Београдска митрополија
Београдска митрополија је била помјесна аутономна (од 1831.) те аутокефална црква (од 1879. до 1920. године). Прије тога је била епархија Васељенске патријаршије у Отоманском царству под надлежношћу грчких фанариота.
Историја
[уреди | уреди извор]
Митрополија београдска настала је из Београдске епископије, која је до 1831. године била у непосредној надлежности Цариградске патријаршије. Након успоставе српске аутономије (1831), проглашена је и аутономна Београдска митрополија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Цариградски патријарх је пристао да му кнез предлаже епископе, а да их он потврђује. 1832. г. је Србија склопила са цариградском патријаршијом споразум о самоуправи српске Цркве.[1]
Митрополија је била умешана у међудинастичке борбе у Србији, па је први митрополит Петар Јовановић, као против Обреновићевац, након повратка кнеза Милоша на власт био принуђен да поднесе оставку 1859. године, након чега је отишао у карловачку митрополију и постао је епископ горњокарловачки.[1]
Године 1878. призната је независност Србије, а годину дана, 1879. године је Београдска митрополија добила аутокефалност.
Епархије
[уреди | уреди извор]У саставу Београдске митрополије налазиле су се епархије: Београдска, Ужичка и Шабачка. Нешто касније настале су и Пожаревачка и Тимочка епархија, а послије присаједињења (1878) и Нишка епархија. У 20. вијеку, постојале су сљедеће епархије: Београдска, Шабачка, Жичка, Нишка и Тимочка. Београдски епископ је био архиепископ и митрополит Србије.
У току балканских ратова (1912—1913) у састав Београдске митрополије су ушле и епархије: Скопска, Велешко-дебарска и Призренска.
Устројство
[уреди | уреди извор]Архијерејски сабор је био највиша црквена власт у Краљевини Србији. Предсједник му је митрополит, а чланови сви епархијски епископи. Редовно се састајао једанпут годишње у прољеће или јесен. Сједницама је обично присуствовао и референт за црквене послове при Министарству просвјете Краљевине Србије. Поред вјерских, духовно-дисциплинских, литургијских и вјеронаучних послова, у дјелокруг Архијерејског сабора спадао је и избор епископâ, организовање епархија, парохија и манастира, те руковање црквеним фондовима и утицање на доношење државних закона и уредаба за Цркву и свештенство. Осим тога, као црквено-судска власт, Сабор је судио и расправљао све међусобне размирице епископâ и митрополита, као и њихове кривице и брачне спорове краља и чланова Краљевскога дома.
За рјешавање црквених спорова, године 1836. је основана је Општа конзисторија, а 1839. и епархијске конзисторије.
Литература
[уреди | уреди извор]- Радослав M. Грујић: „Православна српска црква“
Извори
[уреди | уреди извор]Види још
[уреди | уреди извор]Вањске везе
[уреди | уреди извор]- Историја Београдске митрополије Архивирано 2008-12-10 на Wаyбацк Мацхине-у (православље.спц.рс)
- Кратки историјат Београдске надбискупије (кц.орг.рс)
- Аутономна Митрополија и држава Србија[мртав линк] (православље.спц.рс)