Царство Инка
Царство Инка је највеће царство у претколумбовској Америци. Настало је у 14 веку. Током 15 века Инке су се прошириле дуж планине Анда. Било је то једно од највећих царстава у свету у доба распада. Административни, политички и војни центар је био Куско. Настао је на висоравнима Перуа око 1200. Од 1438. до 1533. Инке су користиле освајања и мирољубиву асимилацију ширећи своје царство на велике делове западне Јужне Америке. У саставу царства су били делови Еквадора, Перуа, Боливије, Аргентине и Чилеа.
Атахуалпа је био последњи цар Инка. Убио га је 1533. конквистадор Франсиско Пизаро означавајући тиме почетак шпанске владавине. Током шпанске управе отворен је највећи рудник сребра на свету Потоси у коме су Инке радиле као робови. под тешким условима умирали би већ за годину или две рада у руднику.
Привреда је била базирана на колективном власништву земље и добро решеном наводњавању. Постојала су добро решена велика складишта хране, која су омогућавала напредак царства и у доба лоше жетве. Мрежа путева је била веома раширена, што је омогућавало лак транспорт робе и хране. Архитектура, уметност и обрада метала били су високо развијени. Постојала је изузетно напредна медицина са развијеном хирургијом лобање.
Историја
[уреди | уреди извор]
Инке су започеле као народ у подручју Кускоа у XII веку. Под вођством Манко Капака основали су мали град државу Куско. Започели су експанзију 1438. под вођством вође Пачакутија. Током његове владавине већи део Анда, тј. углавном Перу и Еквадор долазе под контролу Инка.
Пачакути је реорганизовао краљевство Куско у царство, један облик федералног система, где су Инке биле на челу централне власти, а 4 регионалне власти су имале јаке вође. Сматра се да је Пачачути изградио Мачу Пичу. Пачакути би обично слао шпијуне у области, које би намеравао освојити. Шпијуни би донели битне информације о политичкој организацији, војној снази и богатству. Пачакути би после тога позивао слао поруке вођама те земље да се придруже његовом царству, шаљући при томе скупоцене поклоне и обећавајући богатство, ако се придруже његовом царству. Већина би прихватила понуду и мирно би постали део царства Инка.
Деца од владара такве нове земље долазила би у Куско и ту би их учили административном систему Инка. После тога они би били владари својих земаља. Деца владара нових земаља би постајала племство од Инка. Традиционално син владар Инка би предводио војску. Пачакутијев син Тупак Инка започео је освајања севера 1463. и наставио је и након очеве смрти 1471. Најзначајније освајање је представљало освајање Кимора, који је био једини озбиљан противник Инка на обали Перуа. Царство Тупак Инка ширило се до Еквадора и Колумбије.
Син Тупак Инке је био Хуајна Капак, који је освојио велике територије на југу, тј. северни Чиле и делове Аргентине и Боливије.
Друштво и религија
[уреди | уреди извор]Богатство царства Инка била је земља и радна снага. Становиште Инка било је “Сви морају радити, нико не треба да ради превише или предуго, нико не сме трпети несташицу”. Основна друштвена и економска јединица била је ауллу. Земља од ауљуа се није могла отуђити. По закону Инка, један део земље ауллуа био је посвећен Сунцу (државној религији), један Инки и један насељу у коме се налази. Овај последњи наведени део био је довољан за све становнике у том насељу. Када би становништво порасло, тај проблем би се решавао додељивањем заједници Инкине земље, помоћи из Инкиних складишта и пресељавањем становништва из пренасељене у ретко насељену земљу.
Управни систем Инка заснован је на основи ауллуа, али то није само друштвена заједница, него је представљало и људе и земљу заједно. Често су се ти ауллуи спајали у мале државе, под поглавицама чија је власт била наследна. Те мале државе су се спајале у неку врсту конфедерације. Свака та мала држава додавана је царству Инка.
Хијерархијски систем се састојао у следећем: десет домаћинстава били су под једним поглавицом, који је именован између чланова тих домаћинстава; педесет домаћинстава под такође једним поглавицом изабраним на исти начин; стотину домаћинстава били су под цурацом, који је био члан племства, потом иду хиљаде, десет хиљада домаћинстава. Затим, четрдесет хиљада домаћинстава чије су се поглавице звале туцирицуц-цуна или они који виде све. Над овим поглавицом били су четири апа-цуне, сваки за по један део царства, а над том четворицом био је врховни Инка. Функционери двају највиших рангова имали су порекло Инке. Сваки функционер изабирао је оног испод себе по рангу, а одобрење је морао тражити од врховног Инке.
Аристокрарија и административна класа састојала се од већег броја људи, а не само од појединаца краљевске крви. Пацхацутец, осми Инка, схватио је да Инка краљевске крви има премало за државне послове. Проширио је привилегије Инка на све становнике царства који су говорили qуецхуа језик. Поглавице сваког племена или државе који су ушли у царство именовани су за Инка племиће, и они или њихови синови одлазили су у Куско на школовање. Када би се показали да су способне вође њихова власт постајала је наследна.
У тим школама била је заступљена чврста дисциплина. Ученици су, поред интелектуалног образовања, били под сталним тестовима физичке издржљивости. Од ученика се тражило да покажу своју вештину у трчању, борби, окретности, снази, итд.
Мера за јединицу мерења земље била је тупу (шездесет наспрам педесет корака). Један тупу наводњаване земље сматрао се довољан за брачни пар без деце. Сваки рођени дечак доносио би још један тупу, а свака девојчица пола тупуа. Подела земље била је у рукама поглавице задуженог за десет, педесет или стотину домаћинстава.
Qуипу је био једини инструмент рачунања, а исто тако и писања. Историја, закони, све је било записано помоћу qуипуа. Његова употреба била је тако многострана да би га готово могли назвати неким обликом писма. Типични qуипу састоји се од дуге узице с које виси становит број главних узица, од једне до преко стотину. Главне узице дугачке су око тридесет центиметара, а уз њих су причвршћене мање узице. Док су се неки qуипуи употребљавали у првом реду за нумеричке белешке, други су представљали читаве књиге. Помоћу њих Инке су нашли начин да сачувају своју историју, своје законе и церемоније, као и своје пословне ствари. Данас постоје једино они који су нађени у гробовима. Њих су Шпанци интензивно спаљивали.
Друштво Инка не би било тако целовито да није био развијен систем комуникације. Изградили су преко 20 хиљада километара поплочаних путева. Путеви којима су се кретали гласници, носачи носиљки и прпитомљене ламе пружали су се од Пацифика до амазонских шума и од севера до крајњег југа царства. На путевима су постојала нека врста одмаралишта за гласнике. Гласницима је посвећивана велика пажња, они су били вежбани од ране младости. Одмаралишта су радила даноноћно на свим главним путевима. Та служба радила је пре свега за административне и војне извештаје и наредбе. Уз путеве биле су изграђене тампу-цуне, или преноћишта за путнике.
Казнени закон Инка био је кратак али пре свега строг. Његова примена била је непроменљива чак ако би се радило о особи краљевске крви. У њему је било правичности, као на пример када би се радило о крађи: ако би лопов украо зато што није имао да једе, онда би кажњен био његов поглавица зато што му није обезбедио минимум онога што припада сваком човеку. Инке су имале две важне институције које су се називале мита и yанацона. Мита је био инкаички систем јавних радова за потребе државе, и главна брига Инка била је да тај посао ротира у право време, односно да на време мења раднике. Yанацона се састојала углавном од квалификованих радника (клесара, ковача, итд.). они су били ослобођени од пореза и њихова занимања су сматрана часним и сматрало се да се не смеју искоришћавати.
Религија Инка била је веома важна за читаву цивилизацију Инка. По целом царству постојала су месна светилишта (хуаца), од којих су многа била храмови са свештеницима. Веровали су у Мајку земљу, Мајку море, бога Сунца, бога Месеца, богове Звезда. Сам Инка је представљао Сунце на земљи, или тачније он је био Сунце, јер Инка значи сунце. Изнад свих других богова био је бог творац, Вирацоцха, или древни темељ, господар, учитељ света. Вера у бесмртност била је доста доминантна у животу Инка. Кад би неки Инка умро, водио га је на други свет његов пас, који је био убијен да би могао да води свог господара. Постојале су невесте сунца. Када би девојчицама било десет година, царски службеници су их прегледали. Оне које су имале велику физичку лепоту постајале су “изабране жене” и одгајане су у самостанима близу храмова Сунца. Неке би се касније вратиле својој породици, а неке би постајале племићке жене. Али неколико је било од самог почетка одређено за жртву. Оне су сматране најсрећнијим од свих.
Династија Инка захватала је дванаест генерација. Шест од тих дванаест генерација је прошло пре него што је формирано царство. Оснивач династије по предању био је Манко Капак. Њега је бог Сунце послало на земљу да становништво Анда окупи око себе. Задатак му је још био да их научи разним занатима, пољопривреној производњи, архитектури, итд. Манко Капак је и према предању основао глани град Инка који је назвао Куско.
Куско је по Инкама представљао “пупак света”, односно место одакле су сви људи настали. Касније, у доба великог развоја царства, Куско постаје велика престоница са око сто хиљада становника. У односу на остале градове широм царства Куско је био веома велики, јер су андски градови у суштини били мали. Типичан провинцијски град бројао је око 15 хиљада становника.
Шпанско освајање
[уреди | уреди извор]Шпанске конквистадоре је предводио Франциско Пизаро. Током истраживачког путовања 1526. долазе до територије Инка. Постало им је јасно да се ради о богатој земљи пуној злата и сребра. После другог путовања 1529., Пизаро је отпутовао у Шпанију, да би добио краљеву дозволу да освоји то подручје и постане вицекраљ.
Када се Пизаро вратио у Перу 1532., трајао је рат за наслеђе између сина од Хуајна Капака и Атахуалпе. Осим тога појавили су се и немири у новоосвојеним територијама. Пизаро је имао само 180 људи, 1 топ и 27 коња. Често је морао да преговара не улазећи у сукобе, јер су били малобројни. Први сукоб је имао близу залива Гвајакил у Еквадору. Ту је основао град Пијуру 1532. Хернандо де Сото је кренуо да испита унутрашњост и вратио се са позивом да се сретну са Атахуалпом. Атахуалпа је управо тада победио у рату за наслеђе, па се одмарао у Кахамарки са 80.000 војника.
Када се Пизаро срео са Атахуалпом, Атахуалпа је дошао само са малим бројем војника. Разговарали су преко преводиоца, који нису баш добро научили језике. У Пизаровој пратњи је био фратар, који је настојао да увери Атахуалпу, да пређе на хришћанство, покушавајући да објасни доктрину. Атахуалпа није разумевао, а Шпанци су постали нестрпљиви и сукобили су се са Атахуалпиним војницима, победили их и заробили Атахуалпу.
Атахуалпа је обећао Шпанцима да ће собу испунити златом, а две такве сребром, само да га после тога пусте. Атахуалпа је то и учинио, али Пизаро није ослободио Атахуалпу, него га је убио 29. августа 1533. Шпанци су поставили Атахуалпиног брата Манко Инку на власт. Манко је неко време сурађивао са Шпанцима, док су Шпанци гушили отпор на северу. У међувремену Пизаров сарадник Дијего де Алмагро покушао да преотме Куско од Пизара, па је Манко Инка заузео 1536. Куско искористивши сукоб међу Шпанцима. Шпанци су онда поново заузели Куско.
Манко Инка се повукао у планине, где су он и његови наследници владали још 36 година. Понекад су нападали Шпанце. Задње упориште Инка је откривено 1572., па је ухваћен и убијен задњи владар Инка Манков син Тупак Амару. Тиме је окончан отпор шпанском освајању.
После шпанског освајања
[уреди | уреди извор]Нови шпански владари су се брутално опходили према народу Инка и њиховим традицијама. Култура Инка је систематски уништавана, укључујући и њихово напредно сточарство. Шпанци су злоупотребили инкански систем обавезних јавних радовова, па су терали људе да раде док не издахну. По један члан сваке породице морао је радити у рудницима сребра и злата. У Перуу је отворен највећи рудник сребра на свету Потоси. Када би један члан породице умро од тешког рада у руннику, други члан би га морао замењивати. Многи су умирали за годину до две рада у руднику.
Кечуа
[уреди | уреди извор]Највеће језике царства Инка, кечуа и ајмара језик користи католичка црква при покрштавању тога подручја. Кечуа и Ајмира су зато остали као најраширенији индијански језици. Легенде о Инкама су послужиле као инспирација побуњеницима. тако се Тупак Амару II побунио 1780 против Шпанаца, а садашњи герилски покрети су тупак амару револуционарни покрет и Сендеро Луминозо у Перуу и Тупамароси у Уругвају.
