Сисавац

Сисавци
Вук (Цанис лупус)
Научна класификација
Царство:	Анималиа
Кољено:	Цхордата
Поткољено:	Вертебрата
Разред:	Маммалиа

Сисавци или сисари (Маммалиа), један од разреда унутар велике скупине животиња с краљежницом, а у традиционалној систематици су разврстани у разред. У најуочљивије особине сисаваца спадају крзно и храњење подмлатка млијеком - сисање. На свијету данас постоји 5.500 различитих рецентних врста, које се по неким подјелама сврставају у 3 подразреда: прасисавци (Протхериа), тоболчари (Метатхериа) и виши сисавци или плаценталне животиње (Еутхериа) у коју, зоолошки проматрано, спада и човјек.

Грађа тијела

Сисавци спадају у копнене краљежњаке (Тетрапода) унутар таксона краљежњака (Вертебрата) и тиме су им заједничке особине које овдје нису појединачно наведене.

Основне особине

Длаке

Крзно од длака је једно од најзначајнијих обиљежја сисаваца. Иако неке врсте уопће немају длаке (примјерице китови), и оне су се развиле од предака који су имали крзно, а имају га још увијек у фази ембрионалног развоја. Већина сисаваца имају за вријеме читавог живота готово цијело тијело прекривено длакама. Длаке су грађене од кератина. Крзно код животиња има више функција:

• Крзно служи као добар регулатор топлине, изолира хладноћу, а понекад штити и од врућине. То изолирање је важан предувјет одржавања сталне тјелесне температуре (хомоиотермија).
• Боје и шаре крзна служе за оптичку заштиту, визуално стапање с околишом (маскирање) како плијену тако и ловцу (примјер поларни зец, поларна лисица). Упадљива шара на крзну може служити и као знак упозорења непријатељима ( као на примјер творови)
• Длаке могу служити и као средство споразумијевања, на примјер, накостријешена длака на врату и леђима вука значи агресивност, или усправљени реп бјелорепог јелена као знак повлачења, бијега.
• Длаке играју важну улогу и за осјетило опипа. Та је улога посебно изражена код бркова (Вибриссае), који се покрећу посебним мишићима и опремљени су осјетљивим живчаним станицама.
• Код читавог низа сисаваца, као на примјер јежева , бодљикавих прашчића и јежака дио длака се развио у бодље које служе као додатна обрана од непријатеља.
• Крзно може означавати и разлику између сполова (грива код лавова)

Зуби

Чељуст тигра

У правилу, одлика сисаваца је хетеродонтно зубало које карактеризирају четири различита типа зуби. Сприједа су сјекутићи, до њих се налазе очњаци, а затим слиједе два различита типа кутњака (преткутњаци и кутњаци). Такво хетеродонтно зубало је једна од важнијих разлика у односу на, рецимо, рептиле, који имају хомодонтно зубало, што значи да им сви зуби имају једнаки облик. Познавање тих разлика важно је код одређивања поријекла фосила. Већина сисаваца мијења зубе. Прво нарасту млијечни зуби, које касније замијене трајни. Та појава зове се Дипхyодонтиа.

Неке врсте сисаваца имају зубе без коријена, који расту непрекидно тијеком читавог живота а "троше" се непрекидним кориштењем. То су, рецимо, предњи зуби глодаваца, као и кљове код слонова , моржева и нарвала (којег зову још и једнороги кљован) и других.

• Једноотворни или, како су их раније звали прасисавци, као одрасли немају зубе, али код ваљења из јаја имају једну израслину уз помоћ које отварају љуску да би изашли из јаја, слично птицама. У тој скупини су данас живуће врсте још само три (неки сматрају четири) живуће врсте, а најпознатији међу њима је чудновати кљунаш.
• Зубало тоболчара се у неким аспектима разликује од оног код виших сисаваца. Тако сви осим здепаша (или вомбата, име под којим је код нас познатији) имају различит број сјекутића у горњој и доњој чељусти. Те животиње имају најчешће 40 до 50 зуба, битно више него што их имају виши сисавци.
• Рани виши сисавци имали су укупно 44 зуба. Тако организиране зубе можемо још и данас наћи код неких врста, примјерице код дивљих свиња. Међутим, код већине врста је специјализирана прехрана довела до смањења броја зуби. Неке врсте су потпуно изгубиле зубе, као мравоједи или, примјерице, љускавци који уопће више немају зубе. Али постоје и случајеви обрнутог развоја, кад се само у неколико случајева догодило, да је број зуби тијеком еволуције повећао: то је дивовски љењивац који је изумро око 1550. а имао је око 100 зуба у чељусти у облику цијеви што је апсолутно највећи број зуба код копнених сисаваца. Сасвим посебнан случај представљају китови зубани чији зуби су поново попримили ознаке једнаког облика свих зуба (односно хомодонтног зубала), а чији број код неких врста дупини може бити и до 260.

Слушне кости и чељусни зглоб

Сирена или морска крава

Једно од обиљежја својствених само сисавцима су три слушне кости: чекић (Маллеус), наковањ (Инцус) и стремен (Стапес) . Оне се налазе у средњем уху. Прихваћају вибрације с бубњића и преносе их у овални прозор унутрашњег уха.

Стремен се налази већ на почетку еволуције копнених краљежњака. То је код водоземаца, гмазова и птица једина слушна кост и назива се Цолумелла. Он је код риба још као тзв. Хyомандибуларе саставни дио доње чељусти.

Доња чељуст (Мандибула) се код сисаваца састоји од само једне кости (Дентале). Код предака сисаваца, а код гмазова још и данас, састоји се од више костију. Чекић и наковањ су настали од двије кости које гмазови још и данас имају у својој доњој чељусти. Код других краљежњака те двије кости представљају још "примарни" чељусни зглоб који се код сисаваца тијеком феталног развоја замјењује једним на другом мјесту насталим "секундарним" чељусним зглобом.

Друге особитости

• Ексклузивна особина сисаваца је дојење младунаца мајчиним млијеком. Поближе о томе у одјељку о размножавању.
• Сисавци су једина група животиња која има дијафрагму, плоснати мишић који раздваја прсну од трбушне шупљине.
• Код сисаваца се развило секундарно непце, које им омогућава дисање док једу.
• Мозак је добро развијен, а двије половице великог мозга су повезане.
• Грађа лубање је раније имала "прозор", била је отворена преко очију, а у међувремену је тај простор затворен. Данас се може разазнати на мјесту гдје постоје сљепоочнице.
• Еритроцити немају станичну језгру.
• Сисавци, као и птице, имају затворени, "двоструки" крвоток. Срце је подијељено на двије клијетке и двије претклијетке, а лијева и десна страна срца су раздвојене.

Различитости у грађи тијела

Шишмиш

Тијеком свог развоја, сисавци су населили готово сва животна подручја на Земљи и при томе развили врло различите облике. Читав низ врста прилагодио се животу у води како грађом тијела тако и органа том околишу. Најбоље прилагођени животу у води су китови. Њихова грађа тијела више наликује рибљој него осталим сисавцима. Предњи удови су се обликовали као пераје, стражњи удови су се изгубили, а реп се преобликовао у репну перају. Друге врсте, као перајари, (или познатије као фоке, туљани) и морске краве (познатије као сирене) нису се тако потпуно прилагодиле као китови.

Нетопири, или шишмиши, су, осим птице, једини краљежњаци који су способни активно летјети. Они имају јако издужене кости прстију између којих су разапете летне кожице. Тако је читав низ сисаваца, неовисно једни од других, развио летне кожице, у овом случају би се могло рећи - летне мембране. Ту спадају велики клизачи, летеће вјеверице као и бодљорепе вјеверице из реда глодаваца, али и код неких врста тоболчара су се такођер развиле летне кожице.

Различити сисавци су се прилагодили и животу под земљом. Имају ваљкаста тијела кратких удова, који често имају продужетке попут алата за копање. Многе врсте су се, опет, прилагодиле у потпуности животу на дрвећу па су им шапе развиле палац постављен супротно од осталих прстију како би им омогућио чвршће и сигурније прихваћање грана (насупротност) и реп којим се такођер придржавају. Становници травњака и других отворених површина су смањили број прстију и развили коштана копита, док су другима знатно јаче развијени стражњи удови и крећу се скачући. Многе врсте, понајчешће малене, које се непрекидно скривају, развиле су збијено тијело кратких ногу, међу њима пуно глодаваца и кукцоједа.

I у односу на величину тијела постоје огромне разлике: најмањим сисавцима сматрају се свињолики шишмиш и етрурски мали миш, који су сваки тешки само 2 грама, док је плави кит вјеројатно највећа, не само данас него икада живућа животиња на Земљи. Они могу тежити до 150 тона, што је 75 милијуна пута више од најмањих сисаваца.

Распрострањеност

Сисавци су распрострањени на цијелом свијету. Има их на свим континентима , у свим оцеанима и на већини отока. Прасисавци су ограничени само на Аустралију и Нову Гвинеју, а тоболчари живе на дијелу отока Оцеаније као и у Сјеверној- , Средњој- и Јужној Америци. Једино у Аустралији је, до доласка првих људи, било врло мало виших сисаваца: то су биле само неке врсте шишмиша и мишеви. На удаљеним отоцима је било врло мало сисаваца, тако да су на пуно отока (међу њима Нови Зеланд) шишмиши били једини виши сисавци.

Сисавци су населили готово сва подручја Земље. Налази их се како у пустињама и кишним шумама, тако и у високом горју и поларним подручјима. У ријетка подручја гдје сисавци не живе спадају˙(бар према данашњим спознајама) велике морске дубине и унутрашњост Антарктика .

Начин живота

Колико су сисавци различити грађом тијела и околишом у којем живе, толико су им различити и начини живота. Постоје животиње које су активне по дану, оне које су активне у сумрак и зору, затим ноћне животиње, али постоје и такве које су активне и дању и ноћу. У односу на своје друштвено понашање постоје такођер значајне разлике. Поред врста које су изражени самотњаци, има и таквих које живе у групама које се могу бројати и до тисућу јединки. Неке су врсте развиле врло комплексне облике понашања и његују строге хијерархијске односе између себе а споразумијевају се гласањем и говором тијела. Иако изнимка, ипак постоје и сисавци који за лов или у обрани користе отров.

Осјетила

Чудновати кљунаш-прасисавац

Осјетило њуха игра важну улогу у животу сисаваца, између осталог служи за потрагу за храном али и код размножавања. Феромони играју врло важну улогу у сигнализирању спремности за парење, што је код изражених самотњака можда најважније. I код обиљежавања територија је њух такођер врло значајан. Велик број врста обиљежава "свој" териториј урином, изметом или посебним жлијездама.

Опћенито, сисавци имају добро развијен слух. Посебан облик је кориштење ултразвука. Регистрирањем повратка одасланог звука, одређују свој положај у простору али и положај плијена у односу на себе. Двије су врсте посебно добро развиле кориштење ултразвука, китови зубани и шишмиши, али и неке друге врсте га употребљавају, само не тако изражено.

Осјетило опипа је такођер један начин доживљавања своје околине. У ту сврху су многе врсте развиле посебне врсте длака осјетљиве на додир (Вибриссае) које се могу и покретати посебним мишићима (код неких врста се зову бркови - примјерице код свих мачака - а код других чекиње - код перајара као код туљана). I кожа сама по себи може бити осјетило опипа, као на примјер вршци прстију код примата или подручје носа или сурле код неких других врста. Опћенито се сматра да најбоље развијено осјетило опипа имају кртице. У том контексту се често спомињу кљунови једноотворних краљежњака, које још зову и прасисавцима. Они имају у кљуновима рецепторе којима примају електричне сигнале који настају услијед мишићне активности плијена. Осјетило опипа је важно и у социјалним контактима, многе животиње његују узајамно "тријебљење наметника" из крзна.

Прехрана

Љењивац

Једна од заједничких особина свих сисаваца је да им је потребна већа количина енергије него другим животињама успоредиве величине. То произлази из чињенице да су сисавци топлокрвне животиње и морају одржавати сталну температуру тијела, за разлику од, рецимо, корњача које користе сунчеву топлину да постигну температуру тијела потребну за уобичајене активности. Из тога слиједи чињеница да морају релативно пуно јести, тако да неке врсте поједу дневно хране у тежини властитог тијела. Сисавци се хране свим врстама хране: постоје биљождери (Хербивора) , месождери (Царнивора) али и изразити свеждери (Омнивора) . Грађа зуби као и пробавног сустава које су поједине врсте развиле, одраз су њихове прехране. Месождери имају кратка цријева како би избјегли отрове који се стварају труљењем хране коју узимају. Биљождери су развили низ стратегија да своју храну, која је опћенито тешко пробављива, искористе на најбољи могући начин. Ту спадају, између осталог, дужа цријева, желудац с више комора (примјерице код преживача или клокана) или поновно пробављање одређене врсте измета код глодаваца и зечева. Врсте животиња које се хране искључиво лишћем (Фоливора), као што су на примјер коале или љењивци, користе своју слабо храњиву храну на најбољи могући начин тако, да имају изразито дугачка раздобља тјелесног мировања.

Размножавање

Парење

Већина сисаваца су или полигини (један се мужјак пари с више женки) или промискуитетни (и мужјаци и женке се паре с више патрнера). С обзиром да је скотност и дојење за женке и временски и енергетски врло интензивно, мужјаци могу имати више младунаца него женке. Из тога се код много врста развило полигино понашање. Релативно мало мужјака се пари с више женки, а много мужјака се уопће не пари. Посљедица тога су честе и жестоке борбе ривализирајућих мужјака за право на парење, а у неким случајевима је могућност избора препуштена женкама. Из тога произлазе код многих сисаваца комплексни облици понашања или анатомска обиљежја везана за размножавање. Многе врсте карактеризира сполни диморфизам (мужјаци су често значајно већи и тежи од женки), и као посљедица селекцијског притиска на мужјаке како би побољшали своје изгледе за парење.

Према неким процјенама само око три посто свих сисаваца живи у моногамним односима у којим се у читавом раздобљу парења мужјак пари само с једном женком. У тим случајевима мужјак углавном барем дјеломично судјелује у узгоју младунаца. Такав облик понашања обично овиси о увјетима у околишу: ако су ресурси скромни, мужјак се пари само с једном женком и помаже јој у подизању младунаца, а кад је количина хране обилна, женка може и сама подићи младунце, па се мужјак пари с више партнерица.

Гола кртица

Полиандрија (парење једне женке с више мужјака) се само ријетко среће у свијету сисаваца, примјерице код неких врста из породице мајмуна панџаша. Код тих животиња се о подмлатку углавном брине само мужјак, а младунчад доноси мајци само на дојење.

У овом контексту треба споменути још један, за сисавце врло необичан облик социјалног живота. Присутан је код неких врста пјескаша, једне породице глодаваца који живе у Африци, као што су гола и сива кртица. Оне живе еусоцијално оргаизирамин животом, иначе познатим углавном само код неких породица инсеката. У колонији је само једна женка, "краљица", плодна и пари се с више мужјака из колоније, док су остале животиње неплодне и као радници обављају све активности које су потребне за преживљавање заједнице.

Прасисавци

Ознака прасисаваца је један тјелесни отвор који истовремено служи и за избацивање измета и као орган за размножавање који се назива клоака. Мужјаков пенис служи искључиво за провођење сјемена и на врху је расцијепљен. Од свих других сисаваца се разликују тиме да не рађају живе младе него легу јаја. Она су мала (у промјеру имају 10 до 15 милиметара) и својом кожастом љуском и великим жумањком више наликују јајима гмазова него птичјим. Женка лежи на једном до троје јаја точно 10 дана. Новоизлежени прасисавци су голи и малени, и у таквом су стадију развијености које подсјећа на ембрио да су упоредиви новорођеним тоболчарима.

Тоболчари

Грађом својих органа за размножавање тоболчари се битно разликују од виших сисаваца. Код њих су ти органи двоструки. Женке имају два утеруса и двије вагине, а мужјаци имају расцијепљени, двоструки пенис и скротум. Женке врло кратко (12 до 43 дана) носе младунче. Већина врста не развија постељицу, али код неких тоболчара постоји примитивна матерница (на примјер код коале). Младунчад долази на свијет кроз порођајни канал који код многих врста постоји само за ту сврху, а рађају се у пуно неразвијенијем облику него младунчад виших сисаваца. Порођајна тежина им је мање од 1% тежине мајке и органи су им присутни тек у самом зачетку. Добро су им развијени само предњи удови јер подмладак мора властитим снагама препузати пут од излаза из порођајног канала до мајчиних дојки, а мајка им уопће не може при томе помоћи.

Виши сисавци

Виши сисавци или животиње са плацентом обухваћају далеко највећи број врста. Кључна особина виших сисаваца је вањски слој станица око оплођеног јајашца. Тај слој представља имунолошку баријеру и омогућује дуготрајан раст плода у мајчином тијелу. Тоболчари немају тај слој станица ( Тропхобласт ) па трудноћа мора завршити прије него што обрамбени имунолошки систем мајке постане довољно дјелотворан да прекине трудноћу и избаци плод "сматрајући" га непожењним страним тијелом.

Трајање трудноће (код многих животиња користи се израз "скотност"), као и број младунчади, овисе о начину живота поједине врсте. Чучавци (на примјер звијери и глодавци) имају краће раздобље скотности и већи број младунаца, док потркушци (примјерице парнопрсташи и китови) дуго носе младунчад и имају мањи број младунаца. Тако на примјер скотност код неких врста хрчака траје само 16 дана, док код слонова може трајати до 25 мјесеци.

Систематика

Систематизација данас постојећих сисаваца. Ово је једна од актуалних сувремених класификација будући да је у тијеку ревизија према потпуно филогенетском критерију.
разред Сисавци

• подразред прасисавци (Прототхериа)

• ред једноотвори (Монотремата)

• подразред тоболчари (Метатхериа)

• надред Америделпхиа

• ред опосуми (Диделпхиморпхиа)
• ред ровколики опосуми (Пауцитуберцулата)

• надред Аустралиделпхиа

• ред (Мицробиотхериа)
• ред кртице тоболчари (Ноторyцтеморпхиа)
• ред звјераши (Дасyуроморпхиа)
• ред јазавичари (Перамелеморпхиа)
• ред (Дипротодонтиа) тј. клокани, пењаши, здепаши, коала

• подразред виши или плацентални сисавци (Еутхериа)

• надред Афротхериа

• ред тенреци (Афросорицида)
• ред слоновске ровке (Мацросцелидеа)
• ред цјевозупци (Тубулидентата), само једна врста термитојед
• ред пећинари (Хyрацоидеа)
• ред сурлаши (Пробосцидеа), једна породица слонови
• ред сирене (Сирениа)

• надред Xенартхра

• ред пасанци (Цингулата)
• ред крезубице (Пилоса)

• надред Еуарцхонтоглирес

• ред верировке (Сцандентиа)
• ред кожушкари (Дермоптера)
• ред примати (Приматес)
• ред глодавци (Родентиа)
• ред двојезупци (Лагоморпха)

• надред Лаурасиатхериа

• ред кукцоједи (Еулипотyпхла)
• ред шишмиши (Цхироптера)
• ред љускавци (Пхолидота)
• ред звијери (Царнивора), укључује натпородицу перајари (Пиннипедиа)
• ред непарнопрсташи (Периссодацтyла)
• ред парнопрсташи (Артиодацтyла)
• ред китови (Цетацеа)

Дужина живота

Као што су различити обликом и начином живота, исто тако и живе различито дуго. У правилу, мање врсте живе краће од великих, али шишмиши чине изнимку од тог правила. Већи сисавци могу доживјети старост од више десетљећа. Копнене врсте не досежу старост човјека који живи све дуже захваљујући новијој медицини. Једини сисавац са животним вијеком који је дуг приближно колико и човјеков је слон, који може доживјети и до 80 година. Једино неке врсте китова могу живјети значајно дуже - најстарији познати сисавац био је један гренландски кит који је угинуо у старости од 211 година.

Људи и сисавци

Иако и човјек по зоолошком виду припада сисавцима, по неким другим критеријама не припада. Умјесто тога, тематизира се понашање човјека према сисавцима и обрнуто. Без сумње су сисавци знатно обликовали повијест и самог човјека. Већ годинама су људи јели њихово месо и користили њихову длаку и кости, које су прерађивали и користили или продавали. Имали су и значајну улогу као помоћници за превожење и јахање; до данас се користи њихово млијеко као пиће, али се користе и у лабораторијима и у знанственим покусима. Обратно, и људи имају важну улогу у животу сисаваца. Неке врсте сисавца људи су пренијели на друге континенте и размножавали су се на другим мјестима; но, људи су и смањили број неких животиња, тако да сад имамо неке врло ријетке врсте сисаваца (панде, на примјер). Многе врсте сисавца су директно или индиректно нестали због дјеловања људи.

Корисни сисавци

Свиње

Неке врсте сисавца људи држе због њихових корисних особина. Због тога се доместицирају (припитомљавају), и постају корисне. Даље се лове и дивље животиње, које немају посебне користи.

Разлози корисности сисавца

• Један од најважнијих разлога за припитомљавање и лов сисавца јесте њихово месо, које садржи доста бјеланчевина и масти. У западном свијету је често месо од говеда и свиња. У мањим мјерама се једе и месо од домаћих оваца, коза, коња, па и неких кукцоједа. У Јужној Америци се месо пасанаца сматра деликатесом, јешци се радо једу на Новој Гвинеји. Опћенито, у сваком поднебљу и култури људи су развили различите прехрамбене навике овисно о врстама сисаваца које живе у њиховој близини.
• Људи користе и длаку и кожу неких сисаваца. Овчја длака користи се за прављење вуне. Од длаке глодавца и куна се прави крзно, а кожа говеда се користи за израду одјеће и обуће. Крзно је симбол за луксуз, но ипак сви љубитељи животиња апелирају да се одбаци ношење крзна.
• Уз крзно и месо сисавца, људи користе и друге дијелове њиховог организма. На примјер, кљове од слона се користе за декорацију, као и за прављење билијарских кугли. Многе афричке културе сматрају да рог од носорога доноси срећу, али и као средство за побољшање потенције. То је ове животиње довело на руб истријебљења.
• Оно што је исто важно за кориштење сисавца, јесте млијеко појединих животиња. Млијеко припитомљених крава се највише прави и продаје: 85% домаћег млијека јесте од говеда. У неким дијеловима свијета се и пије млијеко од оваца, коза, коња, припитомљених магарца, волова и јелена.

Литература

• Броwн W.M. (2001). „Натурал селецтион оф маммалиан браин цомпонентс” (ПДФ). Трендс ин Ецологy анд Еволутион 16 (9): 471–473. ДОИ:10.1016/S0169-5347(01)02246-7. Архивирано из оригинала на датум 2009-03-25. Приступљено 2015-07-04. 
• Кхалаф-вон Јаффа, Норман Али Бассам Али Тахер (2006). Маммалиа Палаестина: Тхе Маммалс оф Палестине. Газелле: Тхе Палестиниан Биологицал Буллетин. Нумбер 55, Јулy 2006. пп. 1–46.
• МцКенна, Малцолм C., анд Белл, Сусан К. 1997. Цлассифицатион оф Маммалс Абове тхе Специес Левел. Цолумбиа Университy Пресс, Неw Yорк, 631 пп. ИСБН 0-231-11013-8
• Ноwак, Роналд M. 1999. Wалкер'с Маммалс оф тхе Wорлд, 6тх едитион. Јохнс Хопкинс Университy Пресс, 1936 пп. ИСБН 0-8018-5789-9
• Симпсон, Георге Гаyлорд (1945). „Тхе принциплес оф цлассифицатион анд а цлассифицатион оф маммалс”. Буллетин оф тхе Америцан Мусеум оф Натурал Хисторy 85: 1–350. 
• Wиллиам Ј. Мурпхy, Едуардо Еизирик, Марк С. Спрингер ет ал., Ресолутион оф тхе Еарлy Плацентал Маммал Радиатион Усинг Баyесиан Пхyлогенетицс,Сциенце, Вол 294, Иссуе 5550, 2348–2351, 14 Децембер 2001.
• Спрингер, Марк С., Мицхаел Ј. Станхопе, Оле Мадсен, анд Wилфриед W. де Јонг. 2004. "Молецулес цонсолидате тхе плацентал маммал трее". Трендс ин Ецологy анд Еволутион, 19:430–438. (ПДФ версион Архивирано 2016-07-29 на Wаyбацк Мацхине-у)
• Ваугхан, Террy А., Јамес M. Рyан, анд Ницхолас Ј. Цапзаплеwски. 2000. Маммалогy: Фоуртх Едитион. Саундерс Цоллеге Публисхинг, 565 пп. ИСБН 0-03-025034-X (Броокс Цоле, 1999)
• Оле Криегс, Јан; Цхураков, Геннадy; Киефманн, Мартин; Јордан, Урсула; Бросиус, Јуерген; Сцхмитз, Јуерген (2006). „Ретропосед Елементс ас Арцхивес фор тхе Еволутионарy Хисторy оф Плацентал Маммалс”. ПЛоС Биол 4 (4): е91. ДОИ:10.1371/journal.pbio.0040091. ПМЦ 1395351. ПМИД 16515367. 
• Давид МацДоналд, Сасха Норрис. 2006. Тхе Енцyцлопедиа оф Маммалс, 3рд едитион. Принтед ин Цхина, 930 пп. ИСБН 0-681-45659-0
• Герхард Сторцх: Маммалиа, Сäугетиере. Ин: Wилфриед Wестхеиде, Реинхард Риегер (Хрсг.): Спезиелле Зоологие. Теил 2: Wирбел- одер Сцхäделтиере. Спектрум Академисцхер Верлаг, Хеиделберг – Берлин 2004, 712 Сеитен, ИСБН 3-8274-0307-3, С. 445–471
• Ецкхард Гриммбергер: Дие Сäугетиере Деутсцхландс. Беобацхтен унд Бестиммен. Qуелле & Меyер, Wиебелсхеим 2014, ИСБН 978-3-494-01539-2
• Бернхард Грзимек: Грзимекс Тиерлебен. Ензyклопäдие дес Тиерреицхс. Бецхтермüнз, 2001, ИСБН 3-8289-1603-1 (Сäугетиере ин Банд 10 бис 13)
• Т. С. Кемп: Тхе Оригин & Еволутион оф Маммалс. Оxфорд Университy Пресс, Оxфорд 2005, ИСБН 0-19-850761-5
• Зхе-Xи Луо, Зофиа Киелан-Јаwороwска, Рицхард L. Цифелли: Ин qуест фор а Пхyлогенy оф Месозоиц маммалс. ин: Ацта Палаеонтологица Полоница. ПАН, Wарсзаwа 47.2002,1, 1–78, ИССН 0567-7920
• Малцолм C. МцКенна, Сусан К. Белл: Цлассифицатион оф Маммалс. Абове тхе Специес Левел. Цолумбиа Университy Пресс, Неw Yорк 2000, ИСБН 0-231-11013-8
• Роналд M. Ноwак: Wалкер’с маммалс оф тхе wорлд. 6. Ауфлаге. Јохнс Хопкинс Университy Пресс, Балтиморе 1999, ИСБН 0-8018-5789-9.
• D. Е. Wилсон, D. M. Реедер: Маммал Специес оф тхе Wорлд. Јохнс Хопкинс Университy Пресс, Балтиморе 2005, ИСБН 0-8018-8221-4

Вањске везе

	У Wикимедијиној остави налази се чланак на тему: Цатегорy:Маммалиа
	Wикиврсте имају податке о: Сисавац

• ББЦ Wилдлифе Финдер – видео цлипс фром тхе ББЦ'с натурал хисторy арцхиве
• ГлобалТwитцхер.цом – Алл специес ин тхе wорлд wитх дистрибутион мапс анд имагес
• Палеоцене Маммалс, а сите цоверинг тхе рисе оф тхе маммалс, палеоцене-маммалс.де
• Еволутион оф Маммалс, а бриеф интродуцтион то еарлy маммалс, енцхантедлеарнинг.цом
• Трее оф Лифе постер – Схоwс маммалс' еволутионарy релатион то отхер органисмс, теллапаллет.цом
• Хигх-Ресолутион Имагес оф вариоус Маммалиан Браинс, браинмапс.орг
• Маммал Специес Архивирано 2018-08-24 на Wаyбацк Мацхине-у, цоллецтион оф информатион схеетс абоут вариоус маммал специес, леарнанималс.цом
• Микко'с Пхyлогенy Арцхиве Архивирано 2008-01-24 на Wаyбацк Мацхине-у, фмнх.хелсинки.фи
• Еуропеан Маммал Атлас ЕММА фром Социетас Еуропаеа Маммалогица, Еуропеан-маммалс.орг
• Марине Маммалс оф тхе Wорлд Архивирано 2011-08-06 на Wаyбацк Мацхине-у—Ан овервиеw оф алл марине маммалс, инцлудинг десцриптионс, мултимедиа анд а кеy, ети.ува.нл
• Маммалогy.орг Архивирано 2020-03-01 на Wаyбацк Мацхине-у Тхе Америцан Социетy оф Маммалогистс wас естаблисхед ин 1919 фор тхе пурпосе оф промотинг тхе студy оф маммалс, анд тхис wебсите инцлудес а маммал имаге либрарy

	У Wикимедијиној остави налази се чланак на тему: Маммалиа
	Wикиврсте имају податке о: Сисавац