Борба за Македонију
Борба за Македонију (1904-1908) је била герилска борба суседних балканских држава (Бугарска, Грчка и Србија) са отоманским властима и међусобно, вођена почетком 20. века за контролу над облашћу Македоније. У Србији је борба за Македонију позната под називом четничка акција.
Борба за македонску територију је била веома бескрупулозна, а извештаји говоре да су "елементи скупљени с коца и конопца" постали страх и трепет за тамошње становништво, те да су средства којима се они служе "покољи, силовања, палеж и истребљење."[1]
Позадина
[уреди | уреди извор]
Од укидања Пећке патријаршије сви православци који су остали у саставу Отоманске империје су били подређени Цариградској патријаршији која је заступала грчке интересе.
Године 1872. Бугарска егзархија добија самосталност и почиње са оснивањем школа, црквених општина и библиотека, супротстављајући се грчким тежњама. Након српско-бугарског рата 1885. године, долази до отвореног сукобљавања српских и бугарских претензија на Македонију.[2] Од 1885. године Србија почиње са пропагандном и културном акцијом, отварајући школе и тражећи да се постављају српски епископи. 1886. у Београду је основано Друштво светог Саве, чији је циљ борба против бугарских егзархиста.[2] 1893. је оснивана тајна Унутрашња македонска револуционарна организација (ВМРО) са циљем да се избори за аутономију Македоније. Бугари се одлучују на оружану акцију и почињу да шаљу комитске чете у Македонију и дижу буну у области реке Струме.
Крајем 19. века, међу македонским Словенима су преовлађивале бугарске школе у односу на српске и огромна већина словенског становништва Македоније слала своју децу у њих. У Македонији је 1896-1897 било 843 бугарских школа (наспрам 77 српских), 1.306 бугарских наставника (118 српских) и 31.719 ученика (српских 2.873).[3]
Услед различитих националних аспирација Грчке, Србије и Бугарске, временом и међу македонским Словенима све више долази до сукоба између гркомана, србомана и бугараша. "Патријаршизам" и "егзархизам" постају бојни покличи сукобљених нација, па се чак и чланови исте породице деле на "Бугаре", "Грке" или "Србе" у зависности од цркве или школе коју похађају.[4] Српски и бугарски научници покушавају да докажу да је македонски језик само један дијалекат српског, односно бугарског језика, те да су Македонци само једна грана српског, односно бугарског народа. Тако српске статистике које је 1889. урадио Гопчевић наводе да у Македонији има 2,048,320 Срба и 57,600 Бугара, док бугарске статистике које је 1900. урадио Кантчев наводе да Македонија има 1,181,336 Бугара и 700 Срба.[5]
Илиндански устанак
[уреди | уреди извор]Тајна македонска-одринска револуционарна организација је желела акцију која ће привући пажњу Европе и убрзати остварње циљева. Зато на дан светог Илије (Илиндан) 1903. године дижу устанак у Крушеву, против Османлијског царства, за аутономију Македоније.
Крушево је било ослободено и у њему је проглашена Крушевска Република, прва република на Балкану у то вријеме. Влада је издала документ под именом Крушевски манифест, који је одређивао циљеве устанка и организовање Македонске државе након устанка. Међутим, Крушевска република трајала је само десет дана. Посљедице устанка биле су трагичне. Из Македоније је избјегло 30.000 људи, а било је убијено 8.816 људи, жена и дјеце услед турске одмазде.
Сломом устанка, ситуација у Македонији се знатно промијенила. У њу су довођене ефикасније турске чете, а долазиле су и чете из Србије, Грчке и Бугарске, које су све три жељеле себи да прикључе територију Македоније. У ВМРО је дошло до раскола и појавиле су се двије политичке струје, једна која се залагала за прикључење Македоније Бугарској[6] и друга која је била за аутономну Македонију у оквиру Балканске федерације.[7]
Бугарска дејства у Македонији
[уреди | уреди извор]
Бугари су отпочели своју комитску акцију с геслом: »Слобода Македонији!«. Македонски живаљ, желећи ослобођење од турске власти и грчког свештенства, великим делом је подржавао бугарску борбу.
У Македонији су након слома Илинденског устанка ојачали тзв. врховисти, присталице Врховног македонског комитета, политичког тијела које је успоставила Бугарска и које је имало за циљ побугарење становништва Македоније и припајање тих области Бугарској. Бугарска се у својим претензијама на Македонију поред етничких позивала и на историјска права, јер је та област била у саставу средњевековне бугарске државе.
Српска дејства у Македонији
[уреди | уреди извор]Српски националисти су гајили претензије ка Македонији, сматрајући је делом "Велике Србије" из времена Душана Силног.[8] Српска акција у Македонији се испрва углавном сводила на пропаганду преко школа и конзулата. Милорад Гођевац је са генералом Милованом Павловићем, тадашњем министру војном, организовао прве четнике за борбу у Македонији. У Београду је 1902. основан главни одбор четничке организације. Прва српска чета, која је послата у Македонију 1904. године, је цела изгинула. Касније чете су имале више успеха.
Ускоро долази до сукоба српских и бугарских чета у Македонији. Бугари су били отерани из неких крајева, које су деценијима већ били држали и сматрали их својима.Борба је трајала до 1912 када је Србија ослободила Вардарску Македонију
Грчка дејства у Македонији
[уреди | уреди извор]
Грци су, у Јужној Македонији и у Тракији, започели беспоштедну борбу против бугарских чета, које су добрим делом већ држале ове крајеве. У самој Македонији започели су између Бугара и Грка страшни покољи, у којима је пало хиљадама жртава.
Младотурска револуција
[уреди | уреди извор]1908. је дошло до младотурске револуције и увођење устава у Турској. Младотурци су прогласили слободу, једнакост и братство свих народности, које у Турској живе, без обзира на веру, и позвали све народе да им помогну у завођењу новога стања. Многе чете су сишле са планина, свечано дочекане од младотурака, а војводе и четници вратили су се мирном животу.
Међутим, убрзо се показало да је младотурски план потпуно отоманизовање свих народа у Турској. Младотурци су погубили неке од војвода, док су други успели да се спасу у суседним земљама или поново се одметнувши у гору. Герилске акције су поново отпочеле и трајале су све до балканских ратова.
Балкански ратови
[уреди | уреди извор]
У јесен 1912. балканским ратом је Македонија подељена између суседних држава Србије (Вардарска Македонија), Бугарске (Пиринска Македонија) и Грчке (Егејска Македонија).
У битољском вилајету, који су поделиле Србија и Грчка, спаљено је око 80% муслиманских села.[9] Срби и Грци су одмах приступили затварању бугарских школа. Они који су се изјашњавали као Бугари били су малтретирани, депортовани у Бугарску или затварани.[10] Вршен је притисак и на бугарске свештенике, па и на епископе, да промене језик богослужења и да прихвате српске, односно грчке црквене власти. Свештеници који су показивали и најмању непослушност били су оптужени за издају и политичку пропаганду. Многи бугарски црквенодостојници су били протерани: Козма Дебарски (епископ), Аксентије Битољски (архиепископ), Неофит Скопски, Мелетије Велески, Борис Охридски и други.[11] Вође македонског револуционарног покрета су уклоњене, а од становништва је тражено да се изјасне као Срби или Грци. Они који су то одбијали су премлаћивани и мучени.[12] Виђенији људи и учитељи из Скопља који су одбили да се изјасне као Срби су депортовани у Бугарску.[13]
У Скопљу се налазио централни комитет "народне одбране", српске паравојне формације. Скопско становништво је њихову централу називало "црна кућа", по злокобној организацији "црна рука". Ова организације починила тешке злочине у Македонији, а у "црну кућу" су нелојални појединци одвођени и премлаћивани.[14]
Епилог
[уреди | уреди извор]Незадовољна поделом Македоније, ВМРО је у неким областима македоније наставила борбу све до Другог светског рата.
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ Покољи, силовања, палеж, истребљење
- ↑ 2,0 2,1 Иво Банац, Тхе натионал qуестион ин Yугославиа: оригинс, хисторy, политицс
- ↑ Извештај међународне комисије о Балканским ратовима (стр. 27)
- ↑ Извештај међународне комисије о Балканским ратовима (стр. 27)
- ↑ Извештај међународне комисије о Балканским ратовима (стр. 29, 30)
- ↑ Улф Бруннбауер, ДРЕВНА НАЦИОНАЛНОСТ I ВЈЕКОВНА БОРБА ЗА ДРЖАВНОСТ: ХИСТОРИОГРАФСКИ МИТОВИ У РЕПУБЛИЦИ МАКЕДОНИЈИ (БЈРМ) Архивирано 2011-11-19 на Wаyбацк Мацхине-у, Зборник радова "Хисторијски митови на Балкану", Сарајево, 2003: "Чињеницу да је једна јака струја у том покрету била за то да се Македонија уједини са Бугарском, и према томе сматрала да су славенски правовославни становници Македоније заправо етнички Бугари, македонски научници просто су пренебрегли."
- ↑ Р. Ј. Црамптон, А схорт хисторy оф модерн Булгариа
- ↑ Извештај међународне комисије о Балканским ратовима (стр. 25, 26)
- ↑ Извештај Међународне комисије (стр. 72)
- ↑ Извештај међународне комисије о Балканским ратовима (стр. 52)
- ↑ Извештај међународне комисије о Балканским ратовима (стр. 165)
- ↑ Извештај међународне комисије о Балканским ратовима (стр. 53)
- ↑ Извештај међународне комисије о Балканским ратовима (стр. 174)
- ↑ Извештај међународне комисије о Балканским ратовима (стр. 169)