Тихи оцеан

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Тихи оцеан
Тихи оцеан

Тихи оцеан (од латинског Маре Пацифиум, српскохрватски Мирно море), највећа је морска површина на свијету. Име му је дао Матеј Фердинанд Магеллан, познати португалски истраживач-морепловац. Овај оцеан заузима трећину Земљине површине, боље речено 179,7 милијуна км2, што је више од укупне површине цјелокупног Земљиног копна. Протеже се на приближно 15.500 километара, од Беринговог мора на Арктику, на сјеверу; до ледених дијелова Антарктике на југу; иако се дио на Антарктици назива и Јужни оцеан. Тихи оцеан најшири је на 5° сјеверне земљописне ширине. Протеже се на 19.800 километара од Индонезије до обала Колумбије и Перуа. Најдубља точка уједно је најдубља точка на свијету. Зове се Маријанска бразда, а податак о њеној дубини стално варира, посљедњи податак каже да је дубина Маријанске бразде 11.022 метара испод разине мора. Иначе просјечна дубина Тихог оцеана је 4.300 метара.

Тихи оцеан садржи око 25.000 отока (више него у свим другим оцеанима заједно), од којих је већина јужно од екватора. Једна теорија говори како се тектонске плоче у Тихом оцеану смањују, док се оне у Атлантском оцеану повећавају.

Дуж неправилних западних граница Тихог оцеана леже многа рубна мора, од којих су највећа Кораљно, Јужнокинеско, Јапанско, Тасманово и Жуто море. Малајским пролазом је спојен с Индијским на западу, те Магеллановим тјеснацем на истоку с Атлантиком. Према сјеверу, Берингов пролаз спаја га с Арктичким оцеаном.

Како се Тихи оцеан шири на ± 180° земљописне дужине, гдје запад постаје исток, азијска страна оцеана правилно се сматра источним Тихим оцеаном, а супротна је страна западни Тихи оцеан. Датумска граница већим дијелом прати ±180° земљописне дужине која разграничава источни и западни дио. Но, на неким се мјестима одваја од те земљописне одреднице. Тако на сјеверу скреће према истоку да би заобишла најисточнији дио Азје, затим скреће према западу обилазећи Алеутске отоке да би затим пуно јужније јако скренула према западу како би обухватила оточну државу Кирибати и још неке мање отоке.

Тијеком Магеллановог путовања до Филипина, по изласку из пролаза кроз Огњену земљу (пролаз је касније по њему добио име) познатом по силовитим олујама, учинило му се да је Тихи оцеан врло миран оцеан, по чему је добио и име. Ипак, није увијек миран. Копно распршено по Тихом оцеану подложно је вулканским ерупцијама и потресима. Такођер, бројни тајфуни почињу управо на том подручју. Но, најопаснији су цунамији (који су посљедица подводних потреса) с огромним валовима који уништавају отоке и градове на свом путу.

Карактеристике воде

[уреди | уреди извор]

Температуре мора у Тихом оцеану крећу се од смрзавајућих на Земљиним половима до врло топлих (око 29 °Ц) на екватору. Салинитет такођер варира по земљописној дужини. Вода ближе екватору мање је слана од оне у умјереном појасу због много обилних падалина на екватору тијеком цијеле године. Такођер, салинитет воде на половима врло је низак због маленог или никаквог испаравања воде. Но, по просјеку температура, Тихи оцеан топлији је од Атлантског оцеана.

Морске струје на сјеверној полутци углавном се крећу у смјеру казаљке на сату, а на јужној полутци обрнуто. Сјеверноекваторска струја тјерана вјетровима креће се ширином 15°Н у смјеру запада да би код Филипина скренула на сјевер и постала топла јапанска или Куросхио струја.

На око 45°Н Куросхио струја скреће према истоку гдје се рачва. Дио струје скреће према сјеверу постајући Алеутска струја. Други дио водених маса скреће према југу и поново долази у подручје сјеверноекваторске струје. У близини Сјеверне Америке, Алеутска струја такођер се рачва. Сјеверни дио улази у Берингово море кружећи њиме у смјеру казаљке на сату. Јужни крак успорава и наставља према југу као калифорнијска струја.

Јужноекваторска струја прати екватор у смјеру запада. Источно од Нове Гвинеје скреће према југу да би се на око 50°С, прикључила антарктичкој струји. У близини чилеанске обале, јужноекваторска се струја дијели; један огранак тече око рта Хорн, а други скреће према сјеверу и формира перуанску или Хумболдтову струју.

Геолошки подаци

[уреди | уреди извор]
Поглед на Тихи оцеан.

Андеситска линија најважнија је линија која служи за одвајање регија у Тихом оцеану. Одваја дубљи дио оцеана с еруптивним стијенама од плићег дијела с дијеловима копна. Ова линија прати западни руб калифорнијских отока и пролази Алеутима, онда све до полуотока Камчатке у Русији, послије иде Јапаном, а онда у Оцеанију на Соломонске отоке и Нови Зеланд. Затим се наставља сјевероисточно западном границом Кордиљера дуж Јужне Америке, те свој пут завршава преко Мексика опет у Калифорнији.

У склопу затворене путање Андеситске линије, налазе се бројне вулканске планине, отоци и стијене које карактеризирају средишњи Тихи оцеан. Овдје се лава њежно уздиже и гради огромне подводне вулканске планине. Но, изван Андеситске линије, вулкани су експлозивни и творе такозвани Пацифички ватрени прстен.

Копнене масе

[уреди | уреди извор]
Тихи оцеан је пун вулкана и оцеанских бразди.

Највећа је копнена маса на читавом Тихом оцеану Нова Гвинеја, уједно и други највећи оток на свијету. Готово су сви отоци и атоли између координата 30°Н и 30°С, тј. од југоисточне Азије до Ускршњег отока. Полинезијски трокут, који спаја Хаваје, Нови Зеланд и Ускршњи оток, окружује све остале оточне цјелине (Цоокови отоци, Самоа, Токелау, Тонга, Туамоту, Тувалу и Wаллис и Футуна).

Сјеверно од екватора и западно од датумске границе налази се невјеројатно много малих микронезијских отока, укључујући Каролинске, Маријанске и Марсхаллове отоке.

У југозападном куту Тихог оцеана леже отоци из меланезијске групе, којима доминира Нова Гвинеја. Остали отоци из ове групе укључују Фиџи, Нову Каледонију, Соломонске отоке и Вануату.

Отоци Тихог оцеана се дијеле на три основне врсте:

Повијест и економија

[уреди | уреди извор]

Види и: Оцеанија

Јамес Цоок, познати енглески истраживач из 17. стољећа.

Важне су се људске миграције догодиле на Тихом оцеану у праповијести, од којих је најистакнутија била полинезијска миграција од азијског руба оцеана до Тахитија и Новог Зеланда.

Еуропљани су дошли у контакт с Оцеанијом у 16. стољећу. Први истраживач који је записао своја путовања до Оцеаније био је Васцо Нúñез де Балбоа (1513.), а потом и Фердинанд Магеллан тијеком својих путовања од 1519. до 1522. 1564., конквистадори су прешли Тихи оцеан кренувши из Мексика. Остатак 16. стољећа прошао је под најснажнијим шпањолским утјецајем. Бродови су кретали из Шпањолске до Филипина, Нове Гвинеје и Соломонских отока.

У 17. стољећу, Низоземци су, пловећи око Африке, водили главну ријеч у трговини. Абел Тасман отишао је даље откривши Тасманију и Нову Гвинеју године 1642. У 18. стољећу, Руси су почели искориштавати Аљаску и Алеуте, Французи Полинезију, а Енглези, посебно Јамес Цоок, открили су Аустралију и Хаваје.

Империјализам у 19. стољећу за посљедицу је имао окупацију бројних оцеанијских територија од Велике Британије и Француске, а потом и САД-а. Један од највећих доприноса у повијести оцеанографије имао је Цхарлес Дарwин 1830их на броду Беагле.

Иако је САД присвојио Филипине, Јапан је имао већину западнопацифичких отока тијеком Другог свјетског рата. Но, до краја рата, Јапану су, као једној од поражених земаља, одузети сви посједи.

Седамнаест неовисних земаља налази се у Тихом оцеану: Аустралија, Фиџи, Јапан, Кирибати, Маршалови отоци, Микронезија, Науру, Нови Зеланд, Палау, Папуа Нова Гвинеја, Филипини, Самоа, Соломонски отоци, Тајван, Тонга, Тувалу и Вануату. Једанаест од ових седамнаест земаља стекло је потпуну независност 1960. Сјеверномаријански отоци заправо су под влашћу САД-а, док су Цоокови отоци и Ниуе у сличним односима с Новим Зеландом. У склопу Тихог оцеана, осим САД-а, своје територије и данас имају Чиле, Еквадор, Француска, Јапан и УК.

Искориштавање је тихооцеанских минералних добара спријечено због врло великих дубина. У плитким се дијеловима искориштавају природни плин и нафта, док се бисери скупљају дуж обала Аустралије, Никарагве, Панаме и Филипина, иако се активисти Греенпеацеа жестоко противе овом искориштавању. У Тихом оцеану живи неслућен број риба. У дијеловима ближе обали највише се лови риба попут туне, лососа, срдела, сабљарки, као и шкољке.

1986. чланице су јужнопацифичког уговора одредиле да је огроман дио Тихог оцеана недоступан за нуклеарна тестирања и одлагање нуклеарног отпада на том подручју.

Главне луке

[уреди | уреди извор]
Предиван поглед на луку и Тихи оцеан из Хонолулуа, главне хавајске и једне од главних пацифичких лука.
Тихи оцеан
Тихи оцеан

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Tihi_ocean&oldid=41263984”