Емоционална интелигенција
Емоционалну интелигенцију представља склоп више способности — способност саморазумевања, самоконтроле, самоувереност и способност емпатије. Емоционална интелигенција није супротна, већ само различита, комплементарна способност у односу на рационалну интелигенцију. Хауард Гарднер (енгл. Howard Gardner) је први поменуо да постоји седам различитих врста интелигенције, а да је емоционална интелигенција једна од њих.
Појам
[уреди | уреди извор]Појам емоционалне интелигенције обрадио је Данијел Голман (енгл. Daniel Goleman) у књизи „Емоционална интелигенција“, објављеној 1994.
Према Голману, модел емоционалне интелигенције се састоји од неколико битних компонената:
- Самосвест – способност „читања“ сопствених емоција и схватање какав утицај имају на околину
- Доношење одлука – проучавање сопствених поступака и познавање последица
- Управљање осећањима – спознавање шта је подлога осећања
- Превазилажење стреса – научити опуштати се и разумети важност опуштања
- Емпатија – разумевање туђих осећања и уважавање различитости мишљења
- Комуникација – разговарати о осећањима са разумевањем и бити добар слушалац
- Самооткривање – разумевање потребе за отвореношћу и поверењем, научити када и како говорити о својим осећањима
- Проницљивост – препознавање образаца у личном и животу других људи
- Самоприхватање – умети прихватити своје мане, умети ценити своје врлине
- Лична одговорност – преузети одговорност и умети препознати последице личних одлука и реаговања
- Самопоуздање – умети изложити своје бриге и осећања без љутње и пасивности
- Групна динамика – спознати када пратити, а када водити
- Решење конфликта – модел „победити/освојити“ при преговарачком компромису
Концепт
[уреди | уреди извор]Иако многи концепти интелигенције тек пролазе научну потврду а инструменти проверу поузданости, не можемо а да не приметимо да су нова истраживања у области интелигенције унела свежину и интелигенцију поново вратила у жижу интересовања научне и ненаучне јавности. Појам емоционална интелигенција појављује се, почетком 90-их година прошлог века, а по први пут су га увели у својим радовима аутори Петер Саловеy са Универзитета Јејл и Јохн D. Маyер са Универзитета Њу Хемпшир. Они су у складу са научном методологијом постепено и темељно развијали моделе и инструменте за процену емоционалне интелигенције. Маyер, Саловеy и Царусо допринели су да се концепт емоционалне интелигенције у великој мери развије и научно потврди. У ту сврху су креирани тестови с потребним метријским карактеристикама иницирајући многобројна истраживања широм света. Неки аутори употребљавају и друге термине када говоре о истом склопу вештина и способности, стога у литератури сусрећемо појмове као: емоционални квоцијент (Големан, 78), емоционална писменост и емоционална компетентност (Дулеwиц и Хиггс, 56).
Емоционалну интелигенцију су дефинисали као „способност праћења и разликовања сопствених и туђих осећаја и емоција, и коришћења тих информација као водича за мишљање и понашање“ (Саловеy и Маyер, 203). Сами аутори сматрају да ова дефиниција наглашава само опажање и регулацију емоција, те да је испустила размишљање о осећањима. Исти аутори стога предлажу ревидирану дефиницију, према којој „емоционална интелигенција укључује способности брзог запажања процене и изражавања емоција; способност увиђања и генерисања осећања која олакшавају мишљење; способности разумевања емоција и знање о емоцијама; и способност регулисања емоција у сврху промоције емоционалног и интелектуалног развоја“ (Саловеy и Маyер, 204). У сажетијем виду, три аутора емоционалну интелигенцију дефинишу као способност опажања, асимилације, разумевања и управљања емоцијама (Маyер, Царусо и Саловеy, 139). Наведене способности поређане су према сложености психичких процеса које укључују од једноставнијих (запажање и изражавање емоција) до сложених (свесност, рефлексивност и регулација емоција).
Укратко дефинисана, емоционална интелигенција је способност да се опазе емоције, да им се приђе и да се изазову, како би помогле процесу мишљења. У бити, емоционална интелигенција описује способност да се ефикасно одржава веза између емоција и мишљења, да се употребе емоције како би се олакшало расуђивање и да се интелигентно расуђује о емоцијама (Саловеy и Маyер, 203). Георге (74) даље наводи да се емоционална интелигенција усредсређује на меру у којој когнитивне способности појединца добијају информације од емоција и на меру у којој се управља емоцијама (Буонтемпо, 29). Према Големану емоционалну интелигенцију чине некогнитивне способности, компетенције и вештине које утичу на способност особе да се носи са захтевима и притисцима околине. Емоционална интелигенција се делом стиче генетским наслеђем, али значајним делом процесом учења.
Литература
[уреди | уреди извор]- Големан, Даниел (1996). Емотионал Интеллигенце: Wхy Ит Цан Маттер Море Тхан ИQ. Бантам Боокс. ИСБН 978-0-553-38371-3.