Украјина

Украјина Україна
Застава
Државна химна: "Шче не вмерла Украјина "
положај Украјине у Европи (зелено и тамонзелено; окупиране територије означене свјетлозелено)
Главни град		Кијев
Службени језици		украјински
Признати регионални језици		18 признатих регионалних језика
Етничке групе (2001)		77,8% Украјинци 17,3% Руси 4.9% остали/неодређени
Влада
-	предсједник	Володимир Зеленскиј од 2019.
-	премијер	Денис Шмигаљ од 2020.
-	предсједник Врховне раде	Руслан Стефанчук
Површина
-		603,628 км2
Становништво
-	Процјена за	44.291.413
Валута		украјинска гривња (УАХ)
Временска зона		Источноевропска временска зона (УТЦ+2)
-	Љети (ДСТ)	Источноевропско љетно вријеме (УТЦ+3)
Позивни број		+380
Wеб домена		.уа .укр

Украјина (украјински: Україна [укрɑˈјинɑ]  слушај), држава у источној Еуропи од цирка 44 милијуна становника (2015), самостална од 1991. године, бивша чланица СССР-а а главни град је Кијев.

Граничи са Црним морем на југу, Руском Федерацијом на истоку, Бјелорусијом на сјеверу, Пољском и Словачком на западу, Мађарском на југу, те Румуњском и Молдавијом на југозападу.

Поријекло имена државе

Подручје Украјине је такођер било познато као Рутенија, а становници као Рутени или Русини. У руској хисториографији се спомиње као „Мала Русија” (ру. Малороссия). Ово подручје су у претходним стољећима насељавали Скити и Сармати. Садашње име се тумачи на различите начине, а украјински стручњак Виталиј Скљаренко објашњава име са сљедећом интерпретацијом: „земља народа којему се припада”. Ријеч Украјина (Україна, Украина) је славенског поријекла – према край – и првотно је значила оно што данас називамо крајем, земљом, простором. Рјечју крајина се у украјинском језику означава земља односно држава, а ријеч у-крајина означава нешто што се налази у држави односно матичну земљу. Највјеројатније ријеч потјече из индоеуропског коријена *(с)креи- (одвајати, резати). Неки лингвисти сматрају да се ријеч може тумачити као „најудаљенији простор” или „погранично подручје”, док други ријеч доводе у везу са „родним крајем” или „властитом, својом земљом”. Први пута име Украјина се спомиње 1187. године у Кијевском љетопису, у коме аутор пише о смрти перејаславскога кнеза.

I плакаше за њим сви Перејаславци (…) а због њег је и Украјина много туговала.

– из Кијевској љетописа 1187.

Отада ће се назив често јављати и у другим љетописима у којима ће ријеч углавном означавати пограничне земље које су биле супротстављене државном средишту у Кијеву. Средином 16. стољећа назив се јавља и у страним изворима, тако да је у писму турског султана Сулејмана упућеном пољском краљу Сигисмунду 1564. године кориштен израз Украјина. Такођер од 16. стољећа па надаље, назив се користи искључиво у значењу земље или државе насељене Украјинцима. Име Украјина је такођер забиљежено на еуропским земљописним картама из 1650, 1666, 1720 и др. година. Кориштење тога назива у земљописима у потпуности је одговарало стању у народу, међу којим је израз био врло проширен, а о томе нам свједоче многобројне пјесме посвећене збивањима у раздобљу од 16. до 18. стољећа. Отада се име изнимно проширило упркос тенденцији руске и пољске власти које су предлагале друге називе, па чак и забрањивале кориштење имена Украјина, као што је био случај с царском Русијом у 19. стољећу.

Хисторија Украјине

Види такође: Административна подјела Украјине и Хисторија Украјине

Претхисторијско раздобље

Кукутенске керамичке посуде са Подолског горја.

Први је човјек населио простор данашње Украјине прије готово 300.000 година. Трипиљска култура (4./3. миленијум пне. тј. брончано доба), сматра се једном од најстаријих култура чији су трагови распрострањени по цијелој данашњој југозападној Украјини. Култура се назива трипиљском због насеља Трипиља гдје је 1890. откривено и истражено налазиште. Трипиљци су узгајали жито, израђивали глинено посуђе и сврдла којима су обрађивали дрво и камен. Трипиљска култура се сматра врхунцем развоја неолитичких пољодјелских и сточарских племена на тлу Европе. Око 1500. године пне. на простору данашње Украјине појавила су се номадска племена. Једно од тих племена били су Кимеријци (9./7. стољеће пне.), о којима је остао траг и у писаним изворима. О славном племену није писао само Хомер у Одисеји, већ и познати антички аутори попут Херодота, Калимаха, Страбона. Кимеријци су заузели значајни простор између Дњестра и Дона а населили су и кримски полуоток. Сматра се да су они потомци старог иранског номадског племена, генетски блиски Скитима, а управо је Скитима, иранском номадском племену из Средишње Азије, у 7. стољећу пне. успјело потиснути Кимеријце из данашњих украјинских степа. Некако су у то исто вријеме Грци почели са оснивањем првих колонија на сјеверним обалама Црног мора (Χερσόνησος, Θεοδοσία, Κερκινίτις, Νύμφαιον). Скити су утемељили моћну државу и владали тим подручјем до око 200. године пне. док их отуда није протјерало друго номадско племе – Сармати.

На размеђу 2. стољећа пне. и 3. стољећа послије Кр. кроз Украјину пролази пут германског племена Гота. Њих 375. године побјеђује азијско племе Хуни. Они су убрзо након тога створили моћну државу која се простирала између Дона и Карпата. На њеном челу је био Атила (умро 451), но након неколико пораза у сукобима са Римљанима и њиховим савезницима, држава губи моћ и распада се.

Затим се на тлу Украјине настањују Славени. Њихова прадомовина нема опћеприхваћен териториј. Прве записе о Славенима сусрећемо код римских аутора (1./2. ст. послије Кр.) Плинија Старијег, Тацита, Птоломеја, гдје се Славени називају Венедима или Венетима. Етноним тј. назив Славен се први пута сусреће код бизантских аутора. По неким изворима Славени су се већ у 4. стољећу подијелили на три велике групе: Венеди (Висла), Анти (Дњепар) и Славени или Склавини (Дунав). Већина хисторичара сматра сеобу племена Анта и Склавина почетком формирања одвојених славенских народа а самим тиме и украјинског народа. Посљедње велике сеобе народа на простору Украјине биле су оне Бугара и Мађара, но у то вријеме већ је била устоличена једна од највећих и најмоћнијих еуропских држава – Кијевска Рус.

Доба кнежевина

Сребнрна кованица кијевског кнеза Свјатополка I. Володимировича.

У 9./10. стољећу устоличена је прва источнославенска држава са средиштем у Кијеву на чијем се челу налазила династија Рјурковича – Кијевска Рус. Први спомен о тој кнежевини биљеже Бертински анали који наводе Олега, вођу скандинавског племена Варјага, који осваја Кијев 882. године и уз помоћ украјинског племена Пољани ствара га пријестолницом државе. У наредних сто година Кијевска Рус ће обухватити околна украјинска, бјелоруска и руска племена па и нека финска племена на сјевероистоку. Кијевски кнез Свјатослав покорио је славенско племе Вјатиче и развалио Хазарски канат, који је био штит номадским племенима на истоку. Володимир Велики 988. године обзнањује примање кршћанства из Бизанта. Највећи ступањ централизације државе, Кијевска ће Рус остварити за вријеме владавине Јарослава Мудрог (1019-1054). С временом долази до распадања државе на засебне кнежевине. Након навале Бату-кана између 1237. и 1241. і потпуног разарања Кијева (1240), главно средиште државности на Руси, постат ће Галицијско-волињска кнежевина (1199-1340).

Вријеме Пољско-литванске уније

У 14. стољећу значајни дио Русије (Русь), укључујући Кијев, долази под власт литванске династије Гедиміновића (па затим Јагеловића), чиме је настала литванско-руска држава под називом Велика литванска кнежевина. Пољско краљевство заузело је Галицију и подручје око града Холма (до 1387). Након Кревске уније из 1385, у Великој литванској кнежевини изразито јача пољски и католички утјецај. Кад је унија између Литве и Пољске (тзв. Лублинска унија, 1569) довела до њиховог реалног сједињења, већи дио украјинских земаља дошао је под власт Пољске, а пољско је племство стекло право на посједе у Украјини. Црква, дотада под самосталном Кијевском метрополијом, склопила је Брестску унију (1596) с католичком црквом (тзв. Унијати или Гркокатолици). С помоћу те уније католичка Пољска је жељела прекинути везе Украјине с православном Русијом. Након распада Златне Хорде поткрај 15. вијека. око Дњепра су се населили украјински Козаци (Запорошки Сич, Запорізька Січ), који су одиграли важну улогу у супротстављању турско-татарском и пољском притиску. Вријеме је то развоја књижевности на староукрајинском језику. Између 1591. и 1638. избио је низ сељачких побуна потпомаганих козацима. Године 1648. започео је ослободилачки рат украјинског народа против Пољака, који је водио хетман Богдан Хмељницки. Иако је пољској војсци нанио тешке поразе, Хмељницки је увидио да се самостална хетманска Украјина не може сама одупријети Турцима и Пољацима. Ослонац је потражио на сјеверу код руског цара Алексеја I. са којим је 1654. склопио Перејаславски споразум. На основу тог споразума тај дио Украјина се ујединио са Царском Русијом. Од тог доба источна Украјина постаје дио Русије и тако остаје – уз мање прекиде за свјетских ратова – све до краја 20. вијека.

Доба уније са царском Русијом

Одмах након уједињења, Русија је ушла у рат са Пољском који ће бити окончан тек након тринаест година са примирјем у Андрусову из 1667. и са тзв. Вјечним миром (1668). Као посљедица рата, па и грађанских ратова који су се водили унутар земље, Украјина ће се подијелити на два велика дијела која сјече ријека Дњепар. Аутономни Козачки хетманат опстат ће још неко вријеме само у Украјини источно од Дњепра под влашћу Москве. Међутим, царска Русија наставила је феудално и национално угњетавање Украјине, једнако као што су то прије ње чиниле Пољска и Угарска, о чему свједоче сељачко-козачке побуне поткрај 17. и током 18. вијека. Након неуспјелог покушаја одцјепљења земље од Русије у савезништву хетмана Мазепе са шведским краљем Карлом XII. (1708/09.) цар Петар I. смањује аутономију хетманске државе, да би након тога и сваки траг слободе укинула царица Катарина II. Велика током 1760-1780. година. Украјина је своју аутономију изгубила 1781. При првој подијели Пољске, Аустро-Угарска је добила 1772. Галицију, а 1775. Буковину, док је Русија стекла земље између Дњепра и Буга (1774) нешто касније и Крим. Послије друге подијеле Пољске 1793. и преостали пољски дио Украјине дошао је под власт рускога цара.

Народни препород

Устим Кармалиук

Тарас Шевченко

Крајем 18. стољећа долази до формирања украјинског народног покрета, испрва као културне, а од 1840, након оснутка Ћирило-методског братства, и као политичке организације. Тијеком 1810-их је у Подолији бунтовник Устим Кармалиук организирао побуне против Руског царства привлачећи широку базу подршке међу Украјинцима, Жидовима, па чак и Пољацима. Вријеме је то настанка модерне украјинске нације. Изниман утјецај у буђењу националне свијести Украјинаца дало је стваралаштво украјинског пјесника и сликара Тараса Шевченка. Због сталног притиска и репресија руске власти, средиште народног препорода сели у Краљевину Галицију која се налазила у саставу Аустријског Царства. Крајем 19. стољећа у Украјини се оснивају прве политичке странке (на пр., Кијевска хромада). Већина се тих странака бави идејом оснивања самосталне украјинске државе.

Као што је већ споменуто након посљедње подјеле Пољске, најзападнија регија Галиција припала је Аустрији, Мађари су задржали Закарпатску Украјину док је остатак територија припао Русији. Украјински писци и интелектуалци били су надахнути духом народног препорода који је бујао међу другим еуропским народима који су такођер били под јармом великих еуропских царевина, и били су одлучни у својој намјери оживљавања украјинског језика, културе, традиције и државности. Русија је наметала строге законе против уздизања украјинског језика и културе, забрањујући његово кориштење у било каквој дјелатности. Међутим, многи су Украјинци прихватили своју судбину у оквиру Русије, а неки су чак и остварили велик успјех. Многи руски писци, складатељи, сликари и архитекти из 19. стољећа били су поријеклом Украјинци. Највјеројатније, најпознатији од њих био је Николај Гогољ, један од највећих писаца руске књижевности. Украјина ће остати у саставу царске Русије све до њеног распада у марту 1917. године.

Украјина између 1917. и 1920.

Скоропадскиј и цар Wилхелм II.

Украјинска Врховна „Рада” (тадашњи украјински парламент) у новембру 1917. проглашава Украјинску Народну Републику, која се испрва налазила у саставу Русије, да би 25.1. 1918. била проглашена самосталност и одцјепљење. Први је предсједник те државе био писац V. К. Виниченко. Управо је у то вријеме настала сувремена украјинска симболика (грб и застава). Како би се одупријела бољшевицима који су владали већим дијелом земље, Централна Рада издаје документ под називом «Обраћање украјинског народа до Њемачке с молбом о оружаној помоћи». То је и био повод својеврсне њемачке окупације. Дана 29.4. 1918. под потпором Њемачке, у Украјини је изведен државни удар и на власт долази хетман П.П. Скоропадски. Украјина је поновно хетманат, а држава је њемачки протекторат. Након њемачког пораза у Првом свјетском рату, у Украјини избија народни устанак под руководством Семена Петљуре. Скоропадски одлази с власти и у децембру 1918. се проглашава Украјинска Народна Република на чијем је челу поновно Вyннyченко. Након што се распала и Аустро-Угарска (1918), у Галицији је исте године проглашена Западноукрајинска Народна Република која се у јануару 1919. уједињује с Украјинском Народном Републиком. Од фебруару 1919. сва власт Украјинске Народне Републике налази се у рукама Семена Петљуре. Како би се обранио од Црвене армије која је насртала с истока, Петљура склапа војни савез с Пољском. Међутим, након пољско-совјетског рата, већи дио земље бит ће под контролом совјетске власти на чијем територију настаје Украјинска Совјетска Социјалистичка Република. Западна Украјина припала је Пољској, Буковина и Бесарабија Румуњској, а Закарпатје је припојено Чехословачкој.

Доба Совјетске Украјине

Идеја украјинства опстала је између два рата, па чак се двадесете године 20. стољећу могу назвати и препородом украјинске културе, језика и пољопривреде. Првих година СССР-а бољшевици су потпомагали развој земље дајући сељацима својеврсне повластице. Такво стање неће дуго потрајати.

Како би задовољио државне потребе у повећаној потражњи хране и како би намакнуо средства за индустријализацију земље, Стаљин је кренуо у реализацију своје идеје о колективизацији пољопривреде, која је понајприје погодила Украјину коју се често називало „житницом СССР-а”.

Године 1929, сељацима се одузима земља и стока. Настају колективне фарме – колхози . У конфисцирању имовине, држава је користила регуларне јединице полиције, као и постројбе тајне полиције.

Многи су се одупирали таковој одлуци Владе и започела је очајничка борба сељаштва против совјетске власти. Неки су радије заклали своју стоку, него ли је предали у колхоз. Богатије сељаке називали су „кулацима” и били су проглашавани непријатељима државе. На десетке тисућа сељака је било стријељано или послано на неки од многобројних радних логора на Далеком Истоку.

Присилна колективизација имала је катастрофалан учинак на пољопривреду. Успркос томе, совјетска је Влада на челу са Стаљином повећала украјински дио обавезног приноса жита за чак 44%, добро знајући да је то немогуће извести и провести у дјело. Совјетски закон налагао је да се жито из колхоза не може дијелити међу сељацима све док се не напуни државна квота коју је одредила Влада. Власт је постављала тако недостижне квоте, да је гладовање постало свеприсутна појава. Најмање је 5 милијуна људи насмрт изгладњено у трагедији коју Украјинци називају гладомор, иако неки стручњаци наводе и двоструко више жртава.

Совјетски Савез је затајивао догађаје везане уз гладовање, а тек се у осамдесетим годинама прошлог стољећа признало да је било неких потешкоћа због диверзија од стране кулака и изнимно лоших временских прилика. Данас је гладомор прихваћен и признат као стваран догађај. Неки повјесничари сматрају да се глад 1932/33. није могла избјећи и да је била изравна посљедица Стаљинове колективизације и индустријализације земље, док други остају при својој тези да до глади није смјело доћи и да је то био смишљени чин и геноцид над украјинским народом.

Након што су 1939. године Њемачка и СССР подијелили Пољску, у састав Совјетске Украјине улазе западна подручја која су дотада била под влашћу Пољске, а годину дана касније и Буковина и данашњи украјински дио Бесарабије. На самом почетку Другог свјетског рата, украјински националисти (в. С. Бандера, ОУН) су сурађивали с нацистичком Њемачком, надајући се њеној помоћи у обнављању државности као што је био случај с Хрватском и Словачком које су биле засебне републике под контролом Трећег Реицха. Но, њемачки терор који ће владати Украјином од 1941, распршио је те алузије. Године 1942. створена је УПА – Украјинска побуњеничка армија, која ће ратовати и против Њемачке и против СССР-а (и то против Совјета до 1950-их). Други дио Украјинаца борио се против нацизма у редовима Црвене армије и партизанског покрета.

Након што су Нацисти завладали Украјином, задржали су совјетски тип колективних фарми, суставно су вршили геноцид над жидовским становништвом а преостало становништво (углавном Украјинце) депортирали су на присилни рад у Њемачку. Украјинци су чинили значајни дио Црвене армије и њеног водства, а како би се одупријели нацистичкој Њемачкој били су активни и као чланови покрета отпора.

Цјелокупан зброј свих жртава тијеком рата и њемачке окупације у Украјини процјењује се на 7 милијуна, укључујући и преко милијун страдалих Жидова који су били убијени од стране посебне њемачке СС јединица (Еинсатзгруппен) и њихових украјинских савезника. Велика већина била је жртва звјерстава, присилног рада и покоља цијелих села као освета на нападе на нацистичке снаге. Од 11 милијуна совјетских снага, колико се процјењује да је погинуло у сукобу с Нацистима, приближно четвртина (2.7 милијуна) жртава су били Украјинци или су били украјинских коријена. Поврх тога, Украјина је видјела неке од највећих ратних битака, опсаду Кијева (који ће послије добити титулу „Град херој”) гдје је заробљено преко 660.000 совјетских снага, жестоку обрану Одесе, до побједничког јуриша преко Дњепра.

Године 1945. СССР потписује с Чехословачком споразум о укључењу Закарпата у Совјетску Украјину у оквиру које је 1946. основана Закарпатска област са средиштем у Ужгороду.

У наредним десетљећима Украјина не само да је достигла пријератни ступањ индустрије и производње, него је постала главна ударна снага међу свим републикама Совјетског Савеза. Многи су комунистички вође попут Никите Хрушчова и Леонида Брежњева били родом из Украјине. Поновно је настало повољно вријеме за развијање руско-украјинских културних и иних веза. Многи су спорташи, знанственици, писци и пјесници долазили из Украјине. Године 1954. како би обиљежили 300. годишњицу како је украјински хетман Богдан Хмељницки ујединио Украјину с Русијом, Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република одрекла се Крима, који је припојен Совјетској Украјини.

Недалеко украјинског града Припјат, на мјесту Чернобилске нуклеарне електране, 26.4. 1986. дошло је до експлозије. Онечишћен је велики дио сјеверне Украјине и велико подручје у сусједној Бјелорусији. Тај догађај као и друга збивања само су још додатно потакнули независни покрет РУХ(покрет) који се залагао за слом Совјетског Савеза у другој половици осамдесетих.

Украјина је прогласила своју независност 24. 8. 1991. слиједећи примјер и осталих совјетских република. Једна је од оснивача Заједнице Независних Држава (ЗНД). Дана 1. 12. 1991. украјински су гласачи на референдуму надмоћно изабрали самосталну и независну Украјину, и службено су на тај начин изашли из Совјетског Савеза. СССР ће формално престати постојати 25. 12. 1991., а тим чином украјинска ће независност бити и службено призната од стране међународне заједнице.

Самостална Украјина

На челу самосталне Украјине у раздобљу од 1992. до 2004. налазит ће се прво предсједник Леонид Кравчук, којег ће потом замијенити Леонид Кучма.

Леонид Кучма 2004. објављује како се више неће кандидирати на мјесто предсједника. У новој кампањи за предсједника Украјине, појавила су се два главна кандидата. Проруски оријентиран Виктор Јанукович, тадашњи премијер Владе, којег подржавају и дотадашњи предсједник Кучма и Русија, и његов главни опонент Виктор Јушченко, који Украјину жели окренути Западу и покушати одвести у Еуропску Унију. У завршној изборној утрци, Јанукович службено односи тијесну побједу, но Јушченко и његове присталице не признају резултате избора, сумњајући у њихову вјеродостојност. У земљи избија политичка криза. Опорба организира масовне уличне просвједе у Кијеву и другим већим градовима. Револуција ће ући у повијест под називом Наранчаста револуција, због заштитне боје опорбеног предсједничког кандидата Јушченка. Убрзо Врховни суд Украјине резултате избора проглашава неваљанима. У поновљеним изборима побједу односи садашњи предсједник Виктор Јушченко. Пет дана након објаве резултата Виктор Јанукович даје оставку и 5.1. 2005. распушта се Влада.

Међутим, унутар побједничког покрета настају размимоилажења, тако да на изборима у марту 2006. побјеђује Јанукович, којег је након вишесмјесечне политичке кризе Јушченко био присиљен у аугусту именовати новим премијером. На изванредним изборима 2007. године је, међутим, побиједио блок окупљен око прозападне политичарке Јулије Тимошенко. Године 2008. у Украјини долази до тешке економске кризе, послије које су се бирачи поновно окренули фило-руском кандидату Јануковичу који је 2010. године побиједио на предсједничким изборима. Тијеком новог предсједничког мандата (2010–2014), Јанукович и његова Странка региона били су оптужени за покушај стварања „контролиране демокрације” у Украјини, за централизацију одлучних процеса и за покушај уништења главне опорбене странке „Блок Јулије Тимошенко”. Затим, године 2011. Тимошенко је казнена након судске истраге због малверзације јавних средстава, јер је потписала уговор са руском твртком Газпром о испоруци земног гаса. Исте године је притворена, јер је више пута прекршила налоге тужитеља да не напушта Кијев.

У новембру 2013. Јанукович није потписао Споразум о придруживању Украјине Еуропској унији и мјесто тога наставио је с ближим везама са Путиновом Русијом. Након објаве да ће Украјина одустати од процеса придруживања Европској унији, настали су масовни просвједи на улицама Кијева (Евромајдан), што је довело до тзв. „Револуције достојанства” (18–23 фебруар 2014). Просвједници су поставили кампове на кијевском „Тргу неовисности”, а у зими између 2013. и 2014. су почели преузимати разне владине зграде, прво у Кијеву, а касније у западној Украјини. Борбе између просвједника и полиције довеле до око 80 смртних случајева у фебруару 2014. Сукоби су постајали све насилнији, а кулминирали су у фебруару 2014. насилним смјењивањем Јануковича и формирањем нове прозападне владе на челу са премијером Арсенијем Јацењуком. Недуго потом је на Криму дошло до руске анексије а у Доњецкој и Луганској области до појаве про-руског сепаратистичког покрета кога је нова украјинска власт кренула угушити војном силом те је тако дошло до оружаног сукоба који и данас траје.

Административна подјела Украјине

Види такође: Административна подјела Украјине и Области у Украјини

Административна карта Украјине.

Украјина је подијељена на 24 административне јединице које се називају областима, једну аутономну републику и два града с посебним статусом. Области се дијеле на мање јединице које се називају рајонима.

Већина се украјинских области назива према обласном средишту (нпр. Лавовска област). Уз то, још се традиционално на коријен ријечи обласног средишта додаје суфикс –шчин- и на тај начин су настали традиционални називи попут Одешчина, Кијевшчина (усп. хрв. Лабинштина).

Изнимка тог правила су Волињска и Закарпатска област са средиштима у Луцку и Ужгороду. Кијев као главни град је административно засебна јединица која је уједно и средиште истоимене области. Уз њега, још је Севастопољ град с посебним статусом. Обласно средиште је најчешће највећи и најразвијенији град у регији.

Аутономна Република Крим

Аутономна Република Крим (укр. Автономна Республіка Крим), некада се називала Кримска област Украјинске ССР, земљописно је смјештена на кримском полуотоку на југу Украјине. Главни град АР Крим је Симферопољ.

Попис украјинских области

Област (хрватски)	Област (украјински)	Традиционални назив	Обласно средиште
Черкашка област	Черкаська область Черкас'ка област'	Черкащина Черкашчyна	Черкаси, (Черкасy)/ Черкаси
Чернигивска област	Чернігівська область Чернигивс'ка област'	Чернігівщина Чернигившчyна	Чернігів, Чернигив
Чернивачка област	Черніветська область Черниветс'ка област'	Чернівеччина Чернивеччyна	Чернівці, Чернивци
Дњипропетровска област	Дніпропетровська область Днипропетровс'ка област'	Дніпропетровщина Днипропетровшчyна	Дніпропетровськ (Днипропетровс'к)/ Дњипропетровск
Донечка област	Донецька область Донетс'ка област'	Донеччина Донеччyна	Донецьк, (Донец'к)/ Донецк
Ивано-Франкивска област	Івано-Франківська область Ивано-Франкивс'ка област'	Івано-Франківщина Ивано-Франкившчyна	Івано-Франківськ, (Ивано-Франкивс'к) / Ивано-Франкивск
Харковска област	Харківська область Харкивс'ка област'	Харківщина Харкившчyна, или Слобожанщина Слобожаншчyна	Харків, Харков
Херсонска област	Херсонська область Херсонс'ка област'	Херсонщина Херсоншчyна	Херсон, Херсон
Хмељничка област	Хмельнитська область Хмел'нyтс'ка област'	Хмельниччина Хмел'нyччyна	Хмельницький, (Хмел'нyц'кyј)/ Хмељницки
Кијевска област	Київська область Кyјивс'ка област'	Київщина Кyјившчyна	Київ, (Кyјив)/ Кијев
Кировоградска област	Кіровоградська область Кировоградс'ка област'	Кіровоградщина Кировоградшчyна	Кіровоград, Кировоград
Луганска област	Луганська область Луганс'ка област'	Луганщина Луганшчyна	Луганськ, (Луганс'к) / Луганск
Лавовска област	Львівська область L'вивс'ка област'	Львівщина L'вившчyна	Львів, (L'вив) / Лавов
Миколајивска област	Миколаївська область Мyколаивс'ка област'	Миколаївщина Мyколајившчyна	Миколаїв, (Мyколајив) / Миколајив
Одешка област	Одеська область Одес'ка област'	Одещина Одешчyна	Одеса, Одеса
Полтавска област	Полтавська область Полтавс'ка област'	Полтавщина Полтавшчyна	Полтава, Полтава
Ривањска област	Рівненська область Ривненс'ка област'	Рівненщина Ривненшчyна	Рівне, Ривне
Сумска област	Сумська область Сумс'ка област'	Сумщина Сумшчyна	Суми, (Сумy) / Суми
Тернопиљска област	Тернопільська область Тернопил'с'ка област'	Тернопільщина Тернопил'шчyна	Тернопіль, (Тернопил') / Тернопиљ
Виничка област	Віннитська область Виннyтс'ка област'	Вінниччина Виннyччyна	Вінниця, (Виннyцја) / Виницја
Волињска област	Волинська область Волyнс'ка област'	Волинь Волyн'	Луцьк, (Луц'к)/ Луцк
Закарпатска област	Закарпатська область Закарпатс'ка област'	Закарпаття Закарпаттја	Ужгород, Ужгород
Запоришка област	Запорізька область Запориз'ка област'	Запоріжчина Запорижчyна	Запоріжжя, (Запорижжја)/ Запорижја
Житомирска област	Житомирська область Жyтомyрс'ка област'	Житомирщина Жyтомyршчyна	Житомир, (Жyтомyр)/ Житомир

Језик

Службени језик Републике Украјине је украјински језик.

Знање руског језика изнимно важно како на културном тако и на економском плану. Украјински говори око 55% док руски око 45% становништва (око 67.5% становника сматра украјински својим материњим језиком, док руски сматра 29.6% становника, према попису из 2001.) Књижевни украјински се говори у западној Украјини, понајприје у Лавову. Руски превладава у источној Украјини и у великим градовима (укључујући Кијев), док је суржик (мјешавина украјинског и руског, карактеристичан по кориштењу украјинске граматике и фонетике и руског вокабулара) распрострањен по руралним подручјима и мањим градовима. Источна Украјина је под снажним руским утјецајем и тамо с високим постотком превладава руски језик. На Криму, украјински језик је у потпуности одсутан, унаточ силним покушајима његова увођења као једино допуштеног језика у администрацији, медијима и рекламирању.

Број ученика који се школују на руском језику, знатно је пао у посљедњих 10 година (с 41% на 9%). Ипак, многе су украјинске градске школе де фацто рускојезичне, особито на истоку и југу земље. Руски језик и надаље остаје језиком међународног споразумијевања за велик број Украјинаца и језик који је разумљив широм Украјине.

Други регионални језици које Република Украјина признаје по закону: арменски, бјелоруски, бугарски, кримскотатарски, гагушки, њемачки, грчки, мађарски, караимски, кримчачки, молдавски, пољски, ромски, румуњски, руски, русински, словачки, јидиш.

Демографски подаци

Етнички Украјинци сачињавају око 77,8% свеукупног становништва Украјине. Од националних мањина најбројнији су Руси 17,3% иза којих слиједе Русини (у Закарпатској области) око 0,9%. Важно је напоменути да службена украјинска власт не признаје Русине као посебан народ, већ као дио украјинског етноса, а њихов русински језик, украјинским дијалектом. У Хрватској и Србији, Русини (в. Панонски Русини) су признати као национална мањина. Од осталих мањина присутни су Румуњи и Молдавци (0,8%), Бјелоруси (0,6%), Кримски Татари (0,5%), Бугари (0,4%), Мађари, Пољаци (0,4%) и Жидови (0,3%).

Градови

Стари дио Кривог Рога.

Већи градови Украјине:

• Кијев – око 2.611.000 становника;
• Харков – око 1.471.000 становника;
• Дњепар – око 1.065.000 становника;
• Одеса – око 1.029.000 становника;
• Доњецк – око 1.016.000 становника;
• Запорожје – око 815.000 становника;
• Лавов – око 732.818 становника;
• Кривиј Рих – око 669.000 становника;
• Миколајив – око 514.136 становника;

Културна баштина

Национални парк Сyневyр

Споменици Светске баштине (УНЕСЦО) у Украјини:

• У Кијеву: Катедрала Св. Софије и сродне самостанске грађевине, Кијево-печерска лавра (1990);
• Стари град у Лавову (1998);
• Струвеов геодетски лук (2005);
• Исконске букове шуме Карпата (2007);
• Резиденција Буковских и Далматинских митропола (2011);
• Древни град Херсонесус (2013);
• Дрвене цркве пољских и украјинских Карпата (2013);
• Повијесно средиште Одесе (2023).

Спољне везе

• Званичне странице
  • Председник Украјине — Званична страница
  • Парламент Украјине — Званична страница
  • Портал Владе Украјине — Званична страница
  • Архива Украјине Архивирано 2006-07-09 на Wаyбацк Мацхине-у
• Остале везе
  • Историја циркулације новца у Украјини. Бриеф хисторy оф монеy цирцулатион ин Украине (Одесса Нумисматицс Мусеум)
  • Прва украјинска валута. Одесса Нумисматицс Мусеум

Библиографија

• (en) Еванс, Андреw (2007). Украине. Тхе Брадт Травел Гуиде. Цхалфонт Ст Петер (УК): Брадт Травел Гуидес. стр. 440. ИСБН 9781841621814. 
• (uk) „Устав Украјине (Конституція України)”. Верховна Рада. 1996. Приступљено 22. 02. 2023. 

Украјина на Wикимедијиној остави

Много више на : Украине - информације на страници Wикивоyаге