Грегоријанска реформа
| Грегоријанска реформа | |
|---|---|
 | |
Грегоријанска реформа је име за покрет религијских реформи током 11. вијека, назван тако по свом лидеру папи Гргуру VII (понтификат 1073.-85). Те реформе су се дуго везивале уз сукоб цркве и државе, док је њихов главни циљ био морални интегритет и независност клера.[1]
Још се и данас Грегоријанска реформа обично погрешно сматра као синонимом борбе за Инвеституру, иако је она била само један аспект те реформе, а касније и од другоразредне важности.[1]
Хисторија
[уреди | уреди извор]Гргур VII. је био први папа који је забранио на синоду одржаном у новембру 1078. у Латеранској палачи, дотадашњу традицијску Инвеституру тј. обичај да се високи положаји у цркви (бискуп, опат...) купују од свјетовних владара.[1]
Због тог се борба око Инвеституре не може сматрати срцем сукоба који је започео 1075. између папе и цара Хеинрицха IV, који се као насљедник цара Светог римског царства Хеинрицха III, сматрао првим бранитељем Католичке цркве. Бит ће да је највјеројатнији узрок сукоба било Хеинрицхово одбијање да подржи папине захтјеве за реформом, што је навело Гргура да екскомуницира Хеинрицха и да га у фебруару 1076. на годишњем синоду у Латеранској палачи срамотно отпусти.[1] Гргур се одлучио за те драконске мјере, након што су га легати упознали са писмима њемачких и талијанских бискупа који су готово сви одреда одбијали слушати њега и Хеинрицха IV, а неки су чак тражили да поднесе оставку.[1]
Иако је борба око Инвеституре наизглед била у центру пажње, реформаторима је то ипак било мање важно од питања везаних уз канонско право, изборе, симонију (купња црквених положаја) и свећенички целибат. Папа је водио ове реформаторе поприлици све до 1049., кад се реформски покрет у римској цркви толико оснажио да му није требало помагати.[1]
Забрана Инвеституре била је у самим коријенима Гргурове одлучности да реформира проблематично стање кршћанства које је изгубило изворну чистоћу апостолске цркве. Гргур је инзистирао на канонски изабраним бискупима (за бискупије) и опатима (за самостане). Само би они били прави пастири, способни водити све кршћане. Његов је идеални свећеник описан је у Еванђељу по Ивану, он је чак 25 пута цитирао тај опис у писмима које је послао за свог понтификата. То су стихови који Криста приказују као једина врата у тор (Иван 10: 1-18).[1]
Још су током 10. вијека покушавали искоријенити симонију, појам за који је крив Симон Маг, чаробњак који је понудио да купи дарове Светог Духа од св. Петра (Дјела апостолска 8,18-19). Канонском дефиницијом симоније позабавио се папа Гргур Велики који је направио разне класификације за незаконито стјецање високих црквених положаја. Како је симонија врло тешко доказива, јер се може врло флексибилно примјењивати, врло је мало свећеника због тог и доиста кажњено.[1]
Један од најчувенијих примјера је папа Гргур VI који је смјењен 1046., након што је признао да је прије конклаве дао новац свом предходнику Бенедикту IX, али се бранио да он није био намјењен његовом избору, већ за добробит цркве.[1] Велику буку подигли су каноници Бамбершке катедрале, који су у присутности Гргура VII оптужили свог бискупа Херманна за симонију, јер је бамбершке феуде донирао краљевим вазалима. Врло брзо је постало сасвим уобичајено говорити о симонији као херези, а неки реформатори су њен утјецај на друштво видјели као нарочито штетан.[1]
Важност који је симоније имала за реформаторе али и остатак друштва 11. вијека, може се илустрирати на више начина. За реформаторе је полемика о исправности црквених положаја добијених симонијом била само дио пуно веће полемике вођене међу религијским лидерима о ефикасности сакрамената које су дијелили такви недостојни свећеници.
Са симонијом се обрачунао и Хумберт од Силва Цандиде опат, кардинал и библиотекар Хумберт од Силва Цандиде у свом дјелу Либри трес адверсус Симониацос (Три књиге против симониста) из 1057./58. По њему су сви сакрамменти које су подјелили симонисти (они који су заређени симонијом) били неваљали лоши, па је потребно све такве свећенике поновно заредити. Положај који негира било какву повезаност између свећениковог карактера и исправности сакрамента успјешно је бранио Петар Дамјан, приор пустињачког самостана Фонте Авеллана и кардинал-бискуп Остије. Његов став је и данас један од камена темељаца католичке догме.[1]
Симонија је била покретач велике Патаренске побуне у Миланској бискупији против локалних свећеника, а исто тако и у Фиренци коју су углавном водили редовници из Опатије Валломбросса.[1]
Поред симоније и избора по Канонском праву, најважније питање за противнике и присталице Грегоријанске реформе било је свећенички целибат.[1] Брак и конкубинат нарочито међу нижим свећенством били су уобичајени у великом дијелу католичке цркве, иако је то забрањено још од 325. и Првог никејског концила. Реформатори 11. вијека били су одлучни уклонити такво понашање по сваку цијену. Након што је почетком 1049. за папу изабран Лав IX., Света столица доносила је декрет за декретом којим је захтијевала од свећеника да се одрекну својих жена, забрањујући њиховој дјеци да постану свећеници (осим у посебним околностима). Ти декрети имали су мало утјецаја на присталице свећеничких бракова који су своје ставове бранили, цитатима из Старог завјета, да су тадашњи проповједници женили, а наводили су и да је свећенички брак сасвим нормална ствар у православљу.[1] Због тог је папа понекад наилазио на апсурдне ситуације, као што је била она из 1075. у Констанзу, гдје је локални бискуп био присиљен допустити својим ожењеним свећеницима да задрже своје положаје. Гргура је чињеница да се он оглушио на све папинске декрете и дате заклетве толико разљутила, да је одтад послушност постала камен темељац његове ортодоксије. Она је била једно од достигнућа Грегоријанске реформе, која је била својеврсни увод према папинском монархизму 13. вијека.[1]
Грегоријанска реформа је појам скован са апологетском намјером, а своју популарност дугује великој тротомној књизи Ла Рéформе Грéгориенне (1924.-37.) Аугустина Флицхеа, који је дјелатност папе Гргура VII ставио у контекст црквених реформи и јако нагласио борбу око Инвеституре да опише духовни и интелектуални реформски покрет друге половице 11. вијека.[1]
Извори
[уреди | уреди извор]Вањске везе
[уреди | уреди извор]- Грегориан Реформ (en)