Сјеверна Европа

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Сјеверна Европа

Сјеверна Европа је дио Европе који се налази у сјеверном дијелу континента. Сјеверну Европу сачињавају (од истока ка западу): Исланд, Ирска, Уједињено Краљевство, Скандинавија, сјевер Њемачке, Финска, балтичке државе и сјеверозападна Русија. У сјеверну Европу често је уврштен и Гренланд, саставни дио Краљевине Данске који је географски дио Сјеверне Америке, али има значајне политичке и хисторијске везе са европским континентом.

Хисторија

[уреди | уреди извор]
Ееро Јäрнефелт, Крчење шуме, 1893.

У хисторијским временима у којима је центар европске цивилизације био Медитеран (нпр. период Римског Царства), сва подручја која су била удаљена од тога центра сматрала су се сјевером Европе, укључујући у њих чак и подручја данашњих земаља као што су Аустрија, Чешка или нпр. Низоземске. У овоме значењу ознака се у појединим областима користи и данас. Примјер је тога сјеверна ренесанса која означава сву умјетност високе ренесансе XVI вијека сјеверно од Алпа и изворне талијанске ренесансе. У средњем је вијеку израз Ултима или Тхуле кориштен као ознака за мистичну земљу на далеким крајњим сјеверним рубовима континента. Данас се ову мистичну земљу повезује са Норвешком или алтернативно са Оркнеyским отоцима и Схетландом.

Географија

[уреди | уреди извор]

Сјеверна Европа обухваћа два велика полуотока, Јyлланд и Скандинавију, отоке Исланд и Гренланд те балтичке приобалне просторе. Географски положај на крајњем сјеверу резултирао је природно неповољним увјетима за живот.

За разлику од Сјеверног и Норвешког мора, у Балтичко море не притјече топла Голфска струја па су његови сјеверни дијелови залеђени више мјесеци. До великих географских открића та регија је била изолирана од осталог дијела Европе. Открићем Америке повећава се прометна важност регије, особито након откривања нафте и плина. Сјеверно море ускоро је постало важно прометно море Еуропе, чему придоносе морски канали и тјеснаци (Каттегат, Скагеррак, Оресунд, Велики и Мали Белт). Прекопавањем Киелског канала знатно је скраћен пут од Сјеверног до Балтичког мора, а Јyлланд је постао умјетно створен оток.

Природно-географска обиљежја

[уреди | уреди извор]
Норðфјöрðур на Исланду
Геирангерфјорд, Норвешка
Борнхолм, Данска

Већи дио рељефа сјеверне Еуропе настао је у прекамбрију и палеозоику, тј. припада прастарој Европи. Могу се издвојити 3 веће рељефне цјелине. То су старо громадно Скандинавско горје, источно је Балтички штит, а прибалтички је простор у основи Руска плоча. На њој се данас простиру низине чије су наслаге млађег постанска, из мезозоика и кенозоика. Низински је простор и полуоток Јyлланд.

На изглед рељефа највећи су утјецај имали ледењаци. Тијеком леденог доба то је подручје било средиште залеђивања. Испод леденог покрова накупљало се стијење различите величине (од честица прашине до великих блокова), које је лед изгребао с подлоге и покупио са страна. Величина појединог комада овисила је о тврдоћи стијене, али и о томе колико је дуго био изложен раду ледењака. Накупине стјеновитог материјала називају се морене.

Облици који су настали у рељефу радом ледењака су ледењачка језера и долине, фјелдови и фјордови. Ледењачка језера настала су отапањем ледењака у створеним удубљенима иза завршне морене. Великим бројем таквих језера истиче се Финска. Ледењачке долине имају облик слова У. Отапањем ледедњака њиховим дном протјечу ријеке, а многе од њих потопљене су подизањем морске разине након посљедње одледбе. На тај начин створени су уски, дуги и дубоки морски заљеви стрмих страна, који се називају фјордови. Норвешка обала истиче се бројним фјордовима. Често уз фјорд и ледењачке долине налазимо огољеле простране висоравни фјелдове.

Исланд је највећим дијелом грађен од вулканских стијена. Осим што на том отоку још има активних вулкана, природна атракција су бројна сумпорна и топла врела и гејзири.

На климу сјеверне Европе, осим географске ширине и надморске висине, велик утјецај имају и расподјела копна и мора те Голфска струја и западни вјетрови. Под утјецајем Голфске струје и западних вјетрова јужне и западне обале Исланда те норвешке обале никада се не залеђују, а утјецај топлог зрака осјећа се и у унутрашњости (колико то рељефне запреке допуштају). Умјерено топла клима превладава на Јyлланду, обалном простору Норвешког мора те југу Скандинавског полуотока и Исланда, с тиме да постоји разлика у љетим температурама. Сјеверни простору имају умјерено топлу климу са свјежим љетом, а на Јyлланду и југу Скандинавског полуотока умјерено је топла клима с топлим љетом. Унутрашњост Скандинавије те сјеверни обални простори Балтичког мора имају умјерено континенталну климу са свјежим љетима и дугим, хладним зимама. Само крајњи сјеверни дијелови имају Поларну климу.

Регија је изнимно богата густим црногоричним шумама (тајгама). Крајњи сјевер прекривају биљне заједнице маховина и лишајева, тј.тундре. Рељеф и клима утјечу на ријечну мрежу. Скандинавски полуоток има кратке и брзе ријеке с великим падом и много воде, тако да су погодне за хидроенергетско кориштење, а ријеке прибалтичког простора дуже су и спорије. Већина ријека користи се за сплаварење дрвета, особито у прољеће након зимске сјече, а неке од њих (оне у низинском простору) за пловидбу.

Географски оквир

[уреди | уреди извор]

У оквир сјеверне Европе могу се укључити сљедеће државе и регије овисно о извору:

Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Sjeverna_Evropa&oldid=40916231”