Мачка

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Мачка
Статус заштите
Удомаћена
Научна класификација
Домена: Еукариоти
Царство: Животиње
Кољено: Свитковци
Разред: Сисавци
Ред: Звијери
Подред: Фелиформиа
Породица: Мачке
Потпородица: Мале мачке
Род: Фелис
Врста: Ф. цатус
Двојни назив
Фелис цатус
Линнаеус, 1758.
Синоними

Домаћа мачка (Фелис силвестрис форма цатус), кућна мачка или најчешће мачка је мали месојед из породице мачака. Према истраживању у Оxфорду, домаћа мачка као кућни љубимац првобитно потјече од врсте налик либијској шумској мачки, ријеткој врсти мачке, а спада у прву припитомљену животињу те је пуно је старија од пса, јер уз људе живи најмање 9 милијуна година.[2] Старије чињенице говоре да је домаћа мачка потекла од афричке дивље мачке. Мачка спада међу омиљеним кућним љубимцима. Данас, широко распрострањена имена за мачку настала су од вулгарне латинске ријечи цаттус. 69 милијуна мачака живи у америчким домовима [3] гдје су врло популарне, док у цијелом свијету живи преко 600 милијуна мачака.[4]

Постоји велики број разних варијанти и форми домаћих мачака, расних и обичних, али постоје и безрепе или бездлаке мачке, због мутације. Назив домаћа мачка користи се за све мачке које мање-више "добровољно" живе у директном контакту с људима и сматра се, да су се својевољно припитомиле јер су у близини људских настамби лако долазиле до плијена (као што мишеви). Разликују се од дивљих мачака и великих мачака. Оне су вјешти грабљивци и веома су интелигентне животиње. Неке од њих се могу научити (каткад могу научити и саме) покретати једноставније механизме, попут кваке на вратима или ручице на водокотлићу. Мачке комуницирају гласом (мјаукањем), предењем, фриктањем, режањем и шкљоцањем, као и говором тијела.[5] Мачке које живе у групама користе комбинацију гласова и говора тијела за међусобно споразумијевање.[6]

Класификација

[уреди | уреди извор]

Домаћа мачка названа је Фелис цатус по номенклатури шведског ботаничара Царла Линнá из 1758. године. Јоханн Цхристиан Даниел вон Сцхребер назвао је дивљу мачку Фелис силвестрис 1775. године. Домаћа мачка се данас сматра подврстом дивље мачке: по правилу Интернационалног кода номенклатуре животиња име врсте би требало да буде Ф. цатус због тога што га је Линнé први употријебио. Међутим, у пракси већина биолога користе Ф. силвестрис за дивље врсте, а Ф. цатус само за домаћу мачку.

По мишљењу 2027 (објављеном у тому 60, дио 1, Буллетин оф Зоологицал Номенцлатуре, 31. ожујка 2003. године)[7] Интернационалне комисије за номенклатуру животиња "дозвољена је употреба 17 различитих имена заснованих на дивљим врстама, која су настала прије или истовремено са онима заснованим на домаћим врстама", сврставајући Ф. силвестрис у дивљу мачку, а Ф. силвестрис цатус за њену домаћу подврсту (Ф. цатус је још увијек важећи назив, ако се домаћи облик мачке рачуна као посебна врста).

Основна обиљежја

[уреди | уреди извор]
Мачак дријема

Одрасла мачка је од њушке до краја трупа дугачка просјечно цца. 60 цм, а к томе има реп који је код женки дуг 25,2 цм, а мужјак 26,9 цм. У раменима је висока 30–35 цм. Може бити тешка до 8 кг с тим, да су мужјаци обично већи него женке. Познато је да су неке мачке тежиле отприлике 23 килограма због "преждеравања". То веома лоше тјече на мачку, јер мачка би се требала хранити здравом храном и морала би имати правилну прехрану. Такођер, за повољно утјецање на своје здравље, особито ако живи у затвореном простору, треба повремено на дан изаћи ван на вјежбање (игру).

Женка је обично тешка отприлике 3,3 кг, а мужјак 4,5 кг. Домаће мачке живе око 15-20 година, иако су описани и појединачни случајеви да су доживјеле 30 и више година. Најпознатија мачка, звана Пусс, живјела је 36 година, од 1903. до 1939. године.[8]. Дивље мачке које живе у урбаној средини често живе само двије године или мање. Дивље мачке у колонијама могу живјети много дуже. Најдужи забиљежени вијек дивље мачке износи 26 година. Да би домаћа мачка живјела дуже, добро је да не излази често на дан (најбоље је да ван излази повремено), због тога што се тиме смањује ризик од огреботина у борби и изложеност болестима које могу захватити домаћу мачку. Уобичајени животни вијек за популацију мачака без људске пажње и његе је различит, овисно о сполу мачке, тако да животни вијек у мужјака износи 1,4 до 3,2 године, а у женки 3,3 до 4,2 године.

Осјетила

[уреди | уреди извор]
Рефлектирање мачјих очију

Иако мачја осјетила мириса вјеројатно нису толико развијена, као нпр. код миша, у многим ситуацијама су боља од човјекових. Она заједно са њеним високо развијеним осјетилима вида, окуса и додира чине мачку сисавцем који јако добро осјећа. Мачке имају изражено добро развијен читав низ осјетила. Велике очи окренуте према напријед омогућују јој добар осјећај за простор и врло точну процјену удаљености, а нарочито добро регистрирају брзо кретање.

Вид

[уреди | уреди извор]

У мраку виде 50% боље од људи, захваљујући великој густоћи рецептора што станице мрежнице чини посебно осјетљивим на свјетло, док им је дневни вид лошији од ноћног. Мачке у просјеку имају видно поље од 200°, што је успоредно човјекових 180°, с бинокуларним пољем (које преклапа слике оба ока) ужим од човјековог. Мачке, као и пси, посједују тапетум луцидум који одбија додатну свјетлост у мрежницу. Док тапетум луцидум повећава способност вида при слабој свјетлости, с друге стране умањује оштрину вида при обилној свјетлости. Тапетум и остали механизми мачки дају умањену осјетљивост на свјетлост, која износи седам пута мање од оне код човјека. Умјесто дијела ока под називом фовеа које људима даје оштрину централног вида, мачке посједују централну везу познатију као визуална линија. Могу разликовати боје, али не и сличне нијансе.

Мачке посједују и трећи очни капак, односно танку, прозирну мембрану која прекрива очи са стране. Може се видјети у тренутку када мачка отвара очи, као и када је поспана или задовољна. Ако је пак мачка непрекидно показује, требало би је одвести код ветеринара. Боја очију код мачака варира. Најчешће су то златна, зелена и наранчаста. Плаве очи најчешће се повезују са сијамским мачкама, али се могу јавити и код албино мачака. Ако албино мачка има два плава ока, обично је глуха, а ако су јој очи наранчасте нема проблема са слухом. Албино мачке код којих је једно око плаво, а друго наранчасто су обично глухе на страни на којој се налази плаво око.

Слух

[уреди | уреди извор]

Људи и мачке имају сличан праг слуха на нижем дијелу љествице, али мачке могу чути и звукове врло високе фреквенције, чак боље и од паса. Мачке могу чути 2 октаве више од људи, и половину октаве више од паса.[9] Слух им је осјетљивији од псећег и три пут бољи од људског. Мачка има слух који се убраја у један од најбољих међу свим сисавцима. Када нешто слуша она ће уши усмјерити у том правцу, а такођер може помјерати уши неовисно једно од другог и то напријед, назад и укосо, како би откриле извор звука. Мачке могу (с грешком до 7,5 цм) одредити точну локацију звука произведеног у даљини од једног метра, што може бити врло корисно у лову. Мачка у једном уху има 32 мишића

Њух

[уреди | уреди извор]

Осјетило мириса домаће мачке је четрнаест пута јаче од човјековог[10], а у носу имају двоструко више станица за мирис од људи, што значи да могу нањушити предмете које човјек иначе и не осјећа, иако у 17 сати човјек може осјетилима мириса (и окуса) осјетити предмете које прије или након тог времена обично и не осјећа [11]. Оне такођер имају и орган за њух при врху њихових уста звани вомеронасал или Јакобсонов орган. Када мачка набора губицу, ниже к бради, и опусти језик, отвара се пут за вомеронасал, које се назива зијевање или "ругање".

Додир

[уреди | уреди извор]

Мачке имају много јаких длачица које су посебно изражене у четири реда изнад горње усне ("бркови"), по неколико на сваком образу те, затим, као чуперци изнад очију и чекиње на бради. Могу се налазити и на зглобовима и сличне су онима које чине трепавице. "Бркови" (вибриссае) помажу мачки око навигације и осјећаја. Оне могу открити веома мале промјене у зраку које указују мачки на ствари које не види. Два горња реда бркова могу се помјерати неовисно од доњих за прецизније мјерење. Сматра се да се мачка ослонити на своје бркове када се нађе у магли. Такођер јој помажу да процијени може ли се негдје смјестити или повући. Они су и показатељ мачкиног расположења.

Када су окренути напријед значи да је мачка радознала и пријатељски расположена, а када су опуштени значи да је агресивна или се брани. У Њемачкој људи сматрају да, ако се мачка чисти или умива, да то заправо најављује долазак скоре олује.[12]

Нацртани приказ мачкине лубање

Међу свим животињама имају најбољи осјећај равнотеже. Код пада с висине од 2–3 м из било којег положаја ће се окренути ногама према доље прије него испружених шапа доскочи на подлогу. При томе јој реп служи као кормило. Мачка може скочити само с мање висине, јер пад с велике висине увелике јој шкоди, а пад с велике висине је болна опасност за мачку.

Обична кућна мачка

Окус

[уреди | уреди извор]

По истраживању Натионал Геограпхица од 8. просинца 2005., мачке не могу окусити слатку храну због грешке у гену за рецепцију слаткоће.[13] Неки знанственици сматрају да је то повезано са природном прехраном мачке која је богата бјеланчевинама, иако је најасно је ли то узрок или посљедица.

Анатомија мачке

[уреди | уреди извор]

Костур

[уреди | уреди извор]

Мачкин костур састоји се од преко 230 костију. Као и код свих сисаваца, краљежница јој се се састоји од 7 цервикалних краљежњака, 13 вратних краљежњака (човјек их има 12), 3 крижна краљежњака као већина сисаваца (човјек обично има 5 крижних краљежњака с тртицом). Мачке такођер имају гипке кључне кости које омогућују да се покреће у било којем смјеру гдје им се може окренути глава.[14]

Уши

[уреди | уреди извор]

Тридесет и два засебна мишића омогућавају мачки да покреће уши неовисно једно од другог.[15] Већина мачака има подигнуте уши. За разлику од паса, спуштене уши су права ријеткост. Када је уплашена или љута, мачка уз фрктање и режање, повија уши уназад. Мачка ће такођер повити уши уназад и док се игра, или када је заинтересира звук који јој долази с леђа.

Зуби

[уреди | уреди извор]

Мачке имају високо специјализиране и снажне зубе и пробавни тракт прилагођен пробављању меса, нпр. предкутњак и први кутњак заједно чине пар који има улогу сијећи месо. Зубало мачке обично има 30 трајних зуби, а све док се не појаве трајни зуби, мачка има 26 млијечних зуби. Мачји језик посједује оштре наборе (папиллае) погодне за стругање меса с костију. Те папиллае су у ствари кукице окренуте уназад које садрже кератин (од којег су такођер начињени човјекови нокти и коса[16]) и помажу код чишћења.

Ноге

[уреди | уреди извор]

Раширено вјеровање каже да се мачка увијек дочека на ноге; то се углавном и догађа, али не увијек. За вријеме пада, мачка рефлексно окреће своје тијело и исправља се користећи свој високо развијени осјећај за равнотежу и еластичност. Ово је познато под називом "исправљајући рефлекс". Она се увијек исправља у истом правцу, уколико за то има времена у тијеку пада. Поједине врсте које немају реп су изузетак, зато што мачка користи реп за балансирање за вријеме пада.

Мачке, као и пси, ходају директно се ослањајући на прсте, док кости њихових шапа чине мањи дио видљивог дијела ноге. Мачке су способне за веома прецизан ход, јер директно осјећају да је мјесто на којем се налази предња шапа директно се подудара с мјестом задње шапе, што смањује шумове и видљиве трагове. Ово такођер омогућава сигуран корак по неравним подлогама.

Мачке имају увлачљиве панџе. То је, у ствари, погрешан назив, јер у свом нормалном, опуштеном положају, мачке држе своје панџе обавијене кожом и крзном око ножних прстију, а то раде како би им канџе увијек биле оштре. Мачке могу избацити панџе на различиту дужину, овисно од тога лове ли, бране ли се, пењу итд. По вољи могу избацити панџе на само једној или више шапа. Такођер, мачке избацују канџе и када ходају по меканим површинама (кревету, тепиху итд.) или када их човјек држи, обично када су њихове предње шапе у близини човјекових рамена.

Метаболизам

[уреди | уреди извор]

Мачке прикупљају снагу спавањем више од већине других животиња, нарочито док расту. Трајање спавања за вријеме дана варира, обично 12–16 сати, а у просјеку 13–14. Неке мачке могу спавати чак 20 сати дневно.

Због њихове ноћне природе, код мачака предвечер долази до повећане хиперактивности и жеље за игром које неки називају "вечерње лудило", "ноћно лудило" или "луди сат".[17][18] Темперамент мачке варира овисно од врсте и социјалних чинитеља. Краткодлаке мачке су обично мршавије и активније, док су дугодлаке дебље и мање активне.

Нормална тјелесна температура мачке је између 38 и 39 °Ц.[19] Мачји пулс износи између 140 до 220 откуцаја у минути и обично овиси од тога колико је мачка узбуђена. За мачку која се одмара нормалан пулс износи између 150 и 180 откуцаја у минуту, готово двоструко више од човјека.

Интелигенција

[уреди | уреди извор]
Маче перзијске мачке

Мачке имају велику способност учења и сјећања[20][21][22][23][24][25][26], које користе прије свега за информације које су им од неке користи. Ту спадају прије свега њена најдража храна, мјесто на којем стоји посудица с водом и мачји тоалет, најудобније мјесто за спавање и мјесто на којем стоји њена најмилија играчка.

Осим тога, врло брзо открију како се требају понашати да човјека придобију да уради оно што оне желе, па се тако посебно добро одазивају на своје име кад је вријеме оброка. Мачке које живе на отвореном добро се сјећају граница свог подручја, познатих мачака које се појављују на том подручју као и опасних паса. Асоцијативно сјећање омогућује мачки да рјешава нови проблем успоређујући га с већ доживљеним. На тај начин без проблема разумију међусобне односе између појединих догађаја и реагирају на нове, до тада непознате ситуације.

Мачке долазе на свијет с низом инстинкта, али неке облике понашања који се на то надовезују морају са стрпљењем и трудом научити. У то спадају, на примјер, лов и употреба мачјег тоалета. Кад мачке могу изаћи на отворено, иза трећег тједна старости мачића, мачка почне доносити ловину. У почетку, мачка само пред мачићима поједе већ мртву ловину. Касније ју донесе живу, и пред мачићима ју убије и остави њима да покушају јести. На крају, донесе живу ловину и пусти мачиће да ју хватају. Ако мачићи не добију поуку о таквом начину ловљења од своје мајке, или је мајка лош ловац, вјеројатно ти мачићи никада неће бити добри ловци.

Здравље

[уреди | уреди извор]
Глуха албино мачка

Мачке су познате по својој чистоћи, а начин њихова чишћења укључује лизање властитог крзна. Њихова слина је "средство" за чишћење, али она код људи може изазвати алергију. У кућној прашини каткад се налазе дјелићи мачје коже и других твари које могу узроковати симптоме неких болести.[27] Људи алергични на мачке, који пате од астме или сличне болести дишног сустава, углавном се брзо привикну на мачку са којом живе, док на остале и даље остају алергични. Многе мачке уживају чистити људе или друге мачке, с тиме да се често и трљају о људе и предмете с којим су мачке блиско повезане, а трљањем о предмете и људе оставља и мирисни траг.[28]

Неке од мачака повремено искашљавају крзнене лоптице које се нагомилало у њиховим трбусима као посљедица свакодневног чишћења. Дугодлаке мачке су склоније искашљавању крзнених лоптице од краткодлаких. То се може спријечити посебном мачјом храном и лијековима које олакшавају избацивање крзна, као и редовитим чешљањем помоћу четке са чврстом длаком. Мачке на чишћење троше готово исту количину текућине као и на мокрење.

Кућне мачке би требале имати картонску кутију са пијеском или неким сличним растреситим материјалом у којима може обавити малу и велику нужду. Она треба служити истој сврси као и тоалет намијењен људима. Картонска кутија би се свакодневно требала чистити и често набавити нову (што овиси од броја мачака које је користе, као и од материјала који се у њој налази, нпр. пиљевина дуже остаје чиста, али код неких мачака може изазвати здравствене проблеме).

Картонска кутија је препоручљива и за мачке које повремено излазе вани. Она, међутим, може представљати ризик од заразе токсоплазмозом, болест мачака која је опасна за труднице и људе са ослабљеним имунитетом, а која може постати рјеђа (чиме се смањује ризик од заразе) ако се картонска кутија редовито чисти. Чак је отприлике 60% људи изложено токсоплазми[27], но, такођер, мачке могу преносити тракавицу и тинеју. Неке мачке могу се научити и кориштењу тоалета.

Маче које је отворило очи након неког времена

Препоручује се да кућна мачка има дрво за оштрење панџи, како не би уништавале намјештај, али га неке мачке не прихваћају. Зато се неким мачкама морају често скраћивати канџе, али се при том мора пазити на вене које се налазе у близини.

Због своје мале величине, домаће мачке не представљају практично никакву опасност по човјека јер већи ризик представља зараза (у ријетким случајевима бјесноћа) до које може доћи због мачјег угриза или огреботине. Постоји потенцијална опасност да мачка повриједи човјеку очи, а када човјека огребе негдје по тијелу, може доћи до болести мачјег огреба, што се углавном догађа при додиру с мачићима.[29]

Прехрана

[уреди | уреди извор]

У односу на своју величину, домаће мачке су веома ефикасне грабежљивице. У лову на мање краљежњаке, њихова тактика засједе и прикрадања слична је оној код леопарда[30], а по скоку и кориштењу панџи као код тигрова. Након што скоче на животињу коју желе ухватити, слиједи смртоносни ударац тако што зарију своје очњаке у врат жртве и прережу јој краљежницу, или је угуше тиме што је задаве, односно онемогуће јој да зрак дође у душник.

Домаћа мачка лови и храни се са око тисућу различитих врста животиња, док је код великих мачака тај број мањи од сто. Иако, теоретски, велике мачке могу такођер уловити већину тих врста, али то не чине због мале храњиве вриједности тих животиња. Изузетак је леопард који често лови зечеве и друге мање животиње. Домаће мачке врло често лове и убијају птице, мишеве, штакоре, и друге мање животиње из околине. Неке такођер лове зечеве, глодавце, гуштере, жабе, кукце и рибе. Бјеланчевине су најважнији дио њихове прехране.

Домаће мачке једу релативно мало поврћа. Међутим, уобичајено је да мачке у своју прехрану која се састоји углавном од меса, повремено унесу мале количине траве или каквих биљака, као што то каткад чине и неки пси. Док медвједи обично у своју прехрану уносе воће, бобице, коријење и мед када када могу, мачке се више воле хранити првенствено сировим месом. Мачке имају генетску аномалију која им онемогућава да осјете слатко[31], што је вјеројатно повезано са њиховом потребом за месом, и готово сигурно повезано са њиховом одбојношћу према воћу и бобицама.

Мачке понекад жвачу траву, лишће или кућне биљке како би уклониле болове у трбуху. Ипак, неке од кућних биљака су штетне за њих. Могу уроковати различите болести и поремећаје, а свакако је најтежа посљедица од једења отровне кућне биљке су тешка оштећења органа, која најчешће могу узроковати смрт мачке. Нпр. ускршњи љиљан може довести до оштећења бубрега који је врло опасан по живот мачке јер најчешће изазове смрт. Неке мачке обожавају мачју траву. Иако је углавном не једу, често ће се ваљати по њој, грепсти је или жвакати. Ефект који мачја трава има на њих је обично кратак и траје само неколико минута, да би се након 1 или 2 сата поновно јавио. Још неколико биљака имају овакав ефект на мачке, али мањег интензитета. Мачке могу бити избирљиве у прехрани. То се догађа када вомеронасал постане осјетљив на одређену врсту хране, или уколико је власник мачку превише размазио, тако да ће мачка одбити било коју врсту хране коју није очекивала. Многе од мачака заволе "људску храну", попут круха, помфрита, пиззе, јухе од рајчице, палачинки, маслина и др.

Египатска скулптура у Лоувреу

Код мачака се може јавити и стање када мачка жваче необичне ствари попут какве тканине, пластике или вуне. Такво понашање је углавном посве безопасно, но ако прогутају већу количину то може бити опасније за њу, па ће најчешће морати на операцију (ако се операција одгоди, слиједи фатални исход) а понашање се најчешће јавља код сијамске и бурманске мачке.

Понашање

[уреди | уреди извор]

Старо мишљење да су мачке самотњаци је давно оповргнуто. Међу њима, као и код свих других, има самотњака, али су мачке по природи ипак дружељубиве. Ако се проматра веће популације мачака, као на пр. на неким сеоским домаћинствима или у неким великим градовима, као, рецимо, испред Колосеума у Риму пада у очи низ социјалних интеракција између појединих животиња. Тако нешто би код типичних самотњака, као што је нпр. тигар било сасвим искључено.

Мачке су, насупрот томе, изразити индивидуалисти. Оне саме одређују гдје и у чијем друштву ће проводити своје вријеме, и врло тешко им се може нешто наметнути. На селу, додуше, у једно домаћинство али живе изван директне људске контроле, често се удружују у мање групе које подсјећају на лављи чопор. Такви мачји чопори састоје се од неколико женки које су у међусобном сродству, њихових старијих и млађих мачића и једним или два мужјака. Док се мужјаци, кад досегну сполну зрелост, углавном разиђу, женско потомство остаје уз мајку на њеном територију и повећавају групу.

Игра

[уреди | уреди извор]

Домаће мачке, посебно мачићи, воле игру. Игром мачићи се уче лову и убијању малих сисаваца и птица.[32] Домаће мачке, нарочито мачићи, обожавају играти клупком. Многе мачке не могу одољети клупку који се њише или ваља по поду. Та непоправљива љубав према клупку је често приказана у цртаним филмовима или на фотографијама, који приказују маче које се игра са клупком. Ова склоност је вјеројатно повезана са њиховим ловачким инстинктом. Ако мачка прогута клупко то може довести до болести, па чак и смрти. Због тога неки људи у игри са мачком користе ласер с црвеном точком, али се многи противе овоме због опасности по очи мачке, али још више због губитка задовољства због успјешног хватања објекта.

Споразумијевање

[уреди | уреди извор]
Приказ мачкиног организма (мужјак)

Мачке се споразумијевају говором тијела, гласом и мирисима. Мирисне сигнале користе како у директним сусретима тако и на велике удаљености. За то потребне мирисе луче у лојним и знојним жлијездама, а преносе их трљањем, гребањем и мокраћом на предмете, биљке или особе.

У непосредном контакту сигнализирају своје емоционално стање држањем и покретима цијелог тијела и репа. Притом, одређену улогу има и начин како држе уши као и сужавање и ширење зјеница.

Пуно се тога може о расположењу мачке закључити по начину како држе реп. Ако не желе скренути пажњу на себе, држе се неутрално, реп сасвим усправе и избјегавају поглед присутних. Јако савијен вршак усправног репа значи пријазан поздрав или понекад унапријед радовање нечему што очекују од човјека. Подигнут реп с лагано савијеним вршком значи радост, задовољство или напетост. Накостријешен реп знак је пријетње и агресивности, док махање репом одражава несигурност и неодлучност, а не, како се још и данас зна мислити, љутњу.

Ако су довољно близу, мачке користе и звучне сигнале како би нагласиле говор тијела. Фрктањем и режањем изражавају страх и агресивност, док гласом који подсјећа на гугутање голуба дозивају мачиће.

Мијаукање је најтипичнији звук који мачка користи. Он исто може имати различита значења, овисно о начину и ситуацији у којој се мачка њиме користи. Мачке које нису удомаћене избјегавају мијаукање да не би тиме скренуле пажњу могућих непријатеља на себе.

Још један звук је изразито својствен мачкама и најчешће је знак угоде и задовољства. То је "предење". Предење, трљањем уз тијело и високо дигнутим равним репом мачке у правилу шаљу сигнале помирљивости и изражавају жељу да отклоне нечију агресивност. Међутим, мачке преду и када их нешто боли како би тиме саме себе мало утјешиле. На пр., неке мачке интензивно и гласно преду за вријеме коћења младунаца.

Сполна зрелост

[уреди | уреди извор]
Испружена мачја панџа

I мужјаци и женке сполно сазријевају између шестог и осмог мјесеца живота, али пун тјелесни развој завршавају и једни и други тек неколико мјесеци касније. Тај развој код већине расних мачака траје и неколико мјесеци дуже. Са сполном зрелошћу почињу се уочавати и разлике у тјелесној грађи између мужјака и женки.Мужјаци су крупније грађе, имају снажнији врат а због масних јастучића на образима имају и већу главу. Женке су обично виткије и имају уску, трокутасту главу.

Осим физичких разлика, мужјаци и женке се и различито понашају. Мужјаци су територијалне животиње и подручје које сматрају својим обиљежавају штрцањем мокраће и трљањем о предмете на мјестима која најчешће посјећују. На уљезе реагирају пријетећим понашањем и изражено агресивно.За разлику од женки, склони су скитњи и избивају често данима, у потрази за женкама које се управо тјерају или у лову. Кад се коначно врате из скитње, траже утјеху, храну и мирно мјесто за одмор.

Размножавање

[уреди | уреди извор]
Мачка са шест мачића
Храњење три дана старог мачића
Шест тједана старо маче

Мачке обично сполно сазријевају у шестом мјесецу живота и тада се први пут "тјерају", а унутар раздобља тјерања плодне су обично пет до шест дана. Док се тјера, мачка се непрекидно трља о предмете, ваља се по поду и изазовно диже стражњицу у вис. Ако се у том раздобљу не пари с мужјаком, након око три тједна поново ће се тјерати.

Мачке које излазе на отворено дозивају више мужјака с једне стране мирисном поруком да се тјерају садржаном у мокраћи, а с друге стране врло бучним гласањем које наликује на плач малог дјетета. Кад се мужјаци окупе, у првој фази их мачка држи на одстојању фрктањем, пухањем и ударцима шапом, што искусан мачак у правилу успијева избјећи. Женка се затим повлачи на сигурну удаљеност, док мужјаци застрашују један другог погледима, костријешењем и гласним урлањем. Обилазе један око другог и процјењују се. Ако се ни један не повуче на вријеме признајући тиме да је слабији, из тог се сусрета може развити права битка из које мужјаци излазе пуни огреботина и угриза. Право на парење добива мачак који из тих окршаја изађе као побједник. Смртност некастрираних мужјака је значајно већа него кастрираних јер они у потрази за женкама које се тјерају прелазе велике удаљености (неријетко у радијусу и преко 3 км) као и због посљедица описаних битака за женку.

До парења може доћи тек када женка сигнализира своју спремност за парење тако да чучне, задигне стражњицу и реп савије јако у страну. Акт парења траје само неколико секунди и нагло се прекида тиме што женка уз врисак збаци мужјака јер се на мужјаковом пенису налази израслина која акт чини болним за женку. Та је бол потребна јер она изазива излазак јајашца и омогућује оплодњу. У раздобљу тјерања мачка се може парити с више мужјака, а како се код сваког парења "ослобађа" само једно јајашце, у једном леглу може бити мачића с више различитих очева.

Мачићи

[уреди | уреди извор]

Раздобље тјерања обично завршава скотношћу која се у првим тједнима нити не примјећује. Тек задња три тједна су мачићи довољно велики да се може уочити повећани обујам трбуха, а тада и почињу расти млијечне жлијезде. Мачка у просјеку носи мачиће 63 до 65 дана. Задњих је дана нервозна и непрекидно тражи сигурно мјесто на којем ће се окотити.[33] Често лиже дојке и анално подручје. Кад живи у кући или стану, мачка ће за коћење изабрати собу особе коју осјећа најближом, те мјесто на којем ће се окотити може бити полуотворени ормар, нека кутија или чак кревет блиске особе. Сам пород може трајати више сати, а понекад и до 24 сата. Размак између рађања појединих мачића може бити врло различит.

У првом окоту једне мачке легло има најчешће 2-3 мачића. Догађа се, да се мачка с првим окотом не снађе и не покаже никакво занимање за своје потомство. Ако се окоти на отвореном, једноставно их остави, а мачићи угину. Код каснијих окота број мачића се повећава и може нарасти и до 7. Како мачка има само 6 дојки, најслабији, који се не успије изборити за своју дојку, обично угине, осим ако се човјек не умијеша и дохрањује га. Маче старо неколико сати може стати на човјеков длан, а мијаукање код мачића обично се јавља у раној доби.

Мачке у религији и митологији

[уреди | уреди извор]

Повезаност људи и мачака довела је до њеног појављивања у митологији и легендама више култура, укључујући древну египатску, кинеску и нордијску. У египатској митологији постојала је божица Баст, која је, иначе, била божица у облику домаће мачке, али кад би била бијесна, претворила би се у ратоборну лавицу Секхмет. Мачка је за Египћане била света животиња коју су, кад би мачка угинула, мумифицирали.

Док су у средњем вијеку у Еуропи мачке убијане због сумње да су повезане са Сотоном, у исламским државама их се поштовало због редовитог одржавања чистоће. Мачке су, заправо, једине животиње којима је допуштен улазак у џамију. Пророк Мухаммед је толико волио своју мачку Муеззу, да је једном приликом, како не би пробудио љубимицу која је спавала на рукаву његове кошуље, одрезао рукав и отишао на молитву. Често је држао говор гладећи мачку у крилу. Неколико папа је посједовало мачке а међу њима је и папа Бенедикт XVI.. У Јапану, бијела мачка Манеки Неко сматра се симболом среће, а због тога се назива Сретна мачка, те се чак користи као "касица" за прикупљање новца.

У западнокршћанској иконографији мачка се због свог понашања сматра симболом лијености и пожуде. Постоји и легенда о "Госпиној мачки" (тал. гатто делла Мадонна) према којој је у вријеме Исусовог рођења у бетлехемској шталици нека мачка омацила мачиће. Таква се мачка редовито слика са знаком крижа преко леђа.[34]

Популарнорст

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Домаћа мачка у популарној култури

Мачка је популарна код људи, те се она често приказује на фотографијама или цртаним филмовима како се играју с клупком или како лове мишеве. У многим сувременим цртаним филмовима мачке су главни ликови. Најпознатији ликови мачака у цртаним филмовима су Том и Сyлвестер из Том и Јеррy и цртаних филмова Лоонеy Тунеса, те Фритз и Гарфиелд. У књижевности, у бајци браће Гримм Мачак у чизмама главни је лик мачак који је од трећег млинаревог сина затражио да му купи чизме и, успут, обећао да ће бити богат, док је у књизи Леwиса Царолла Алица у земљи чудеса Чеширска мачка необични лик који има способност невидљивости и изненадног појављивања.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Ерxлебен, Ј. C. П. (1777). „Фелис Цатус доместицус”. Сyстема регни анималис пер цлассес, ординес, генера, специес, вариетатес цвм сyнонyмиа ет хисториа анималивм. Цлассис I. Маммалиа. Липсиае: Wеyгандт. стр. 520–521. 
  2. ↑ Војмил Жиц, с. Валерија Ковач и Верица Блажинић Мак, Надбискупски духовни стол, Загреб, травањ 2008., ИССН 1331-2731
  3. ↑ „АВМА Сурвеy Цонфирмс Цат'с Статус ас Топ Дог”. Архивирано из оригинала на датум 2008-05-13. Приступљено 2008-08-08. 
  4. ↑ МyСпацеТВ Видеос: Цат Диверситy бy Натионал Геограпхиц
  5. ↑ „Меоwс Меан Море То Цат Ловерс”. Цханнел3000.цом. Архивирано из оригинала на датум 2003-08-04. Приступљено 14. 06. 2006. 
  6. ↑ Меоwс Меан Море То Цат Ловерс Архивирано 2003-08-04 на Wаyбацк Мацхине-у. Цханнел3000.цом. Преузето 14. липња, 2006.
  7. ↑ ИЦЗН (2003-03-31). „ОПИНИОН 2027: Усаге оф 17 специфиц намес басед он wилд специес wхицх аре пре-датед бy ор цонтемпорарy wитх тхосе басед он доместиц анималс (Лепидоптера, Остеицхтхyес, Маммалиа): цонсервед”. Буллетин оф Зоологицал Номенцлатуре (Интернатионал Цоммиссион он Зоологицал Номенцлатуре) 60 (1). Архивирано из оригинала на датум 2008-04-22. Приступљено 2006-07-13. 
  8. ↑ Гордана Вукелић, Ненад Јурковић, Ива Вили и Горан Станчић, Дјечји клуб, АРЕНА д.д., Загреб, рујан 2006., ИССН 1330-1349.
  9. ↑ Страин, Г.M., Хоw Wелл До Догс анд Отхер Анималс Хеар?
  10. ↑ „Тхе Носе Кноwс”. Абоут.цом. Приступљено 29. 11. 2006. 
  11. ↑ Војмил Жиц, с. Валерија Ковач и Верица Блажинић, Мак, Надбискупски духовни стол, Загреб, свибањ 2008., ИССН 1331-2731
  12. ↑ Група аутора, пријевод: Луција Шимић и Катарина Перковић, Мора и оцеани 1. дио, хрв. издање Еуропапресс холдинг д.о.о., 2007., ИСБН 978-953-300-018-3
  13. ↑ Xia Li et al. Pseudogenization of a Sweet-Receptor Gene Accounts for Cats' Indifference toward Sugar. PLOS Genetics; 2005;1;1:[1] Архивирано 2006-04-03 на Wаyбацк Мацхине-у Датум приступа: 08. студени 2006.
  14. ↑ „Цат Скелетон”. Архивирано из оригинала на датум 2006-12-06. Приступљено 12. 12. 2006. 
  15. ↑ „Ат Хоме : Царе / Хеалтх : Ундерстандинг Цатс”. [мртав линк]</
  16. ↑ Из. текст. Цатхy Францо, приредила Éмилие Беаумонт, пријевод Бланка Пашагић Бодy (Тијело), за РХ и БиХ издање НАША ДЈЕЦА д.о.о. Загреб ИСБН 953-171-547-5
  17. ↑ Анимал Доцтор (Јулy 9 2002). "Деар Др. Фоx". Тхе Wасхингтон Пост, п. Ц10.
  18. ↑ * Ринг, Кен анд Ромханy, Паул (Аугуст 1 1999). Паwмистрy: Хоw то Реад Yоур Цат'с Паwс. Тен Спеед Пресс (Беркелеy, Цалифорниа), п. 10. ИСБН 1-58008-111-8
  19. ↑ „Нормал Валуес Фор Дог анд Цат Температуре, Блоод Тестс, Урине анд отхер информатион ин ТхеПетЦентер.цом”. 
  20. ↑ Росенкилде, Царл Е, анд Иван Дивац. "Дисцриминатион оф Тиме Интервалс ин Цатс" Ацта Неуробиологиае Еxперименталис 36 (1976): 311- 317.
  21. ↑ Давис, Јоел L, анд Роберт А Јенсен. "Тхе Девелопмент оф Пассиве анд Ацтиве Авоиданце Леарнинг ин тхе Цат" Девелопментал Псyцхобиологy 9 (1976): 175 - 179.
  22. ↑ Дорé, Франçоис Y. "Сеарцх Бехавиоур оф Цатс (Фелис цатус) ин ан Инвисибле Дисплацемент Тест: Цогнитион анд Еxпериенце" Цанадиан Јоурнал оф Псyцхологy 44 (1990): 359 - 370.
  23. ↑ Думас, Цлауде. "Објецт Перманенце ин Цатс (Фелис цатус): Ан Ецологицал Аппроацх то тхе Студy оф Инвисибле Дисплацементс" Јоурнал оф Цомпаративе Псyцхологy 106 (1992): 404 - 410.
  24. ↑ Думас, Цлауде, анд Франçоис Y Дорé. "Цогнитиве Девелопмент ин Киттенс (Фелис цатус): Ан Обсерватионал Студy оф Објецт Перманенце анд Сенсоримотор Интеллигенце" Јоурнал оф Цомпаративе Псyцхологy 105 (1991): 357 - 365.
  25. ↑ Фисет, Сyлваин, анд Франçоис Y Дорé. "Спатиал Енцодинг ин Доместиц Цатс (Фелис цатус)" Јоурнал оф Еxпериментал Псyцхологy: Анимал Бехавиоур Процессес 22 (1996): 420 - 437.
  26. ↑ Хеисхман, Мириам, Миндy Цонант анд Роберт Паснак. "Хуман Аналог Тестс оф тхе Сиxтх Стаге оф Објецт Перманенце" Перцептуал анд Мотор Скиллс 80 (1995): 1059 - 68.
  27. ↑ 27,0 27,1 Група аутора, пријевод Томислав Шостар, Стренгтхен Yоур Иммуне Сyстем (Ојачајте свој имуносни сустав), 2001. Реадер'с Дигест ВÝБĚР с.р.о Праг, хрв.издање Мозаик књига, Загреб, 2006.
  28. ↑ Из. текст Еммануелле Пароиссиен, приредила Éмилие Беаумонт, пријевод Бланка Пашагић, Анималс (Животиње), за РХ и БиХ издање НАША ДЈЕЦА д.о.о. Загреб, ИСБН 953-171-500-9
  29. ↑ РОДА - приручник кроз болести Архивирано 2008-06-29 на Wаyбацк Мацхине-у Болест мачјег огреба
  30. ↑ „Wхy До Цатс Лике Хигх Плацес?”. Дрс. Фостер & Смитх, Инц.. Др. Холлy Насх, ДВМ, МС. 
  31. ↑ „ПЛоС Генетицс: Псеудогенизатион оф а Сwеет-Рецептор Гене Аццоунтс фор Цатс' Индифференце тоwард Сугар”. Архивирано из оригинала на датум 2006-04-03. Приступљено 2021-08-31. 
  32. ↑ Поириер ФЕ, Хуссеy ЛК (1982). „Нонхуман Примате Леарнинг: Тхе Импортанце оф Леарнинг фром ан Еволутионарy Перспецтиве” (Сцхолар сеарцх). Антхропологy & Едуцатион Qуартерлy 13 (2): 133–148. ДОИ:10.1525/aeq.1982.13.2.05x1830j. 
  33. ↑ „Арцхиве цопy”. Архивирано из оригинала на датум 2007-02-12. Приступљено 2008-08-08. 
  34. ↑ Маријан Гргић, "Мачка", у: Анђелко Бадурина, Лексикон иконографије литургике и симболике западног кршћанства, 4. допуњено издање, Кршћанска садашњост, Загреб 2000, стр. 420. ИСБН 953-151-330-9

Екстерни линкови

[уреди | уреди извор]
Фотографије и цртежи
Чланци и лексикони
Литература
  • Роналд M. Ноwак: Wалкер’с Маммалс оф тхе Wорлд. 6. Ауфлаге. Јохнс Хопкинс Университy Пресс, Балтиморе 1999., ИСБН 0-8018-5789-9
  • Десмонд Моррис, Цатwатцхинг, Хеyне-Верлаг 2000., 3-4531-7259-0
  • Мариан C. Хорзинек, Вера Сцхмидт и Ханс Лутз, Кранкхеитен дер Катзе, Енке Верлаг, 2005., ИСБН 3-8304-1049-2.
  • Глориа Степхенс: Катзен, Еуробоокс Германy 2001., ИСБН 3-85049-588-4
  • Пам Јохнсон: Катзенпсyцхологие, Францкх-Космос, 1999., ИСБН 3-440-07507-9.
  • Фрéдéриц Витоуx, де ла Ацадемиа Францеса - Дицтионнаире амоуреуx дес Цхатс. Плон/Фаyард. Парíс, 2008. ИСБН 978-2-259-20686-0.
  • Поллард, M.: Енцyклопéдиа мачкy, 2004., ИСБН 80-7145-851-1
  • Александра Конарска-Сзубска, Котy, Варшава 1981., 1986., ИСБН 83-09-00219-X
Остали пројекти
У Wикимедијиној остави налази се чланак на тему: Фелис силвестрис цатус
Wикиврсте имају податке о: Мачка
Потражите израз мачка у W(ј)ечнику, слободном рјечнику.
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Mačka&oldid=41869427”