Хисторија технологије
Хисторија технологије је уско везана уз хисторију открића разних алата и техника, а како ниједно људско друштво не може опстати без технологије, може се рећи да је технологија стара колико и само људско друштво. Бит човјекова начина опстанка је израдба и кориштење алата, те културално преношење технологије (тј. подука нових нараштаја). Штовише, израдба и упораба алата дуго је сматрана основном разликом између нас и остатка живога свијета.
Праповијесна технологија
[уреди | уреди извор]Праповијесна технологија је везана уз праповијест које је најдуље раздобље у прошлости човјечанства. Почетак праповијести одређује се првим наласком алата хоминида (негдје око 2.500.000 година пр. Кр.), а крај с почетком људске писмености (тј. најстаријим налазима људске писмености) - око 3500. године пр. Кр. Праповијест се дијели на два велика раздобља – камено доба и метално доба. Камено доба дијели се на старије (палеолитик), средње (мезолитик) и млађе камено доба (неолитик), а метално доба на бакрено, брончано и жељезно доба.
Технологија старијег каменог доба
[уреди | уреди извор]Коријен технологије је у биолошкој еволуцији, која је човјеку дала два кључна алата: слободне руке способне за хватање и говор. Осим тога, алате користе и неке животиње, а културално преношење тог умијећа с нараштаја на нараштај се повремено јавља међу мајмунима, напосе човјеколиким. Премда је упораба алата примијећена код више врста животиња, најчешће се ради о инстинктивном понашању. Но чимпанзе у дивљини понекад лове термите помоћу гранчице коју припремају у ту сврху или разбијају љуске плодова каменом. То понашање није инстинктивно, већ га мајке преносе на младунце подуком. Стога се оно мора сматрати културном појавом, која уз то има и регионално обиљежје, јер је замијећена само код неких популација. Чимпанзе такођер посједују знање о љековитим биљкама које се преноси подуком.
Но важно је разлучити упорабу алата од израдбе алата: неки се предмети могу користити као алатке и прије него што се алат почне намјенски израђивати. По свему што знамо људи су једина жива бића која обликују алат за израдбу других алата. Никад није примијећена чимпанза која намјерно ломи камен, нити их се успјело научити да то чине на начин на који су рани људи израђивали камени алат. Покуси показују да чимпанзе могу научити користити камену оштрицу, али не посједују менталне и анатомске способности потребне за њену израдбу. Тијеком једног се је покуса чимпанзу успјело научити да ударањем камена о камен или бацањем камена на тврди под добије оштри одбојак (тањи комади камена одбијени од камене језгре), али ју се није успјело научити да уочи важност кута ломљења у производњи одбојака. Зато су камене језгре од којих је одбијала одбојке више сличиле природно разломљеним комадима камена. Такви покуси наводе на закључак да су израђивачи ранога каменога оруђа посједовали спознајне способности и разумијевање техничких начела израдбе алата знатно веће од оних које могу развити данашњи човјеколики мајмуни. [1]
Ватра
[уреди | уреди извор]Кориштење ватре је поуздано потврђено на налазиштима млађим од 250 000 година, али се обично сматра да се је ватром овладало много раније. Вјеројатно Хомо ерецтус није знао упалити ватру, но знао је како ју дуго одржавати. Ватра има улогу при припремању јела, али од једнаке је важности, а можда и веће, чињеница да она ослобађа од хладноће и мрака. Контрола ватре је кључна нова технологија за човјечанство. Ватра даје топлину. Она омогућује миграције у подручја хладније климе, отвара човјеку за насељавање велика подручја, иначе негостољубива и ненасељива. Ватра даје умјетну свјетлост. Протеже човјекову активност у ноћ и на мрачна мјеста попут спиља. Ватра нуди заштиту од дивљих животиња. Ватра омогућује припрему хране, што скраћује вријеме и смањује напор потребан за једење и пробаву. Ватром се могу отврднути дрвени алати. Ватра служи као окупљалиште, средиште друштвених и културних односа. Практично познавање ватре дало је човјеку већи ступањ управљања над природом. Тек око 3000. пр. Кр. је овладано поузданим техникама паљења ватре (кремен, паљење помоћу трења дрваца вртњом).
Кожа
[уреди | уреди извор]Од доба горњег палеолитика кожа је имала голему улогу у древном господарству. Кожа различитих ступњева тврдоће и податности је служила за многе сврхе за које је касније кориштена керамика или тканина. Палеолитички су људи користили коже мртвих животиња за одјећу и донекле за шаторе и посуде, али не знамо кад су људи научили како кожу обрадити тако да буде трајна – стругањем и кемијски. Постоје бројни остаци стругача од кости и камена, али је вјеројатно требало много времена да се научи да је пожељно оставити само средишњи слој, а макнути горњи, с крзном или руном, и доњи, маст и месо. Вјеројатно је још више требало да се научи како очувати такву кожу. Донедавно су Ескими димили коже. Други поступци очувања су сољење, сушење на сунцу. У древном Египту се рабило штављење помоћу стипсе, често у комбинацији са сољу. Најважнији поступак је користио танин и сматра се да потиче од намакања кожа у шумским млакама или од навике бојења биљем помоћу умакања. Главни је извор био храстова кора или храстове шишке. Штављење се проводило умакањем кожа у низ јама или корита, прво у најстарију, тј. најслабију текућину. Процес је трајао више од годину дана. Кожа за ђонове је ударана чекићем да би била трајнија, за одјећу импрегнирана масноћом док је још влажна. [2]
Технологија млађег каменог доба
[уреди | уреди извор]Пријелаз са скупљања хране на производњу хране је био највећи напредак технологије, неки сматрају најважнији уопће у повијести. У подручјима прикладним само за напасање стоке довела је до пастирског номадизма или сточарства; у другим подручјима је довела до обраде земље и сеоског начина живота, тј. сталних насеља. Тако је почео неолитик или млађе камено доба. Неолитичка је револуција корјенито промијенила живот људи, али и њихову околину. Тај нови начин живота у бити одређује човјеков суставни труд да промијени околиш одабраних биљака и животиња с циљем повећања њихове продуктивности и корисности. Неолитичка друштва, заснована на удомаћеним биљкама и животињама, настала су неовисно у различитим дијеловима свијета након 8500. пр. Кр.: Блиски исток, Индија, Африка, Сјеверна Азија, Југоисточна Азија, Средња и Јужна Америка.
Прије отприлике 10 000 година дошло је до посљедње велике климатске промјене, која означава почетак холоцена или одледбе. Долази до повлачења леда на садашње позиције, а разина мора је нагло нарасла због отапања леденог покрова и ледењака. Повећање количине падалина пред почетак холоцена у екваторијалним подручјима промијенило је нарав великих ријека, порасла је количина воде у ријекама попут Нила, Конга и Нигера. Климатске промјене су утјецале на флору и фауну. Тундре су постале шуме, суха подручја су постала саване. Многи велики сисавци су изумрли, из климатских и/или културалних разлога, а међу њима и они важни за човјека (попут мамута). Неке су се човјеку важне врсте повукле на сјевер, скупа с тундрама. Људске су се заједнице морале прилагодити тим промјенама у околишу. Неке су слиједиле уобичајену ловину, која се селила на сјевер, и ту су наставиле живјети на традиционалан начин, заснован на лову и риболову. То су претходници, премда вјеројатно не и изравни предци, народа попут Лапонаца, Ескима и Самоједа. Друге скупине, прије свега оне које су живјеле у умјереним климатским предјелима, на подручјима која су сада прекриле шуме, почеле су се прилагођавати новом околишу.
Због нестанка и миграције крда из степа и тундра, људи су почели ловити у шуми, гдје је лов тежи, а лове се појединачне животиње попут јелена или вепра. Због тога су све чешће, а можда и искључиво, почели рабити лук и стријелу, изум који сеже у доба горњег палеолитика. Такви увјети лова објашњавају и зашто је човјек у међусобно удаљеним крајевима успио припитомити вука. Предак пса је ловцима био од велике користи јер је могао истјерати дивљач из шуме. За лов у шумама је потребно мање ловаца, а улов није довољан за прехрану велике скупине. Стога се смањио број обитељи у заједницама. С друге стране, риболов је постао важнији – налазимо вршке од костију и рогова који су били дијелови харпуна или остију, удице, врше од шиба, кануе од дебла. Неке су се заједнице настаниле дуж обала ријека и језера и уз морску обалу. Промјене у околишу понудиле су нове изворе, које је човјек одмах искористио: јаја птица, пужеве и мекушце, воће, јестиво биље и коријење. При одређивању неолитика, уз производњу хране ваља споменути и производњу предмета од керамике и бакра, познавање ткања, те глачање неких предмета од камена.
Припитомљавање животиња
[уреди | уреди извор]Припитомљавање животиња је започело нешто раније него пољодјелство и његова је главна техничка повијест довршена много раније. Животиње су корисне на различите начине. Неке од њих претварају нама нејестиве биљке (траву) у јестиво месо. Оне су ходајућа храна, храна која се не квари док ју не користимо. Оне дају вриједне додатне производе, који су били све више кориштени тијеком развоја неолитика: множе се и дају нове животиње; кокоши несу јаја; краве, овце, козе и коњи дају млијеко – сиреви и млијечни напитци одржавају сточарска друштва Азије. Измет је касније постао важан као гнојиво и гориво. Животиње дају кожу из које се могу израдити разни производи, овце дају руно. На неолитичким ткалачким становима вуна је први пут исплетена у тканину. Животиње дају снагу за вучу и ношење.
Пољодјелство
[уреди | уреди извор]Пољодјелство у најједноставнијим облицима захтијева рашчишћавање и уситњавање не претјерано сухог површинског тла, сијање и покривање сјемена, уништавање корова и залијевање, жетву и сигурну похрану урода уз одвајање сјемена за сљедећу сјетву. За сваку се сјетву испрва могло наћи недирнуто тло (екстензивна пољопривреда), али кад је постало нужно или пожељно обрађивати исто тло из године у годину, јавила се потреба за дубљом обрадом, да се одложи исцрпљивање тла. Ту је кључан био изум плуга, који се је у цијелости развио тек кад се је тијеком средњег вијека човјек суочио с обрадом тешких тала сјеверне Еуропе. У древној Мезопотамији и Египту пак је већи проблем било наводњавање.
Лончарство и настамбе од опеке
[уреди | уреди извор]Лончарство је нова технологија која чини кључни дио неолитичке револуције, а појавило се неовисно на више мјеста. Палеолитички су људи производили керамику од печене глине, али ништа у њиховом господарству не изискује даљњи развој те технике. Неке скупине из касног палеолитика су већ примијетиле да се глина стврдњава у ватри (фигуре од теракоте из Моравске).
Ткање
[уреди | уреди извор]Припитомљавање козе, овце и љаме је довело до изума ткања, али тек након одређених мутација до којих је дошло услијед припитомљавања. Тек је тада руно тих животиња постало погодно за предење и ткање. Вунена је одјећа поступно замијенила одјећу од коже или крзна. Људи су убрзо научили рабити и биљне врсте, попут лана, који се у западној Азији, Египту и Еуропи већ узгајао као уљарица, те памука, који се почео узгајати у Индији и средњој Америци. Постоје докази о плетењу простирки и кошара из врло раних времена. Није познато је ли у то доба израђивана одјећа од нити, али су на многим мјестима нађена примитивна вретена.
Упораба ковина и рударство
[уреди | уреди извор]У неолитичком окружењу су стотине техника, малих и великих, обликовале нови начин живота. Људи су тијеком неолитика градили трајне структуре од дрвета, опека и камена, које свједоче о великом обртничком умијећу, а развили су чак и својеврсно ковинарство, рабећи комаде сировог бакра који се могу наћи у природи. Примјерице, за знаменитог Леденог човјека, смрзнуту мумију која се појавила 1991. због повлачења ледењака у Алпама, најприје се мислило да припада некој култури Брончаног доба, јер је носио бакрену сјекиру. Но показало се да је живио око 3300. пр. Кр. Био је то неолитички човјек с оружјем од хладно кованог метала. Металургија је прва стратешка технологија, она је омогућила напредак у огромном подручју технологије, које не би било освојено кориштењем дрвета или камена. Упораба ковина је омогућила нове и прије незамисливе алате и оруђа. Прва ковина коју су људи рабили је бакар, но могуће је да је и прије њега кориштено метеоритско жељезо и злато. Докази о кориштењу сежу до 9000. пр. Кр. Бакрени привјесак нађен у сјеверном Ираку датиран је на 8700. пр. Кр. За разлику од жељеза, бакар се може наћи у природи у металном стању, као комади ковине помијешани с рудама. Но те су природне залихе металнога бакра брзо исцрпљене.
Технологија древних цивилизација
[уреди | уреди извор]Технологија древних цивилизација се односи на урбану револуција, која означава крај каменога доба и почетак брончанога доба, крај праповијести и почетак повијести, која је започела прије отприлике 6000 година на Блиском истоку и у коначници је довела до првих цивилизација, са свим друштвеним и повијесним посљедицама које их прате: висока густоћа становништва (веће популације), градови, развој сложених и раслојених друштава (специјализација струка и оштрија подјела рада), централизирана политичка и господарска власт (настанак и организирање регионалних држава), институције присиле (војска, прикупљања пореза, полиција), вјерске институције и класа свећеника, монументална архитектура (палаче, храмови, споменици), ширење трговине, новац, стандардизирани утези и мјере, контрола над минералним изворима, настанак писма, математике и астрономије.
Древне цивилизације
[уреди | уреди извор]Господарски темељ првих цивилизација је нови облик пољодјелства, различит од неолитичког пољодјелства или сточарства, опћенито путем умјетнога наводњавања. Ту је једноставно вртларење замијењено обрађивањем поља заснованим на великим мрежама за управљање водама, грађеним и одржаваним путем јавних радова, које су изводиле скупине окупљене на темељу радне обвезе (тлаке) и које су надгледали инжењери у служби државе.
У субтропским је подручјима пољодјелство с наводњавањем врло учинковито и могуће је постићи приносе довољне за издржавање бројног становништва. Ријеке крцате муљем осигуравају воду за наводњавање и, напосе кад су умјетно контролиране, обогаћују околно тло. Но ратарство с наводњавањем и контрола поплава захтијевају хидрауличке грађевине, како би се вода доводила гдје и кад је потребна, и становиту разину заједничког дјеловања нужну за њихову изградњу и одржавање: треба исушити мочваре, изградити бране, насипе, канале, уставе, терасе, спремнике, обзиде, а све то треба чистити и одржавати. Надаље, пријепоре око воде мора ријешити нека средишња власт, а вишкове треба спремити, чувати, бранити и дијелити по потреби.
Ратовање је постало стално и премашило је уобичајене провале. Оно је сада укључивало освајање и подчињавање, јер у већ попуњеном пребивалишту поражене скупине нису могле напросто побјећи и обликовати нову ратарску заједницу на другом мјесту. Прије тог времена, и у палеолитику и у неолитику, поражене су се скупине опћенито могле преселити у нова подручја, али у околишно ограниченим подручјима попут долине Нила ратари нису имали камо отићи. Побједници нису преузимали само земљу и мале суставе наводњавања, већ су потчињавали и овладавали пораженим скупинама, поштеђујући им живот у замјену за робовски рад у одржавању сустава интензивираног ратарства.
Постигнућа технологије древних цивилизација
[уреди | уреди извор]Материјални докази показују да је древни обртник често по дјелима равноправан модерном. Међутим, његова су знања и техника посве искуствени, недостаје му теоријска подлога. Рад се темељио на искуственим методама. Испробаване су различите могућности наслијепо, али веома стрпљиво. Кад би се остварио жељени циљ, ту се је и зауставио. Древни је човјек, кад би постигао што је хтио, напросто поставио напутак за постизање тога циља, попут рецепта у кухарици. Напутак за цаклину на лончарији, око 1700. пр. Кр., даје жељени исход. Како до тога долази, није било на обртнику да истражује. Схваћао је те преобразбе као чуда.
Писмо
[уреди | уреди извор]Око 4000. пр. Кр. се опажа прва упораба печата у древној Мезопотамији. Били су начињени од печене глине или камена, у које је био угравиран геометријски узорак, чини се као ознака власника. То је темељ развоја писма.
Рачун
[уреди | уреди извор]У свим првотним древним цивилизацијама налазимо нека математичка и астрономска знања и умијећа. Све су ране цивилизације развиле неовисно таква знања, свака развија свој рачунски сустав и календар.
Мјерење времена
[уреди | уреди извор]Господарство древне египатске државе почива је на пољодјелству. Оно је овисно о годишњим добима и биолошким циклусима, којима пак управљају астрономске периодичке појаве, попут дана, мјесеца и године. Стога главни увјети живота овисе о тој периодичности. Отуд слиједи и занимање за ту периодичност, тј. за астрономске појаве, које има неколико видова. Астрономија се такођер рађа из потребе, она се састоји у мотрењу, биљежењу и успоређивању. Обликовање календара захтијева више но што може обавити пољодјелац, тражи биљешке, тј. познавање писма. То је задаћа коју морају обавити образовани људи који не троше вријеме на земљорадњу, а то су опет свећеници-чиновници.
Наводњавање
[уреди | уреди извор]Први су сустави наводњавања вјеројатно били ископани у четвртом тисућљећу пр. Кр., а начинили су их земљорадници на југу данашње Русије. Канали су били дуги до 2,5 км, дубоки око 1,2 м и широки до 3 м. У древној Мезопотамији су снажно пољодјелство омогућили канали прокопани од корита ријека, који су доводили воду у подручја удаљена од ријека. У почетку, док је притисак на земљу био мањи, браном на ријеци би се наводнила околна поља. Касније, када је постао значајан узгој воћа и поврћа, постало је нужно наводњавање тијеком читаве године.
Обрада ковина и рударство
[уреди | уреди извор]Обрада ковина укључује сложени скуп технологија, који укључује вађење руде, таљење руде, те ковање или лијевање у корисне израђевине. Ковине имају више предности пред каменом као материјал за израду алата и оружја и тијеком времена су замијениле камен. Настанак древних цивилизација је био попраћен развојем низа помоћних техника, укључујући, барем у Старом свијету, производњу и обраду бронце (слитина бакра и коситра). Овладавање бронцом је дало име новом добу: брончано доба. У Новоме свијету брончано оружје и алат није замијенило штап за копање и камене чекиће и ножеве, али је развијена металургија злата и сребра у сврху украшавања. Чини се да су кориштене технологије које одговарају кемијском галванизирању злата (позлаћивање).
Печене опеке
[уреди | уреди извор]Вјеројатно је искуство с керамичким пећима и талионицама бакра довело до идеје печених опека. У Мезопотамији су око 3500. пр. Кр. печене опеке омогућиле силан развој урбанизације. При изградњи храмова у мезопотамијским градовима кориштена је комбинација печених опека, камена и опека сушених на сунцу, што показује да су печене опеке тада још увијек биле новост. Но та је техничка новина довела до значајне промјене у грађевинарству, премда још неколико стољећа није стигла до обичних људи.
Котач
[уреди | уреди извор]Пријевоз је потпуно измијењен увођењем котача. Точно подријетло котача није познато, али након отприлике 3500. пр. Кр. налазимо приказе пријевоза помоћу котача на керамици и другим облицима умјетности. Љубљански дрвени котач је најстарији дрвени котач с осовином на свијету, а стар је око 5150 година. Први су котачи били начињени од дрвета, конкретно од три повезана комада дрвета. Чињеница да је исти облик котача кориштен широм свијета тијеком многих стољећа указује на то да се та технологија преносила из једног извора, вјеројатно из древне Мезопотамије.
Пловила
[уреди | уреди извор]Након отприлике 3500. пр. Кр. налазимо у древном Египту и Мезопотамији приказе бродова кориштених за пловидбу ријекама. Били су у основи грађени од трске или папируса, те кориштени за пријевоз људи и роба. До 3000. пр. Кр. радило су у бити о пловилима с кратким веслима, којима посада весла окренута у смјеру гибања брода. Прва се једра у Египту опажају око 3000. пр. Кр.
Војна техника
[уреди | уреди извор]Око 2300. пр. Кр. је Саргон Акађанин (или Саргон Велики), краљ Бабилоније, створио прво царство у повијести, протегнут од Средоземног мора до Перзијског заљева, а остварио је то помоћу најстарије познате професионалне војске, која је бројила 5400 војника.
Технологија старе Грчке
[уреди | уреди извор]Технологија старе Грчке је у току читаве антике била потпуно одвојена од старогрчке знаности и филозофије. Стотине малих нових технологија и техничких побољшања се појавило тијеком 1200 година антике, попут ножног кола доданог лончарском колу, али се у цјелини технолошки темељ производње није промијенио тијеком цијелог раздобља. У неким се гранама технологије, попут рударства, појавио индустријски стил производње, а постала је уобичајена и трговина на велике удаљености. Но већина производње је остала заснована на обртништву и локална, а обртници, традиционално склони скривању свог умијећа, су настојали монополизирати своје вјештине, не ослањајући се на писану ријеч, знаност или филозофију природе.
Постигнућа старогрчке технологије
[уреди | уреди извор]Од 6 главних једноставних стројева познатих у античком свијету, четири су – полуга, колотурник (чини се да је нека врста колотурника рабљена у Асирији, древној Мезопотамији, око 1500. пр. Кр.), клин и витао (витло, чекрк, ручна направа за наматање бунарског ужета или ланца, направа која се састоји од кола и вретена, а служи за подизање терета) – до краја 4. ст. пр. Кр. већ дуго била у упораби. Но пети – вијак – је, колико знамо, новина која се јавља у 3. ст. пр. Кр. Тијеком антике технологија се даље развијала. Напредак је постигнут у војној техници, али и у пољодјелству и у техникама обраде хране (нпр. млинови). Тијеком тог раздобља су изумљене сљедеће важне механичке направе: Архимедов вијак и тијесак с вијком, Архимедов колотурник и дизалице, зупчани пријенос (а можда и диференцијал), црпка или сисаљка (Ксетибије), воденице и воденичко коло, катапулт, направе за разоноду, модели неба (Механизам из Антикитере), радилица и друго. [3]
Писмо и литература
[уреди | уреди извор]Између 1000. и 800. пр. Кр., стари Грци су преузели писмо од Феничана, увели у њега самогласнике и усавршили га. Тај се грчки алфабет шири тијеком 8. стољећа пр. Кр. Између осталога, он омогућује поједностављење, стандардизацију и објављивање закона, што се показало важним за политички развој. Ширењу тога писма помогао је изум пергамента, једног од три најважнија материјала за писање.
Архимедов вијак
[уреди | уреди извор]Архимедов вијак је направа која се често тијеком повијести употребљавала за премјештање воде у канале за наводњавање.
Архимедов колотурник
[уреди | уреди извор]Архимедов или обични колотурник се састоји од неколико помичних и неколико непомичних колотура које су смјештене у два кућишта. Горње кућиште је учвршћено, а доње је помично.
Водени сат
[уреди | уреди извор]Витрувије такођер каже да је Ктесибије Александријски био један од првих који су истраживали начела конструирања водених сатова. Приписује му неке водене сатове и различите направе помоћу којих се дуљина сата могла прилагодити према годишњем добу (у антици сат није био апсолутна јединица времена, већ подјела раздобља сијања Сунца). Водени сатови су у антици били стандардно средство мјерења времена.
Воденице
[уреди | уреди извор]Стари Грци су измислили двије основне ствари за воденицу: воденичко коло и зупчасти пријеносник. Први докази о воденичком колу погоњеним водом потјечу из 3. стољећа пр. Кр., у мјесту Перахора у Грчкој. Први који је описао рад воденица био је Филон из Бизанта (280. – 220. пр. Кр.). [4]
Технологија старог Рима
[уреди | уреди извор]Технологија старог Рима је дала највеће техничаре и инжењере античкога свијета и неки чак кажу да је сама римска цивилизација једно велико техничко постигнуће. Чињеница да је стари Рим дао нама познате инжењере, од којих су неки писали књиге (што уопће није било уобичајено за инжењере), попут Витрувија и Фронтина (око 40. – 103.) сама по себи свједочи о важности инжењерства и технологије за римску цивилизацију. Грађене су поплочене цесте, јавне зграде, спортски објекти и аквадукти. У том раздобљу није било већих открића у технологији, али су постојећа умијећа и направе развијена и побољшана за упорабу у великим размјерима. Римљани су били велики импровизатори, битно су побољшали постојећу технологију, али су дали тек ријетке нове изуме. Мање узвишен изум, али не и мање важан за римску цивилизацију, је цемент, који је био кључна нова технологија коју су увели Римљани, а која је градњу од камена учинила много једноставнијом и јефтинијом, што је дословно зацементирало ширење Римскога царства. Док је римска технологија цвјетала, римске знаности готово да и нема. Врло је мало дјела преведено с старогрчког. Римљани нису цијенили грчку математику, знаности и ученост у цјелини. Рим није дао знанственике. То збуњује оне који сматрају да су знаност и технологија увијек и нужно повезане.
Постигнућа староримске технологије
[уреди | уреди извор]Пољодјелство – плуг, помпејски млин, жетелица
[уреди | уреди извор]Етрушћанско је пољодјелство досегнуло висок ступањ. Проширили су напредне методе исушивања тла, омогућивши обрађивање подручја која су прије тога била мочварна или су их уништавале поплаве. Примјер тога је мрежа подземних канала у Лацију. С престанком етрушћанске власти у Лацију посједи пријашњих господара раздијељени су на мале комаде. Но сјеча шума која се проводила да би се повећала обрадива површина изазвала је јаче плављење, а тиме и бујице, што је појачало испирање танког слоја тла. Искориштено тло претварано је у пашњаке и требало је стално проналазити нова поља, што је био један од разлога освајачке политике.
Рударство и ковинарство
[уреди | уреди извор]Плиније Старији спомиње двије новине уведене у стари поступак добивања злата из ријечног пијеска, вјеројатно уведене у времену касне Републике. У једној од њих се примјењује тлак воде за разбијање груда у којима се налази злато, а другом се извлачи златна прашина помоћу живе која се касније уклањала филтрирањем и дестилирањем. У доба раног царства индустрија метала се развијала на више начина. Већину жељезне робе су и даље израђивали ковачи на огњишту ковачнице у малим радионицама. У Путеолију је била сконцентрирана трговина жељезом, гдје је сирово жељезо довожено с Елбе и прерађивано. То није довело до специјализације, сваки је мајстор радио у својој радионици.
Индустријска производња
[уреди | уреди извор]У доба раног Царства, како су људи постајали богатији, створило се шире тржиште које је захтијевало пораст трговине и специјализацију производње. Порасла је подјела рада и настало је нешто налик творничком суставу за производњу неких роба у великој количини. Опћенито су постојала три сустава производње: кућна радиност, обртнички рад и индустријска производња. Кућна се радиност традиционално обављала у сеоским окрузима, гдје су обитељи настојале да се господарски осамостале (да саме производе све што им треба). Тиме су такођер упошљавали робове кад није било пољопривредних радова. То је подједнако вриједило и за велика и за мала имања. На свим тим имањима је постојала привреда затвореног типа: производња тканина, круха, намјештаја, одјеће, обуће, кошара, грубе лончарије, опеке, штављене коже, кућних потрепштина од дрвета и метала.
Градитељство
[уреди | уреди извор]Велики доприноси римске технологије били су у архитектури и пољодјелству. Градња аквадуката, амфитеатара и базилика захтијевала је развој технике лука и лучног свода, коју је омогућила упораба печене опеке и бетона од вулканског пепела (Поззуоли) и вапна. Аквадукти су већ прије грађени у древном Египту, Мезопотамији и Грчкој, али су римски аквадукти били много већи. Цигла је у грађевинарству ушла у ширу упорабу након доба Клаудија, посебно након пожара за Нерона. Производња цигле постала је добар посао. Древни Римљани су увели упорабу цемента при градњи, што је довело до изума бетона. Римљани су имали изврсну вапнену жбуку. Мијешајући ту жбуку с вулканским пепелом добили су цемент, који пак помијешан с пијеском и шљунком даје бетон.
Пријевоз
[уреди | уреди извор]Строго су разликована два типа брода: дуги и обли. Дуги брод (галија) су покретала дуга весла, имао је мало простора за терет у уском трупу и углавном је кориштен у ратне сврхе. Обли брод су покретала квадратна једра, имао је дубок труп, био је неспретан за управљање (помоћу весала смјештених са стране у близини крме), али издржљив и кориштен је за пријевоз терета. Главни је проблем била пловидба против вјетра, што је рјешавано цик-цак пловидбом. Тијеком 1. ст. појавило се Латинско једро, трокутасто једро разапето уздуж брода од прамца до крме, које је могло хватати вјетар с обје стране. Но баратање њиме је било тешко и углавном је кориштено на мањим пловилима. Копнени пријевоз био је ограничен, унаточ добрим цестама, неприкладном запрегом, која није омогућивала дјелотворно упрезање коња, као и другим проблемима, попут овјеса и подмазивања.
Технологија древне Кине
[уреди | уреди извор]Технологија древне Кине започиње с развојем њихове цивилизације, а први развој цивилизације се опажа дуж ријеке Хуанг Хе (Жута ријека). До 2500. пр. Кр. се тисуће каснонеолитичких села проширило дуж ријеке, а кад је уведено пољодјелство с наводњавањем настала су краљевства. Велики Схун, наводни утемељитељ прве Династије Xиа је легендаран у Кини као владар који је контролирао воде. Династија Сханг (око 1600. пр. Кр. до око 1046. пр. Кр.), која означава документиране почетке кинеске цивилизације, је загосподарила долином Жуте ријеке захваљујући широком суставу наводњавања. Касније су технике наводњавања пренесене јужније, до ријеке Јангце. Узгој риже се из јужне Кине проширио према сјеверу и такођер је укључивао контролу воде. Тијеком цијеле кинеске повијести је једна од улога власти била градити и одржавати сустав наводњавања. Резултат тога су многи канали, насипи, бране и умјетна језера широм Кине. Свјесна владина политика заштите вода и унапријеђења пољодјелства је укључивала и исушивање, што је све захтијевало укључивање великог броја сељака у присилан рад, тлаку. Рана кинеска цивилизација је градила градове са заштитним зидинама, палачама и церемонијалним средиштима. Рана кинеска држава је градила житнице и одржавала стајаћу војску. Развијена је истанчана брончана металургија.
Постигнућа старокинеске технологије
[уреди | уреди извор]Златно доба кинеске знаности и технологије се сматра доба владавине династије Сунг (960. – 1279.) које се сматра као врхунац традиционалне Кине. Учење Конфуција (551. пр. Кр. – 479. пр. Кр.) је знатно обликовало кинеску вишу културу, напосе кроз службену државну идеологију неоконфуцијенизма, коју су разрадили учитељи из доба династије Сунг. Свјетоназор се усредоточава на обитељ, хуманост и друштво, а не на природу и свијет онкрај људских ствари. Конфуцијенизам је био практична филозофија која је наглашавала етичке и моралне вриједности понашања и управљања државом, те одржавање праведног и складног друштва. Тако су обичај, част, крепосно понашање, синовска љубав према родитељима, поштивање старијих, подчињавање ауторитету, морални примјер мудраца и праведност (али не закон!) постали крилатице конфуцијенизма у доба династије Сунг.
Пољодјелство
[уреди | уреди извор]Процват древне Кине у доба династије Сунг резултат је промјена у пољодјелству, прије свега снажног пораста узгоја риже у јужној Кини и базену ријеке Јангце, с почетком у 8. стољећу. Рижа даје већи урод по јединици површине него било која друга удомаћена биљка, тако да само увођење риже доводи до значајних друштвених и културних посљедица. Након 1012. влада је увела и суставно дијелила нове врсте ране и зимске риже из Индокине. Неке врсте сазријевају за два мјесеца, што омогућује двије или три жетве годишње на погодним мјестима. Друге су врсте захтијевале мање воде, што је значило да се за производњу хране могу искористити нова тла.
Наводњавање
[уреди | уреди извор]Осим пољодјелства, сљедећа темељна технологија која је подупирала кинеску цивилизацију било је наводњавање. Премда су многи канали и насипи већ постојали у Кини из ранијих времена, први елементи према унутрашњости усмјереног сустава канала на разини царства су се појавили око 70. Године 608. инжењери су довршили готово 700 километара дуг канал од Луоyанга до Пекинга, а до 12. стољећа у Кини је било око 50 000 километара пловних водених путова и канала. Само се је Велики канал, довршен 1327., протезао дуж 2000 километара, од Хангзхоуа на југу до Пекинга на сјеверу.
Папир и тисак
[уреди | уреди извор]Производња папира, која се је вјеројатно развила из текстилне индустрије, дала је производ који је олакшао државну управу царске Кине. Постоје поуздани докази о изради папира крајем династије Хан, почетком 2. стољећа, премда се технологија вјеројатно развила неколико стољећа раније. Древни Египћани су много раније користили папирус, али су Кинези први направили прави папир из каше за папир улијеване у калупе. Израђиван је испрва од старих крпа, а убрзо је квалитетнији папир израђиван од коре мурве. У почетку није кориштен за писање, већ за сврхе попут уматања. Но већ је у 3. ст. посве замијенио свилу, бамбус и дрво као подлоге за писање.
Барут
[уреди | уреди извор]Изум барута у Кини средином 9. стољећа и, што је још значајније, кориштење барута у војне сврхе, с почетком у 10. стољећу, преусмјерило је тијек кинеске и свјетске повијести.
Компас
[уреди | уреди извор]За разлику од папира, магнетски компас је био направа без које је кинеска цивилизација могла живјети исто као и с њом, али овај случај управо показује оно мало веза између знаности и технологије у древној Кини. Тајновита својства магнетног камена (природни магнетизам минерала магнетита) била су позната до 300. пр. Кр. и испрва су кориштена као средство прорицања. До 100. пр. Кр. је постало познато да се магнетна игла усмјерава дуж правца сјевер-југ и то је својство кориштено у геомантији или умијећу фенг схуи, правилном постављању кућа, храмова, гробница, цеста и других грађевина.
Свила
[уреди | уреди извор]Израда тканина је још једна од главних индустрија древне Кине. Примјерице, један је цар из династије Сунг из 12. стољећа купио и примио као порез укупно 1 170 000 бала свилене тканине. Кинеску текстилну индустрију ваља споменути напосе због њезине механизације. Извори показују да је од 1035. у Кини постојао коловрат (преслица на котач који се покрече ногом), а кинески су инжењери такођер начинили и разрађене стројеве за наматање покретане водом, у сврху размотавања чахура личинки свилца и намотавање свилених нити на калеме, за ткање у тканину.
Порцулан
[уреди | уреди извор]Лончарство је било древно умијеће, које је након 11. стољећа досегнуло прије невиђене умјетничке врхунце. Царска је влада посједовала властите пећи и радионице на индустријској разини, које су запошљавале тисуће обртника и масовно производиле како свакодневне, тако и луксузне производе. У 7. стољећу су кинески лончари открили да се силикатни минерал глиненац може уклопити у глинено посуђе, што је дало примитивни тип порцулана.
Ковинарство и рударство
[уреди | уреди извор]Кинеска надмоћ у производњи жељеза такођер помаже у образлагању блиставости њезине цивилизације. Кинески су се металурзи рано окренули жељезу, вјеројатно због ограничених извора бакра и коситра за бронцу. До 117. пр. Кр. производња жељеза је постала државна дјелатност, с 48 љеваоница, од којих је свака запошљавала тисуће индустријских радника. Године 806. произведено је 13 500 тона жељеза, а 1078., у доба династије Сунг, већ 125 000 тона, без сумње због пораста потреба војске (за успоредбу, Енглеска је 1788. године, кад је индустријска револуција већ започела, произвела 68 000 тона жељеза). Технички иновативна и напредна, кинеска индустрија жељеза је користила мјехове покретане водом (од 31. пр. Кр.) и талила руду помоћу кокса (дјеломично изгорјелог каменог угљена) већ до 11. стољећа, неких 700 година прије него што су се слични поступци појавили у Еуропи.
Зидови
[уреди | уреди извор]Кинески зид је дуг 8 851,8 километара (главни дио 2 450 километара). Настао је из земљаних брана које су у 4. стољећу пр. Кр. насула сјевернокинеска краљевства за обрану од номада из средњоазијских степа. Први кинески цар Qин Схи Хуангди је постојеће дионице повезао с 800 километара новог зида и тако створио непрекидну баријеру дуљине око 2000 километара. Зид је касније појачан додавањем кула од опеке. Крајем 15. стољећа (династија Минг) зид је обновљен, овај пут од камена, висине до 12 метара, а дебљине до 10 метара, с 25 000 стражарских кула.
Технологија у средњовјековном исламском свијету
[уреди | уреди извор]Технологија у средњовјековном исламском свијету је имала своје златно доба које је трајало од 8. стољећа до средине 13. стољећа. Калифи династије Омејада су владали из Дамаска у Сирији. Ту је династија Омејада дошла у додир с образованим Сиријцима и Перзијанцима, који су им служили као тајници и чиновници. Тиме је помало почело хеленизирање ислама. Читаву администрацију Омејадскога калифата у Дамаску водили су грчки чиновници, на грчком. Процес хеленизирања је убрзан након године 749., када је на власт дошла династија Абасида. Калиф ал-Манзур је године 762. саградио нови главни град, Багдад, на ријеци Тигрис. Град је постао познат по прилично интелектуалној и толерантној клими. Царство се почело претварати у централизирану државу, за што је била потребна снажна државна управа. Такву државну управу нису могли чинити ратници, па су се калифи окренули образованим Перзијанцима, углавном онима који су прешли на ислам, а који су пак били одушевљени грчком ученошћу. До године 1000. готово су сва дијела грчке медицине, филозофије природе и математичких знаности били преведени на арапски. Преведене су и многе перзијске и индијске књиге, али оне касније нису преведене на латински и биле су стога изгубљене за Запад.
Постигнућа технологије у исламском свијету
[уреди | уреди извор]Муслимански су знанственици били вјерни ученици старих Грка и управо су тиме муслимани ушли у западну знанствену традицију и постали знанственици или филозофи природе. Исламска је знаност била изграђена на грчким темељима и поступала је по грчким начелима. Муслимански знанственици нису хтјели почети од почетка, већ наставити и довршити грчко дјело, и били су свјесни тог односа спрам прошлости и своје припадности постојећој традицији. Сматрали су да требају довршити, поправити и пренијети постојеће античко знање. Исламска је технологија остала слична оној старог Рима и источних древних цивилизација. У архитектури су преузели римски лук, а не грчки сустав ступова и надвратника. Пољодјелство је јако овисило о наводњавању, као и у римским провинцијама и свим цивилизацијама Блиског истока.
Пољодјелство
[уреди | уреди извор]Успјех ислама овисио је и о његовим ратницима и о његовим ратарима. Ратари су запосјели наплавне равнице Мезопотамије и Египта и, у правој пољопривредној револуцији, прилагодили нове и разнолике храњиве биљке медитеранском екосуставу: рижу, сирак, шећерну трску, памук, патлиџан, шпинат, артичоку, лубеницу, наранчу, лимун, банану, трпутац, манго, кокосову палму и друге. Уз помоћ дорађених и повећаних сустава наводњавања и гнојења, успјели су продуљити плодну сезону и повећати учинковитост.
Књижнице и папир
[уреди | уреди извор]Широм исламског свијета утемељене су тисуће књижница. Само у Кордоби их је било 17, а у једној од њих око 500 тисућа наслова. У 13. стољећу је у Багдаду било 30 вјерских школа од којих је свака посједовала књижницу, у Дамаску их је 1500. било 150, опет свака с књижницом. Књижница у Каиру у 10. стољећу је садржавала и до 2 милијуна књига.
Кемија и алкемија
[уреди | уреди извор]У кемији су муслимани дали највећи допринос напретку знаности и технологије. Тај успјех могу у великој мјери захвалити околности да су углавном избјегли предрасуде које су старе Грке држале подаље од рада рукама. Расправе указују на упућеност у лабораторијске технике. Радили су на темељу традиција и пракси развијених у древном Египту, Бабилонији, Индији и Кини. Они су прикупљена знања објединили и опскрбили их с неким опћенитим начелима, стога их се може сматрати утемељитељима кемије (лијечници), произвођачи мириса, металурзи. Абу Муса Џабир ибн Хајан ал-Бáриqи ал-Азди ал-Куфи ал-Суфи или латинизирано Гебер се сматра оцем кемије.
Астролаб
[уреди | уреди извор]У 8. стољећу је у Перзији изумљен мједени астролаб. То је био основни мјерни инструмент астронома за одређивање положаја Сунца, Мјесеца и звијезда. Био је помагало у навигацији и користио се је у земљомјерству.
Технологија средњег вијека
[уреди | уреди извор]Технологија средњег вијека у Еуропи је обликована захваљујући низу међусобно повезаних технолошких новина: пољодјелска револуција, нова војна техника, ослањање на воду и вјетар као изворе енергије. Тај технолошки развој даје важан дио одговора на питање како се је и зашто Еуропа преобразила од културне забити засноване на господарству једва напреднијем од оног традиционалних неолитичких заједница у цватућу и јединствену, али и агресивну цивилизацију, која ће повести свијет у развој знаности и индустрије. У успоредби с Истоком и средњовјековним Исламом, кршћанска је Еуропа још око 1000. била углавном "празна". Према неким процјенама ју је настањивало око 22 милијуна људи, према око 60 милијуна у Кини, 80 милијуна у Индији или око 40 милијуна под влашћу муслимана. Становништво древног Рима, који је у антици био милијунски град, је пало на око 35 000 људи, у Паризу је живјело око 20 000 људи, у Лондону око 15 000. С друге је стране Кордоба под влашћу Арапа бројила 450 000 становника, Цариград 300 000, Каифенг у Кини 400 000, а Багдад, тада највећи град свијета, око 1 000 000. Еуропа је била културна, интелектуална, господарска, технолошка и демографска забит која је далеко заостајала за технолошком и знанственом виталношћу тадашњих средишта цивилизације у исламском свијету, Бизанту, Индији и Кини.
Постигнућа средњовјековне технологије
[уреди | уреди извор]Средњовјековна је Еуропа дала мало изума, већина новина је преузета од антике или из Кине. Средњовјековни су занатлије доказали своју умјешност, смионост и умјетнички гениј, али су производи средњега вијека опћенито били у техничком смислу слабе квалитете. Средњи је вијек непрестано морао поправљати, надомјештавати, обнављати. Црквена су звона пуцала, зграде су се урушавале. Слабост средњовјековне техничке опремљености очитује се надасве у основним областима, у превласти алата над стројем, слабој дјелотворности алата, недостатности пољопривредних стројева и техничких помагала који дају слаб принос, осредњости енергетске опреме, пријевоза, финанцијског и трговачког пословања. Раст трговине и побољшавање технологије производње и пријевоза гурао је друштво у смјеру новог господарства.
Техничари и изумитељи средњега вијека заправо су занатлије. Тек се један техничар уздиже до становитога ступња: архитект. Његово је поље без сумње једино које је у средњему вијеку попримило неспорни индустријски вид. Готичка је умјетност градње постала знаношћу, а градитељ је постао знанствеником. Тај градитељ, који се називље магистром и чак покушава стећи наслов магистра камена (магистер лапидум), као што су други магистри филозофије или права, који обавља прорачуне сукладно прописима, супротставља се градитељу-занатлији који примјењује напутке, тј. зидару.
Витез на бојном коњу
[уреди | уреди извор]Стремен је био кључни изум који је омогућио појаву једног од својствених ликова еуропског феудализма – оклопљеног витеза на оклопљеном бојном коњу. До 9. стољећа је у Еуропи ратник на коњу остао на коњу само док није стигао до бојног поља, када би сјахао и борио се као пјешак. Без стремена који осигурава стабилност, само су се највјештији коњаници могли борити као права коњица, те замахивати мачем и напињати лук без да изгубе равнотежу. Стремен су изумили Кинези у 4. стољећу и након тога се он шири према Западу. Стремен је изнимно једноставна израђевина, без покретних дијелова, али стабилизира ратника на коњу и омогућује борбу с коња. Са стременом и примјерено обликованим седлом је јахач с копљем причвршћеним за оклоп постао моћна бојна јединица, при чему је импулс замијенио мишиће у новој врсти ратовања.
Дворац и село
[уреди | уреди извор]Господарска јединица феудалнога сустава је село. Над њиме влада хијерархија племића, свјетовних или црквених, те бискупа и краљева, под номиналном врховном влашћу цара и папе. Сваки је племић могао држати једно или више села, или земљу у различитим селима, гдје су његови кметови радили да би уздржавали себе и њега. Они су дужни радити и присиљени и силом ако треба, али нису робови, јер посједују и обрађују и властиту земљу. Племић је заузврат морао јамчити сељацима заштиту, а главна је опасност пријетила углавном од других племића.
Самостријел
[уреди | уреди извор]Једно од најважнијих средњовјековних оружја је самостријел. Познавали су га Римљани и Кинези, али у античкој облику није био особито дјелотворан и ишчезнуо је с бојнога поља. Бит самостријела је у томе да се лук постављен на носачу (кундаку) може јаче напети и тако дати већу брзину стрелици.
Барут и ватрено оружје
[уреди | уреди извор]Барут и ватрено оружје су уствари кинески изуми. У Еуропи се барут први пут спомиње у тексту Рогера Бацона из 1268., а чини се да се опис односи на кинески ватромет. Док технологија производње барута и раних ватрених оружја потиче из Кине, чини се да су топови настали у Еуропи око 1310. – 1320. Неки документи из Фиренце из 1326. упућују на то да су до тад метални топови већ добро познати, а прва документирана еуропска упораба топа датира из 1331.
Тешки плуг
[уреди | уреди извор]Плуг је најважнија орача справа, а својом конструкцијом омогућава дубље резање и превртање земље на једну страну. Обрада плугом мрви, мијеша и окреће честице тла, што тако обрађено тло чини врло погодним за развој усјева. Плуг за разлику од рала у правилу има колица орнице, на које се наслања гредељ који је краћи него код рала, а резање земље окомито у односу на површину тла се обавља помоћу цртала. Највећа разлика, а уједно и најважнији дио плуга је даска или одгрњача, која осигурава да плуг може и преваљивати земљу. Поред тога, лемеш (водоравно резање бразде) је проширен и оштар само с једне стране (асиметричан), а најчешће има двије ручице за управљање. Прва новина пољодјелске револуције било је увођење тешког плуга почетком 8. стољећа. Земља је темељ материјалнога живота средњовјековља, али она је шкрта због тога што људи нису способни из ње много извући. Алати су само основни, земља је лоше обрађена, орање је плитко. Дуго је у упораби био антички неподупрти лаки плуг, примјерен површинском тлу и неравним теренима медитеранског подручја. То је у бити била мотика коју је вукао један или два вола, а поља су се орала унакрсно више пута. Његов симетрични лемеш, понекад прекривено жељезом, али најчешће израђен од дрва отврднулог на ватри, прије гребе земљу него што је сјече. Но тешки плуг је повећао пољопривредну производњу тиме што је омогућио ратарима да обрађују влажне еуропске долине.
Упрезање и поткивање коња
[уреди | уреди извор]Друга новина, најспектакуларнија и најзначајнија по посљедицама, била је упораба коња, који је бржи и издржљивији од вола, за вучу плуга. Такву је упорабу коња омогућила "модерна запрега", низ техничких усавршавања која су око 1000. омогућила боље кориштење животињске вуче и повећање приноса рада животиња. Модерно се упрезање у бити састоји у томе да се терет вуче пренесе на рамена и да се нова орма допуни поткивањем, што је олакшало кретање животиње и било заштитом за ноге; и запрегом у низу, што је омогућавало вучу тежих терета.
Воденица
[уреди | уреди извор]Најдојмљивији примјер је развој стројева тјераних снагом воде и њихово укључивање у ткање сеоског живота и еуропског друштва опћенито. Воденица је антички изум, но може ју се сматрати средњовјековном направом, будући да је тек у средњем вијеку ушла у широку упорабу. Већ је у 9. стољећу раширена по Западу. Према Домесдаyевој књизи, попису (непотпуном!) имовине у Енглеској направљеном по наредби Вилима I. Освајача, у Енглеској је 1086. било 5624 млинова, док их је стољеће раније забиљежено мање од 100. У једном француском округу (Аубе) у 11. стољећу је радило 14 млинова, у 12. стољећу 60 млинова, у 13. стољећу 200 млинова. У Пикардији, на сјеверу Француске, је 1080. радило 40 млинова, а 1175. већ њих 245.
Вјетрењача
[уреди | уреди извор]Малу вјетрењачу је користио Херон (1. стољеће) у својим оргуљама, но у антици вјетрењача није рабљена у друге сврхе. Вјетрењаче су биле познате у Кини, потом у Перзији у 7. стољећу, у Шпањолској се спомињу у 10. стољећу. У кршћанском су се свијету појавиле око 1150., око канала Ла Манцхе и уз Сјеверно море. Неки сматрају да разлике у конструкцији указују на неовисну појаву вјетрењача на различитим мјестима. У неким су подручјима вјетрењаче повећале обрадиву површину исушивањем мора.
Текстилна индустрија
[уреди | уреди извор]Германски су народи у Еуропу увели немедитерански стил одијевања: крзно, чарапе, хлаче, чизме, те идеју шивања одјеће из више дијелова тканине. У раном средњем вијеку, као и у римско доба, израда одјеће била је готово искључиво женски посао. Оне су шишале овце, дробиле лан, чешљале вуну, преле, ткале, резале тканину и шивале. Као и у римско доба, главне тканине биле су ланено платно и вуна. Израдом памучне и свилене одјеће је кршћанска Еуропа овладала тек у 12. стољећу.
Ткалачки стан
[уреди | уреди извор]Требало је много преља да би се припремила пређа за једну ткаљу. Кориштена су два типа вертикалног ткалачког стана: с утезима на основи (уздужна нит тканине) и с двије греде. Најједноставнији ткалачки стан с утезима на основи се састоји од два усправна дрвена ступа спојена на врху гредом, која се могла окретати да би се на њу наматала исткана тканина. С те су греде висјеле основе, уздужне нити, које су напетим држали керамички утези на доњем крају.
Коловрат
[уреди | уреди извор]Крајем 13. стољећа долази до даљњег механизирања текстилне индустрије увођењем коловрата, који је вјеројатно изумљен на Блиском истоку или у Индији. Најстарији познати поуздани приказ је из Багдада, а датира из 1237. Најстарије спомињање у Еуропи је из око 1280. У најранијем западном облику састојао се од маленога вретена учвршћеног на држаче и путем ремена повезаног с већим колом. Преља је држала преслицу с влакнима у лијевој руци, десном руком сучући нит која се наматала на вретено, а вртња вретена се је одржавала окретањем великога кола на махове.
Токарилица
[уреди | уреди извор]За потребе обраде дрва је уведено мало нових помагала, али су се многе старе почеле чешће рабити, укључујући токарилицу. Ради се о строју који брзо врти комад дрвета којег се обрађује помоћу неког алата за резање, а у средњем су вијеку рабљене двије могућности: токарилица с мотком и токарилица с луком.
Дизалице
[уреди | уреди извор]Полет градитељства, надасве цркава и двораца, потакнуо је кориштење направа за дизање и вучу, али ипак се грађа највише подиже служећи се косом плохом. Направе за подизање терета нимало се не разликују, барем не у основи, од античких: обичне дизалице с пријеносним витлом и дизалице с колотурником. Остају оне необичним али ријетким направама којима су се могли користити једино владари, градови и црквена градилишта.
Механички сат
[уреди | уреди извор]У 14. стољећу су у Еуропи начињени први механички сатови, који су користили утег и запињач, што је давало кружно гибање. Премда је запињач изумљен много раније, дотад није био рабљен у сатовима. Први механички сатови који су се појавили у торњевима великих талијанских градова, имали су једну казаљку и показивали су само четвртине сата. Они су замијенили водене сатове, који су кориштени више од тисућу година. Често се каже да је појава механичког сата покретаног утезима у другој четвртини 14. стољећу одлучујући тренутак у ходу Еуропе према преузимању мјеста предводника свјетске технологије.
Ковано жељезо
[уреди | уреди извор]У производњи жељеза су се и даље користили стари поступци. Први је корак било прање и печење руде, те њено мрвљење у комаде прикладне за прераду у плитком огњишту (редукцијској пећи). Након што је стољећима била тек удубљење у земљи с глиненом оплатом и куполом, пећи је додан здепаст димњак од глине и пјешчењака. Пећ је имала отвор за излаз плинова, отвор за пуњење рудом, те отвор при дну за вађење жара, меког и усијаног (али не растаљеног) жељеза (спужвасто жељезо или порозно жељезо) и упухивање зрака помоћу мјехова. За производњу 1 килограма жељеза таква је пећ трошила 12 килограма дрвеног угљена. Спужвасто жељезо се је тукло на плоснатом камену, да би се из њега избацила шљака (пијесак и глина) и да би се жељезу дао облик шипки и плоча, прикладан за ковача.
Висока пећ и лијевано жељезо
[уреди | уреди извор]Према неким повјесничарима је висока пећ (пећ за производњу сировог жељеза) највеће технолошко постигнуће средњега вијека. У поступку обликовања средњовјековне високе пећи је воденичко коло још једном играло главну улогу. Ширење воденичких кола с притока и малих ријека на велике ријеке било је омогућено изградњом брана и воденичких јарака, која се опажа нарочито након 1300., а окомито је коло опремљено низом додатака, попут механичког аутоматског регулатора: квадратни сегмент осовине млинског камена је вртњом ударао у продужетак на лијевку млина и истресао брашно из њега: што се је коло брже вртјело то се је лијевак брже тресао. Развијено је више нових примјена снаге воде, попут извлачења металне жице или црпљења воде из рудника, но најзначајнија је била таљење жељезне руде у новим високим пећима.
Бродоградња и поморство
[уреди | уреди извор]Тијеком ранога средњега вијека бродоградња је напредовала и на југу и на сјеверу Еуропе. На Средоземном мору је тијеком раног средњег вијека трокутасто латинско једро коначно успјешно постављено на већа пловила. Ту су технику најприје развили муслимани, од њих су је преузели Бизантиници, а потом и остали Еуропљани, тако да је до 800. латинско једро превладало на Средоземном мору. Било је објешено на дуги накошени криж јарбола. Један крај крижа се уздизао изнад врха јарбола, а други је допирао готово до палубе. Такво једро може захватити вјетар с обје стране и побољшало је покретљивост брода. Но баратање таквим једром није било лако. Истодобно с упорабом латинскога једра, на Средоземном мору се је појавио корјенито нови сустав изградње трупа брода. Дотада је корито грађено тако да су најприје слагане даске, а потом уношен костур. Сада је поступак обрнут, тако да је најприје грађен костур (кобилица и ребра брода). Такви бродови нису били онолико чврсти као римски грађени на стари начин, али су захтијевали много мање рада и стога су били јефтинији, што је појефтинило и трговину.
Компас
[уреди | уреди извор]I компас потиче из Кине. Водени компас, гдје магнетизирана жељезна игла учвршћена на дашћицу плута на води, описан је у цијелости у 11. стољећа, али је вјеројатно био познат много прије. Први еуропски писани извор у којем се описује морнарички компас је дјело Алеxандера Нецкама Де натурис рерум, написано око 1190. Игла на осовини је талијански изум из 13. стољећа. Упораба компаса се шири тек након 1280. Осим тога, средњи вијек не познаје квадрант нити наутички астролаб, мјерне инструменте ренесансе. Опћенито се сматра да је Посланица о магнету Петра Ходочасника (Пиерре де Марицоурт, Петрус Перегринус) из 1269. заправо први прави знанствени рад западнога кршћанства.
Крмено кормило
[уреди | уреди извор]Крмено је кормило је одавно било познато у Кини и могуће је да је из Кине стигло у Еуропу, али је исто тако могуће да је неовисно изумљено у Бизанту или на Балтику. Средишње је кормило било тешко поставити због облика кобилице на крми брода, па је рабљено весло за управљање са стране брода. Чини се да у Еуропи увођење крменога кормила није било потакнуто потребом за бољом управљивошћу, јер је весло за управљање сасвим добро служило тој сврси. Но нове су коге постале толико високе да су захтијевале врло дуга весла за управљање, што је стварало проблеме. Равна крма коге је била згодно мјесто за постављање кормила. У 13. стољећу крма је изравнана и додано је крмено средишње кормило. То је јако побољшало управљивост брода, вјетар се је могао боље искористити, а могло се је пловити и по лошем времену.
Градитељство
[уреди | уреди извор]Тијеком раног средњег вијека у сјеверној Еуропи се нису производиле опеке, све до касног средњега вијека. Заборављено је и умијеће производње римскога цемента и бетона и оно ће се изнова појавити тек у 19. стољећу. Катедрала Нотре-Даме у Паризу, чији је камен темељац положен 1163., била је једна од првих катедрала које су прихватиле готички стил у архитектури. То је једна од првих зграда на којој се појављују вањски потпорњи (контрафори), одвојени од зидова, који држе сводове без потребе за унутрашњим спонама. До 1182. је била довршена апсида (дио иза олтара) и кор; до 1196. била је довршена лађа, а до 1250. и два велика звоника. Дотјеривање грађевине потрајало је до 1345.
Стакло и наочале
[уреди | уреди извор]Стакло, познато у античко доба, изнова ће се појавити у индустрији тек у 13. стољећу, надасве у Венецији, а почет ће се индустријски производити тек у Италији у 14. стољећу, као и папир, који ће свој процват доживјети тек изумом тискаре. Стакло у средњем вијеку углавном представља витрај. Производња стакла у 12. стољећу је слиједила старе поступке. Развој наочала између 13. и 16. стољећа извели су искључиво вјешти мајстори, без помоћи знаности. Није се знало како дјелује око и што изазива далековидност и кратковидност. Оптика се није развила до истраживања лећа и препушта их мајсторима.
Папир
[уреди | уреди извор]Папир је био произвођен у Кини већ у 2. стољећу. Отуда се проширио најприје исламским свијетом, у Багдаду је већ кориштена снага воде, а у Шпањолској се такве творнице јављају око 1150. Већа производња ланенога платна, потакнута модом ношења ланених кошуља и рубља, дала је сировинску базу за производњу папира у Еуропи, поступци које су преузети из Кине. Тако је цијена папира пала, а тржиште се проширило.
Индустријска револуција
[уреди | уреди извор]У другој половици XVIII. стољећа ручна се производња почела замјењивати парним стројевима. Тиме је почео развој који је од краја 18. до средине 19. стољећа темељито измјенио раније политичке, господарске и друштвене суставе у већем дијелу свијета. Почела је Прва индустријска револуција. У Енглеској су произвођачи све више улагали новац у стварање нових изума. Но, најпознатији је био изум парног строја. Њега је 1764. године усавршио Шкот Јамес Wатт. Проналазак парног строја изазвао је велики преокрет у производњи, односно револуцију у прерађивачким дјелатностима или индустрији. Мануфактурна производња замијењена творничким радом.
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ Басалла, Г.: "Тхе Еволутион оф Тецхнологy", Цамбридге Университy Пресс, Цамбридге, 1988.
- ↑ Јанковић, I. и I. Караванић: "Освит човјечанства – Почетци нашега биолошког и културног развоја", Школска књига, Загреб, 2009.
- ↑ Г.Е.Р. Ллоyд: "Греек Сциенце Афтер Аристотле", W.W.Нортон, Неw Yорк, 1973.
- ↑ Олесон Јохн Петер: "Греек анд Роман Мецханицал Wатер-Лифтинг Девицес: Тхе Хисторy оф а Тецхнологy", 1984., публисхер = Университy оф Торонто Пресс