Информбиро

Коминформски блок након раскола Тита и Стаљина.

Комунистички информациони биро (пун назив: Информациони биро комунистичких и радничких партија; скраћено Информбиро или Коминформ) је била источноевропска организација комунистичких партија која је деловала од 1947. до 1956.

Коминформ је представљао прву међународну организацију комунистичких партија након распуштења Коминтерне у другом светском рату. Коминформ је основан 1947. године са седиштем у Београду, као један од темеља Источног блока, након распада антихитлеровске коалиције и почетком хладног рата.

Коминформ је имао укупно три заседања. Прво је одржано у Београду (децембар 1947.), друго у Букурешту (јун 1948.) и треће у Будимпешти (новембар 1949.). Само годину дана након оснивања, Коминформбиро се окренуо против КПЈ, која је одбила да се повинује Стаљину. Период непријатељства је трајао све до почетка "дестаљинизације" 1953. године. Убрзо потом, 1956. године долази до нестанка Коминформбироа.

Израз Информбиро или резолуција Информбироа је на простору бивше Југославије постао синоним за период у коме се југословенски режим на челу с Титом и КПЈ оградио од Стаљиновог СССР-а, а што је довело до почетка непријатељства тадашње Југославије са новоствореним Источним блоком, економске кризе, ратних напетости и појачања унутрашње репресије према стварним или наводним присташама Стаљина у Југославији чији је најзлогласнији симбол Голи оток.

На основу југословенских података од 468.175 чланова КПЈ и 51.612 кандидата за члана КПЈ, за Резолуцију Информбироа изјаснило се 55.000 комуниста. Сви "информбировци" су били искључени из партије, а 16.312 лица су била подвргнута репресалијама и затворени у специјалне концентрационе логоре на острвима Јадранског мора - Голи оток и Гргур.

Оснивање Информбироа

Стаљин је рујна 1947. обновио неку врст редуциране и регионалне Коминтерне - Информациони биро комунистичких партија. Ово ново тело је основано у јесен, 27. септембра 1947. године у Пољској. Чланицама Коминформа постале су владајуће комунистичке партије СССР-а, Пољске, Чехословачке, Мађарске, Румуњске, Бугарске и Југославије, као и комунистичке партије Француске и Италије. На састанак нису биле позване КП Грчке (где је тада био грађански рат), КП Кине (која се тада налазила у тешкој борби са Чанг Кај Шеком), КП Енглеске, као ни комунистичке партије Шпаније и Португала.

Поред одлуке да се оснује Информбиро, донета је и одлука да седиште Информбироа буде град Београд. Неки сматрају да је разлог томе како би се "удовољила Титова таштина" и надзирали његови потези.

Први званични састанак новооснованог Коминформа се одржао у Београду у децембру 1947. За ову сврху саграђен је данашњи хотел Метропол у Београду, где су састанци одржавани сваког дана. Расправљало се о редакцији органа Коминформа. Одлучено је да се читава редакција била у рукама представника СКП Павела Јудина. За ову сврху, Јудин је из Москве доводио Совјетске новинаре. Привремено представништво новог листа се налазило у тадашњој згради листа "Борба".

Почеци сукоба Тита и Стаљина

Тихи сукоб између Москве и Београда тињао је још од оснивања Коминформа. Дошло је до првих размимоилажења на релацији Београд-Москва нарочито по питању Балканске федерације. Стаљин је јавно искритиковао Георги Димитрова и оценио да је та одлука преурањена. Стаљину није одговарала Титова водећа улога у Албанији и Грчкој, где је тада беснео грађански рат. Бојао се да ће југославенска потпора грчким партизанима изазвати сукоб са Западом, на што СССР није био спреман.

Прва мера је била та што су Совјети из Југославије повукли своје војне стручњаке под изговором да се према поступало непријатељски. У Југославији су после овога поскидани портрети са ликом Стаљина, а Титови су нестајали у источним земљама. Потом су кренули сукоби дописима. Стаљин је на чело КПЈ желио поставити лојалније кадрове попут Андрије Хебранга. Он је, од ожујка до свибња 1948., у три тајна писма упућена водству КПЈ, покушавао изазвати раскол у југославенском врху. На састанку ЦК КПЈ који се састао да одговори на Стаљиново писмо, Тито је рекао:

Примити писмо СКП(б), то је заблуда. I они морају да сазнају да је то заблуда. Примити писмо, значи бити подлац, признати оно што није. Мислим да имамо право да говоримо на равној нози са Совјетским Савезом... Код њих постоји дубоко неразумијевање онога што се десило код нас... Ти си Црни, себи узео право да више волиш СССР од мене... Наша Партија је чиста као сунце. Ти, Црни, хоћеш да разбијеш њено јединство, хоћеш да разбијеш њено руководство које већ једанаест година ради заједно. То је руководство везано крвљу са народом. Ми смо тај народ позивали да даје највеће жртве. Тај народ не би нас хтио да трпи ни један дан кад бисмо се показали недостојни тих жртава...

– Тито

ЦК КПЈ је одговорио својим писмом од 13. априла 1948. Стаљин потом заказује ново заседање Информбироа у Букурешту које ће расправљати о ситуацији у Југословенском ЦК. Тражио је да југославенско руководство пошаље делегате на ово заседање, а по могућству да и сам Тито дође. Тито му је парирао ухићењем Хебранга те одбијањем да се суочи са совјетским критикама на засједању чланица Информбироа што је заказано у Букурешту за конац липња 1948.

Прва резолуција Информбироа против КПЈ у Букурешту

Задатак ових здравих чланова КПЈ јесте да присиле своје данашње руководиоце да отворено и поштено признају своје погрешке и да их поправе, да напусте национализам, да се врате интернационализму и да свим силама учвршћују јединствену социјалистичку фронту против империјализма, или, - ако се данашњи руководиоци КПЈ покажу за то неспособни - да их смијене и истакну ново интернационалистичко водство КПЈ.

– Резолуција Информбироа против КПЈ

Делегати дају подрску руководству КПЈ на Петом Конгресу, поводом резолуције Информбироа.

Друго саветовање Информбироа у Букурешту је одржано од 20. до 28. јуна 1948. На заседању Информбироа се нису појавили Владислав Гомулка и Георги Димитров. Румун Георги Деж је поставио неколико неугодних питања на заседању. На крају заседања за говорницом су се појавили Андреј Жданов и Георги Маљенков који су рекли делегатима да они имају поуздане информације да је Тито експонент империјалистичких сила и да му је задатак да разбије јединство КПЈ. На крају је као коначна оцена заседања донесена резолуција "О стању у КПЈ", познатија као Резолуција Информбироа.

Комунистички информациони биро је оценио да су југословенски руководиоци “пошли путем одцјепљења од јединствене социјалистичке фронте против империјализма, путем издаје ствари међународне солидарности радног народа и путем преласка на позиције национализма”, па је услијед тога КПЈ себе искључила из “породице братских комунистичких партија”. У завршном дијелу Резолуције, “здрави елементи” унутар КПЈ позивају се на свргавање Титова водства.

Резолуција Информбироа је објављена у Југославији у подне преко Радио Прага.

Роћко је тада био предсједник босанско-херцеговачке владе и заједно са цијелом владом био се, као и већина у црногорској влади, сложио са писмом КПСС нашој Партији. Разлика је само у томе што су Босанци били сви позвани у Београд, тамо добро искритиковани и испрепадани. Кад су промијенили мишљење, само су двојица-тројица били тврдоглави па су послати на Голи оток, враћени су за Сарајево. А Црногорци су, пошто су задржали став - сви похапшени. Ухапшена су двадесет два министра и помоћника и заједно доведена на Голи оток.

– Владо Дапчевић, један од најпознатијих ибеоваца

Сутрадан је штампан текст Резолуције и одговор ЦК КПЈ. После седнице на Дедињу, Милован Ђилас је у име читавог ЦК написао одговор где је негирао све што је Информбиро усвојио. Коначно, избор новог ЦК обавио се на Петом конгресу где је Стаљину речено не.

Отворена борба Информбироа и КПЈ

За мене уопште нијесу биле битне поједине реченице из оних писама и резолуција. За мене је било битно само једно: да ли ћемо ићи са Совјетским Савезом, социјалистичким табором и међународним комунистичким покретом против империјализма, или ћемо, хтјели ми то или не хтјели, ићи са империјализмом против Совјетског Савеза и међународног комунистичког покрета? Било ми је јасно да је ствар социјализма у Југославији пропала ако кренемо овим другим путем.

– Владо Дапчевић

Генерал Арсо Јовановић, начелник Генералштаба ЈНА убијен у покушају да пређе на територију Румуније.

Још пре доношења Резолуције дошло је до сукоба у КПЈ. Стаљинову линију су бранили Андрија Хебранг и Сретен Жујовић Црни. Касније су и један и други искључени из ЦК КПЈ. Одмах након објављивања Резолуције Информбироа дошло је до великих промена и у војном врху. У покушају да пређе на територију Румуније убијен је начелник Генералштаба, генерал-пуковник Арсо Јовановић. У истој акцији ухваћени су пуковник Владо Дапчевић и генерал-мајор Бранко Петричевић Кађа. Генерал авијације Перо Попивода је успео илегално одлетети за Русију. Тамо је добио чин генерал-мајора Совјетске ваздушне авијације.

На напету ситуацију југославенско је партијско водство одговорило изванредним мјерама. Партијском је водству било нужно знати како ће разне категорије становништва дочекати Резолуцију. Покренуто је мноштво доушника, који тајној полицији прикупљали мишљења и изјаве не само противника, него надасве чланова КПЈ. Првотна су извјешћа била обећавајућа. Премда се многи чланови КПЈ нису слагали с бојкотом букурештанског састанка, те чак прихваћали неке критике из текста Резолуције, већина је ипак чврсто стала уз КПЈ.

Совјетски симпатизери и сљедбеници Резолуције, или, популарно, информбировци, хапшени су већ од љета 1948., но КПЈ је тек концем рујна 1948. примијенио одлуку “о мјерама које треба подузети за успјешно вођење борбе против антипартијских елемената, који су се активизирали на линији резолуције Коминформбироа”. Одлучено је “заоштрити став читаве партијске организације према антипартијским елементима, као непријатељима Партије и државе”. Протуинформбировска репресија је у наредном периоду у Југославији узела толико маха да је Милован Ђилас у коловозу 1949. послао “директивно” писмо ЦК КПХ у којему каже како се број “административних казни”, тј. осуда без суђења, увелике повећао услед незаконитих поступака чланова народних одбора и државних службеника, и да се њихов рад не може сводити само на казне.

Иствремено, почеле су економске уцене. Долазило је до повлачења кредитних уговора, закључених споразума и новчаних помоћи. Дрвене кутије пуне пропагандног материјала се шаљу низ Дунав до Југословенских обала. Почиње велико наоружавање страних армија. Дошло је до активирања Тршћанске кризе, јер су Југословени оптуживани да гомилају војску према Трсту у намери да га бомбардују.

Једно од најмрачнијих поглавља Информбироа представљали су монтирани судски процеси. Одмах по објављивању резлуције Информбироа и одговора КПЈ почела су масовна хапшења у земљама источног лагера над истакнутим припадницима комунистичких партија под фирмом да подржавају противљење југословенског ЦК да се повинује Информбироу. Био је то пример са скоро свим земљама које су подржавале Информбиро.

Друга Резолуција Информбироа против КПЈ у Будимпешти

Од 21. до 29. новембра 1949. Информбиро је одржао треће и последње заседање у Букурешту. После већих расправа, читања материјала са монтираних процеса који су се у то време одржавали широм Европе, делегати су се сложили да је југословенски ЦК потпуно кренуо путем успостављања фашистичког система, да се одвојио од прогресивног света и да државом управљају плаћеници и шпијуни империјалних сила. На крају заседања, 29. новембра 1949. усвојена је друга резолуција Информационог бироа комунистичких партија под називом "Југословенска партија у рукама убица и шпијуна".

Са много тежим речима од претходне резолуције, Коминформ је закључио да је југословенски ЦК скренуо са социјалистичког пута и да иде ка национализму, да је Београд претворен у центар америчке шпијунаже, да је већина чланова Политбироа у рукама империјалистичких газда, да је убиство Арсе Јовановића изведено у заседи, да је Жујовићево хапшење било по налогу империјалиста, да је исти Жујовић убијен у логору, да у земљи власт има једино специјална полиција УДБ-а, која је напунила затворе правим комунистима, да су високи функционери КПЈ гестаповски агенти који су омаловажили руску помоћ у ослобађању земље.

После ове резолуције следе још жешћи притисци и још суровија борба. Већ је 9. јула 1949. за присталице Информбироа је отворен посебан логор Голи оток. Дошло је до гомилања војске на границама и до већих граничних инцидената. Радио емисије су биле преплављене критикама на рачун југословенског ЦК, а слушање тих емисија је кажњавано затвором и изолацијом.

Југославија се увелико припремила за одбрану. Још с краја јесени 1949. одржани су велики војни маневри Југословенске Армије у Словенији. Након маневара, направљен је план одбране. Створен је и Партизански Врховни штаб којим је командовао генерал Светозар Вукмановић-Темпо, који је имао задатак да се по упаду Совјетске Армије супростави партизанским начином ратовања. Такође је дошло до размештања целокупне тешке индустрије у Републикама Словеније и Хрватске, до подизања железаре у Никшићу, до изградње већих војних касарни, до транспорта архива из Београда у Билеће и друго.

Најзначајнији је био преокрет када се Југославија у тренутку све већег притиска Стаљина окреће западним силама за помоћ у наоружању. Тако је генерал Коча Поповић, који је тада био начелник генералштаба, склопио уговор о војној помоћи са владом САД-а, Британијом и Француском 14. новембра 1951. у Лондону.

Близу пет хиљада југословенских грађана су емигрирали у СССР и друге земље ("ИБ емиграција"). Они који су остали су се скривали под маском да подржавају КПЈ и Тита, а многи су слати су на издржавање затворских казни широм земље. Највише затвореника је издржавало казну на Голом Отоку, Билећи, Сремској Митровици, Старој Градишки, Забели, ЦЗ, КП Дому, Сарајеву, Лепоглави, Новом Саду, Љубљани, Загребу, Титограду и у другим већим градовима земље.

Стаљин је имао план напада на Југославију под шифрованим именом "Операција Југославија". Ситуација је била на ивици рата јесени 1952. године. Две веће Совјетске армије су се концентрисале на граници са Бугарском и вршиле маневре. Тада се на челу трупа Црвене армије налазио маршал Георги Жуков, који се налазио у Софији. 12. новембра 1952. године се недалеко од границе према Босилеграду појавио читав тенковски корпус Црвене армије, који је демонстрирао као да креће према Југославији. Све јединице Југословенске армије су биле у приправности, а сам Маршал Тито се тих дана налазио у Нишу.

Стаљин је због Корејског рата морао да стави све своје снаге на располагање према граници са Кином, па је решио да отпусти Штаб за Југославију децембра 1952. године.

Помирење Москве и Београда

Код наших људи конфликт, а посебно Резолуција, изазвали су, сигурно, тешку трауму, јер ми у Југославији, без обзира на многобројна колебања, ипак смо, у суштини вјеровали у Совјетски Савез, имали вјеру у Стаљина... Ми се не стидимо тих илузија... Оне су одиграле позитивну улогу, потврђујући наше дубоко вјеровање у процес и социјализам. А у јуну 1948. када их је Стаљин тако немилосрдно, на тако груб начин разбио, нама је било страшно тешко. Али, ми нијесмо изгубили вјеру у социјализам, међутим, почели смо да губимо вјеру у Стаљина...

– Јосип Броз Тито

Након Стаљинове смрти 5. марта 1953. долази период који је праћен отопљавањем односа између Информбироа и Југославије. Први корак ка помирењу је направљен од стране Никите Сергејевича Хрушчова, првим секретаром ЦК КПСС, који је заједно са Николајем Булгањином, председником владе СССР-а и Анастасом Микојаном, првим замеником Совјетске владе долетео у Београд 26. маја 1955. До састанка између совјетске и југословенске делегације је дошло на Топчидеру, у Дому Гарде. Као резултат настала су два документа од велике важности за нормализацију односа. То су Београдска декларација, потписана 2. јуна. 1955. године и Московска декларација, потписана 20. јуна. 1956. године.

Стаљиновом смрћу отпочео је процес који је у теорији социјализма назван "дестаљинизацијом". Основни печат том процесу дао је 20. Конгрес Комунистичке партије СССР-а који је одржан у Москви од 14. до 25. фебруара 1956. У оквиру тајне седнице, први секретар КПСС Никита Сергејевич Хрушчов прочитао је реферат о злоупотребама за време владавине Стаљина. Одобрене су мере за ликвидацију последица култа личности и успостављање лењинских норми у партијском животу.

Југославија је имала своје место у оба реферата на 20. Конгресу. У првом, јавном, кратко је констатовано:

СССР је побољшао односе са Југославијом и на све начине ће јачати пријатељство и сарадњу са братским народима ФНРЈ, у ФНРЈ, где власт припада трудбеницима и где се друштвено уређење заснива на подруштвљавању производних средстава, стварају се у процесу социјалистичке изградње конкретне форме управљања привредом и изградње државног апарата.

Распуштање Информбироа

После првих рехабилитација у Совјетском Савезу, и у осталим земљама Лагера извршене су, негде у целини, а негде делимично рехабилитације невино осуђених и погубљених комуниста. Матијаш Ракоши је рехабилитовао Ласла Рајка и преузео одговорност. Влка Червенкова смењују са функције премијера. Истовремено Тодор Живков рехабилитује Трајча Костова. Међу најтеже последице Стаљинове политике у ДР Немачкој Валтер Улбрихт наводи "погрешне одлуке према Југославији и кршење социјалистичких законитости." У Чехословачкој пуштају на слободу Артура Лондона. КП Кине осуђује политику Стаљина.

У то време никога више није изненадило ни саопштење о распуштању Информационог бироа. Оно гласи:

Стварање Информационог бироа комунистичких и радничких партија 1947. године одиграло је позитивну улогу за отклањање подвојености међу комунистичким партијама, створене после распуштања Коминтерне, представљало је значајан фактор јачања пролетерског интернационализма у редовима међународног комунистичког покрета и даљег окупљања радничке класе и свих трудбеника у борби за чврст мир, демократију и социјализам... Комунистичке и радничке партије без сумње ће и даље према свом нахођењу и узимајући у обзир конкретне услове свога рада, вршити међусобну размену мишљења о заједничким питањима борбе за мир, демократију и социјализам, заштите интереса радничке класе и свих трудбеника, мобилизације народних маса за борбу против ратне опасности и упоредо с тим разматрати питање сарадње с партијама и тенденцијама које су оријентисане ка социјализму, као и са другим организацијама које теже јачању мира и демократије...

Након званичног саопшења о распуштању Информбироа, престао је да излази његов гласник "За чврст мир и народну демократију", као и већина других гласника.

Информациони биро комунистистичких партија је званично распуштен 17. априла 1956. године.

Види још

• Совјетска испорука наоружања Југославији
• Грчки грађански рат
• Балканска федерација
• Раскол Тита и Стаљина
• Голи оток
• Титоизам

Литература

• V Конгрес Комунистичке партије Југославије-Извештаји и реферати, Београд, 1948.
• Осмо редовно заседање Народне Скупштине ФНРЈ-Експозе, Едварда Кардеља и Моше Пијаде, Београд, 1949.
• Вељко Влаховић, Шест година постојања народне државе, Београд, 1949.
• Бела књига о непријатељској политици Владе НР. Албаније према Федеративној Народној Републици Југославији, Београд, 1961.
• Владимир Дедијер, Изгубљена битка Јосифа Висарионовича Стаљина, Сарајево, 1969.
• Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918-1978, Београд, 1980.
• Владимир Дедијер, Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита, књ.I-III, Ријека, 1981-1984.
• Група аутора, Историја Савеза Комуниста Југославије, Београд, 1985.
• Драган Марковић, Истина о Голом отоку, Београд, 1987.
• Бранко Петрановић и Момчило Зечевић, Југославија 1918-1988, Тематска збирка докумената, Београд, 1988.

Вањске везе

• Куда води национализам Титове групе? ("Правда", 8. децембар, 1948.)
• Резолуција Информбироа и 1948. година у очима руски хисторичара и истраживача
• Шездесет година резолуције Информбироа Архивирано 2016-03-07 на Wаyбацк Мацхине-у