The Hustler (film)

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Тхе Хустлер
оригинални постер из 1961. године
РежијаРоберт Россен
ПродуцентРоберт Россен
СценариоСиднеy Царролл
Роберт Россен
ПредложакТхе Хустлер; аутор:
Wалтер Тевис
УлогеПаул Неwман
Јацкие Глеасон
Пипер Лаурие
Георге C. Сцотт
МузикаКенyон Хопкинс
ФотографијаЕуген Сцхüффтан (као Еугене Схуфтан)
МонтажаДеде Аллен
Дистрибуција20тх Центурy Фоx
Датум(и) премијере
25. 9. 1961 (1961-09-25)
Трајање134 мин.
Земља Сједињене Државе
Језикенглески
Буџет2,125.000 $[1]
Бруто приход7,600.000 $[2]
Кронологија
Претходи: Сл(иј)еди:
Тхе Цолор оф Монеy (1986)

Хазардер (енг. Тхе Хустлер) је драма из 1961. о ситном биљарском изазивачу, "Брзом Еддиеју" Фелсону, и његовој жељи да се докаже као најбољи играч у земљи тако што ће поразити легендарног "Миннесота Фатса". Након што је изгубио од Фатса и повезао се с бескрупулозним менаџером Бертом Гордоном, Еддие се враћа и порази Фатса, али тек након што је платио ужасну особну цијену.

Хазардер је адаптација истоименог романа Wалтера Тевиса из 1959. Сиднеy Царролл и Роберт Россен адаптирали су роман за филм. Россен је режирао филм, сниман на локацији у Неw Yорку. У главним улогама појављују се Паул Неwман као Еддие Фелсон, Јацкие Глеасон као Миннесота Фатс, Пипер Лаурие као Сарах и Георге C. Сцотт као Берт.

Филм је постигао велики критички и комерцијални успјех те стекао статус модерног класика. Својим приказом побјеђивања, пораза и карактеризације зарадио је бројне велике награде; често му се приписује заслуга за оживљавање занимања за биљар.

Радња

[уреди | уреди извор]

Ситни изазивач на поол биљару "Брзи Еддие" Фелсон путује по земљи са својим партнером Цхарлиејем како би изазвао легендарног играча "Миннестота Фатса". Стигавши у Амес, Фатсову домаћу дворану за поол биљар, Еддие изјави како ће те ноћи освојити десет тисућа долара. Фатс стиже и он и Еддие се договоре како ће играти за 200 долара по партији. Након почетног губитка, Еддие успијева зарадити тисућу долара и предложи да та свота буде нови улог за партију; Фатс пристане. Пошаље курира званог Проповједник у Јохннyјев бар, наводно по боцу вискија, а заправо по професионалног коцкара Берта Гордона. Еддие заради 11 тисућа долара, а Цхарлие га покуша наговорити да одустане, али Еддие инзистира на томе да ће игра завршити тек кад Фатс рекне да је готово. Фатс пристане да наставе након што Берт назове Еддиеја "губитником". Након 25 сати и цијеле боце бурбона, Еддие води за 18 тисућа долара, али изгуби све осим 200 долара свога оригиналног улога. Касније у својем хотелу, Еддие остави пола свог преосталог улога уснулом Цхарлиеју и оде.

Еддие стави своје ствари у локални аутобусни терминал, гдје упознаје Сарах Пацкард, хрому алкохоличарку "студентицу". Затим је опет сусреће у локалу. Одлазе у њезин стан, али она га одбије примити, рекавши како је он "превише гладан". Еддие се усели као подстанар и почне се кладити на ситне улоге. Опет сусреће Сару, а она га овај пут прима, али уз одређене увјете.

Цхарлие пронађе Еддиеја код Сарах и покуша га наговорити да се врати старим навикама. Еддие одбије, а Цхарлие помисли како намјерава поновно изазвати Фатса. Еддие схвати како је Цхарлие прокоцкао свој улог и разбјесни се, вјерујући како је с тим новцем могао поновно изазвати Фатса. Еддие одбаци Цхарлиеја као уплашеног старца и каже му да "оде лећи и умријети" сам.

У Јохннyјеву бару, Еддие угледа партију покера чији је судионик и Берт, а Еддие изгуби 20 долара. Након партије, Берт каже Еддиеју да има талента за поол биљар, али не и карактер. Израчуна како ће Еддиеју бити потребно бар три тисуће долара да опет изазове Фатса. Берт га назове "рођеним губитником", али ипак му понуди улог уз 75 посто профита. Еддие одбије.

Еддие изазове локалног мајстора поол биљара, који му након партије сломи палце. Сарах се побрине за њега и каже му да га воли, али он не успијева изустити ни ријечи. Након што су му се палци опоравили, Еддие пристане на Бертове увјете, одлучивши да је "25 посто нечега боље него сто посто ничега."

Берт, Еддие и Сарах отпутују у Лоуисвилле у Кентуцкy на Кентуцкy Дербy, гдје Берт договори меч за Еддиеја против локалног богаташа Финдлеyја. Испостави се да се ради о биљару, а не о поолу. Еддие претрпи тежак пораз, а Берт га одбије даље финанцирати. Сарах замоли Еддиеја да пође с њом, рекавши како је свијет у којем он живи и његови становници "изопачен, препреден и обогаљен", али он одбије. Видјевши Еддиејев гњев, Берт пристане на наставак меча с улогом од тисућу долара по партији. Еддие се враћа и осваја 12 тисућа долара. Покупи своје три тисуће и одлучи се вратити у хотел. Берт стиже први и сексуално искористи Сарах. Она касније на зрцалу у купаоници ружом за усне напише ИЗОПАЧЕН, ПРЕПРЕДЕН и ОБОГАЉЕН. Еддие се враћа у хотел и сазнаје како је се убила.

Еддие поновно изазове Фатса, ставивши свих три тисуће долара на једну партију. Побјеђује партију за партијом, поразивши Фатса тако да овај бива присиљен одустати. Берт затражи удио од Еддиејева профита, чиме призива успомену на Сарах чиме се посрами самог себе и одустане од захтјева.

Глумци

[уреди | уреди извор]

Првак у поол биљару Wиллие Мосцони појављује се у цамео улози као Wиллие, који држи улоге за Еддиејеве и Фатсове партије. Боксачки првак Јаке ЛаМотта појављује се у улози бармена.

Продукција

[уреди | уреди извор]

Тевисов роман откупљиван је неколико пута: једном га је откупио Франк Синатра, али покушаји адаптације били су неуспјешни. Кћер редатеља Россена Царол Россен нагађа како су се претходне адаптације превише фокусирале на аспекте игре, а недовољно на људску интеракцију. Россен, који је и сам играо на улоге у младости и који је неуспјешно покушао написати драму на ту тему звану Цорнер Поцкет, откупио је права на књигу са Сиднеyјем Царроллом.[3]

Према ријечима агента Боббyја Дарина, Мартина Баума, агент Паула Неwмана је одбио улогу Брзог Еддиеја.[4] Неwман испрва није могао преузети улогу јер је наступао с Елизабетх Таyлор у филму Двоје на њихаљци.[5] Россен је понудио улогу Дарину након што га је видио у емисији Тхе Мике Wаллаце Интервиеw.[6] Кад је Таyлор била присиљена одустати од Њихаљке због преснимавања Клеопатре, Неwман је добио слободне руке да преузме улогу, коју је прихватио након што је прочитао само пола сценарија.[5] Нитко повезан с продукцијом није службено обавијестио Дарина или његове представнике да је замијењен; то су открили од члана публике на добротворној утрци коња.[7]

Россен је снимио Хазардера за шест тједана, у цијелости у Неw Yорку. Већина сцена игре снимљено је у данас напуштеним играоницама поол биљара, МцГирр и Амес Биллиард Ацадемy.[8] Друге локације снимања укључивале су градску кућу у 82. улици, која је послужила као дом Финдлеyја у Лоуисвиллеу. Филмска екипа саградила је на аутобусном терминалу Греyхоунд ресторан који је био толико реалистичан да је збуњивао путнике који су сједили ондје и чекали да им нетко узме наруџбу.[9] Wиллие Мосцони био је технички савјетник на филму[8] те снимио бројне захтјевне потезе умјесто глумаца.[10] Россен, у потрази за стилом који је назвао "нео-нео-реалистичним",[11] унајмио је праве уличне насилнике, уписао их у Цех америчких глумаца те их користио као статисте.[12]

Почетком снимања највише се позорности посвећивало игри, али тијеком снимања Россен је одлучио више нагласити љубавну причу између Неwмана и Лауриена лика.[13] Унаточ тим промјенама, Россен је и даље користио разне поол игре како би показао оснажење Еддиејева карактера и еволуцију његова односа с Бертом и Сарах, кроз позиционирање ликова у кадру. На примјер, кад Еддие игра с Финдлеyјем, Еддие је позициониран испод Берта у двоструком кадру, али изнад Финдлеyја иако још испод Берта у троструком кадру. Кад Сарах уђе у собу, она је испод Еддиеја у двоструком кадру док је у троструком кадру Еддие и даље испод Берта. Кад Еддие клечи над Сариним тијелом, Берт се поновно појављује изнад њега, али Еддие напада Берта, с тиме да завршава на њему. Еддие се коначно појављује изнад Берта у двоструком кадру након што је поразио Фатса.[14]

Сцене које су укључене у коначни сценариј, али се нису појавиле у филму укључују сцену у дворани за поол биљар Амес која показује Еддиеја на путу у град (која је оригинално требала бити прва сцена у филму) те дужа сцена Проповједника који разговара с Бертом у Јохннyјеву бару у којој се открива како је Проповједник нарокоман.[15]

Теме

[уреди | уреди извор]

Хазардер је у свом темељу прича о томе што значи бити људско биће у контексту побјеђивања и губљења.[10][16] Описујући филм, Роберт Россен је рекао: "Мој протагонист, Брзи Еддие, жели постати велики играч поол биљара, али филм заправо говори о препрекама на које наилази у покушају да се докаже као људско биће. Самосвијест достиже тек након ужасне особне трагедије коју је проузрочио - а тада побјеђује у својој партији поола."[16] Рогер Еберт наводи Хазардера као "један од неколицине америчких филмова у којима јунак побјеђује предајом, прихваћањем стварности умјесто својих снова."[10]

Филмски и казалишни повјесничар Етхан Мордден навео је Хазардера као један од тек неколико филмова из раних шездесетих који је редефинирао однос филмова с њиховом публиком. Овај однос, пише, "један је од изазова, а не додворавања, сумње, а не сигурности."[17] Ниједан филм из педесетих, примјећује Мордден, "није приказао такву бруталну, јасну слику потврђивања ега у натјецању један на један, нехуманост побједника или кастрирану рањивост губитника."[18] Иако су неки сугерирали сличност филма с класичним филм ноиром, Мордден одбацује такву успоредбу наводећи Россенов ултра-реалистични стил, додавши како филму недостаје "Фатална жена ноира или привлачност откривања злочина међу буржоазијом, гладних банковних службеника и похотних жена."[18] Мордден ипак каже како како Брзи Еддие "посједује неке особине педесетих",[19] лик "остварује коначну побједу изванредним осјећајем грубијана из ере 'бунтовника' ... али завршава потрагом за властитим осјећајима"[19] и говорећи Берту да је Берт губитник јер је мртав изнутра.[19]

Реакције

[уреди | уреди извор]

Критике

[уреди | уреди извор]

Хазардер је свјетску премијеру доживио у Wасхингтону 25. рујна 1961. Прије премијере, Рицхард Буртон је водио поноћно приказивање филма за глумце из броадwаyских представа, што је резултирало позитивном усменом предајом.[20] 20тх Центурy Фоx испрва није био спреман промовирати филм, али убрзо је приступио маркетиншким активностима.[21]

Филм је дочекан позитивним критикама, уз понеке просвједе. Вариетy је хвалио "солидне изведбе"[22] цијеле глумачке поставе, али и приговорио да су "отрцани аспекти"[22] приче спријечили да филм оствари "циљ да постане чиста забава".[22] Додали су како је филм предуг. Станлеy Кауффман, пишући за Тхе Неw Републиц, дјеломично се надовезао на овај осврт. Кауффман је похвалио главне глумце, назвавши Неwмана "прворазредним"[23] те додавши како је Сцотт "одиграо најувјерљивију улогу до сада".[23] Лаурие је, пише, дала својој улози "дирљиве елементе тјескобе"[23] (иако ју је критизирао због превеликог ослањања на методичну глуму). Иако је сматрао како сценариј "снажно тежи дворани за поол биљар озрачје пријетње и криминалности"[23] те да је "пун псеудо-значења",[23] Кауффман је похвалио Россенову "сигурну, економичну"[23] режију, посебно у односу на Глеасона који, каже, толико не глуми колико "позира за низ слика које је Россен добро аранжирао. То је најбоље кориштење човјечуљка од стране редатеља још откад је Казан фотографирао Бурла Ивеса као Биг Даддyја."[23] Тхе Неw Yорк Тимес је, унаточ мишљењу како је филм "мало залутао"[24] те да се романса између Неwмана и Лаурие "чини помало натегнута",[24] био мишљења како Хазардер "снажно проговара универзалним језиком који одушевљава и открива горку истину."[24]

Награде

[уреди | уреди извор]

Хазардер је номиниран за девет Осцара. Филм је освојио два, за најбољу сценографију (Харрy Хомер и Гене Цаллахан) и најбољу црно бијелу фотографију (Еуген Сцхüффтан). Номиниран је и за најбољи филм, а Неwман за најбољег главног глумца. Глеасон и Сцотт били су номинирани за најбољег споредног глумца; Сцотт је одбио номинацију. Лаурие је била номинирана за најбољу споредну глумицу. Россен је номиниран за најбољег редатеља те, заједно с Царроллом, за најбољи адаптирани сценариј.[25]

Неwман је био номиниран за Златни глобус за најбољег глумца, а Глеасон и Сцотт за најбољег споредног глумца; Сцотт је био номиниран и за најбољу нову звијезду године.[26]

На додјели БАФТА награда 1962. Хазардер се изједначио са совјетским филмом Балада о војнику као најбољи филм. Неwман је освојио награду за најбољег страног глумца, а Пипер Лаурие је била номинирана за најбољу страну глумицу.[27] Глеасон је награђен као најбољи споредни глумац од стране Националног уреда за критику, а филм се нашао на попису десет најбољих филмова 1961. по избору Уреда.[28] Россен је примио награду за најбољег редатеља Круга филмских критичара Неw Yорка,[29] док је с Царроллом подијелио награду за најбоље написану драму Цеха америчких сценариста.[30]

Оставштина

[уреди | уреди извор]

У десетљећима након премијере, Хазардер је зацементирао свој статус класика. На Роттен Томатоесу има 97 посто позитивних критика.[31] Рогер Еберт, наглашавајући раније похвале за изведбе, режију и фотографију те додајући признање монтажеру Дедеу Аллену, наводи како је филм "један од оних гдје сцене имају такву физичку тежину да нам расту у сјећању."[10] ТВ Гуиде назива филм "мрачним омамљивачем"[32] који нуди "окрутни свијет чија је једина свијетла точка стол за поол биљар, али с ликовима који задржавају похабану племенитост и отмјеност."[32] Поновно се истичу четири главне глумачке изведбе, а филм се препоручује као "незаобилазан".[32]

Паул Неwман репризирао је своју улогу Брзог Еддиеја Фелсона у Боји новца из 1986., за коју је освојио Осцар за најбољег глумца. Бројни проматрачи и критичари сугерирали су како је тај Осцар компензација за његову изведбу у Хазардеру.[10][33]

Конгресна књижница изабрала је 1997. Хазардера за похрану у Националном филмском архиву Сједињених Држава као "културно, повијесно или естетски значајан".[34] Сценариј Царролла и Россена изабран је од стране Цеха америчких сценариста 2006. као 96. најбољи филмски сценариј свих времена.[35]

У липњу 2008., Амерички филмски институт је објавио свој "Тен топ Тен" - десет најбољих филмова у десет "класичних" америчких филмских жанрова - након анкетирања преко више од 1500 људи из креативне заједнице, Хазардер је проглашен шестим најбољим филмом у спортском жанру.[36][37]

Хазардер се често наводи као главни потицај оживљавању занимања за поол биљар у Сједињеним Државама, који је десетљећима стагнирао.[38] Филм је донио и признање Wиллиеју Мосцонију, који је, унаточ освајању неколико свјетских првенстава, био практички непознат широј публици.[39]

Вјеројатно највише користи од популарности филма је имао стварни поол биљар изазивач Рудолф Wандероне. Мосцони је у интервјуу у вријеме премијере филма тврдио како је лик Миннесота Фатса темељен на Wандеронеу, који је у то вријеме био познат као "Неw Yорк Фаттy". Wандероне је истог тренутка преузео надимак Миннесота Фатс те пренио своју повезаност у уговоре за књигу, телевизију и слично. Писац Wалтер Тевис порицао је до краја живота да је Wандероне играо икакву улогу у стварању лика.[40] I други играчи су, с више или мање вјеродостојности, тврдили како су послужили као модели за Брзог Еддиеја, укључујући Ронниеја Аллена, Еда Таyлора, Еда Паркера и Еддиеја Пелкеyја.[41]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Соломон п. 253
  2. ↑ Тхе Хустлер, Боx Оффице Инфо. Тхе Нумберс. приступ 14. IV 2012.
  3. ↑ Россен, Царол. ДВД цомментарy, Тхе Хустлер Специал Едитион
  4. ↑ Старр стр. 77
  5. ↑ 5,0 5,1 Неwман, Паул. ДВД цомментарy, Тхе Хустлер Специал Едитион
  6. ↑ Старр стр. 76
  7. ↑ Старр стр. 76–7
  8. ↑ 8,0 8,1 Дyер стр. 117–9
  9. ↑ „'Тхе Хустлер,' ат Мартини, Филмед Он Лоцатион Ин Н.Y.”. Тхе Галвестон Неwс. 5. листопада 1961. 
  10. ↑ 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 Еберт, Рогер (23. липња 2002). „Тхе Хустлер (1961)”. Цхицаго Сун-Тимес. Архивирано из оригинала на датум 2012-09-23. Приступљено 2008-03-31. 
  11. ↑ Килгаллен, Доротхy (29. свибња 1961). „Воице оф Броадwаy”. Неw Цастле (ПА) Неwс. 
  12. ↑ „Дреам Стреет”. Унионтоwн (ПА) Морнинг Хералд. 8. рујна 1961. 
  13. ↑ Килгаллен, Доротхy (21. травња 1961). „Едитх Пиаф Wорриес Фриендс”. Лоwелл Сун. 
  14. ↑ Цастy стр. 43
  15. ↑ Россен стр. 189-92
  16. ↑ 16,0 16,1 Цастy стр. 41
  17. ↑ Мордден стр. 28
  18. ↑ 18,0 18,1 Мордден стр. 29
  19. ↑ 19,0 19,1 19,2 Мордден стр. 30
  20. ↑ Наyлор, Давид (редатељ). Тхе Хустлер: Тхе Инсиде Сторy. 
  21. ↑ Цастy стр. 40
  22. ↑ 22,0 22,1 22,2 Вариетy стафф (1. сијечња 1961). „Тхе Хустлер”. Вариетy (вариетy.цом). Приступљено 2008-04-24. 
  23. ↑ 23,0 23,1 23,2 23,3 23,4 23,5 23,6 Кауффманн, Станлеy (9. листопада 1961.). „Тхе Талент оф Паул Неwман”. Тхе Неw Републиц: стр. 28. 
  24. ↑ 24,0 24,1 24,2 Wеилер, А Х (8. листопада 1961). „Провоцативе Дуо: 'Тхе Хустлер' анд 'Тхе Марк' Агаин Схоw Филмс Цан Хит Социал Иллс”. Тхе Неw Yорк Тимес. 
  25. ↑ „Тхе Хустлер - Аwардс”. аллмовиегуиде.цом. Приступљено 31. ожујка 2008. 
  26. ↑ „Аwардс Сеарцх: Тхе Хустлер”. Холлywоод Фореигн Пресс Ассоциатион. Архивирано из оригинала на датум 2012-05-26. Приступљено 31. ожујка 2008. 
  27. ↑ „Филм Номинатионс - 1961”. Бритисх Ацадемy оф Филм анд Телевисион Аwардс. Приступљено 31. ожујка 2008. 
  28. ↑ „Аwардс - 1961”. Натионал Боард оф Ревиеw оф Мотион Пицтурес. Архивирано из оригинала на датум 2012-09-18. Приступљено 31. ожујка 2008. 
  29. ↑ „Неw Yорк Филм Цритицс Цирцле: 1961 Аwардс”. Неw Yорк Филм Цритицс Цирцле. Архивирано из оригинала на датум 2008-01-12. Приступљено 31. ожујка 2008. 
  30. ↑ „WГА Аwардс”. Wритерс Гуилд оф Америца. Архивирано из оригинала на датум 2012-12-05. Приступљено 31. ожујка 2008. 
  31. ↑ „Тхе Хустлер”. Роттен Томатоес. Приступљено 24. травња 2008. 
  32. ↑ 32,0 32,1 32,2 „Тхе Хустлер”. ТВГуиде.цом. Приступљено 24. травња 2008. 
  33. ↑ Берардинелли, Јамес (2002.). „Ревиеw: Хустлер”. Реелвиеwс.нет. Приступљено 24. травња 2008. »25 yеарс лате, Неwман wон тхе Бест Ацтор Осцар фор плаyинг Фаст Еддие.« 
  34. ↑ „Неw то тхе Натионал Филм Регистрy”. Тхе Либрарy оф Цонгресс Информатион Буллетин (Либрарy оф Цонгресс). просинац 1997. Приступљено 2008-03-20. 
  35. ↑ „101 Греатест Сцреенплаyс”. Wритерс Гуилд оф Америца Wест. Архивирано из оригинала на датум 2013-03-06. Приступљено 20. ожујка 2008. 
  36. ↑ Америцан Филм Институте (17. липња 2008). „АФИ Цроwнс Топ 10 Филмс ин 10 Цлассиц Генрес”. ЦомингСоон.нет. Архивирано из оригинала на датум 2008-08-18. Приступљено 2008-06-18. 
  37. ↑ „Топ 10 Спортс”. Америцан Филм Институте. Приступљено 18. липња 2008. 
  38. ↑ Дyер стр. 119
  39. ↑ Дyер стр. 117
  40. ↑ Дyер стр. 121–2
  41. ↑ Дyер стр. 127

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Цастy, Алан (1969.). Тхе Филмс оф Роберт Россен. Неw Yорк, Тхе Мусеум оф Модерн Арт. Либрарy оф Цонгресс Цонтрол Нумбер 68-54921.
  • Мордден, Етхан (1990.). Медиум Цоол: Тхе Мовиес оф тхе 1960с. Неw Yорк, Алфред А. Кнопф. ИСБН 0394571576
  • Дyер, Р. А. (2003.). Хустлер Даyс: Миннесота Фатс, Wимпy Ласситер, Јерсеy Ред, анд Америца'с Греат Аге оф Поол. Неw Yорк, Муф Боокс. ИСБН 156731807X.
  • Россен, Роберт (1972.). Тхрее Сцреенплаyс: Алл тхе Кингс Мен, Тхе Хустлер, анд Лилитх. Неw Yорк, Анцхор Доубледаy Боокс. ЛЦЦН 70-175418.
  • Старр, Мицхаел анд Мицхаел Сетх Старр (2004.). Боббy Дарин: А Лифе. Таyлор Траде Публицатионс. ИСБН 1589791215.
  • Соломон, Аубреy (1989). Тwентиетх Центурy Фоx: А Цорпорате анд Финанциал Хисторy (Тхе Сцарецроw Филммакерс Сериес). Ланхам, Марyланд, Сцарецроw Пресс. ИСБН 978-0-8108-4244-1.

Вањске повезнице

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=The_Hustler_(film)&oldid=41830411”