Митрополија црногорско-приморска

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Митрополија црногорско-приморска
Српска православна црква

Цетињски манастир

Основне информације
Држава Црна Гора
Сједиште Цетиње
Званична страница www.митрополија.ме
Архијереј
Епархијски архијереј Јоаникије
Чин архијереја Митрополит
Титула архијереја Архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког

Митрополија црногорско-приморска је епархија Српске православне цркве. Надлежни архијереј је митрополит Јоаникије, а сједиште митрополије се налази на Цетињу.

Митрополија црногорско-приморска је најстарија епархија Српске православне цркве и једина која постоји у континуитету и без икаквих прекида од стицања аутокефалности 1219. године.

Историја

[уреди | уреди извор]

Зетски митрополити пренијели су своју столицу у Црну Гору на Цетиње 1485. године и настанили су се у Богородичином манастиру, задужбини црногорског господара Ивана Црнојевића. Они су и даље вршили јурисдикцију над цијелим старим подручјем, које је у приморју припало Млечићима, а у Доњој Зети и око Скадра Турцима. У митрополији је 1493. уређена прва штампарија и штампане прве књиге.

Послије пропасти државне самосталности (1499), наступила су и по ову митрополију врло тешка времена. Митрополит је морао признати за старјешину охридског архиепископа. Црногорски митрополит Василије 1532. године је учествовао на охридском синоду, који се састао да осуди смедеревског митрополита Павла, када је овај покушао да обнови Пећку патријаршију. Али послије обновљења Пећке патријаршије под Макаријем 1557, Црногорска митрополија дошла је поново под њену духовну власт. Када је 1766. Пећка патријаршија поново укинута, Црногорска митрополија није подвргнута Цариградској патријаршији, већ је постала аутокефална црква.

Од аустријско-млетачких ратова с Турцима, крајем 17. вијека, почели су црногорски митрополити да играју све виднију улогу у покретима за ослобођење. Владика Висарион Бориловић (1685—1692) ослањао се је при тој акцији на Млечиће, а његов насљедник Данило Петровић-Његуш (1697—1735) успио је, преко српских емиграната у Русији, да трајно веже пријатељство између Русије и Црне Горе. Та околност много је допринијела, да су од сада за црногорске митрополите долазили само братственици из племена Његуша, који су успјели да уведу једну врсту теократске владавине у Црној Гори и готово потпуно ослободе је од Турака. Послије Данила велике заслуге су стекли за државну организацију Црне Горе викарни епископ Василије (1750—1766), митрополити Петар I Свети (1782—1830) и Петар II боље познат под именом владика Раде (1830—1851), аутор Горског вијенца.

Али за духовни и просвјетни прогрес своје митрополије све те родољубиве владике и владаоци народни нису могли много да учине. Сва тројица покушавали су, да подигну школе и уведу бољи ред у цркви, а владика Раде подигао је и штампарију на Цетињу. Али све то није могло да пусти дубљег коријена и одржи се у народу, који се баш у то доба сав предао борби, да очува и прошири стечене политичке слободе.

Раздвајање свјетовне и духовне власти

[уреди | уреди извор]

Насљедник митрополита Петра II, Данило I (1851—1860), одлучио је, да се не калуђери и не посвећује за митрополита. Он се прогласио за насљедног кнеза црногорског и одвојио црквену власт од свјетовне. Отада је престало постављање црногорских митрополита из братства Петровић-Његуша, те су даљи митрополити обично били Бокељи. Први црногорски митрополит послије успостављења посебне свјетовне државне власти у Кнежевини Црној Гори био је образовани Далматинац Никанор Ивановић (1852—1860). Митрополитска резиденција остала је и даље на Цетињу, али сва непокретна митрополитска имања узела је држава, а митрополиту, његовом придворном архимандриту и протођакону одредила је плату из државне благајне.


Црногорска митрополија проширена је ратовима од 1876. до 1878, те јер поред Цетињске архиепископије, основана још и Епископија захумско-рашка, са сједиштем у манастиру Острогу, за сва источна племена, од Никшића до Куча. А 1913, послије балканског рата, обновљена је Пећка епископија, за све крајеве од босанске до албанске границе, који су тада припали Црној Гори.

За вријеме митрополита Митрофана Бана (1884—1920) установљен је Синод Црногорске митрополије (1904), као највиша духовна власт и за сваку епархију је уређен конзисториј или епархијски духовни суд. Посебног устројства за управу митрополијом није било, те се управљало по општим одредбама православне цркве и старом утврђеном обичајном праву.

Југословенско уједињење

[уреди | уреди извор]

Послије присаједињења Црне Горе са Србијом у Краљевину СХС након Подгорицке скупстине, Црногорска митрополија 17. јуна 1920. се спаја са свима осталим српским црквеним областима. Том приликом је одлучено, да аутокефалне цркве, Црногорска и Карловачка уђу у састав Уједињене Српске Православне цркве Краљевства СХС[1] а да се цетињском епископу остави да и даље може носити титулу „митрополит црногорско-брдски и приморски“.

Послије митрополита Данила (Дајковића), митрополит је постао Амфилохије Радовић, од 1991. године.

Митрополити

[уреди | уреди извор]

Митрополити црногорско-приморски, од оснивања митрополије до данас: [2]

Манастири

[уреди | уреди извор]

Манастири Митрополије црногорско-приморске: [4]

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Народна енциклопедија, чланак Радослава Грујића, проф. Универзитета у Скопљу, 1927.
  • Н. Дучић. Историја српске православне цркве, 1894.
  • Р. Грујић, Православна српска црква, 1921.
  • Ф. Ивановић, Проблематика аутокефалије Митрополије Црногорско-приморске, 2006.
  • M. Јастребов, Јепископија зетска (Гласник, 58);
  • I. Руварац, Владике цетињско-зетске и црногорске

Вањске везе

[уреди | уреди извор]