Исламска умјетност

Исламска умјетност подразумјева умјетност подручја Средњег Истока, сјеверне Африке, сјеверне Индије и Шпањолске, која су пала под владавину муслимана на самом почетку 7. ст.

Подријетло и особитости

Двије доминантне значајке исламске умјетности и архитектуре, важност калиграфске орнаменталности и облик џамије, су првотно били повезани уз исламско вјеровање, те су се развили у рано доба религије.

Посланик Мухамед је био богати трговац из Меке који је у 40-тој години живота искусио дубоки низ објављења те је почео јавно проповиједати нови закон. Његова учења, или објављења, су садржана у Qур'ану (Куран), једној од највећих књига религијског надахнућа. Средишње мјесто те књиге у исламској култури, и грациозност арапског писма, су довели до ширења писане ријечи, посебице путем одломака Кур'ана, натписа на џамијама и развоја калиографских стилова и орнамента у свим гранама исламске умјетности.

622. године од које почиње исламски календар, Мухамед пресели у град Јатриб (касније Медина). У својој сложеној кући окупља скупину вјерника који обликују џамију, састављену од правокутног затвореног дворишта с баракама (кућама за Мухамедове жене), зидом с једне стране и тријемом за хлад за сиромашније сљедбенике. Зато скоро све џамије прате план Мухамедове куће, која је у суштини састављена од затвореног дворишта, зграде за молитву на једном крају, и аркада са стране.

Први сљедбеници Мухамеда, који долазе с Арапског поулотока, нису имали природне умјетничке традиције као царства која су касније покорили, и узели као своја упоришта. Како се ислам ширио, његова умјетност се развијала, тако да су на њу утјецали различити временски увјети и доступност материјала у освојеним земљама, те је упијала и прилагођавала урођеничке стилове умјетности. Мотиви из једног подручја ускоро постају универзални у цјелокупном муслиманском свијету.

Исламска се умјетност тако развила из неколико извора. У рану су исламску архитектуру пренијети римски, ранокршћански, и бизантски стилови; утјецај сасанске умјетности—архиткетуре и украсне умјетности предисламске Перзије под Сасанидима је била изнимно значајна; средњоазијски стилови су донешени с турским и монголским продорима; а кинески је утјецај имао творно дјеловање на исламско сликарство, лончарство, и одијевање. Данас са сигурношћу знамо да су многи готички облици кршћанске Европе настали у исламској архитектури те пренешени посредством све чешћих провала крижара.

Повијест

Слијед развоја у исламској умјетности ндасх; од 7. до 18. стољећа ндасх; се може подијелити на три периода. Период формирања исламске умјетности је грубо коегзистирао с правилима првих вођа ислама, умајадских калифа (661.-750.), који су проширили ислам од Дамаска у Сирији, до Шпањолске. Средњи период обухваћа вријеме абасидских калифа (750.-1258.), који су исламом управљали из Багдада у Ираку, до времена монглоских освајања. Овај је калифат, познат по својем унапрјеђењу на подручјима учења и културе, био најсликовитији у повијести ислама. Управо је у овом периоду оснажио утјецај облика из иранске умјетности. Период од монголских освјања до 18. стољећа би се, због прикладности, могао назвати касним периодом исламске умјетности.

Декоративна умјетност

Перзијски манускрипт Мансур-ибн Мухамада Ахмадиза с приказом анатомије из 17. стољећа

Исламски прописи дозвољених мотива у умјетности су слични онима тијеком иконокластичког покрета у вријеме Бизантског Царства, који је промицао идеју забране осликавања светаца и пророка те њихова обожавања. Забрањено је било и приказивање репрезентативних слика будући да само Бог може дати живот. Умјетност је увијек била проматрана у религијском контексту, но у секуларној декоративној умјетности, која је увелике овисила о ортодоксности појединог владара, то није увијек био случај. Посљедица тих забрана је била да се, чак и при приказивању фигура људи и животиња, избјегавало кориштење украсног оквира те, за разлику од еуропских умјетника, муслимански умјетници нису развили познавање анатомије, мускулатуре и перспективе. С друге пак стране, су оваква ограничења усмјерила умјетнике на опћеприхватљиви развој украсних узорака, који су били темељени на геометријским облицима, арапском писму и листичавим стилизираним облицима.

Други важни пропис који је увјетовао развој исламских декоративних умјетности био је забрана употребе скупоцјених материјала. Тако је, за разлику од других култура у којој су превладавали племенити метали, исламска умјетност била усмјерена на керамику, украшавање брончаних ваза, и резбарије у дрвету.

Лончарство

Најбољи израз исламске умјетности је свакако лончарство, које показује највиши ступањ креативности и иновације. Први период у лончарству започиње појавом увезеног кинеског порцулана у Багдаду, које је потакло рад абасидских лончара и мајстора. Испочетка су успјешно имитиране боје, а да би постигли порцулански учинак изумљена је кремаста глазура. Она је касније плаво бојана и резбарена разним натписима у високом рељефу. Друга техника која се раширила у све дијелове свијета била је бојење металном отопином након што је керамика печена, што јој је давало карактеристичне боје.

Неке од посуда које су пронађене у Ирану су биле украшене фигурама животиња или испуњеним орнаментима и калиографским елементима, док су код других украси углавном ограничени на монумантале натписе с малим декоративним мотивима.

Стакларство

Муслимански су умјетници такођер радили са стаклом, испочетка у техникама које су затекли у Бизанту и сасанском Ирану, а касније кориштењем нових начина. Резана, лијепљена, бојана и резбарена стакла су била изнимно високе квалитете. Поцакљено стакло из Сирије у 12. ст. било је врло цијењено и углавном укључује пехаре и урешене воштане свјетиљке које често налазимо у џамијама.

Рад с бронцом

Због прописа око дозвољених материјала, бронца је била највише кориштени материјал. Неки од најбољих урадака су очувани у еуропским цквеним збиркама. Испочетка су прихваћени искључиво декоративни сасански облици, али касније се израђују фигуативни предмети: посуде у лику животиња, свијећњаци и тањури. Важне примјерке, украшене бакром и сребром, налазимо у Ирану и Ираку.

Сликарство

Сликарство је, као и у већини исламских умјетности, служило за јасне сврхе. То је обично била умјетност илустрације арапских књига, која се развила из багдадске школе рукописне илустрације 13. стољећа, а обожавали су је и отомански (турски) владари за којих се уводи портрет и израженија људска фигура. Знанствене илустрације су у правилу линијске, а колористичке секуларне слике су наивне, с декоративним елементима пејзажа (кинески утјецај) и двије до три приказане монументалне фигуре. Перзијски утјецај представља осликавање минијатура, кинески увођење емоција, а комплексност композиције је значајка нове школе.

Облик декоративне умјетности је била и израда кожних корица за књиге с геометријским узорцима. Први примјерци су били обрађивани и рељефни, каснији позлаћени, а од 16. стољећа и поцакљени.

Екстерни линкови

Исламска умјетност

Садржај

Подријетло и особитости

Повијест

Декоративна умјетност

Лончарство

Стакларство

Рад с бронцом

Сликарство

Екстерни линкови

Мени за навигацију

Исламска умјетност

Подријетло и особитости

Повијест

Декоративна умјетност

Лончарство

Стакларство

Рад с бронцом

Сликарство

Екстерни линкови

Мени за навигацију

Претрага