Вода

Вода у три стања: течно, чврсто (лед), и гас (невидљива водена пара у ваздују). Облаци су акумлиране водене капљице, кондензоване из паром засићеног ваздуха.

Видео који демонстрира стања воде присутна у домаћињству.

Вода за пиће

Вода је провидна течност која формира реке, језера, океане и кишу. Она је главни састојак флуида живих бића. Као хемијско једињење, молекул воде садржи један атом кисеоника и два атома водоника, који су повезани ковалентним везама. Вода је течност на стандардној амбијентној температури и притиску, мада се на Земљи често јавља заједно са својим чврстим стањем, ледом; и у гасовитим стању, пари (водена пара). Она се такође јавља у облику снега, магле, росе и облака.

Вода покрива 71% Земљине површине. Она је витална за све познате форме живота. На земљи, 96,5% планетарне воде је у морима и океанима, 1,7% је подземна вода, 1,7% је у глечерима и леденим капама Антарктика и Гринланда, и мала фракција је у другим воденим телима, и 0,001% у ваздуху као пара, облаци (формирани од леда и течне воде суспендоване у ваздуху), и преципитацији. Само 2,5% Земаљске воде је слатка вода, и 98,8% те воде је у леду (изузев леда у облацима) и подземној води. Мање од 0,3% све слатке воде је у рекама, језерима, и атмосфери, и још мања количина Земљине слатке воде (0,003%) је садржана у биолошким телима и индустријским производима.

Вода се на Земљи константно креће кроз хидролошки циклус евапорације и транспирације (евапотранспирација), кондензације, преципитације, и отицања, обично досежући море. Евапорација и транспирација доприносе преципитацији на земљишту. Вода која се користи у производњи добара или услуга је позната као виртуална вода.

Безбедна вода за пиће је есенцијална за људе и друге животне форме, мада она не пружа калорије или органске нутријенте. Доступ безбедној води за пиће је побољшан током задњих декада у скоро свим деловима света, мада апроксимативно једна милијарда људи још увек нема присутуп безбедној питкој води и око 2,5 милијарде немају адекватну санитацију. Постоји јасна корелација између доступа безбедне воде и бруто домаћег производа по глави становника. Међутим, поједини посматраћи су проценили да ће до 2025. више од половине светског становништва бити угрошено недовољним приступом безбедној води. Извештај из новембра 2009. сугестира да ће до 2030. у појединим регионима света који су у развоју потражња за водом премашити понуду за 50%. Вода игра важну улогу у светској економији, пошто она функционише као растварач за широк спектар хемијских супстанци и олакшава индустријско хлађење и транспорт. Апроксимативно 70% слатке воде коју људи користе се троши на пољопривреду.

Хемијска својства

Схематски приказ молекуле воде

Модел водоничних веза (1) између молекула воде.

Импакт водених капљица узрокује одбојни млаз навише окружен кружним капиларним таласима.

Снежне пахуљице, слику је направио Wилсон Бентлеy, 1902.

Капљице росе пријањају на пауковој мрежи.

Капиларно дејство воде упоређено са живом.

• Поларност је неравномјерна раздиоба набоја унутар молекуле. Узрокована је одјељивањем набоја услијед неравномјерне расподјеле електрона у молекули. Атом кисика на челу молекуле је електронегативан (тежи привлачењу електрона), па један крај молекуле има парцијално негативан набој, а други крај молекуле, око водикових атома, парцијално позитиван набој. То узрокује асиметричност молекуле воде - два атома водика су под кутом од 104.5° везана за атомом кисика. Поларност увелике одређује остала својства воде.
• Кохезија је својство молекуле воде да успоставља водикове везе с блиским молекулама. Водикова веза настаје међусобним привлачењем и спонтаним усмјеравањем молекула тако да се електронегативни атом кисика једне придружује елетропозитивним атомима водика других молекула воде. Водикове везе међу сусједним молекулама непрестано пуцају и поновно се обликују (типична веза има животни вијек од неколико микросекунда), а свака молекула воде је у текућем стању повезана с око 3½ сусједних молекула што резултира стварањем велике тродимензионалне мреже која је у чврстом стању леда јако правилна. Кохезивност увјетује: велику површинску напетост воде, капиларност, високу точку врелишта, специфичну топлину и топлину испаравања.
• Специфична топлина је количина топлине коју грам неке твари прими да би му се температура подигла за 1° C (за воду износи 1.0 цал/г). Њен је високи износ код воде проузрокован ширењем водикових веза. Енергија, која код других текућина повећава гибање међу молекулама отапала (подиже температуру), се код воде користи за разбијање водикових веза међу сусједним молекулама. Водене отопине су тако, захваљујући водиковим везама, изузете од великих промјена у температури.
• Топлина испаравања је количина енергије потребна да се један грам текућине претвори у пару. Ова вриједност је висока код воде јер се тијеком процеса морају разбити водикове везе. Ово својство воду чини изврсним расхлађивачем.

Молекул Х₂О

Вода је течност без мириса и укуса која је присутна скоро свуда: у океанима, морима, рекама, језерима, гасовита у облацима, замрзнута у глечерима или у великим подземним базенима испод кречњачких стена.Воду непрестано користи живи свет који без ње не може да живи. Људско тело чини 72 одсто воде, при чему оно стално уноси и избацује нове количине. Вода је пресудна за Метаболизам у организму, пошто омогућује варење и касније растварање хране у ћелијама, али и чишћење ћелија од отпада. Сматра се да би сваког дана у тело требало унети око осам чаша воде, али то није научно поткрепљено пошто многи људи пију знатно мање воде. Како би задовољила своје огромне потребе за водом, људска цивилизација воду црпе испод земље, из река, или из мора, а потом је водоводима доводи у градове, до станова и чесми. Сва вода, хемијски посматрана сачињена је од истог молекула Х₂О. Ово нам говори да је вода састављена од два атома водоника (Х) и једног атома кисеоника (О). Електричне карактеристике и просторни изглед овог молекула су заиста специфичне, па одређују многе од добро познатих својстава воде.

Агрегатна стања

У зависности од температуре и притиска, растојања између молекула воде су мања или већа, а везе међу њима јаче или слабије па се вода јавља у више стања: чврсто, течно и гасовито. Прелазак воде из једног агрегатног стања у друго постиже се повећањем или смањењем температуре. Вода прелази у гасовито агрегатно стање загрејавањем до температуре од 100°Ц. У гасовитом агрегатном стању молекули воде су довољно међусобно удаљени да се могу хаотично кретати без много сударања. Прелазак воде из течног у гасовито агрегатно стање се назива испаравање. У течном агрегатном стању молекули воде су више приближени и они попримају облик суда у коме се налазе. Чврсто агрегатно стање се постиже хлађењем до температуре од 0°Ц. У чврстом агрегатном стању молекули воде скоро да се и не помјерају и граде чврсту кристалну решетку. За разлику од течног и гасовитог стања, чврсто стање не мора да поприма облик суда у коме се налази, већ је у облику кристала. Мање је познато да да вода делимично испарава и на нижим температурама од 100°Ц, али не у великим количинама. Ово испаравање омогућује да вода непрестано кружи у природи, из земље ка облацима, па потом назад у виду кише и других падавина. Снег је такође вода, пошто је свака пахуља кристал леда малих димензија. Прелазак воде из чврстог у гасовито стање назива се Сублимација.

Аномалија воде

Аномалија воде је веома важна за живот свих водених створења. То је у ствари својство да вода која је хладнија од 4°Ц увијек буде изнад воде од 4°Ц. Лед има мању густину од воде у течном стању па зато плива по површини. Вода је најгушћа на температури од 4°Ц, тако да ће се у замрзнутим рекама сва вода хладнија од 4°Ц попети ка површини. Аномалија воде омогућава да се ријеке и језера никад не замрзавају до дна, тако да жива бића у рекама презимљавају у топлој води. Због геометрије свог молекула, вода има низ специфичних својстава, као што је површински напон-карактеристика да на својој површини вода формира опну, што омогућује да се вода увек држи на окупу и између осталог, постепено формира водене капи. Вода је врло ретко чиста, без додатака и примеса. Вода у којој има само Х₂О молекула, назива се дестилована и добија се само у индустријама и лабораторијама, процесим хемијске дестилације.

Проводник

Вода се сматра добрим проводником електричне струје. То и није сасвим тачно, пошто чиста вода, Х₂О, обично не проводи струју. Струја кроз воду протиче захваљујући раствореним минералима. Вода која садржи изузетно велики удео минерала, назива се минерална вода. У њој се налазе поједина једињења која су корисна за организам. Мехурићи који се налазе у флашираним водама су најчешће индустријски додатак додат ради дужег трајања и бољег укуса (додат је гас угљен-диоксид ЦО₂ који се додаје у сва газирана пића). За разлику од слатких, у морској води је растворено много минерала натријум-хлорида НаЦл (кухињска со). Вода је такође и одличан растварач и то јој омогућава вишеструку употребу. Када је вода топлија растварање је брже.

Тврда вода

Вода може бити тврда и мека. То је зато што се у свакој води налази растворено на стотине минерала и других једињења. Количине ових једињења су знатно мале, али су веома значајне за живи свет. Када је у води садржај минерала и једињења висок, за воду се каже да је тврда, а када је садржај низак за воду се каже да је мека.

Бројке

Због значаја за опстанак људи, вода има и значајно мјесто у култури. Већина светских религија води придаје симболични значај средстава за прочишћење како од матерјалних, тако и од духовних прљавштина. У Библији се вода спомиње 442 пута. У политеистичким религијама, код старих Грка и Римљана, сваки извор воде је имао свога бога заштитника. Грчки филозоф Емпедокле је воду сматрао за један од четири елемента, уз ваздух, ватру и земљу, верујући да је читев свет сачињен од њих. Вода обично симболизује равнодушност. Неправилна експлоатација и загађивање, угрозило је светске залихе воде. Према подацима УНЕСЦО-а, у наредних 20 година резерве пијаће воде ће се смањити за 30 одсто. Сматра се да чак 40 одсто светске популације већ сада нема довољно воде за своје дневне потребе. Према подацима организације WатерАид сваких 15 секунди једно дете умре од обољења изазваног мањком воде.

Врсте природних вода

Вода се у природи не појављује у хемијски чистом облику, јер на свом путу долази у додир, раствара и прима различите материје. Од количине и врсте ових састојака зависе карактеристике воде. Према својој природи, вода се дели на атмосферску, површинску и подземну.

• Атмосферска вода настаје од падавина као што су киша, снег и лед. Она садржи растворене гасове са којима долази у додир, попут кисеоника и угљен-диоксида. Од чврстих материја садржи нешто прашине и чађи, а у близини мора и нешто соли.
• Површинска вода је она која или лежи на површини тла. Ова вода настаје од атмосферске воде, која директно пада на Земљину површину или оне која се слива у њу са површине тла.
• Подземна вода се налази испод површинске земље. Настаје продирањем падавина од површинских водених токова ка тзв. водонепропусним слојевима (унутар Земљине површине) који се састоје од стена са малом ефективном порозношћу. Ова вода спада у ред чистијих, па се због таквих одлика веома често користи за пиће.

Особине и распрострањеност

Вода је најраспрострањенија капљевина (текућина) на Земљи (обујма ~1500 x 109 км³) и најважније (поларно) отапало које отапа капљевине, плинове и многобројне крутине. Вода због поларности посједује изврстан капацитет да отапа различите врсте твари. Молекула воде (Х₂О) састоји се од двају атома водика и атома кисика.

Вода је битан састојак живих организама (масени удио воде до 90%) и нужна је за живот свих живих организама. Знанственици тврде да се жива бића највећим дијелом састоје од воде и да она чини три четвртине (више од двије трећине) укупне површине Земље. На снимкама Земље из Свемира може се уочити да је велик дио Земљине површине покривен водом, око 70%.

Под утјецајем Сунчева зрачења површинска вода непрекидно се испарује у атмосферу (тзв. кружење воде у природи), гдје се кондензира (стварајући кишне или сњежне облаке у атмосфери) и у облику оборина (киша, снијег, туча, роса, иње и магла) враћа на Земљу, преносећи тако велике масе воде на континенте, и то зовемо глобални хидролошки циклус, па у многоме утјече на климу.

У тропосфери вода чини 80% стакленичких плинова и проузрочује задржавање топлине, те пораст глобалне температуре.

Најједноставнија подјела воде јест подјела на слатке (~4% на Земљи) и слане. Већина је вода на Земљи слана (мора, оцеани). Добро је позната и подјела воде на текућице ријеке и стајаћице (нпр. језера, баре, мочваре). Ледењаци пак заузимају посебно мјесто гдје је вода у крутоме облику.

Распрострањеност воде (волумни удјел)

морска вода	96,652%
поларни лед и ледењаци	1,702%
подземна вода	1,631%
површинска вода (језера и ријеке)	0,013%
вода у тлу	0,001%
вода у атмосфери	0,001%

При атмосферском тлаку и температури између 0°Ц (273К, када се леди) и 100°Ц (373К, када врије) чиста (дестилирана) вода безбојна је текућина (капљевина) без мириса и окуса. Вода показује Амфотерност*амфотермно обиљежје.

Најзначајније својство по којем се вода истиче јест да је њена густоћа у чврстом стању мања од густоће у текућем стању. Густоћа воде највећа је на 3,98°Ц (тзв. аномалија воде) па је лед мање густоће од текуће воде и на њој плива, а његов волумен већи је за 9% од волумена једнаке масе текуће воде.
Јединствена физикална и кемијска својства воде посљедица су кемијске и просторне грађе њезиних молекула. Водикови су атоми у молекули воде везани ковалентном везом с електронегативнијим кисиковим атомом, што узрокује асиметрични распоред електрона и диполна својства молекуле. Због значајне разлике у електронегативности водикова и кисикова атома, због двају слободних, неподијељених електронских парова на кисикову атому, те чињенице да двије ковалентне везе између кисикова и водикових атома затварају кут од 104,5°Ц, молекула воде размјерно је јаки дипол. Због тога молекуле воде и у текућем и у чврстом стању граде накупине молекула, међусобно повезане водиковим везама. У текућој су води те накупине нестабилне и насумичне, а у леду оне творе правилну тетраедарску структуру (творевину), при чем тетраедри граде хексагонске канале (веће псеудокристалне накупине).

Таљењем леда, његова се тетраедарска структура урушава, па се број молекула воде по јединици волумена смањује. Од 0°Ц до 3,98°Ц превлада процес урушавања тетраедарске структуре и густоћа воде расте (аномалија воде). Изнад 3,98°Ц превладава процес удаљавања молекула, тј. густоћа се воде даљњим порастом температуре смањује, као што је то у већини осталих твари. Природне се воде смрзавају од површине према унутрашњости, а лед на површини топлински је изолатор који успорава даљње смрзавање и штити живе организме у води.
То да је лед лакши од воде па плива на површини има изнимно значење за живот организама зими (површина је воде залеђена, а у унутрашњости је температура довољно висока за одређивање живота).

Због водикових веза између молекула, ледиште и врелиште воде знатно су виши од ледишта и врелишта неких сличних водикових спојева који немају водикове везе, као што су амонијак (НХ₃) и сумпороводик (Х₂С). Без водикових веза врелиште воде при атмосферском тлаку био би -75°Ц. Захваљујући водиковим везама, вода је великога специфичног топлинског капацитета (4185 Јкг^-1К^-1) и специфична топлина испаривања (3,33 x 105 Јкг-1) и таљења леда (2,26 x 106 Јкг^-1), а то значи да се пријелазом водене паре у текућу воду, односно текуће воде у лед, ослобађа знатна енергија, што нпр. омогућује топлокрвним организмима одржавање температуре у потребним, уским границама (терморегулација). Вискозност воде се повећава снижавањем температуре. Како је маса површинске воде на Земљи голема, уз мале промјене температуре, језера и мора, могу иза атмосфере примити и поновно у атмосферу отпустити велике количине топлине, што је узроком да на површини Земље нема наглих и великих промјена температуре као на Мјесецу или Меркуру.
Такођер, водена пара у атмосфери дјеломично апсорбира микровално и инфрацрвено зрачење тла и тако ублажава колебање температуре. Полагано загријавање и хлађење мора разлогом су блаже климе у приморским крајевима.

I молекуле многих других спојева могу стварати међумолекулске водикове везе, но разлика између Х₂О и осталих поларних молекула, као што се НХ₃ или ХФ, јест у томе да кисиков атом из воде може стварати двије водикове везе (има два слободна електронска пара усмјерена према врховима тетраедра. Једноставан и врло практичан ВСЕПР приступ геометрији молекула; структура воде јест под кутом, но стереокемијски је тетраедарске геометрије, иако не потпуно правилне попут ЦХ₄. На тај начин молекуле воде имају могућност да израде бесконачну тродимензионалну мрежу (структуру) у којима је кисиков атом у приближно тетраедарском окружењу с четирима водиковим атомима; два су везана ковалентном везом, а два водиковом. НХ₃ и ХФ стварају ланце или прстене, али не могу стварати тродимензионалне мреже.
Врелишта твари повезаних водиковом везом виша су у односу на твари чије молекуле нису повезане водиковим везама или су те везе врло слабе.

Осим за пиће, припрему хране и за прање, вода се увелике користи за наводњавање пољодјелскога тла. Вода као добро отапало опскрбљује биљке минералним тварима и нужна је за фотосинтезу, а у љуском организму као главни састојак тјелесних текућина опскрбљује све органе храњивим састојцима и уклања отпадне твари из организма.
Вода је основни састојак свих живих организама. У неких организама чини и 99% њихове масе, у човјека око 70%. Сви биолошки процеси одвијају се искључиво у воденој средини, иако постоје организми који могу дуготрајно преживјети стање потпуне дехидратације. Метаболизам, раст и размножавање таквих организама почињу тек након рехидратације. Биолошке макромолекуле (бјеланчевине, нуклеинске киселине, полисахариди) садрже чврсто везану воду, која је нужна за њихову биолошки активну конформацију. Вода није само отапало у којем функционирају ензими него и изравни метаболит; супстрат је у свим хидролитичким, а нуспродукт у многим биосинтетским реакцијама. Живи организам непрекидно узима и отпушта воду, што се назива циклусом воде. Водени организми измјењују воду дифузијом.
Код копнених биљака та се измјена одвија претежно физикалним механизмима (капиларне силе у коријену; транспирација). Копнене животиње и човјек морају пити воду или ју прибавити храном која садржи воду. Воду губе мокраћом, изметима, дисањем и знојењем. Излучивање воде метаболички је нужно, јер оно омогућује организму да се ослободи некорисних и штетних твари топљивих у води. Знојење је у многих организама дио процеса терморегулације.

Кључни је увјет одрживога развоја одржавање чистоће воде у природним спремиштима и водотоковима. Спрјечавање загађивања вода најважнији је дио заштите околиша (проводи се аеробна обрадба отпада и испитивање каквоће воде).

Добијање

Вода се може добити изравном синтезом из водика и кисика, а настаје као продукт у многим другим кемијским реакцијама. Може се раставити на водик и кисик електролизом, уз додатак јакога електролита ради повећања водљивости отопине (чиста вода проводи ел. струју, али је врло слаб електролит), или термичком разградњом на више од 1000°Ц (превођењем водене паре преко ужарене платинске жице).
У чистој води постоји равнотежа аутоионизације воде, тј. аутопротолиза, у којој једна молекула воде дјелује као киселина, а друга као база:

Х₂О + Х₂О <--> Х₃О+ + ОХ^-,

па је вода амфотерна.

Стога она кемијски реагира с оксидима метала и даје базе, а с оксидима неметала киселине. Важна је реакција воде и хидролиза. Вода се уграђује у кристалну решетку многих соли, дајући хидратизиране соли. Чиста вода слабо је ионизирана, па је множинска концентрација насталих иона врло мала ([Х₃О⁺]=[ОХ^-]=10^-7 мол/дм³, при 25°Ц). Чиста вода је неутрална, тј. пХ = 7. Због поларнога карактера своје молекуле, вода је одлично отапало за многе ионске и поларне спојеве, тако да природна вода (вода у природи) никада није кемијски чиста, јер отапа минералне твари из тла и најчешће садржи калцијеве, магнезијеве и натријеве катионе те хидрогенкарбонатне, клоридне и сулфатне анионе. Таква се вода назива тврдом водом, јер се приликом њезина врења стварају нетопљиви продукти (најчешће калцијев карбонат, ЦаЦО3) који слабо преносе топлину, па се материјал загријане посуде прегријава и слабе му механичка својства.
То је посебно штетно за кућанске апарате (перилице и бојлере) и високотлачне парне котлове у индустрији. Због тога се природна вода (осим кишнице) за техничку примјену мора омекшати. Карбонатна (полазна) тврдоћа воде, узрокована калцијевим и магнезијевим хидрогенкарбонатима, може се уклонити искухавањем воде или додатком соде или соде и вапна, што узрокује таложење нетопљивих карбоната.

Вода је хомогена смјеса управо због отопљених твари које могу бити кемијски спојеви (нпр. магнезијев сулфат или магнезијев клорид у мору) или иони метала: катиони (нпр. Ца²⁺, Мг²⁺), аниони (нпр. ЦО₃^2-), потом молекуле (нпр. ЦО₂ у минералној води) и низ других твари које нажалост у воду долазе као онечишћивачи (нпр. фосфати).

Поларност

Молекула воде посједује диполни момент, тј. молекула воде је поларна (вода је поларна молекула). У кемији вриједи правило:“Поларно се отапа у поларном“, што ће рећи да се слично отапа у сличноме, тј. поларне ће се молекуле отапати у води. Вода је најчешће отапало, но топљивост твари у води није једнака, већ овиси о грађи твари. Топљивост се твари мијења с промјеном тлака и температуре при којој се отапање одвија. Ако узмемо за примјер сам натријев клорид који у води дисоцира, разлаже се на ионе који су хидратизирани: На⁺_(аq) и Цл^-_(аq) и тај процес описујемо једнаџбом:

НаЦл_(с) --> На⁺_(аq) + Цл^-_(аq)

Деионизирање воде и тврдоћа

Деионизирана вода добије се уклањањем отопљених соли ионским измјењивачима, а користи се као замјена за дестилирану воду.

Како се некарбонатна (стална) тврдоћа воде, узрокована свим осталим у води отопљеним солима, не може тако уклонити, за уклањање укупне тврдоће воде (карбонатне и некарбонатне) проводи се деионизација воде помоћу измјењивача иона.

У Међународном суставу јединица (СИ) укупна тврдоћа воде изражава се као множинска концентрација земноалкалијских иона у води (мјерна јединица мол/L). Ионако не постоји једнозначна таблица тврдоће воде, углавном се сматра како је вода која садржи мање од; 1,6 ммол/L калцијевих иона мека (нпр. кишница), од 1,6 до 3,2 ммол/L умјерено тврда, од 3,2 до 4,6 ммол/L тврда (нпр. водоводна вода), а уз концентрацију калцијевих иона већу од 4,6 ммол/L врло тврда. Тако према количини отопљених твари, воде дијелимо на меке и тврде воде.
Прије се тврдоћа воде наводила у различитим јединицама, нпр. у њемачким ступњевима тврдоће (°дХ), па је тако 1°дХ одговарао количини иона Ца²⁺, Мг2⁺ или Фе²⁺ која је еквивалентна масеној концентрацији калцијева оксида (ЦаО) од 10 мг/дм³.

Морска вода

Морском водом назива се вода мора и оцеана. Садржава знатне количине отопљених соли (више од 35 г/L), а због присутности калција и магнезија у облику клорида и сулфата, морска је вода врло тврда. Нагриза ковине, бетон и неке врсте камена. Изразито је слана окуса, али се може користити за пиће добивена десалинизацијом слане језерске или морске воде (одсољивање).

Дестилација воде (дестилирана вода)

Дестилирана вода се користи на самопослужним аутопраоницама

Поступак одвајања отопљених твари из воде назива се дестилација воде. Кемијски чиста вода назива се редестилирана вода.

Дестилирана вода (од латинске ријечи дестилларе: капати; латински аqуа дестиллата; деминерализирана вода, омекшана вода) је дестилацијом прочишћена вода (дјеломично омекшана вода) која не садржава отопљене чврсте твари, тј. којој је уклоњена карбонатна тврдоћа. Дестилирана вода још увијек није кемијски чиста вода, али може садржавати само мале незнатне количине хлапљивих нечистоћа.
Добива се једнократном или вишекратном дестилацијом, тј. испаравањем воде и укапљивањем (кондензацијом) водене паре, чиме се вода ослобађа отопљених плинова и отопљених или суспендираних чврстих твари (најчешће разних минерала), а укапљује се чиста водена пара (Х₂О), што је природни спој водика и кисика.

Дестилација конвенционалним методама због велике потрошње енергије прилично је скуп поступак. Кориштењем регенеративне енергије као што је примјерице соларна енергија трошкови су знатно нижи.

Дестилиране воде из слободне продаје су битно чишће од изворских. Дестилирана вода није за пиће, због свог бљутавог окуса. Употребљава се у фармацији, медицини, кемији (као отапало те у техничке сврхе), индустрији (надолијевање акумулаторских батерија, као сировина у различитим технолошким процесима, као средство за пријенос топлине или твари), у енергетици за претварање кинетичке енергије у електричну, као пара у топлинско-енергетским погонима за загријавање и расхлађивање, итд..

У новије доба дестилирану воду све више замјењује кемијски чиста вода, добивена прочишћавањем воде с помоћу измјењивача иона, а таква вода се назива деионизирана вода.

Дестилирана вода у равнотежи је с угљиковим диоксидом из зрака и има водљивост око 0.8×10^-6 С x цм^-1. Поновљеном дестилацијом у вакууму може се постићи водљивост од 0.043×10^-6 С x цм^-1 при 18 °Ц. Ова гранична водљивост узрокована је ионизацијом воде.

Испаравањем такове воде до сухога, у већини случајева испари без остатака карбоната као што је примјер код минералне воде.

Питка вода

Природна вода, која садржи калцијев бикарбонат (Ца(ХЦО₃)₂) калцијев клорид и калцијев сулфат назива се тврда вода.

Питка вода, подземна, бунарска и површинска, је бистра и потпуно прозирна вода, без мириса и боје, а ради добра окуса треба садржавати отопљени кисик, угљиков диоксид и топљиве соли (НаЦл, НаХЦО₃) и др..
Садржи ли патогених бактерија, органске твари, нитрата, нитрита и амонијака, те жељезних соли (које омогућују развој алги), манганових соли (дају води лош окус) или других штетних твари, мора се прије упорабе прочистити оксидацијом кисиком из зрака и дезинфицирати клором или озоном.

Вода за пиће (нпр. Хрватске познате Јамнице, Јане и др.) су најчешће изворске воде (црпу се директно с извора), које су пак само прочишћене од могућих нечистоћа. Куповне воде за пиће су чисте механички и биолошки, да се пијењем исте не добије дизентерија.

Оборинска вода

Оборинска вода дио је оборина, које се испирући површине изравно или неизравно слијевају у водне суставе. Због све већега онечишћења атмосфере и земљишта знатно онечишћује природне воде. На изграђеним површинама прикупља се и испушта с отпадним водама или одвојено од њих. Таква вода садржи прашину и нешто отопљених плинова из атмосфере, а нема отопљених соли, па је бљутава окуса, но ипак се понегдје раби за пиће.

Вода у тлу

Вода у тлу је вода коју садржава тло, камо је доспјела процјеђивањем или упијањем. Може бити адехијска, капиларна или подземна вода.

Адехијска вода је вода која се налази у горњем слоју тла, а задржава се силама узајамнога молекуларнога дјеловања између честица тла и упијене воде.

Капиларна вода је вода која испуњује најуже поре тла због дјеловања површинске напетости, а појављује се повећањем влажности тла.

Подземне воде (темељне воде) све су воде које се налазе у тлу, тј. у шупљинама тла. Подземна вода у стијенама с међузрнатом порозношћу (шљунци, пијесци) назива се темељницом (фреатском или вапненом) водом. Подземна вода је она вода која може струјати под дјеловањем гравитацијске силе.
У везаним стијенама (нпр. у вапненцима), вода се накупља и протјече пукотинама. У кршком подручју знатне количине вода протјечу подземљем.

Артешка вода, подземна је вода која се под одређеним тлаком налази у водопропусноме слоју између водонепропусних слојева.

Отпадна вода

Отпадне воде су воде с отопљеним и суспендираним отпадним тварима из домаћинстава, индустрије и пољопривреде. Сирове су отпадне воде загађивала, која у природне воде (ријеке и мора) доспијевају суставом канала (точкасти испусти) или оборинским водама процесом испирања тла (распршени испусти). Због сложенога сустава отпадних вода потребан је низ поступака за прочишћивање, који омогућују поновну упорабу или неопасно испуштање у природне воде.

Отпадна вода је вода упорабљена у кућанству, обрту или индустрији и обично је толико онечишћена да се не смије испуштати у водене токове без прочишћавања. Загађивање воде индустријским отпацима ствара у новије доба велику опасност за одржавање биолошке равнотеже у ријекама, језерима и морима.

Минерална вода

Минералном водом назива се природна вода која у једној литри садржи више од 1г свих отопљених соли. Испаравањем такове воде до сухога, у већини случајева остану карбонати.

На свакој боци природне минералне воде налазе се податци о њезином саставу, а тиме и бројност калцијевих и магнезијевих иона.

Тешка вода

Тешка вода у кемијском је смислу деутеријев оксид (D₂О), а у практичном смислу назив за воду која је техничким поступком обогаћена деутеријем (тзв. тешким водиком).

Проблеми у свијету и еколошка освјешћеност

Количине питке воде на земљи нажалост су смањене.
Познато је да без воде нема живота. Та безбојна текућина значи живот како за људе тако и за биљни и животињски свијет. Старогрчки филозофи сматрали су воду почелом свега. Стога није претјерано рећи да је вода сам живот и зато нема цијену. Понекад ни сами нисмо свјесни вриједности тога блага, али и мноштва чимбеника који сутра то благо могу претворити у безвриједну текућину ако не будемо довољно одговорни и разумни.

Свјетски дан вода обиљежава се сваке године 22. марта.

Види још

4

Литература

• Дебенедетти, ПГ., анд ХЕ Станлеy, "Суперцоолед анд Глассy Wатер", Пхyсицс Тодаy 56 (6), п. 40–46 (2003). Доwнлоадабле ПДФ (1.9 МБ)
• Франкс, Ф (Ед), Wатер, А цомпрехенсиве треатисе, Пленум Пресс, Неw Yорк, 1972–1982
• Глеицк, ПХ., (едитор), Тхе Wорлд'с Wатер: Тхе Биенниал Репорт он Фресхwатер Ресоурцес. Исланд Пресс, Wасхингтон, D.C. (публисхед еверy тwо yеарс, бегиннинг ин 1998.) Тхе Wорлд'с Wатер, Исланд Пресс
• Јонес, ОА., ЈН Лестер анд Н Воулвоулис, Пхармацеутицалс: а тхреат то дринкинг wатер? ТРЕНДС ин Биотецхнологy 23(4): 163, 2005
• Јоурнал оф Цонтемпорарy Wатер Ресеарцх & Едуцатион
• Постел,С., Ласт Оасис: Фацинг Wатер Сцарцитy. W.W. Нортон анд Цомпанy, Неw Yорк. 1992
• Реиснер,M., Цадиллац Десерт: Тхе Америцан Wест анд Итс Дисаппеаринг Wатер. Пенгуин Боокс, Неw Yорк. 1986.
• Унитед Натионс Wорлд Wатер Девелопмент Репорт. Продуцед еверy тхрее yеарс. УН Wорлд Wатер Девелопмент Репорт
• Оле Поллем (2009), Регулиерунгсбехöрден фüр ден Wассерсектор ин Лоw-Инцоме Цоунтриес. Еине верглеицхенде Унтерсуцхунг дер Регулиерунгсбехöрден ин Гхана, Самбиа, Мосамбик унд Мали, Хамбург: Верлаг Др. Ковац, ИСБН 978-3-8300-4473-4 
• Сибyлле Селбманн: Мyтхос Wассер, Сyмболик унд Култургесцхицхте, Бадениа Верлаг Карлсрухе, 1995, ИСБН 3-7617-0309-0.
• Пхилип Балл: Х₂О – Биограпхие дес Wассерс, Пипер Верлаг, Мüнцхен 2001, ИСБН 3-492-04156-6.
• Сиегфриед Дyцк, Герд Песцхке: Грундлаген дер Хyдрологие. 3. Ауфлаге, Верлаг фüр Бауwесен, Берлин 1995, ИСБН 3-345-00586-7.
• Воллратх Хопп: Wассер-Крисе? Wассер, Натур, Менсцх, Тецхник унд Wиртсцхафт. Wилеy-ВЦХ, Wеинхеим 2004, ИСБН 3-527-31193-9.
• Ернст Сцхмидт (Хрсг.): Пропертиес оф Wатер анд Стеам ин СИ-Унитс („Тхермодyнамисцхе Еигенсцхафтен вон Wассер унд Wассердампф, 0–800 °Ц, 0–1000 бар“). Спрингер-Верлаг, Берлин 1981, ИСБН 3-540-09601-9.
• Хелмут Лехн, Оливер Пароди: Wассер – елементаре унд стратегисцхе Рессоурце дес 21. Јахрхундертс. I. Еине Бестандсауфнахме. Умwелтwиссенсцхафтен унд Сцхадстофф-Форсцхунг 21(3), С. 272–281 (2009), ИССН 0934-3504.
• Wолфрам Маусер: Wие ланге реицхт дие Рессоурце Wассер? : вом Умганг мит дем блауен Голд. Фисцхер-Тасцхенбуцх-Верлаг, Франкфурт 2007, ИСБН 978-3-596-17273-3.
• Ерик Орсенна: Дие Зукунфт дес Wассерс : еине Реисе ум унсере Wелт. C.Х. Бецк, Мüнцхен: 2010.
• Хеинрицх Сонтхеимер, Паул Спиндлер, Улрицх Рохманн: Wассерцхемие фüр Ингениеуре. ДВГW-Форсцхунгсстелле ам Енглер-Бунте-Институт дер Уни Карлсрухе 1980, ЗфГW-Верлаг Франкфурт, ИСБН 3-922671-00-4.
• Бернд Науманн: Цхемисцхе Унтерсуцхунген дер Лебенсгрундлаге Wассер. Ландесинститут фüр Лехрерфортбилдунг, Лехрерwеитербилдунг унд Унтеррицхтсфорсцхунг вон Сацхсен-Анхалт (ЛИСА), Халле 1994, (Анрегунген зур öкологисцхен Билдунг; Бд. 2).
• Гüнтер Wиеланд: Wассерцхемие. 12. Ауфлаге, Вулкан-Верлаг, Ессен 1999, ИСБН 3-8027-2542-5.
• Карл Хöлл, Андреас Грохманн у. а.: Wассер. Нутзунг им Креислауф. Хyгиене, Аналyсе унд Беwертунг. 8. Ауфлаге. Wалтер де Груyтер, Берлин 2002, ИСБН 3-11-012931-0. (Стандардwерк дер Wассерунтерсуцхунг).
• Леонхард А. Хüттер: Wассер унд Wассерунтерсуцхунг – Метходик, Тхеорие у. Праxис цхемисцхер, цхемисцх-пхyсикалисцхер, биологисцхер у. бактериологисцхер Унтерсуцхунгсверфахрен. Сауерлäндер, Франкфурт/M. 1994, ИСБН 3-7935-5075-3.
• Цхристиан Опп (Хрсг.): Wассеррессоурцен. Нутзунг унд Сцхутз; Беитрäге зум Интернатионален Јахр дес Сüßwассерс 2003. Марбургер Геограпхисцхе Геселлсцхафт, Марбург/Лахн 2004, ИСБН 3-88353-049-2.
• Цхристиан Леибундгут, Франз-Јосеф Керн: Wассер ин Деутсцхланд – Мангел одер Üберфлусс? Геограпхисцхе Рундсцхау 58(2), С. 12–19 (2006), ИССН 0016-7460.
• Атхие, Абоубацрy: Дие политисцхен Импликатионен дер Wассерверфüгбаркеит ин Африка сüдлицх дер Сахара даргестеллт ам Беиспиел дер Сахеллäндер Wестафрикас. Wиссенсцхафтлицхер Верлаг, Берлин 2002, ИСБН 978-3-936846-05-8.
• Ханс Хубер Абендротх: Дер „Wассеркриег“ вон Цоцхабамба. Зур Аусеинандерсетзунг ум дие Приватисиерунг еинер Wассерверсоргунг ин Боливиен. Бундескаммер фüр Арбеитер унд Ангестеллте, 2004, ИСБН 978-3-7062-0081-3.
• Детлеф Мüллер-Махн: Wассерконфликте им Нахен Остен – еине Мацхтфраге. Геограпхисцхе Рундсцхау 58(2), С. 40–48 (2006), ИССН 0016-7460.
• Лиса Стадлер унд Уwе Хоеринг: Дас Wассер-Монополy. Вон еинем Аллгемеингут унд сеинер Приватисиерунг. Ротпунктверлаг, Зüрицх 2003, ИСБН 978-3-85869-264-1.
• Каро Катзманн: Сцхwарзбуцх Wассер – Версцхwендунг, Версцхмутзунг, бедрохте Зукунфт. Молден, Wиен 2007, ИСБН 978-3-85485-196-7.
• Андреас Хоппе: Wассер им Нахен Остен – еин Криегсгрунд? Натурwиссенсцхафтлицхе Рундсцхау 59(5), С. 241–247 (2006), ИССН 0028-1050.

Спољашње везе

2

Остали пројекти

	У Wикимедијиној остави налази се чланак на тему: Wатер
	Потражите израз Вода у W(ј)ечнику, слободном рјечнику.