Артичока
| Артичока | |
|---|---|
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | Плантае |
| Дивизија: | Магнолиопхyта |
| Разред: | Магнолиопсида |
| Ред: | Астералес |
| Породица: | Астерацеае |
| Род: | Цyнара |
| Врста: | C. цардунцулус |
| Двојни назив | |
| Цyнара цардунцулус L. | |
Артичока или Гардун (Цyнара цардунцулус субсп. сцолyмус (Царолус Линнаеус Хеги.) је биљка из породице главочика која се узгаја код нас и у свијету због прехрамбених разлога, као и за упорабу у медицинске сврхе. Нарасте од 0,8 - 2 м. Око средишње стабљике (која је у доњем дијелу често одрвењела, посебно код већих и старијих биљака) наизмјенично расту листови дуги до 80 цм, перасто раздјељени. Листови су сребрнозелене боје, на наличју длакави, па чак и бодљикави.
Назив
[уреди | уреди извор]Иако превладава интернационални назив артичока - који долази из арапског Арди-Схоки (ارضي شوكي) у хрватском језику је у употреби и домаћи назив: гардун, нарочито у околици Сланога, гдје се ова биљка навелико узгаја. Сматра се да име гардун долази из давнина, од ријечи старих римљана (цардуус) или од латинског назива (цардунцулус) којима је изговор слова К прешао у Г.
Распрострањеност
[уреди | уреди извор]Гардун је распрострањен у јужној Еуропи и по цијелом Медитерану, као и на Канарским отоцима. Ова подручја се сматрају и његова прапостојбина, а данас се узгаја и у Аустралији, Новом Зеаланду, САД-у, Средишњој Америци, Јужној Америци, на југу Африке итд. У Хрватској се узгаја већином у Далмацији.
Повијест
[уреди | уреди извор]| Прехрамбена вриједност артичоке | ||||
|---|---|---|---|---|
| Садржај | Вриједност | Мјерна јединица | ||
| енергетска вриједност | 220 | кЈ | ||
| бјеланчевина | 2.89 | г | ||
| масти | 0.34 | г | ||
| угљикохидрата | 11.95 | г | ||
| влакна | 8.6 | г | ||
| шећера | 0.99 | г | ||
| глукозе | 0.24 | г | ||
| фруктозе | 0.02 | г | ||
| жељеза | 0.61 | мг | ||
| мангана | 0.225 | мг | ||
| калција | 21 | мг | ||
| магнезија | 42 | мг | ||
| фосфора | 73 | мг | ||
| калија | 276 | мг | ||
| цинка | 0.4 | мг | ||
| витамина C | 7.4 | мг | ||
| пантотенске киселине | 0.240 | мг | ||
| витамина Б6 | 0.081 | мг | ||
| фолне киселине | 89 | уг | ||
| тиамина | 0.05 | мг | ||
| рибофлавина | 0.089 | мг | ||
| ниацина | 0.111 | мг | ||
Сматра се да гардун потјече из подручја јужне Еуропе и Медитерана, иако му је права прадомовина непозната. Гардун се узгаја још од времена старих Грка, када је био узгајан на Сицилији под именом кактос. Римљани су преузели традицију узгајања гардуна од Грка. У исламском свијету, у подручју Магреба такођер се узгајао гардун. Постоје докази да се гардун узгајао око Напуља у деветом стољећу, а по легенди, у Француску ју је увела краљица Цатерина де' Медици ("на једном вјенчању је јела толико да је мислила да ће умријети, а ухватио ју је и прољев. Рекли су да је то од једења превише гардуна." - Пиерре де L'Естоиле, 19.06.1576)
Медицинска употреба
[уреди | уреди извор]Сушени листови и дијелови стабљике се употребљавају за израду чаја, који се користи у медицини за поспјешивање излучивања жучи. Цyнарин, састојак гардуна се данас употребљава као лијек у ту сврху.
Вањске везе
[уреди | уреди извор] | У Wикимедијиној остави има још материјала везаних за: Артичока |
 | Wикиврсте имају податке о: Артичока |