Угљеник

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
„Карбон” преусмјерава овдје. За остала значења, в. Карбон (разврставање).
Угљеник (6C)
Бор – Угљеник – Азот
 
C
Си  
 
 

{{{опис_слике}}}

Општи подаци
Припадност скупу Неметали
група, периода ИВА, 2
густина, тврдоћа 2267 кг/м3[1], 0.5 (графит)
10.0 (дијамант)
боја црна; безбојна(дијамант)
Особине атома
атомска маса 12.0107 у[2]
атомски радијус 70 (67)пм
ковалентни радијус 77 пм
ван дер Валсов радијус 170 пм
електронска конфигурација [Хе]2с22п2
е- на енергетским нивоима 2, 4
оксидациони број 4, 2 (благо кисео)
Особине оксида слабо кисели
Кристална структура Хексагонална
Физичке особине
агрегатно стање чврсто
температура топљења 3773 К
температура кључања 5100 К
молска запремина 5.29 ×10-6 м³/мол
топлота испаравања 355.8 кЈ/мол
топлота топљења без података
притисак засићене паре 0 Па
брзина звука 18350 м/с[3]
Остале особине
Електронегативност 2.55 (Паулинг)
специфична топлота 710 Ј/(кг*К)
специфична проводљивост 0.061 × 106/(м·охм)
топлотна проводљивост 129 W/(м*К)
I енергија јонизације 1.086,5 кЈ/мол[4]
II енергија јонизације 2352.6 кЈ/мол[4]
III енергија јонизације 4620.5 кЈ/мол[4]
IV енергија јонизације 6222.7 кЈ/мол[4]
V енергија јонизације 37831 кЈ/мол[4]
VI енергија јонизације 47.277,0 кЈ/мол[4]
Најстабилнији изотопи

Угљеник, угљик или карбон (C, лат. царбонеум), је неметал, ИВА групе.[5] Стабилни изотопи су му: 12C и13C. Битан нестабилан изотоп је 14C (настаје од 14Н у горњим слојевима атмосфере).[6] Овај четворовалентни неметал има неколико алотропских модификација:

  • дијамант (најтврђи познати природни минерал). Хемијска формула C. Везивна структура: 4 електрона у 3-димензионим сп3-орбиталама
  • графит (једна од најмекших супстанци). Исте хемијске формуле као дијамант C. Везивна структура: 3 електрона у 2-димензионалним сп2-орбиталама и 1 електрон у п-орбитали.
  • фулерен Хемијска формула Ц60, данас има широку примену у пољопривреди.

Угљеник је заступљен у земљиној кори у количини од 0,09%.

Угљеник је био познат још у праисторији. Да је хемијски елемент први је утврдио Антоан Лавоазије. Међународни назив је изведен од латинске речи царбо, угаљ.

Угљеник је веома распрострањен у природи. Број познатих једињења угљеника је преко 10 пута већи од познатих једињења свих осталих елемената.

Цела једна грана хемије, органска хемија, се базира на једињењима која у себи садрже угљеник. Сем органских једињења велики значај имају угљен(II)оксид, угљеник(IV)оксид, угљена киселина, карбиди и карбонати.

Заступљеност

Угљик је есенцијални елемент у биосфери, те по масеном удјелу други најраспрострањенији елемент након кисика у живим организмима. Сва жива ткива су састављена из органских спојева угљика. Међутим, геолошки гледано он се не убраја у најраспрострањеније елементе. Угљик је заступљен у земљиној кори у количини од 0,087%.[7] Он се налази у неживој природи претежно у облику спојева, али и слободан у облику дијаманта и графита. Главна налазишта дијаманата налазе се у Африци (Јужноафричка Република и Конго) и Русији. Они се често могу наћи у вулканским стијенама попут кимберлита. Графит се јавља релативно ријетко у метаморфним стијенама богатим угљиком. Најзначајнија налазишта су у Индији и Кини.

Угљик се у природи најчешће може наћи у облику неорганских карбонатних стијена (око 2,8 · 1016 т). Карбонатне стијене су веома распрострањене на Земљи и понегдје формирају и цијеле планине. Једна од најпознатијих примјера планина састављених из ових стијена су Доломити у Италији. Најважнији карбонатни минерали су калциј карбонат ЦаЦО3 (са бројним модификацијама: кречњак, креда, мрамор), калцијум магнезијум карбонат ЦаЦО3 · МгЦО3 (доломит), жељезо(II) карбонат ФеЦО3 и цинк карбонат ЗнЦО3.

Познати спојеви угљика су фосилна горива угаљ, нафта и земни плин. Они нису чисти угљикови спојеви, него мјешавине многих различитих органских спојева. Они настају претварањем биљних (угаљ) и животињских (нафта и плин) остатака под великим притиском. Највећа налазишта угља налазе се у САД, Кини и Русији, а у Босни и Херцеговини већа налазишта угља се налазе у околини Бановића, Зенице, Какња, Санског Моста, Брезе, Живиница, Добоја (Станари), Угљевика, Гацка и других мјеста. Најважније резерве нафте се налазе на Арапском полуострву (Ирак, Саудијска Арабија, Кувајт), Мексичком заливу и Сјеверном мору. Нешто мање позната су налазишта чврстог метан хидрата у великим дубинама.

Угљик се налази у атмосфери у облику угљен-диоксида (угљик(IV) оксида). Он је саставни дио зрака. У зраку има просјечни удио од око 0,04%. Угљик диоксид настаје при сагоријевању спојева који садрже угљик, приликом дисања свих живих бића, вулканском активношћу и путем фотосинтезе биљака. Чак и у морској води растворено је око 0,01% ЦО2 (по масеном удјелу).

У погледу количине највећи дио угљика налази се у саставу стијена (литосфера). Сви остали облици угљика чине само око 0,1% укупне количине угљика на Земљи.

Стварање језгра атома угљика захтијева готово симултани троструки судар алфа честица (језгара хелијума) унутар средишта огромне звијезде гиганта или супергиганта, у процесу познатим под називом троструки алфа процес, као производ даљњих реакција нуклеарне фузије хелија са водоником или другом језгром хелија ствара се изотоп литијума Ли-5 и берилијума Бе-8, респективно, а оба су врло нестабилни и готово одмах се распадају назад у мања језгра.[8] Ово се дешава у условима температуре изнад 100 мегакелвина и концентрације хелија која се брзо шири и хлади што није било случај у раном свемиру, тако да не постоје докази да су се значајне количине угљика креирале током Великог праска. Умјесто тога, у унутрашњости звијезда у хоризонталној равни Х-Р дијаграма трансформирају се три језгра атома хелија у угљик помоћу овог троструког алфа процеса.[9] Да би угљик био доступан за формирање живота каквог данас знамо, овај угљик мора бити раширен у свемир као прашина након експлозије супернова, као дио материјала од којег се касније формира друга и трећа генерација звјезданих система које имају присутне планете формиране од такве прашине.[10] Сунчев систем је један звјездани систем треће генерације. Други механизам фузије којег погоне звијезде је ЦНО циклус, у којем угљик дјелује као катализатор омогућавајући одвијање реакције.

Ротацијска транзиција различитих изотопских облика угљик моноксида (напримјер 12ЦО, 13ЦО и C18О) се може открити у субмилиметарском распону таласних дужина и користи се у проучавању формирања нових звијезда у молекуларним облацима.[11]

Особине

Фазни дијаграм угљика

При нормалном притиску и температурама испод 4000 К графит је термодинамички стабилнија модификација угљика, што се види на фазном дијаграму. Због високе енергије активирања и дијамант је стабилан на собној температури, а тек на температури изнад 500 °Ц уочљиво се претвара у графит. Обрнута трансформација из графита у дијамант је могућа уз притисак од најмање 20.000 бара (2 ГПа). За довољно брзу реакцију, температура би требала бити изнад 1500 °Ц а притисак око 60.000 бара што одговара фазном дијаграму.

Угљик има највећу отпорност на високе температуре од свих познатих материјала. Не топи се при нормалном притиску, него сублимира при температури од 3915 К (3642 °Ц),[12] без претходног губљења чврстоће. Тројна тачка угљика је на 10,8 ± 0,2 МПа и 4600 ± 300 К.[13][14]

Угљик је дијамагнетичан. Пиролитички издвојен графит има високу анизотропију у магнетском сусцептибилитету (паралелно: = −85 · 10−6, водоравно: = −450 · 10−6),[15], насупрот њему дијамант је изотропан ( = −22 · 10−6).

Алотропске модификације

Главни чланци: Дијамант и Графит

Овај четворовалентни неметал има неколико алотропских модификација. Дијамант је најтврђи познати минерал, код којег атоми угљика праве сп3-хибридизацију са тетраедарским просторним распоредом. Сваки атом угљика у дијаманту је повезан с четири друга угљикова атома сигма везом, те је читав кристал једна велика молекула.

Алотропске модификације угљика: графит и дијамант

Графит (једна од најмекших супстанци) има лиснату структуру. Сваки угљиков атом је повезан с три друга угљикова атома. То значи да је присутна сп2-хибридизација и три хибрида леже у једној равни. Преостали π-електрон прави двоструку везу, те је присутна резонанција. Код графита је због тога свака од три везе нешто појачана, па је он стабилнији од дијаманта за енергију резонанције.[16] Разлике у физикалним особинама ове двије модификације су екстремне. Дијамант је један од најтврђих минерала, док је графит мехка супстанца. Дијамант је најбољи проводник топлоте, док је графит изолатор. Дијамант је изразито транспарентан, а графит непрозиран. Графит је проводник електричне струје, док је дијамант изолатор. Осим графита и дијаманта познате су још неке алотропске модификације, као нпр. фулерени.

Лонсдалеит, назван такођер и хексагонални дијамант, јесте једна веома ријетка модификација дијаманта. Име је добио по ирској кристалографињи Катхлеен Лонсдале, а пронађен је у Баррингеровом кратеру у Аризони.[17] Он настаје када се графит изложи одређеним екстремним условима, тј. веома високом притиску и температури који се дешавају напримјер при удару метеора или астероида. При томе се задржава хексагонални карактер кристалне структуре графита, али за разлику од обичног графита сваки атом угљика се веже ковалентном везом са још четири атома.[18]

Аморфни угљик

Постоји више облика елементарног угљика, под заједничким називом аморфни угљик. Рентгенском анализом је утврђено да честице аморфног угљика садрже графитну структуру, па због тога аморфни угљик није посебна алотропска модификација. Главне врсте аморфног угљика су: активни угаљ, минерални угаљ, кокс, чађ.[16]

Пентаграфен

Истраживачи на Универзитету Виргиниа Цоммонwеалтх и универзитетима у Јапану и Кини сачинили су у аугусту 2014. нову структурну варијанту угљика названу пентаграфен. Он се састоји из веома танких слојева чистог угљика који има јединствену структуру, инспирирану пентагоналном схемом која подсјећа на поплочане улицу у Каиру. Овај новооткривени материјал је динамички, термално и механички стабилан. Истраживања су показала да када се пентаграфен умота у облику ваљка, такве наноцијеви посједују полупроводничке особине, без обзира на њихову хиралност. Очекује се да ће овај материјал наћи широку примјену у наноелектроници и наномеханици.[19]

Изотопи

Циклус 14C

Угљик има два стабилна изотопа: 12C и13C. Изотоп 12C је далеко уобичајенији у природи и чини 98,9 % природног угљика, док на изотоп 13C отпада 1,1%. По дефиницији изотоп 12C је основа за јединицу атомске масе. Изотоп 13C се може детектирати у НМР спектроскопским испитивањима, јер има другачији магнетски моменат од 12C.

Осим ова два стабилна изотопа постоји још неколико нестабилних. Најпознатији нестабилни изотоп угљика је 14C који има вријеме полураспада од 5730 година. Он настаје природним распадањем 14Н у горњим слојевима атмосфере.

Органски материјал, који учествује у угљиковом циклусу у природи, има исти удио 14C у односу на стабилне изотопе као и угљик у атмосфери. Након завршетка размјене материја, напримјер при опадању лишћа са дрвета, овај однос се постепено смањује због радиоактивног распада. Мјерењем односа количина изотопа 14C и стабилних изотопа могуће је тачно процијенити старост предмета који је настао од органског материјала, што је познато као метода датирања угљиком C-14 а нашла је примјену у археологији.

Хисторија

Ренé А. Ф. де Рéаумур је 1772. показао да се жељезо преводи у челик апсорпцијом суспстанце, за коју се данас зна да је угљик.[20] Године 1772, Антоине Лавоисиер је доказао да је дијамант форма угљика, спаљивањем узорка угљика и дијаманта, при чему је доказао да не настаје вода као продукт и да и један и други ослобађају исту количину угљен-диоксида по граму. Царл Wилхелм Сцхееле је доказао да је графит, за који се мислило да је облик олова, у ствари облик угљика.[21] Године 1786, француски научници Цлауде Лоуис Бертхоллет, Гаспард Монге и C. А. Вандермонде показали су да је ова супстанца угљик.[22] Они су предложили име карбон за овај елемент (латински царбонум). Антоине Лавоисиер увео је угљик као хемијски елемент у својој књизи из 1789. године.[21]

Употреба угљеника

Графит се употребљава за производњу оловака, у стројарству као мазиво за лежајеве и кључанице, у нуклеарној индустрији за изградњу нуклеарних реактора итд. Љепши примјерци дијаманта употребљавају се за израду скупоцјеног накита, а они мање лијепи за израду алата за резање, бушење, брушење и полирање.

Хемија угљика

Најједноставнији органски спој: метан

Угљик је елемент који послије водика може градити највећи број познатих спојева међу свим елементима (водик је на првом мјесту, јер већина спојева угљика такођер садржи и водик). Посебност угљика је да може правити дуге ланце и прстенове молекула са самим собом као и са другим елементима, а у молекулама може се спајати и двоструком и троструком везом користећи π-орбитале. Приликом стварања вишеструких веза угљику преостаје и један слободан електрон, који може даље реагирати, за разлику од таквих веза код кисика и душика. То значи да се отварају могућности за даље реакције и формирање спојева. Због своје средње снажне електронегативности има изузетно добре могућности спајања било са електропозитивним као и са електронегативним елементима. У природним органским и неорганским спојевима налази се у оксидацијским стањима у цијелом распону од -IV до +IV.

Спојеви угљика се традиционално убрајају у органску хемију, уз само неколико изузетака. Ова грана хемије понекад се назива и хемија угљика. Органска хемија обухвата, због посебних способности угљика, да гради дуге молекулске ланце и ковалентне везе са другим атомима, више спојева него цијела неорганска хемија. I биохемија је такођер дио органске угљикове хемије. Међу најједноставније органске спојеве убрајају се алкани метан и етан.

Само релативно малехни број спојева угљика се традиционално убраја у неорганске спојеве, међу њима количински најважнији спојеви са кисиком:

  • карбиди; спојеви угљика типа ЕxCy, у којима је угљик електронегативнији дио молекуле. Многи метали могу градити карбиде, а који су дјелимично изузетно тврди и погодни за израду алата за резање (напримјер волфрам карбид)
  • угљен-моноксид (ЦО, угљик моноксид), врло отровни плин, који дјелује као јако редукционо средство и игра значајну улогу у индустријском топљењу метала (напримјер жељеза)
  • угљен-диоксид (ЦО2, угљик(IV) оксид) је стакленички плин који се отпушта у великим количинама сагоријевањем фосилних горива (угља, нафте и земног плина). Отпуштају га и већина живих бића у процесу дисања, а за биљке је неопходан за процес фотосинтезе. Угљик диоксид чини око 0,038% Земљине атмосфере, а процјењује се да је прије индустријске ере његова концентрација у атмосфери износила око 0,028%.
  • угљенична киселина (Х2ЦО3) је метастабилни производ састављен од воде и у води отопљеног ЦО2; средње јака киселина, али се због непрестаног преласка између угљичне киселине и отопљеног ЦО2, најчешће се обухвата заједно са угљик диоксидом.
  • Субоксиди као што су триугљик диоксид (C3О2), тетраугљик диоксид (C4О2), пентаугљик диоксид (C5О2) и анхидрид оксалне киселине (C4О6)[23].
  • Хидрогенкарбонат или бикарбонат Е+ ХЦО3−, чији је најпознатији представник натријум хидроген карбонат, шире познат и под трговачким називом сода бикарбона.
  • Карбонати Е2+ ЦО32− су двовалентне соли угљичне киселине. Два најпознатија карбоната су натриј карбонат (са тривијалним именом сода), важна сировина за производњу стакла и калцијум карбонат који се може издвојити из шкољки, оклопа пужева и слично, а гради и камене корале. Током Земљине генезе калциј карбонат који се таложио и другим процесима сакупљао од шкољки и сличних животиња те данас су од њега грађене цијеле планине. Калциј карбонат је важан грађевински материјал.
  • Спојеви угљика и сумпора, међу којима је најпознатији спој угљен-дисулфид (ЦС2), који је врло отровна текућина.
  • Спојеви угљика и душика, попут цијанида, чији је најпознатији представник калијум цијанид, врло снажни отров који блокира дисање човјека. Многи други цијаниди су такођер отровни за човјека.

Угљикови халогениди

Тетрафлуороугљик је стабилна твар која се добива као крајњи продукт флуорирања органских спојева. У лабораторију се приправља флуорирањем силицијевог карбида.

Тетраклороугљик је безбојна текућина при собној температури и атмосферским тлаком. Често се користи као отапало.

Тетрабромоугљик је тамно жута крутина на собној температури. Нетопљив је у води и другим поларним отапалима.

Тетрајодоугљик је свјето црвена крутина мириса сличног јоду. Приправља се реакцијом етил-јодида и тетраклороугљика уз алуминијев три клорид.

твар талиште врелиште стабилност
ЦФ4 '-185' '-128' стабилан
ЦЦл4 '-23' 76 умјерено стабилан
ЦБр4 93 190 споро се распада на температури врелишта
ЦИ4 171 распада се прије врелишта

Оксиди угљика

Угљиков моноксид (ЦО) настаје при изгарању угљикових спојева уз ограничени доток кисика. Индустријски се производи као генератоски плин, изгарањем кокса у генератору, или као водени плин, у смјеси са водиком, реакцијом генераторског плина с воденом паром. Угљиков моноксид је врло токсичан јер се веже с хемоглобином на сличан начин као и кисик.

Угљиков диоксид (ЦО2) је безбојни плин, без мириса. Добива се изгарањем угљика или угљикових спојева, или реакцијом киселина с карбонатима. Угљиков диоксид је инертни плин и често се користи као инертна атмосфера у случајевима гдје присутност кисика може бити штетна.

Угљен субоксид (C3О2) је плин неугодног мириса, који се формира дехидрирањем малонске киселине фосфоровим 5 оксидом у вакууму при 140 до 150 °Ц. Угљиков субоксид има линеарну молекулу: О=C=C=C=О. Стабилан је на температури врелишта душика: –78 °Ц, а на 25 °Ц полимеризира.

Анхидрид мелне киселине(C12О9)

Угљик формира и друге, нестабилне оксиде: C2О, C2О3, ЦО3.

Карбиди

Карбиди 1., 2., 12. групе, те алуминија су ионски карбиди. Структура ових карбида садрже изолирање угљикове атоме (Бе2C, Ал4C3), ацетилидне ионе (C22-) (ЦаЦ2, МгЦ2, БеЦ2, БаЦ2, ЗнЦ2, На2C2, К2C2), или C34- анион. Хидролизом ових карбида добива се метан, ацетилен или ален, овисно од којег иона је карбид састављен.

Карбиди пријелазних метала: Рани пријелазни метали (Ти, Зр, Хф, Нб, Та, Мо, W) творе карбиде с металним карактером. Ови метали, у својој структури, имају међупросторе који одговарају величини угљиковог атома. Угљик у међупросторима чини овакве карбиде изузетно стабилнима, врло високих талишта и кемијски инертним материјалима. Карбиди 7. 8. 9. и 10. скупине су нестабилнији од карбида раних пријелазних метала, отапају се у води или киселинама. Карбиди лантанида и актинида имају формулу и структуру сличну ацетилидима, али хидролизом с водом дају метан.

Ковалентни карбиди су карбиди неметала. Одликују се великом тврдоћом и лесто се користе као абразивна средства.

Видите још

Референце

  1. ↑ Арнолд Ф. Холлеман, Нилс Wиберг: Лехрбуцх дер Анорганисцхен Цхемие, 102. изд., де Груyтер, Берлин 2007, стр. 864, ИСБН 978-3-11-017770-1
  2. ↑ Мицхаел Е. Wиесер, Тyлер Б. Цоплен: Атомиц wеигхтс оф тхе елементс 2009 (ИУПАЦ Тецхницал Репорт). у: Пуре анд Апплиед Цхемистрy. 2010, стр. 1, ДОИ:10.1351/PAC-REP-10-09-14
  3. ↑ Х. Куцхлинг: Тасцхенбуцх дер Пхyсик. Фацхбуцхверлаг Леипзиг, 2007.
  4. ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 „Царбон: Пропертиес Атомиц”. Архивирано из оригинала на датум 2017-10-22. Приступљено 2015-05-03. 
  5. ↑ Хоусецрофт C. Е., Схарпе А. Г. (2008). Инорганиц Цхемистрy (3рд изд.). Прентице Халл. ИСБН 978-0-13-175553-6. 
  6. ↑ Паркес, Г.D. & Пхил, D. (1973). Мелорова модерна неорганска хемија. Београд: Научна књига. 
  7. ↑ Харрy Х. Биндер: Леxикон дер цхемисцхен Елементе, С. Хирзел Верлаг, Стуттгарт 1999, ИСБН 3-7776-0736-3.
  8. ↑ Ауди, Г, ет. ал. (1997). „Тхе Нубасе евалуатион оф нуцлеар анд децаy пропертиес”. Нуцлеар Пхyсицс А 624: 1. Архивирано из оригинала на датум 2011-09-28. Приступљено 2015-05-03.  ДОИ:10.1016/S0375-9474(97)00482-X
  9. ↑ Остлие, D.А. анд Царролл, Б.W. (2007). Ан Интродуцтион то Модерн Стеллар Астропхyсицс. Аддисон Wеслеy, Сан Францисцо.  ИСБН 0-8053-0348-0
  10. ↑ Wхиттет, D. C. Б. (2003). Дуст ин тхе Галацтиц Енвиронмент. ЦРЦ Пресс. стр. 45–46.  ИСБН 0-7503-0624-6
  11. ↑ Пикелʹнер, Соломон Борисовицх (1977). Стар форматион. Спрингер. стр. 38–. Приступљено 6.6.2011.  ИСБН 978-90-277-0796-3
  12. ↑ Давид Р. Лиде (Ед.): ЦРЦ Хандбоок оф Цхемистрy анд Пхyсицс. 90. изд. (Интернет Версион: 2010), ЦРЦ Пресс/Таyлор анд Францис, Боца Ратон, ФЛ, Пропертиес оф тхе Елементс анд Инорганиц Цомпоундс, стр. 4-8, 135
  13. ↑ Греенвилле Wхиттакер, А. (1978). „Тхе цонтроверсиал царбон солид–лиqуид–вапоур трипле поинт”. Натуре 276: 695–696.  ДОИ:10.1038/276695a0
  14. ↑ Ј.M. Зазула (1997). „Он Грапхите Трансформатионс ат Хигх Температуре анд Прессуре Индуцед бy Абсорптион оф тхе ЛХЦ Беам”. ЦЕРН. Приступљено 6.6.2009. 
  15. ↑ Симон MD, Геим АК (2000): Диамагнетиц левитатион: Флyинг фрогс анд флоатинг магнетс. Јоурнал оф Апплиед Пхyсицс 87, стр. 6200–6204 ДОИ:10.1063/1.372654
  16. ↑ 16,0 16,1 Филиповић, I., Липановић, С.: Опћа и анорганска кемија, Школска књига, 1973
  17. ↑ Лонсдалеит - еин Пхантом дер Материалwиссенсцхафт унд дер Планетенфорсцхунг?[мртав линк], Универзитет Баyреутх, медијска изјава бр. 224/2014 од 21. новембра 2014.
  18. ↑ Пéтер Нéметх, Лауренце А. Ј. Гарвие, Тосхихиро Аоки, Наталиа Дубровинскаиа, Леонид Дубровинскy, Петер Р. Бусецк, Лонсдалеите ис фаултед анд тwиннед цубиц диамонд анд доес нот еxист ас а дисцрете материал, Натуре Цоммуницатионс 5, Артицле нумбер: 5447, објављено 20. новембра 2014, ДОИ:10.1038/ncomms6447
  19. ↑ Схунхонг Зханга, Јиан Зхоуц, Qиан Wанга, Xиаосхуанг Цхенд, Yосхиyуки Каwазоеф, Пуру Јенац: Пента-грапхене: А неw царбон аллотропе, ПНАС, Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес, 2015., 2. фебруар 2015., ДОИ:10.1073/pnas.1416591112
  20. ↑ Ферцхаулт де Рéаумур, Р-А (1722). L'арт де цонвертир ле фер форгé ен ациер, ет л'арт д'адоуцир ле фер фонду, оу де фаире дес оуврагес де фер фонду аусси финис qуе ле фер форгé (Енглисх транслатион фром 1956). Парис, Цхицаго. 
  21. ↑ 21,0 21,1 Генерал Цхемистрy Онлине! Wхо дисцоверед царбон?
  22. ↑ Федерицо Гиолитти (1914): Тхе Цементатион оф Ирон анд Стеел,МцГраw-Хилл Боок Цомпанy, инц.
  23. ↑ Паоло Страззолини, Алберто Гамби, Ангело Г. Гиуманини, Хрвој Ванцик (1998). Тхе реацтион бетwеен етханедиоyл (оxалyл) дихалидес анд Аг2Ц2О4: а роуте то Стаудингер’с елусиве етханедиоиц (оxалиц) ацид анхyдриде. Ј. Цхем. Соц., Перкин Транс. 1 (16): 2553–2558 ДОИ:10.1039/a803430c

Литература

  1. Берёзкин В. И. Углерод: замкнутые наночастицы, макроструктуры, материалы. — СПб.: АРТЭГО, 2013. — 450 с. — ИСБН 978-5-91014-051-0
  2. Бухаркина Т. В. (1999). Т.В. Бухаркина, Н.Г. Дигуров. ур. Химия природных энергоносителей и углеродных материалов. М.: РХТУ им. Д.И. Менделеева. ИСБН 5-7237-0139-8. 
  3. Ола Д.А. (1990). Ола Дж., Пракаш Г.К.С., Уильямс Р.Е. и др. Перевод с англ. В.И. Минкина. ур. Химия гиперкоординированного углерода. М.: Мир. ИСБН 5-03-001451-9. 
  4. Сладков А. М., Кудрявцев Ю. П. Алмаз, графит, карбин — аллотропные формы углерода // Природа. 1969. № 5. — С.37—44.
  5. Кирк — Отхмер енцyцлопедиа, 3 ед., вол.4, Н.-Y., 1978, п. 556—709.
  6. В.І. Саранчук, В. В. Ошовський, Г. О. Власов. Хімія і фізика горючих копалин . — Донецьк: Східний видавничий дім, 2003. ?204 с.

Вањске везе

У Wикимедијиној остави има још материјала везаних за: Царбон
Потражите израз угљеник у W(ј)ечнику, слободном рјечнику.
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Ugljenik&oldid=41894961”