Општа теорија релативности

Опћа релативност или опћа теорија релативности (ОТР) физикална је теорија коју је Алберт Еинстеин објавио у чланку Основе опће теорије релативности (њем. Дие Грундлаге дер аллгемеинен Релативитäтстхеорие), 20. ожујка 1916. године у Аннален дер Пхyсик. Ова теорија представља релативистичко поопћење Неwтонове теорије гравитације.

Постулати и структура теорије

Дводимензионална аналогија закривљености просторвремена

За разлику од класичног, њутновог описа гравитације као силе која се јавља међу масивним тијелима на позадини апсолутног простор-времена, у ОТР улогу гравитације узима само простор-вријеме. Њега сада описујемо помоћу метричког тензора ($g_{\mu \nu }$) који је рјешење Еинстеинове једнаџбе

$R_{\mu \nu }-{\frac {1}{2}}\,R\,g_{\mu \nu }={\frac {8\pi G}{c^{2}}}\,T_{\mu \nu }$

гдје је $R_{\mu \nu }$ Риццијев тензор, $R$ Риццијев скалар, а $T_{\mu \nu }$ тензор енергије-импулса. Константе у једнаџби су $c$, брзина свијетлости и $G$, гравитацијска константа. Утјецај гравитације на честице дефиниран је закривљеношћу простор-времена (тј. његовом геометријом) коју дефинирају масе и сва физикална поља (осим гравитацијског).