Инвазија Варшавског пакта на Чехословачку
| Инвазија Варшавског пакта на Чехословачку Совјетска инвазија Чехословачке | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Сегмент Хладни рат | |||||||||
 Чеси вијоре заставу Чехословачке и пркосе док пролазе покрај совјетског тенка у пламену | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
Варшавски пакт Совјетски Савез Бугарска Источна Њемачка Мађарска Пољска
|
 Чехословачка
| ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
| Леонид Брежњев Иван Павловски Андреј Гречко
|
Александер Дубчек Лудвíк Свобода
| ||||||||
| Снаге | |||||||||
| ~250.000-500.000 војника | ~ | ||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
| 96 погинулих[1] 10 погинулих[2]
|
~100 погинулих[3] | ||||||||
Инвазија Варшавског пакта на Чехословачку или Совјетска инвазија Чехословачке (чешки Инвазе војск Варшавскé смлоувy до Ческословенска) започела је у ноћи 20-21..8. 1968. када су Совјетски Савез и његови сателитски режими окупљени у Варшавски пакт (Бугарска, Источна Немачка, Мађарска и Пољска) извршиле инвазију на Чехословачку Социјалистичку Републику у циљу заустављања Прашког пролећа Александра Дубчека, реформи које су водиле ка политичкој либерализацији. СССР се бојао да би чехословачка могла напустити комунистички режим и Варшавски пакт, те пријечи у капитализам.
У операцији која је носила кодно име Дунав је учествовало између 250.000[4] и 500.000 војника.[5] Око 500 Чеха и Словака је повређено а 100 погинуло у инвазији, иако их већина није вршила отпор. Инвазија је зауставила реформе које су спровођене у циљу либерализације и ојачала је управу Комунистичке партије Чехословачке. Спољашња политика Совјетског Савеза током овог периода, којом забрањује једној комунистичкој држави пријелаз у капиталистички сустав, је позната као Брежњевљева доктрина.[6]
Прашко пролеће
[уреди | уреди извор]На челу Комунистичке партије Чехословачке је постављен Александер Дупчек у јануару 1968. Овај политичар је увео знатне промене у политици и власти. Створио је већу медијску слободу и полако се удаљавао од политике какву је наметала совјетска Русија. Реформе које је он спроводио биле су назване "социјализам с људским лицем" или познатије као Прашко пролеће. Успркос томе, Дубчек није намјеравао напустити комунизам, већ га само реформирати у слободније друштво.[7] Ослабљене везе са Совјетским Савезом су донеле страх код Кремља. Бојали су се да ће Чехословачка напустити комунистички режим и пријећи у демокрацију и капитализам. Изостављање из Савеза би значило и изостављање из Варшавског Пакта.
Састанци са совјетским лидерима
[уреди | уреди извор]Дупчек је одржао неколико састанака са Совјетима у пролеће исте године. Он је стајао иза тога да његова држава не жели да мења своју политику нити жели да раскине односе са Русијом. Међутим, лидери Совјетског Савеза су сумњали у оданост Чехословачке. Мислили су да је то почетак стварања демократије у земљи. Одлучујући састанак Дупчека и Брежњева се догодио на железничкој станици у граду Чјерна на Тиси. Комунистичке партије Чехословачке је изразила своју лојалност и жељу да спречи било какво стварање социјал-демократске партије у земљи. Лидери Совјетског Савеза су то отпоздравили склањањем њихових трупа са чехословачке територије. Дупчек одмах после овог састанка прима у посету југословенског председника Тита и румунског председника Николаја Чаушеска.
Слом Прашког пролећа и почетак инвазије на Чехословачку
[уреди | уреди извор]Удружене снаге Варшавског Пакта, односно земље Источног блока су одлучиле да нападну Чехословачку у ноћи између 20. и 21. августа 1968. Бугарска, Пољска, Мађарска и Источна Немачка су заједно са Совјетским Савезом послале око 175.000 до 500.000 војника и 5.000 тенкова на чехословачке територије. Румунија, иако је била део Источног блока, одбила је да учествује у овом ратном походу.[8] Инвазија је почела тачно у 23 часа. Плански је окупиран Аеродром Вацлава Хавела Праг. На тај начин је олакшан долазак авиона из Москве. Првим летовима су слетели војници у цивилу који су обезбедили аеродром за веће авионе који су превозили лаке тенкове и другу артиљерију. На улицама, окупатори нису наишли на знаке отпора међу грађанима. Противили су се овој инвазији али их је власт позвала да мирују и да буду пасивни током напада. На тај начин су Совјети са лакоћом ушли у Чехословачку. Ујутру су власти издале проглас у коме се наводи како лидери нису знали о ништа нападу.
После инвазије
[уреди | уреди извор]Из Чехословачке су пребачени у Москву сви водећи политичари. Вођени су разговори око политике саме земље и њеном опхођењу према Совјетима. Чехословаци су били пред "свршеним чином" и потписан је Московски протокол. Споразум је захтевао управљање чехословачком војском од стране Совјета, сузбијање опозиционих партија, увођење цензуре и стационирање совјетских војника у неколико делова земље. Тај споразум су потписали Дупчек и Лудвик Свобода.
Александер Дупчек је смењен са места премијера 17.4. 1969. Заменио га је просовјетски политичар Густав Хусак. За разлику од прошлог премијера, Хусак је поништио све реформе Прашког пролећа и протерао из владе све либералне чланове.
Цензура и ригидно сузбијање било каквих "табу" тема знатно су уништиле чехословачку кинематографију, која је тада забиљежила прави креативни замах (Вера Цхyтилова, Штефан Ухер, Јиří Мензел, Милош Форман и други). Југославија је осудила инвазију, док је Албанија из просвједа напустила Варшавски пакт.
Око 92.000 избјеглица је побјегло из Чехословачке до 31.10. 1968., од чега је око 8.000 отишло у САД, Канаду или Аустралију.[9]
Разноразна настојања руске пропаганде да и у 21. вијеку пронађу изговоре за оправдање ове инвазије наишла су увијек на жесток отпор Чеха и Словака који су руске политичаре оптуживали за хисторијски ревизионизам.[3]
-
Барикаде и совјетски тенкови у пламену -
Људи просвједују против инвазије -
Демонстрације у Хелсинкију против инвазије
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ „Тхе Совиет Wар ин Афгханистан: Хисторy анд Харбингер оф Футуре Wар”. Циаонет.орг. 1978-04-27. Архивирано из оригинала на датум 2012-05-21. Приступљено 2015-06-08.
- ↑ Скомра, Сłаwомир. „Брали удзиаł w инwазји на Цзецхосłоwацјę. Комбатанци?” (Пољски). Агора СА. Архивирано из оригинала на датум 2013-09-27. Приступљено 2015-06-08.
- ↑ 3,0 3,1 ББЦ Неwс (1.6. 2015). „Руссиан ТВ доц он 1968 инвасион ангерс Цзецхс анд Словакс”.
- ↑ Јеремy Блацк (2001). Еуропеан Wарфаре 1815-2000. п. 20: Палграве Мацмиллан. ИСБН 9781403907059.
- ↑ „Евентс ин Цзецхословакиа 1968”. ББЦ.
- ↑ Степхен M. Сцхwебел. „Тхе Брезхнев Доцтрине Репеалед анд Пеацефул Цо-Еxистенце Енацтед”. Тхе Америцан Јоурнал оф Интернатионал Лаw. ДОИ:10.2307/2198512.
- ↑ Цхарлес Т. Поwерс (8.11. 1992). „Алеxандер Дубцек, Херо оф 'Прагуе Спринг,' Диес : Цзецхословакиа: Хе еспоусед 'социалисм wитх а хуман фаце' ин 1968, анд хе ремаинед беловед”. Лос Ангелес Тимес.
- ↑ Петрута Ватаман (25.6. 2010). „Романиан Поситион он тхе Милитарy Инвасион ин Цзецхословакиа ин 1968”. Стефан цел Маре Университy, Суцеава.
- ↑ Селм-Тхорбурн, Јоанне Ван (1998). Рефугее Протецтион ин Еуропе: Лессонс оф тхе Yугослав Црисис. п. 199: Мартинус Нијхофф Публисхерс. ИСБН 9789041104823.
Екстерни линкови
[уреди | уреди извор]
- Август 1968. - Жртве окупације страна посвећена документовању инвазије, Институт за проучавање тоталитарног режима.
