Антициганизам

Антициганизам је релативно нови појам за стару друштвену појаву, за мржњу, маргинализацију и прогон Рома у свету.

Историја овог народа препуна је насилних миграција, избеглиштва и поновног насељавања нових простора. Одувек су били опажани као странци, скитнице, криминалци, тако да још од XIV века у европским земљама налазимо законске одредбе који су допуштали дискриминацију Рома.

Дефиниција

Према дефиницији Еуропеан Цоммиссион агаинст Рацисм анд Интолеранце (ЕЦРИ, Европска комисија против расизма и нетолеранције) из 2011, антициганизам је специфична форма расизма, идеологија која је заснована на расној супериорности, форма дехуманизирајућег и институционалног расизма узгајана историјском дискриминацијом, која се, поред осталог, изражава насиљем, говором мржње, експлоатацијом, стигматизацијом и по њагору врстом дискриминације.

Геноцид над Ромима

Нацистичке депортације Синта и Рома у Немачкој, 1940.

Истребљење Рома било је део програма Националсоцијалистичке партије Немачке. Одмах по доласку на власт нацисти доносе прописе и законе о расној припадности, где се Роми препознају као расни проблем за Немачку. После тога, у целој земљи локални полицијски одреди почињу да затварају Роме у локалне логоре, који касније постају концентрациони логори за Роме. Берлин-Марцан (Берлин-Марзахн) и други логори за Роме (Зигеунерлагер), које су нацисти основали између 1935. и 1938. године, били су прелиминарна фаза на путу ка логорима смрти Аушвиц (Аусцхwитз), Заксенхаузен (Сацхсенхаусен) и Дахау (Дацхау). Роми су били жртве прогона свуда где су фашисти дошли на власт, као и њихове војне силе. Тако се сабирни логори за Роме формирају и у фашистичкој Италији, а затим и у другим земљама окупираним од стране Немачке. Једно од значајнијих места страдања Рома јесте и логор Јасеновац, формиран од стране усташког режима у Хрватској. Одмах по почетку немачке окупације Србије почиње прогон Рома и Јевреја. Наредбом од 30. маја 1941. године, Јевреји и Роми се искључују из јавног и привредног живота и обавезују на регистрацију у посебне спискове (Јуденрегистер и Зигеунерлистен). Уводи се и присилни рад, а прописује се и обавезно ношење жутих трака. У свему томе учествују и локалне квислиншке власти, прво Комесарска управа, а затим и Недићева влада са својом полицијом. Убрзо се формира и Одељење за Јевреје и Цигане.

Жртве геноцида над Ромима (Порајмос), као и њихове породице, како у Србији тако и у целој Европи, никада нису обештећене за патње које су доживеле током Другог светског рата.

Напомена

• Садржај чланка је преузет из публикације Места страдања и антифашистичке борбе у Београду 1941–44. Архивирано 2014-12-17 на Wаyбацк Мацхине-у објављене под Цреативе Цоммонс лиценцом.

Литература

• Драгољуб Ацковић, Роми у Београду: Историја, култура и традиција Рома у Београду од насељавања до краја XX века, Београд, 1999;
• Бора Кузмановић, „Стереотипи о Ромима и етничка дистанца према Ромима“, Социологија, Вол. XXXIV, бр.1, стр. 119–126, 1992;