Аргентинска Конфедерација
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Аргентинска конфедерација (шпањолски: Цонфедерациóн Аргентина) била је посљедња у низу држава прије формирања данашње Републике Аргентине, која је егзистирала од 1831. до 1861.[1]
Хисторија
[уреди | уреди извор]Конфедерација је настала након распада Уједињених Провинција Рíо де ла Плате, у њеном саставу биле су провинције; Буенос Аирес, Цатамарца, Цóрдоба, Цорриентес, Ентре Рíос, Јујуy, Ла Риоја, Мендоза, Салта, Сан Јуан, Сан Луис, Санта Фе, Сантиаго дел Естеро и Туцумáн.[1]
I поред привидног јединства биле су аутономне у свему осим по имену државе, што је на крају и довело до неизбјежног грађанског рата 1852.-1862. и коначног распада конфедерације. Парадокс је да је то и данас по уставу службено име Аргентине (чланак 35).[1]
Како формално нису имале службеног шефа државе, чак и оне провинције које су наизглед биле чврсто везане уз конфедерацију, такођер су у једном тренутку биле сецесионистички настројене или проводиле властиту независну политику.[1] Како се у та турбулента времена кад Шпањолска више није имала никакав утјецај на своје бивше јужноамеричке колоније, од којих је свака настојала уграбити што више територија за себе и Конфедерација нашла угрожена инвазијама на свој териториј, како од сусједа (Боливија, Уругвај, Парагвај, Чиле, Бразил тако и од европских велесила (Британија, Француска).[1]
Насушно је била потребна бар заједничка вањска политика, тај посао водио је од самог старта гувернер Буенос Аиреса Јуан Мануел де Росас, поприлично чврстом руком као диктатор, што је изазвало тензије па га је 1852. смјенио гувернер Ентре Рíоса Јусто Урqуиза. Због тог је Провинција Буенос Аирес иступила и Конфедерације и постала независна држава, па је главни град 1853. премјештен из Буенос Аиреса у Парану.
Конфедерацију коју је раздирао грађански рат, није спасила ни Конституанта сазвана 1853. па се убрзо након тог распала.[1]