Тетраграм
Тетраграм или тетраграматон (грч. τετραγράμματον = „ријеч с четири слова“) уобичајени је назив за хебрејско име Бога, које се састоји од четири хебрејска слова: י (јод), ה (хе), ו (вав), ה (хе). Писана с десна на лијево ова ријеч изгледа овако: יהוה (YХВХ). То је особно име Бога Израелова. У хрватском језику употребљава се и ријеч четверословље.
ЈХВХ у жидовству
[уреди | уреди извор]
Од свих Божјих имена која се појављују у Библији тетраграматон се појављује најчешће, 6.828 пута (према знанственим издањима хебрејског текста Библије: Библиа Хебраица и Библиа Хебраица Стуттгартенсиа). У жидовству тетраграматон је неизрециво име Божје које се никад не смије изговорити наглас. Док гласно читају библијске текстове или док моле, Жидови редовито замјењују ово име изразом Адонај (Мој Господин) или рјеђе ријечју Елохим (Бог).
Неки смјерови у жидовству избјегавају, изван саме молитве, изговарати и назив Адонај (אֲדֹנָי), желећи тако избјећи кршење забране узалудног изговарања Божјег имена (усп. Изл 20,7). Стога се умјесто имена Божјег врло често користи израз ХаШем (הַשֵּׁם), гдје је Ха члан у хебрејском језику, а Шем значи „Име.“
У писаним текстовима, посебице у Таргумима, понекад се овај тетраграм пише скраћено као ייי или као יה. У текстовима из Кумрана који потјечу из раздобља од 2.-1. ст. пне., тетраграм се пише палеохебрејским писмом, док је сав остали текст писан арамејским писмом. Слично се догађа и у првим пријеводима Библије на грчки језик. У рукописима Септуагинте (грчки пријевод Старог завјета) једино тетраграматон остаје на хебрејском, док је сав остали текст на грчком. То ће с временом навести преписиваче који нису више знали хебрејски да умјесто хебрејских слова יהוה почну писати њима графички слична грчка слова ΠΙΠΙ. Коначно, у каснијим грчким пријеводима, свакако већ од 1. ст., умјесто тетраграма налази се увијек грчки израз Κύριος (Кyриос), што значи „Господин.“
У кршћанству
[уреди | уреди извор]Слиједећи жидовску праксу и кршћани су се од самога почетка суздржавали од изговарања и писања Божјег имена, тако да се оно од најранијих дана кршћанства изговарало и писало Κύριος (Кyриос), што значи да су кршћани жидовског поријекла говорили Адонај (Господин). Осим ријечи Κύριος, новозавјетни списи имају и назив Име, што је такођер у складу са жидовском традицијом. Већ у првом кршћанском стољећу ови ће се исти наслови придавати и Кристу, чиме се јасно изриче да је према кршћанском вјеровању и он Бог. У латинским средњовјековним текстовима назив ће увијек бити Доминус.
Сâм тетраграм поновно ће добити на важности у доба Реформације, кад се преводитељи Светог писма враћају изворним језицима. Настојећи тако преузети и Божје име, налазе се пред проблемом како сугласнике, који су били познати, попунити и самогласницима. У хебрејском тексту Библије, негдје од 3. стољећа, жидовски су преписивачи почели додавати самогласнике. Уз тетраграм су, међутим, додавали различите самогласнике који су, овисно о контексту, требали упућивати читатеља да се на том мјесту треба читати Адонај или Елохим, то јест „Господин“ или „Бог.“ Реформатори су у 16. стољећу, почевши од Тyндалеова пријевода Књиге Изласка почели записивати „Иеховах“, а потом „Јеховах“, што онда прелази и у сва протестантска издања Библије. Ријеч је, међутим, о погрешним самогласницима, будући да су ови означавали да се ријеч има читати „Адонај“, а нису били властити Божјем имену.
Сувремена истраживања довела су до тога да се данас готово у свим језицима ово име преноси као „Yахwех“ (знанствена транслитерација).
У хрватским пријеводима Светог писма
[уреди | уреди извор]Хрватски пријеводи Светог писма слиједили су обичај присутан у Католичкој Цркви да се ово име преводи ријечју „Господин“, а некад и „Бог“, овисно о контексту. То је до данас остало правило у литургијским текстовима Католичке Цркве у Хрвата. Ипак, у пријеводу Библије из 1968. (тзв. Загребачка Библија, Стварност, Загреб) ово се име доноси као „Јахве“, што је у складу с посљедњим знанственим истраживањима о могућим изговорима тога имена. Исти облик ово име има и у Јерузалемској Библији (Кршћанска садашњост, Загреб 1994.)
