Менонити
| Менонити Меннонитен | |
|---|---|
 | |
Менонити (њемачки: Меннонитен) су кршћанска деноминација дио протестантске Евангеличке методистичке цркве, раширени по многим земљама, којих данас највише има по Сједињеним Америчким Државама и Канади.[1]
Претпоставља се да их је почетком 21. вијека било око 1,5 милиона у више од 80 земаља диљем свијета.[1]
Хисторија
[уреди | уреди извор]Име су добили по фризијском свећенику Менну Симонсу (1496.-1561.) који је систематизирао њихову доктрину и институционализирао рад. Симонс је нарочити акцент у њиховој догми поставио на пацифизам, понукан догађајем из свог родног града Мüнстера, кад је удружена католичко- протестантска војска 1536. извршила масакр над анабаптистима.[1]
Реформацијско поријекло
[уреди | уреди извор]Менонити своје поријекло вуку од такозване Швицарске браће - анабаптистичке секте, основане 21. јануара 1525. поред Зüрицха. Они су довели у питање сакрамент крштења, као доказ да је нетко вјерник. По њима то је требао бити сав практички живот неког појединца, који својим дјелима доказује да слиједи Исуса. Како је то било сувише радикално за оно вријеме, и власт и црква најстојали су угушити њихов покрет, па су се они распршили по бројним кнежевинама Светог Римском Царства њемачког говорног подручја.[1]
Један дио пронашао је слободу у долини ријеке МВисле (данашња Пољска) одакле је добар дио њих 1788. емигрирао у Царску Русију на терен Украјине гдје су стекли велика имања и привилегију да због вјере не служе војску. Кад им је тај привилегиј 1870-их укинут добар дио њих је емигрирао у 1870-их амерички Средњи Запад и Манитобу у Канади.[1]
I поред тога у Русији је до Првог свјетског рата било преко 120,000 који су живјели у аутономним заједницама у којима су контролирали вјерска, образовна,друштвена, економска, па чак и политичка питања. Све су те заједнице су Совјети до краја Другог свјетског рата 1945. распустили па су и они емигрирали у Сјеверну и Јужну Америку од Бразил, Парагваја, Уругваја, Боливије, Мексика до Британског Хондураса у којима су оснивали своје аграрне колоније.и цркве.[1]
Први већи раскол догодио се између 1693.–1697., кад је лидер швицарских менонита Јакоб Амманн, незадовољан дисциплином вјерника основао Амишку менонитску цркву.[1]
Манонити у Сјеверној Америци
[уреди | уреди извор]Почевши од 1663., бројни менонити почели су емигрирали у Сјеверну Америку како би сачували вјеру својих отаца, и као увјерени пацифисти побјегли од еверопских ратова. Све до краја 19. вијека већина је живјела од ратарства и вјерно чувала свој њемачки језик[1], због тог их се и данас сматра не само са религијску већ и за специјалну етничку групу. Њихов пацифизам их је често доводио до проблема, тако су Америчког рата за независност у округу Ланцастер Пеннсyлваниа-1783. оптужени за велеиздају.јер су као добри самаританци хранили и изгладњеле британске војнике.[1]
Најчешће су одбијали судјеловати у рату, па су плаћали и по издашних 300 до 500 $ за замјену, а оне малобројне који су узели пушке- екскомуницирали.[1]
Након 1850. кад су прешли са њемачког на енглески и усвојили нституте сличних америчких деноминација дошло је до акултурације и нових раскола, па су се подјелили на Стару Менонитску Цркву (највећу), Менонитску Цркву Генералне конференције, Менонитску Браћу, Амише Старог Реда и малу Цркву Хутеритске Браће.[1]
Карактеристике
[уреди | уреди извор]Анабаптистичко-менонитску мисао карактеризира инзистирање на одвајању религије од свијета. Прогони у 16. вијеку приморали су анабаптисте да се повуку из друштва како би преживјели, та стратегија постала је централна у менонитској теологији. Због тог је већина менонита остала је чврсто везана уз своје заједнице, у којима је практицирала ригорозну колективну дисциплину и носила препознатљиву одјећу као што је једноставни капут без ревера - за мушкарце и шеширић од чипке -за жене. Изолација их је приморала на штедљивост, радишност и узајамну помоћ.[1]
I Менонити чврсто вјерују у догму о Тројству и Библију (нарочито Нови завјет) као врхунски ауторитет за вјеру и живот. Доктрина им се базира на етици Новог завјета која одбацује рат и кориштење силе за одржавање власти.[1]
Манонити данас
[уреди | уреди извор]Већина менонитских цркава (осим Амиша и Хутеритске браће) - је удружена у регионалне конференције, од којих само у Сједињеним Америчким Државама постоји 23. Од 1925. постоји и Свјетска конференција менонита која се састаје сваких пет година ради размјене искустава, али не доноси никакве обавезујуће одлуке чланицама.[1]
Извори
[уреди | уреди извор]Вањске везе
[уреди | уреди извор]
- Менноните религион (en)