Људи (Међуземље)

Људи су једна од раса у Толкиеновој митологији. Они су дјеца Илúватарова. Вилењаци су их прозвали Атанима, Другима, и Холдорима, Сљедбеницима јер су се у Међуземљу појавили након њих.

Повијест

Прво доба

Најмлађа раса на Арди (осим можда хобита) пробудила се у Хилдóриену, на далеком истоку, у вријеме Првог изласка Сунца. Нолдори су се прије много времена вратили у Белерианд из Валинора. Првих тристо година и више људи су путовали на запад да би дошли до Модрог горја. Валари их нису посјетили нити позвали у Валинор. Људи их нису разумјели и бојали су их се, бивајући толико различити од њих. Најбрже су се измијешали с Мрким вилењацима, којима су постали пратиоци. Када је племе Бëора Старог, једног од Трију људских кућа, прешло Модро горје, настанили су се око извора Тхалоса у Оссирианду, гдје их је пронашао Финрод Фелагунд и повео их, на захтјев Зелених вилењака из Оссирианда, у њихов нови дом, покрајину Естолад, Табор, која се налазила источно од Дориатха, између ријека Целон и Гелион. Након Бëорова племена, у Белерианд су пристигли Халадини, друго људско племе, које се настанило у Тхаргелиону. Задње је пристигло Марацхово племе, које се населило источно и јужно од ова два претходна племена, на мјесту гдје Патуљачка цеста прелази Гелион. Ова три племена су била највећа и најбрже су се измијешали с вилењацима Белерианда, па су их прозвали Едаини, и била су три племена Пријатеља вилењака. Након неког времена људи су пожељели отићи даље на запад, што су многи и учинили, мало-помало, тако да се Бëорово племе населило у Дортхониону, а Марацхово племе се раздијелило и највећи дио је отишао на обронке Еред Wетхрина, али мањи дио је напосљетку завршио у Хитхлуму. Народ Халадина још увијек је боравио у Тхаргелиону, но, након напада Морготхових орка у којем је много Халадина страдало, вођа тог племена, жена по имену Халетх, повела их је на запад до других људских племена. Тада су се населили у шуми Бретхил, западно од Дориатха, и били су познати као Халетхин народ. У тој великој сеоби многи људи из свих племена, а највише из Марацхова, одвојили су се и нестали без трага, неки натраг на исток Међуземља, неки на југ. Касније су неки постали одвојени народи.

Људи су послије тога стално расли и бројем и умом, као и вилењаци. Но, када су дошла мрачна времена за Белерианд, након Дагор Браголлацха, а Морготхови орци заузимали све више територија, број људи нагло је опао, а народи су се раздвојили и постали раштркани. У ово се вријеме спомињу Барахирови подвизи у Дорхониону гдје је с мало људи упорно одолијевао Морготху. Морготх је, с друге стране, људима нудио титуле и посједе како би му се придружили, но људи су се показали отпорнијима на његово зло него што је он мислио. У то вријеме у Белерианду су се појавили Мрки људи. Многи су од њих потпали под Морготхову власт, поставши његове слуге и уходе. Едаини и Источњаци нису били у добрим односима, јер Источњаци нису били склони ратовању, па тако нису ни дошли у помоћ Кућама Едаина док је Морготх нападао са сјевера. Након Нирнаетх Арноедиада људи и вилењаци су се отуђили (осим људи из Трију кућа), због тога што су људи, под водством Улфанга издали вилењаке напавши их из засједе с бока. Успркос тој издаји, Едаини су учинили многа јуначка дјела у рату против Морготха. А крајем Првог доба, када је Морготхова побједа већ била извјесна, Еäрендил Поморац се отиснуо преко Великог мора тражећи земљу Валара како би их молио да помогну људима у Међуземљу. Након многих опасности и дугог путовања нашао је Валинор и покренут је Гњевни рат којим је Белерианд урушен, а Морготх бачен изван граница свијета.

Вилењаци су у почетку дали многа имена људима, као што су Атани (Други народ), Хилдори (Сљедбеници), Апанóнар (Послије-рођени), Енгwар (Болежљиви), Фíримар (Смртници), Хíни Илúватаро (Илúватарова дјеца), Отимачи, Странци, Недокучиви, Само-проклети, Незграпни, Ноћни плашљивци, Сунчева дјеца и још многа имена.

Друго доба

Након Гњевног рата, Едаинима је начињен нови дом, који није стајао ни у Међуземљу, ни у Валинору. Био је то оток Андор (Дарована земља) на којем су отада требали живјети. Када су пристигли, на њему су основали своје краљевство Нúменóр. Ти Едаини који су доспјели до Нúменóра били су почетак народа који је познат под именом Дúнедаини. У Другом добу највише има спомена о краљевству Нúменóр, пошто су остали људи у то вријеме живјели у Међуземљу које је још увијек врвјело од Морготхових ухода и изопачених бића. Тако су многи људи у Међуземљу и сами постали искварени, док су Едаини у то доба доживјели свој највећи процват и у то вријеме се највише приближили Елдарима. У почетку су се Нúменóрејци враћали у Међуземље како би поучавали и помагали онима (доносећи им кукуруз, винову лозу, учивши их пољопривреди и обртима) који су остали тамо, с временом све више су долазили како би поробљавали и скупљали данак, а не поучавали. То је вријеме настанка многих утврђених градова на западним обалама Међуземља. Отада је људски страх од смрти све више растао, а Нúменóрски краљеви бивали све поноснији. Када су сами проузрочили своју пропаст, готово сви Нúменóрејци су изгинули у Еруовом бијесу којим је потопио њихово краљевество. Неколицина их се ипак спасила и они су побјегли у Међуземље, мијешајући се с локалним становништвом у Трећем добу.

Ти људи су допловили у Међуземље са запада под водством Елендила и његових синова, Исилдура и Анáриона. За вријеме њиховог преласка прего Великог мора, подигла се велика олуја, тако да су им се бродови раздвојили. Елендил је завршио у Линдону, на сјеверу Међуземља. Основао је своје краљевство Арнор у Ериадору. Тамо су подигли велике камене градове Форност, Цардолан, пријестолницу Аннúминас, куле на Емyн Бераиду и Амон Сулу. Исилдура и Анáриона олуја је однијела даље на југ, гдје су основали краљевство Гондор с главним градом Осгилиатхом на Андуину. Такођер су саградили и двије куле, једну на обронцима Бијелог горја, Минас Анор, гдје је обитавао Анáрион; и другу, за Сумрачним горјем, Минас Итхил, Исилдуров дом. Много других грађевина је изграђено у то доба: Аргонатх, Агларонд и Ерецх, те кулу Ортханц, саграђену од несломљиве стијене. Међутим, просперитет који је владао у Гондору није дошао без цијене; наиме, у Међуземљу су још обитавали други народи људи који нису потјецали од Едаина. То су били Харадрими и Дивљи људи из шуме. У Ангмару, на далеком сјеверу, Краљ-вјештац је окупљао Брђане и Источњаке како би пустошили сјеверним краљевством.

За то вријеме Саурон је помоћу девет прстенова под своју власт ставио девет људских краљева, поријеклом већином из Умбара и Харада. Они су постали врло моћни у своје вријеме, но само да би још брже пропали, јер њихови животи не завршавају него се своде на неподношљиво постојање. Тих девет краљева је постало девет прстенових утвара, Назгули. Када је учврстио своју власт у Мордору, објавио је рат Гондору и заузео Минас Итхил (који се након тога назива Минас Моргул). Једини начин да се Саурон порази био је тај да се сви слободни народи Међуземља уједине како би га зауставили. Вилењаци под водством Гил-галада и људи под Елендилом тада су се посљедњи пута ујединили како би након седам година опсаде коначно поразили Саурона. Тијеком те опсаде многи су и људи и вилењаци погинули, сам Елендил, Гил-галад, па и Исилдуров брат Анáрион. Тај догађај означава крај Другог доба.

Треће доба

Како је Треће доба започело уништењем Саурона, многи људи су се тада окренули од зла и придружили се Исилдуру, који је тада владао Гондором. Но, још је и много људи остало под Сауроновом сјенком, мрзећи краљевства Запада. Но, у цјелини, број људи се смањивао, тако да у вријеме осмог Исилдуровог насљедника, Еäрендура, Дúнедаини су били подијељени на мале кнежевине и властелинства борећи се између себе, пошто једноставно није било довољно људи који би наставали огромне градове који су били потребни за вријеме Елендила, пропадање Арнора било је неизбјежно. Дúнедаини су на крају постали малобројни, лутајући у дивљини. На југу је краљевство Гондор неко вријеме још расло и развијало се, да би касније такођер стало пропадати као и Сјеверно краљевство. Гондор је стајао као бедем од Мордора који је бранио Међуземље, тако да је његову слабост искористио Саурон како би се поновно вратио у Мордор. Након смрти Еäрнура, 34. гондорског краља, краљевство је остало без насљедника, па је власт преузела династија Намјесника из куће Мардила Вјерног. У вријеме Цириона, дванаестог намјесника с Рохирримима, Господарима коња са далеког сјевера, Гондор је успоставио савезништво, и поклонио им земљу сјеверно од Бијелог горја како би се тамо настанили, као награду за њихову помоћ у обрани од навале Источњака. Отада је на посједима прије познатима као Цаленардхон владавина краљевства Рохан.

Такво се стање настављало, Саурон је јачао, а краљевства људи су слабјела, све до рата за Прстен. Тада је, интервенцијом свих народа, па тако и Валара, Саурону дошао крај. Дúнедаин Арагорн, потомак Исилдура, окруњен је тада као краљ Елессар, владајући Гондором и Арнором. У то доба у Арнору су обновљени сјај и слава, а тако и Гондору.

Родови људи

Бројна су племена људска у Међуземљу - овдје ћемо навести нека од њих:

Нуменор

Након Гњевног рата, Едаинима је начињен нови дом, који није стајао ни у Међуземљу, ни у Валинору. Био је то оток Андор (Дарована земља) на којем су отада требали живјети. Када су пристигли, на њему су основали своје краљевство Нúменóр. Ти Едаини који су доспјели до Нúменóра били су почетак народа који је познат под именом Дúнедаини. Нúменóрејцима је подарен врло дуг живот и никакве болести нису познавали. Расли су у мудрости и слави, а и у висину; али, не и толико бројем. На средини отока, на великој планини Менелтарми стајало је велико светиште, посвећено Еруу, и то је био једини храм у том краљевству. Први краљ Нúменóра био је Елрос, који је доживио петсто година, а на власт је дошао кад је имао деведесет година. У доба Нúменóра постојало је пријатељство људи и вилењака из Валинора. Од њих, људи су научили много о занатима, умјетности, писмима... Нúменóрејци су се извјештили у изради оружја, но како су у почетку били мирољубив народ, окренули су се више бродоградњи. У златно доба Нúменóрејци су постали најпознатији морепловци тог времена. Како су имали допуштење пловидбе само на исток, не и на запад (пошто у Валинор нису смјели доћи), убрзо су се проширили и на обалама Међуземља. У почетку су долазили мирољубиво, с циљем да поуче и унаприједе мјесно становништво, а касније као узурпатори и узимачи данака. Та промјена догодила се успоредно с негодовањем према Валарима. Наиме, када ја Ар-Пхаразôн Златни (краљеви се тада више не зову квењским именима, него на адунаичком, језику Нúменóрејаца) поразио Саурона у Међуземљу, одвео га је натраг у Нúменóр. Након неког времена, страх од смрти, која се више не доживљава као дар него као проклетство, потпириван Сауроном, је досегао свој врхунац, и пред крај свог живота, Ар-Пхаразôн одлучи свом својом силном војском и бродовљем напасти Валинор. Напосљетку је и дошао до Валинора, но чим је први Нúменóрејац ступио на то посвећено тло, огромна олуја се подигла. Оток и краљевство Нúменóр били су потпуно уништени, а Валинор одвојен од сфера Арде. Но, неки су се ипак спасили, тзв. Вјерни, који су добили упозорење да напусте оток и пођу за Међуземље. Ти су послије установили краљевства у Међуземљу и накратко оживјели славу Нúменóра.

Рохиррими (Роханци, Јахачи Марке, Рохански јахачи)

Рохиррими су били припадници тзв. Средњих људи, тј. оних који су имали сродство са Трима кућа Едаина, но нису се запутили у Белерианд, већ су остали у Међуземљу. Рохиррими су добили име по вилењачком изразу који је означавао Господаре коња. Њихово првотно пребивалиште налазило се на сјеверном потезу ријеке Андуин. У то доба били су народ под именом Éотхéоди. Éотхéоди су се доселили у те предјеле у доба владавине Еäрнила II. земље између Станца-камена и Гладдена. Сродни су Беорнинзима, а њихова легенда каже да они сами потјечу од краљева Рхованиона, који су имали краљевство на источно страни Мркодола прије него што су то подручје освојили Возари. У вријеме кад је њима владао Еорл Млади, добили су позив за помоћ од Гондора који је био под тешким нападима Источњака, Харадрима и људи из Умбара. Одазвали су се том позиву и помогли обранити Гондор. Тада им је Цирион, тадашњи намјесник Гондора даровао сву земљу сјеверно од Бијелог горја у њихово власништво. Од тада су познати као Рохиррими, Господари коња, а њихова држава као Рохан.

Бардинзи

Бардинзи су људи из Дôља који се спомињу у каснијем Трећем добу. Име им потјече од Барда, стријелца који је поразио змаја Смауга који је опсједао њихов дотадашњи главни град Есгаротх (Језерград) у близини планине Еребор. Бард потјече од Гириона, поглавара Дôља у вријеме кад га је Смауг разорио. Након Смаугове превласти над тим подручјем, људи су се вратили у Дôље, и уз велику сурадњу с патуљцима из Еребора, поновно га изградили и постали врло славни. Бардинзи су били Сјеверњаци, и били су сродни Беорнинзима и Рохирримима. Но, понешто су се разликовали од њих, јер се су Бардинзи често имали тамну косу, и нису били тако свијетле пути као Рохиррими.

Беорнинзи

Беорнинзи су били народ који је потјецао од Беорна, а живјели су у равници Андуина између те ријеке и Мркодола. Били су познати по томе што су, попут њихових предака, још дуго задржали способност претварања у медвјеђи облик.

Фородwаитх (Лоссотх)

Мало познати људи који су настањивали Фородwаитх, велику ледену пустош на сјеверу Међуземља, по којој су и добили име. О њима се зна тек да су били жилави, што је и било потребно како би преживјели тако близу Ангбанда у том силном леду. Наводно су населили Фородwаитх још у Првом добу, и нису се никада селили. До Трећег доба од њих није остало готово ништа, тек малобројни народ који је себе називао Лоссотх, а живио је око заљева Фороцхел. Но, оставили су трага у томе што цијела та ледена пустиња, која се протеже дуж Сурог горја, на цијелом сјеверу Међуземља, све до Фороцхела, носи њихово име. Претпоставља се да је ово некада био номадски народ, јер постоје записи Лоссотха који на то указују. „То је чудан, негостољубив народ [Лоссотхи], остаци Фородwаитха, људи из прастарих времена, навиклих на љуту студен у краљевству Морготховом. Заправо, те студени још трају у тим крајевима, иако нису више од стотину миља сјеверно од Схиреа. Лоссотхи пребивају у снијегу, кажу да знају трчати по леду с костима на стопалима и да имају кола без котача. Обитавају махом у крају неприступачном њиховим непријатељима, на великом рту Фороцхела који на сјеверозападу затвара велики истоимени заљев, али често логорују на јужним обалама тог заљева подно Горја.“ (РОТК, Додатак А; Ериадор, Арнор и насљедници Исилдурови; стр. 354).

Брее

Људи у Брееју бијаху смеђокоси, плећати и ониски, весели и самостални- никоме нису припадали доли себи, али су одржавали пријатељскије и присније односе са хобитима, патуљцима, вилењацима и осталим становницима околног свијета него што је било (или јест) уобичајено међу Великим људима. Према њиховој властитој предаји, они су били првобитни становници и потомци првих људи који су се икад населили на западу Међуземља. Мало их је било преживјело превирања у старо доба, али кад су се краљеви вратили преко Великог мора, затекли су људе још у Брееју, а били су ту и сад кад је сјећање на старе краљеве било већ зарасло у траву.

Друедаини (Wоси, Пукел-људи, Дивљи људи)

Дрúедаини су били народ о којем се релативно мало зна. Увијек су били малобројни, састојавши се тек од неколико стотина припадника подијељених на породице или мања племена. Од најранијих дана људи Дрúедаини су били засебан народ, пошто не припадају Трима људским кућама. Тако су и њихове карактеристике биле нешто друкчије од оних осталих људи. Наиме, били су: „...ненавидни: здепасти (високи око четири стопе) али врло широки, тешких стражњица и кратких, дебелих ногу; широка су им лица имала дубоко усађене очи под тешким челима и плоснате носеве, а испод обрва били су посве ћосави, изузев репића од црне длаке посред браде у понеких мушкараца (поносних на ту одлиику).“, карактеризирао их је јак, грлен смијех, непоколебљивост у боју и велика оданост пријатељима. Посједовали су изнимну вјештину праћења свих живих створова, због свог изоштреног њуха и вида. Никад нису научили писати, осим неколико једноставних знакова којима би обиљежавали цесте и путеве, или за одређена наређења. Такођер, треба споменути и њихову навику да у временима туге или невоље (а понекад и само због ужитка у размишљању), потпуно мирно и непомично сједе сатима, некад и данима.

Њихов териториј у Белерианду се дјеломице поклапао са територијем Халетхиног народа, дакле претежно у шуми Бретхил. Били су вични обради дрвета и камена, од којих су израђивали своје „камене стражаре“. То су били камени кипови у природној величини које су Дрúедаини постављали на границе своје земље. Имали су обличја оркова који бјеже у страху, или самих Дрúедаина који муче заробљене орке. Познати камени стражари налазили су се код Теиглинских пријелаза, на западу Бретхила.

О Дрúедаинима у Нúменóру се зна мало, спомињу се тек када су дошли Алдариону Поморцу, чувши за његова путовања у Међуземље, с упозорењем да ће се из њих изродити велико зло. Од почетка његових путовања Дрúедаини су се полако, у малим скупинама одсељавали из Нúменóра, тако да их до пропасти тог краљевства тамо уопће више није било.

У Трећем добу Дрúедаини су наставали шуму Дрúадан и Дрúwаитх Иаур, гдје се претпоставља да су се и у почетку населили. Тамо су оставили трагове у виду кипова који су стајали на цести за Дунхарроw: „На сваком завоју стајали су велики камени кипови исклесани на слику и прилику људи; големи, незграпних удова, чучали су прекрижених ногу и трупастих руку скрштених на дебелом трбуху.“. У вријеме Рата за прстен познато је само њихово пребивалиште у Анóриену, а претпостављало се да у Дрúwаитх Иауру не обитавају више. У Господару прстенова спомињу се као пúкел-људи, што је Меррy примјетио угледавши Гхâн-бури-Гхâна: „Смежурани подбрадак бијаше му обрастао тршавом брадом налик на суху маховину. Имао је кратке ноге и дебеле руке, био је збијен и угојен, одјевен само у траву око паса. Меррyју се учини да га је већ негдје видио, и одједном се сјети „пúкел-људи“ из Дунхарроwа.“.

Источњаци

Највећи број људи који су се борили на страни Морготха и Саурона потјецао је управо од Источњака који су првотно обитавали у предјелима око Рхунског мора. Источњаци су били људи из разних племена која су се уједно и борила између себе како би добила превласт над читавим народом. У Белерианду се први пута спомињу за вријеме Нирнаетх Арноедиада, када су Источњаци под водством Улфанга издали вилењаке с којима су ушли у савезништво, узрокујући њихов пад. Након Морготхова пада, Саурон је учврстио своју власт над Источњацима, тако да су они, након Сауронова пада послије Посљедњег савеза, први опет напали Гондор. Тада их је одбио краљ Рóмендацил, но 49 година касније, 541. године Трећег доба враћају се, убивши краља Рóмендацила. Његов син Турамбар поновно одбија Источњаке и заузима велике територије на које су доатада они полагали право. Послије тога стољећима је Гондор задржао надмоћ над Источњацима, но у 12. ст., када је Гондор прешао свој врхунац, и његова снага почела слабјети, Источњаци се враћају и заузимају сву земљу све до источне обале Андуина, осим Итхилиена.

Возари

Возари је заједничко име за савез народа који су с истока нападали Гондор у 17./18. стољећу Трећег доба. Били су боље опремљени од појединачних племена која су дотада запосједала Гондор. Њих је побунио Саурон, искористивши их тако за напад на Гондор. У томе су били успјешни, освојивши тако земљу која се простирала од Еред Литхуија до јужних граница Рхованиона. Тиме је Саурон омогућио Назгулима да пријеђу из Дол Гулдура у Мордор неометано како би поновно успоставили његово сједиште у Мордору. Недуго након својих побједа Возари су отишли јужно од Мордора и удружили се с људима у Кханду и Блиском Хараду, напавши истовремено Гондор и са сјевероистока и с југоистока, што је умало узроковало пад тог краљевства. Њихов поход прекинуо је Еäрнил, који их је напао у њиховом табору за вријеме побједничког славља. Тада су се преживјели Возари разбјежали и многи су умрли у Мртвим баруштинама. Тиме се распао тај велики савез, а напади на Гондор су престали.

Балцхотхи

Људи који су живјели источно од Мркодола, и били су под утјецајем Дол Гулдура. За вријеме своје владавине тамо, Саурон их је искористио у покушају инвазије Гондора, но одбили су их Цирион и Еорл. Дотада су Балцхотхи већ освојили и опљачкали велик дио Цаленардхона. У то вријеме, Гондор је управо изгубио краљевску династију, а племена Источњака су се кренула реорганизирати. Тада су се појавили Балцхотхи као доминантно племе на истоку.

Харадрими

Харад је у доба свог настанка био Нúменóрска покрајина. Точан разлог кварења ових људи у Трећем добу није познат, но вјерује се да их је Саурон искварио те их тако придружио својој војсци. Уз Харадриме, једино су Источњаци још били у Сауроновој служби. Харадрими су били нижег раста и црномањасти, вољели су рат.

Варјази

Људи из Кханда. Дугогодишњи Сауронови савезници. У рату су се служили тешким бојним сјекирама.

Гусари из Умбара (Црни Нуменорејци)

Људи који су настањивали покрајину Умбар, на југу Међуземља. Име Умбар су надјенули првотни становници те природне луке, а на qуенyји та ријеч значи судбина. Умбар је започео као Нúменóрска колонија, гдје су се многи Нúменóрејци населили због превелике популације у матичној земљи, полако истиснувши претходно насељено становништво. Тамо су одувијек живјели људи, но организирана утврда се појављује тек 2280. године Другог доба када је Саурон озбиљно запријетио Нúменóрским колонијама у Међуземљу. Као и Лонд Даер у Енедwаитху, а касније и Пеларгир на Андуину, Умбар је био мјесто одакле су се ширили нúменóрска култура, утјецај, а тако и војна сила. Управо се тамо искрцао Ар-Пхаразôн 3261. године када је ишао у борбу против Саурона. Када је Нúменóр пропао, Вјерни су дошли у Међуземље и настанили се у луци Пеларгиру, док су у Умбару били Краљеви људи који су штовали Мелкора. У Трећем добу људи Умбара су били подријетлом Гондорци, и вукли су подријетло највише од Цастамира Узурпатора и његових сљедбеника. Наиме, у доба када је краљ Цалмацил предао пријестоље Елдацару, појавио се револт у народу због тога што је Елдацарова мајка била Сјеверњакиња, тако да је Елдацар био полу-Гондорац. Цастамир је сматрао да би он требао добити пријестоље, те га је напослијетку и силом заузео. Његова десетогодишња страховлада прекинута је кад се Елдацар вратио из изгнанства и протјерао Цастамира. Тада је он успоставио покрајину Умбар као свој посјед. Због тога Умбар и Гондор никад нису били у добрим односима. Године 2980. Арагорн је, у служби Намјесника Ецхтелиона II., одвео мали одред војника тамо и спалио већину умбарске флоте и убио капетана Умбара при томе. Тијеком Рата за Прстен Умбар се још увијек опорављао од тих губитака, но још увијек је могао одвојити 50 великих бродова и „безброј“ малих. Послије тог пораза, ослабљен и смањен, Умбар се предао Гондору. Умбар је брзо постао познат по својим чврстим бродовима, које су Умбарци највише користили у пљачкању других бродова и обалних подручја. Управа је највјеројатније била организирана тако да су постојала два владара која су управљала двјема најјачим фракцијама у Умбару: Црним Нúменóрејцима и Гусарима. Након Сауронова пада, њихов народ је полако опадао бројем, но став према Гондору се одржао још дуго.

Брђани

Људи који су у почетку обитавали у Бијелом горју. У Другом добу су се селили на сјевер, тако да од њих потјечу Дунланђани и људи из Брееја. Такођер се спомињу као мртви који су ступали са Арагорном у Рату за Прстен. Наиме, краљ Горја је Исилдуру присегнуо на вјерност на самом почетку краљевине Гондор. Недуго послије тога Саурон је ојачао, и када је Гондору требала помоћ, Исилдур је одлучио позвати се на тај стари савез. Но, у међувремену, људи из Горја су се већ покорили Саурону, те се нису хтјели борити на страни Гондора. Тада их је Исилдур проклео овим ријечима: „Ти ћеш бити посљедњи краљ. А ако Запад буде јачи од твога црног господара, на тебе и твој народ бацам ово проклетство: да не отпочинете док не извршите своју присегу, јер овај ће рат трајати небројене године, и још ћеш једном прије краја бити да се искупиш.“. Тада су побјегли од Исилдуровог бијеса и посакривали се у брдима, полако нестајући.

Дунлендинзи

У вријеме трајања Сјеверног краљевства (Арнора) , које се онда проширило све до Сивотока, а Јужно краљевство је полагало право на цијели Енедwаитх, у Енедwаитху и Минхириатху живјели су људи сродни прецима Халетхиног народа и звали су се Дунлендинзи. У то вријеме ти крајеви су били потпуно прекривени шумом. Када су дошли Нúменóрејци и основали Лонд Даер, почели су крчити те шуме како би наставили са изградњом својих бродова. Тада су Дунлендинзи заратили са Нúменóрејцима како би обранили те крајеве. Касније постају заклети непријатељи Рохана. У Рату за Прстен били су под водством Сарумана и борили су се у Рограду.

Илúватаров дар људима

За разлику од вилењака, људи нису били бесмртни, а тиме ни везани толико за судбину Арде, они су имали друкчији дар: „И [Еру] учини да срца људи трагају за оним што је изван овог свијета, не налазећи ни мира ни спокоја на њему, али им пода и врлину да могу сами управљати својим животима, сред сила и непредвидивости свијета, неовисни о Пјесми Аинура која је свему другом попут усуда; и још да у њиховом дијелу све буде обликом и дјелом зготовљено, и свијет испуњен до задње и најмање ситнице.“ (Силмариллион, стр. 42). Тако, након одређеног времена људи умиру, а затим одлазе у Мандосове дворе, у просторије гдје су одвојени од вилењака и свих осталих бића. Након тога отпутили би се изван свијета, точно гдје нитко не зна, па чак ни Валари. Тиме су се разликовали од свих других бића на Арди, која су била везана за свијет и његову судбину. То је омогућило људима да сами стварају своју судбину. Најмудрији међу људима односили су се према смрти као дару (што је у почетку и био) и када им је дошло вријеме, радо су се препуштали смрти. То се најбоље види код раних нúменóрских краљева, па тако и код Арагорна. Тај дар је окаљао Морготх, због којега су се људи почели бојати смрти. Тај страх досегао је врхунац у каснијим данима Нúменóра, када ни дуге године живота подарене Нúменóрејцима нису биле довољне, а мудраци су покушавали све што су могли како би избјегли смрти. То је накрају довело до уништења Нúменóра, када је војска Ар-Пхаразôна ступила у Неумируће земље, погрешно вјерујући да се у њима крије тајна вјечног живота.

Језици

Људи су одувијек говорили вестроном, али његов тај вестрон је увијек био неким дијелом под утјецајем вилењака. Вестронски су у почетку говорили Едаини, тј. они људи који су се доселили у Белерианд. Људи су међутим брзо усвајали вилењачке говоре, тако да се у цијелом Белерианду усталио синдарински као универзални језик. Тако је и остало све до Другог доба, када се на Нúменóру развио тзв. адунаички, а, уз помоћ Елдара, Дúнедаини су научили и qуенyју, језик племенитих вилењака из Валинора. На qуенyји су давали имена својим краљевима и многим градовима (Нúменóре, Елендил, Исилдур, Анáрион, Елессар). У Пеларгиру, гдје се су се Нúменóрејци настанили, адунаички се измијешао са говорима обичних људи, и одатле је настао „заједнички језик“ . У Трећем добу, кад је заједнички језик готово истиснуо све остале језике, имена градова и особа, а нарочито у Гондору, остала су на вилењачком (Умбар, Арнацх, Ерецх, Еиленацх, Риммон, Форлонг...). Људи са сјевера били су сродни Едаинима, па је и њихов језик био сличан адунаичком, но у исто вријеме, задржао је многе карактеристике заједничког језика. Људи Рохана служили су се заједничким језиком по узору на своје савезнике у Гондору, мада су између себе понекад говорили и својим старим језиком.

Извори

КНЈИГЕ: Силмариллион, Ј. Р. Р. Толкиен, Алгоритам, Загреб, 2002. Господар прстенова: Прстенова дружина, Ј. Р. Р. Толкиен, Алгоритам, Загреб, 1996. Господар прстенова: Двије куле, Ј. Р. Р. Толкиен, Алгоритам, 1997. Господар прстенова: Повратак краља, Ј. Р. Р. Толкиен, Алгоритам, 1997.
WЕБ СТРАНИЦЕ: Енцyцлопедиа Оф Арда БобМоЦо Миддле-еартх Глоссарy Тхе Цоунцил Оф Елронд Тхе Тхаин'с Боок

Чланак преузет са:

Еа - хрватски Толкиен портал Архивирано 2007-08-21 на Wаyбацк Мацхине-у