (1959.); Спас
  • Мéмоирес д'Еспоир
    • Дио I. - Ле Реноувеау 1958–1962 (1970.)
  • Дисцоурс ет Мессагес
    • Дио I. - Пендант ла Гуерре 1940–1946 (1970.)
    • Дио II. - Данс л'аттенте 1946–1958 (1970.)
    • Дио III. - Авец ле Реноувеау 1958–1962 (1970.)
    • Дио IV. - Поур л'Еффорт 1962–1965 (1970.)
    • Дио V. - Верс ле Терме 1966–1969

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Одломак из књиге Јеан-Лоуиса Лоубета дел Баyлеа о нонконформистима из 1930-их - ЕХЕСС (fr)
  2. ↑ http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/3595434.stm
  3. ↑ Антхонy Цлаyтон Тхрее Марсхалс оф Франце. стр. 124
  4. ↑ Како је наручио нови устав и био његов главни надлежни, де Гаулле је некад описан као аутор устава. Де Гауллеове политичке идеје је у устав уписао Мицхел Дебрé који је тада текст водио кроз процес усвајања. Иако устав рефлектира де Гауллеове идеје, Мицхел Дебрé је заправо био аутор текста.
  5. ↑ http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/1055729.stm
  6. ↑ „Арцхиве цопy”. Архивирано из оригинала на датум 2008-08-30. Приступљено 2010-07-17. 
  7. ↑ http://archives.cbc.ca/IDC-1-73-236-1132-10/on_this_day/politics_economy/vive_quebec_libre
  8. ↑ Номинације за Нобела - Цхарлес де Гаулле

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Charles_de_Gaulle&oldid=41749962”