Вергилије

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Вергилије

Пуно име Публије Вергилије Марон
Рођење 15. листопада 70. пне.
Италија Виргилио, Италија
Смрт 21. рујна 19. пне.
Италија Бриндиси, Италија
Књижевни период златно доба римске књижевности
Важнија дјела

Публије Вергилије Марон (лат. Публиус Вергилиус Маро 70.г.пне. - 19.г.пне.) био је римски песник, најпознатији као аутор Енеиде, највећег епа у римској књижевности.

Вергилије је један од најутицајнијих римских књижевника, о чему сведочи и то да га је Данте Алигхиери користио као свог водича кроз Пакао и Чистилиште у својој Божанственој комедији.

Животопис

[уреди | уреди извор]

Вергилије је рођен 15. октобра 70. старе ере у селу Анди (Андес) близу Мантове (Мантуа), у северној Италији. У овоме је крају било келтских и илирских насеља па латинитет Вергилијевог имена није сасвим поуздан. Није био из имућне породице, али је од младости веома пажљиво образован, за шта се побринуо његов отац. Младост је Вергилије провео делимично у школама Кремоне и Милана (Медиоланум). Потом је дошао у Рим где је учио реторику, медицину и филозофију, првенствено Епикурову код епикурејца Сирона.

Збуњиви и стидљиви Вергилије није имао успеха као јавни говорник. Али је већ у младости писао успеле мање песме по узору на александријске песнике и неотерике Катулове групе, у којима се ученост мешала с изричајима субјективне интиме. Налазимо тако у његовој младости оне елементе који ће бити значајни и за његово песништво: близину селу и природи, солидно и широко образовање прожето реториком, која стоји поред поезије склоне ерудицији и артизму. Није младог Вергилија обишло ни оно колебање између филозофије и реторике, карактеристично за античко образовање у коме су се филозоф и реторичар непрестано борили око водства. Сачувана је под Вергилијевим именом једна кратка песма, у чију аутентичност немамо разлога сумњати, где се млади песник опрашта од реторике и од песништва да би се сасвим посветио Епикуровој филозофији. Па опет се и у тој песми Вергилије не опрашта сасвим и заувијек од песништва — сматра да су повремени излети у песништво чак и епикурејцу дозвољени.

сништво је победило над филозофијом, и то песништво у коме је и реторика нашла доста места.

У Риму је Вергилије пријатељевао с елегичарем Корнелијем Галом, с историчаром и полихистором Азинијем Полионом и са Алфеном Варом, који је по свој прилици такође писао песме. Овим пријатељима посветио је неке од својих Пастирских пјесама, и то Галу десету, Полиону четврту и осму, Вару девету. Ову збирку патирских еклога спевао је Вергилије на наговор Азинија Полиона, и то по узору на Теокрита. Такође пише и дидактички еп Песме о земљорадњи или Георгике, које се састоје од четири књиге и у којима се на песнички начин дају упутства о ратарству, воћарству, сточарству и пчеларству.

Ускоро постаје пријатељ угледног и богатог Мецената (Маеценас), потомка краљевске етрурске лозе. Постаје и интиман пријатељ песника Хорација. У Хорацијевој Сатири I, 5 ("Пут у Бруидизиј") читамо како Хорације, родом са југа Италије, и Вергилије, родом са севера, прате Мецената, који путује важним политичким послом. Тај реалистички опис показује пријатељске односе који владају у овоме кругу образованих песника чији заштитник Меценат и сам саставља стихове, али му је главна брига да и у делима његових пријатеља нађе израз Августова политика "обнове" староримских вредности. Вергилија рано упознаје и сам Октавијан Август па га постепено све чвршће веже за себе и своју културну пропаганду. Тако Вергилије својим Георгикама и спевом Енеида постаје главни представник Августова владања, високо цењен и од самог Августа који му осигурава удобан и повучен живот.

Последњих десет година живота провео је Вергилије већином близу Напуља, а понекад и на Сицилији. Године 19. старе ере полази на пут у Грчку и Анадолију с намером да упозна те крајеве пре него доврши Енеиду и посвети се потом сасвим филозофији, јер га ова жеља из младости није напустила. До смрти је радио на том епу, састављеном од 12 певања које је касније постало римским националним епом. У Атини се нађе са Августом који га наговори да се врати. Крхка здравља, Вергилије се већ у Грчкој разболи, стигне лађом до Брундизија у Калабрији где умире 20. септембра 19. године ст. е. Његово је тело пренето до Напуља и ту сахрањено. Био је, кажу, сељачког лика, омањи и пунашан, али крхка здравља. Тих, скроман и јако стидљив, избегавао је јавност, па су га стога звали Партхениас.

Вергилијев додатак

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Вергилијев додатак

Збирка песама позната под именом Вергилијев додатак (Аппендиx Вергилиана) садржи низ различитих песама, од којих свака представља посебан проблем у погледу аутентичности. Ситнице (Цаталептон, грч. κατὰ λεπτόν = у ситно) је наслов збирке четрнаест кратких песмица, од којих пета и осма највероватније јесу заиста Вергилијеве, јер у њима има аутобиографских црта. У једној се Вергилије опрашта од реторике и песништва да би се посветио филозофији под водством епикурејца Сирона, док се у другој описује скромна Сиронова вила. Обе су по тону и облику блиске Катуловом песништву, а то важи и за остале песме у овој збирци.

Епилиј Комарац (Цулеx) представља хеленистичку песничку играрију (παίγνιον) пуну сјајног артизма. Песма је пуна митолошке учености, али проткана дражи коју јој даје лако пародични тон. Премда неки антички извори устврђују Вергилијево ауторство, начин писања, структура стиха те очигледна настојања да се подражава Верглије упућују на то да јој је аутор био неки млађи и вешти имитатор.

Цирис (Цирис) је типичан хеленистички епилиј са чисто митолошком тематиком. То је љубавна повест Сциле, кћерке краља Ниса из Мегаре, која се заљубила у непријатељског краља Миноја па је издала домовину. Мит се завршава преображајем (метаморфозом), омиљеним елементом хеленистичке поезије, тако што богови претварају Сцилу у неку морску птицу звану цирис (грч. κεῖρις), а њеног оца Ниса у морског орла (халиаетос). У овој етиолошкој песми има елемената преузетих из Лукреција и Катула, па и самога Вергилија, па није вероватно да јој је аутор Вергилије, а нити Корнелије Гал, на шта се такође помишљало. Прави јој је аутор вероватно припадао књижевном кругу око Месале Корвина.

Песма Клетве (Дирае) састављена је у хексаметрима, а помишља се да ју је можда написао учитељ неотерика Валерије Катон. Песник проклиње ветерана коме је након грађанског рата додељено његово имање, а сам песник мора у прогонство. Са овом песмом спојена је под истим насловом и песма која има другачију садржину и тон. Та друга песма је Лидија (Лидиа), у којој песник тугује за одсутном драганом. I овде је очигледна веза с неотеричким песништвом, али је могуће и да су ове песме написала два различита аутора, а да су касније у рукописима грешком спојене.

Елегија Крчмарица (Цопа) могла би, судећи по њеним високим уметничким квалитетима, заиста бити Вергилијева, али о томе немамо никаквих поузданих доказа. Песма је хедонистички позив на уживање живота, који изговара сиријска крчмарица која мами песмом и игром госте у своју крчму реалистички описујући дражи своје гостионице.

Ајвар (Моретум) такође одише реализмом и уживањем у фином и детаљном опису свакодневног живота. Песма се углавном карактерише као "идила", у смислу реалистичких Теокритових "сличица" (εἰδύλλια) у којима има мало идеализовања и романтике. Назив песме долази од неке салате, сличне нашем ајвару, коју сиромашни сељак припрема рано ујутро пред полазак у поље. Опис спремања хлеба и справљања те салате садржина је готово целе песме (123 хексаметра).

Дидактична песма у хексаметрима под насловом Етна (Аетна) говори о вулканским појавама. Композиција јој је прилично слаба, а у језику се мешају архаизми с новим кованицама. Стил је донекле близак новом стилу Сенекиног времена. Ауторство јој остаје непознато, али се зна то да је настала у Нероново доба, пре ерупције Везува 79. године нове ере. Уосталом, већ се у антици с разлогом сумњало у Вергилијево ауторство.

Пастирске песме

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Буколике

Младалачке песме Вергилијеве – сачуване у Вергилијевом додатку – показују очигледан утицај неотеричке поезије. Спој тог александринизма и епикурејског идеала о повученом животу у природи одразио се у првом великом песничком делу Вергилијевом – Пастирским песмама, названим и Буколике (Буцолица), а које су касније у рукописима назване још и Изабране песме (Ецлогае, укупно их има десет, настале 42–39. год. ст. е.). Као образац за Пастирске песме послужиле су Вергилију идиле Теокритове. Понегде је Вергилије по две или три теокритове песме састављао у своју једну. Међу еклогама има неколико алегорија у којима песник, у оквиру идиле, исказује захвалност цару Августу и другим пријатељима, или прича какав догађај који се на њих односи. Дијалози и монолози пастира, снажна осећајност, пластичан језик и складни хексаметарски стихови испуњавају дело новим лирским квалитетом. Еклоге нису само имитирање Теокрита: у њима је продубљено осећање природе, а пејзаж и расположење стапају се у једну целину. Легендарна Аркадија представља за песника бег и уточиште мира од актуелне стварности и политичких превирања тих година. Зато се у Пастирским песмама ликови из маште стапају с ликовима из савременог песниковог друштва. Најзнаменитије су четврта и осма еклога. У четвртој се прославља очекивано рођење неког божанског детета с којим треба да отпочне нови златни век: ова је песма чувена по томе што је у средњем веку интерпретирана као месијанско откровење, због чега је Вергилије сматран својеврсним мистиком и чаробњаком. У осмој еклоги описује се љубав неке остављене девојке, која покушава да чаролијама и враџбинама свог драгога врати к себи. Ту је Вергилије обрадио познати Теокритов мим Чаробнице.

Песме о земљорадњи

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Георгике

Пастирским песмама Вергилије је привукао Меценатову пажњу и придружио се његовом књижевном кругу, у којем ће стварати заједно с Хорацијем и Проперцијем. Већ следеће своје дело – Песме о земљорадњи или Ратарске песме, познате и као Георгике (Георгица, писане 37–29. ст. е.) – посветио је Вергилије Меценату. То је дидактички еп у четири књиге, у коме су обрађени земљорадња, воћарство и остало дрвеће, сточарство и пчеларство. Четврта књига имала је два издања: у првом се налазила похвала Вергилијевом пријатељу, песнику Корнелију Галу, а у другом издању – издатом након што је Корнелије Гал пао у немилост код Августа – Вергилије је изоставио похвалу Галу и уместо ње уметнуо мит о Аристеју, божанском заштитнику пчела. С Пастирским песмама и каснијом Енеидом повезује овај спев исти основни мотив љубави према италском тлу и римском народу. I овде преовлађује идеја мира, али не више само онога аркадског из Пастирских песама, него стваралачког мира и повратка природи, у којој треба трудбенички радити. Вергилије је овај спев написао на основу обимних студија: од Грка читао је Арата, Хесиода, Ксенофонта, Аристотела, Теокрита и многе друге, а од Римљана употребио је Катона и Варона. За стил и језик образац му је био Лукрецијев спев О природи (Де рерум натура). Песме о земљорадњи несумњиво су најбољи дидактички еп у целокупној античкој књижевности, али је у њему дидактичност грађе и обраде снажно потиснута лирским сликањем природе и љубави према њој. Елеганција израза и избрушеност хексаметара, уплетене епизоде, бирана игра живих и хармоничних слика чине Георгике најсавршенијим делом Вергилијевим.

Енеида

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Енеида
Енеја бежи док Троја Гори, Федерицо Бароцци, 1598, Галлериа Боргхесе, Рим

Најважније и највеће дело Вергилијево јесте Енеида, јуначки спев у дванаест књига са укупно 9.896 хексаметара, на коме је песник радио од 29. год. ст. е. па све до своје смрти. У спеву се описују догађаји са Енејом након пропасти Троје, његова лутања, долазак у Италију, борбе у Лацију са староседеоцима и рутулским краљем Турном. Енеида је постала римским националним епом, али она је истовремено и апотеоза царске јулијевске породице, коју је Вергилије преко Енејиног сина Асканија или Јула везао за Енеју и њену мајку Венеру.

Садржина спева

[уреди | уреди извор]

Кратак је садржај Енеиде по певањима овакав:

  1. Тројански јунак Енеја, након седам година лутања по мору, бачен је, због Јунонине срџбе, на афричку обалу код КартагинавКартагине.
  2. Енеја прича картагинској краљици Дидони о паду Троје и свом бекству из ње.
  3. Наставак Енејиног приповедања о лутањим и смрти оца Анхиза на Сицилији.
  4. Дидона, заљубљена у Енеју, покушава да спречи његов одлазак те, не успевши у томе, убија се на ломачи.
  5. Енеја поново долази на Сицилију, приређује игре у част оца и с делом другова стиже до Италије.
  6. У пратњи пророчице Сибиле Енеја се спушта у подземни свет, где му отац прориче будућу величину и снагу Рима и говори му о његовом потомству – Римљанима.
  7. Након искрцавања на ушћу Тибера Енеји краљ Латин нуди савез и кћерку Лавинију за жену, али против тога се, подстакнут Јунониним гневом, буни рутулски краљ Турно и започиње рат.
  8. Енеја тражи помоћ од палантског краља Евандра и добија оружје које кује Вулкан.
  9. У Енејиној одсутности Турно напада Тројанце, али на крају се мора повући.
  10. Након већања богова и Јупитерове одлуке да се они не мешају у рат, Турно поново безуспешно наваљује на Тројанце.
  11. Одиграва се још једна битка с Турном пред градом Лаурентом.
  12. Пошто се Јунона помирила с Енејом, он у директном двобоју побеђује Турна.

Вредност и значај

[уреди | уреди извор]

Традиција по којој су Римљани водили порекло од Тројанаца које је Енеја довео у Лациј била је позната и званично прихваћена још током првог пунског рата. Али та је традиција творевина римских филолога и аналиста и не потиче из народне поезије. Вергилије, дакле, није нашао грађу у усменој народној традицији, него је морао вршити научна истраживања. Он је употребио грчке епске песнике и богату историјску, митолошку, филолошку и антикварску литературу, помоћу које је истраживао старе римске и италске обичаје и установе. Изгледа да је у већој мери употребио млађе аналисте. Верглије је, према томе, у Енеиди учени песник (поета доцтус), у пуном смислу те речи. То истичу и Вергилијеви коментатори: "Заиста је Вергилије увек пун знања", каже Сервије (Тотус qуидем Вергилиус сциентиа пленус ест), док је Макробије импресиониран Вергилијевим изванредним познавањем (профунда сциентиа) римскога култа.

Песник је Енеиду прво био скицирао у прози, па ју је онда претварао у стихове, и то не редом, него како би му се који одељак свидео. Радио је, полако и брижљиво, најмање десет година, и са послом ни до своје смрти није био сасвим готов. Према Квинтилијану, "Варије је тврдио да је за један дан Вергилије стварао веома мало стихова".

Енеида је изванредно песничко дело. Основна замисао – да се створи национална римска епопеја – у потпуности је успела. Језик и песнички израз су доведени до савршенства, а беспрекорна је и техничка страна грађења стихова. Вергилије је нарочито снажан у сликању детаља, на којима је радио с брижљивошћу карактеристичном за александријске песнике. Међутим, еп има и неколико недостатака. Пре свега, митолошка основа епа превише је извештачена. Догађаји нису увек довољно мотивисани; и људи и богови превише су зависни од судбине (фатум). Главни лик, Енеја, има као епски јунак мало иницијативе, а осим тога он је осликан као превише нежна природа; чак ни његови поступци нису увек за одобравање, па се симпатије читалаца често налазе на страни Енејиних непријатеља, нарочито краља Турна, који херојски брани домовину од дошљака, пркосећи и вољи богова и судбини. Понегде се у појединим деловима епа наилази и на претерано патетичан тон.

Најважнији Вергилијев узор био је Хомер. Од Илијаде и Одисеје зависна је Енеида и у садржини и у композицији. Првих шест певања Енеиде – у којима се описују Енејина лутања – одговарају садржини Одисеје, а других шест певаја – где се описују бојеви у Лацију – одговарају садржини Илијаде. Од Хомера узео је Вергилије и идеју да отпочне са последњим догађајем из Енејиних лутања, а да претходне догађаје накнадно исприча као епизоду (у Одисеји се тако на двору феачкога краља Алкиноја приповедају Одисејева лутања). Шеста песма Енеиде – силазак у подземни свет – одговара XI књизи Одисеје, где Одисеј силази у Хад. I у Енеиди имамо игре на гробу Анхизовом (којима одговарају посмртне игре у Патроклову част у Илијади), затим опис Енејиног штита (коме одговара опис Ахилејевог штита у Илијади) итд. У изразу и стилским фигурама такође се Вергилије веома много угледао на Хомера.

Вергилије Енеиду није сасвим завршио. Целина је била готова, али у детаљима је било пропуста, непотпуности, недворшености, противречности. Чак у епу има можда и понеки недовршени хексаметар. Коначно су била завршена певања друго (пропаст Троје), четврто (Дидона) и шесто (силазак у доњи свет) – за њих знамо да их је песник прочитао Августу. Последња Вергилијева жеља на самрти била је наводно да се рукопис Енеиде спали, али то на интервенцију Августову није учињено. Август је дао да се спев објави, и то пошто је из ње изостављено оно што је било сасвим сувишно и очигледно недовршено. Додавано пак није ништа. У тој Августовој редакцији сачувана нам је Енеида и до данас.

Значај и утицај

[уреди | уреди извор]

Вергилије је имао неколико коментатора, а у целини су нам сачувани Сервијеви и Донатови коментари. Вергилије је – што је такође показатељ његове славе, јер исти је случај био и с Хомером – имао и доста непријатеља: "Оспораватеља Вергилију никада није недостајало", каже један антички писац (Обтрецтаторес Вергилио нумqуам дефуерунт). Један је писао Антибуцолица (= "Антибуколске песме"), други Аенеомастиx (= "Шибатељ Енеје"), неки су тражили позајмице и "крађе" од других песника. Асконије Педијан одговорио је свима њима у делу Против оспораватеља Вергилија (Цонтра обтрецтаторес Вергилии). I Калигула је мрзео Вергилија, "зато што је био без икаквога талента и образовања". Вергилијеве песме употребљаване су и као пророчанства – то су тзв. Вергилијева пророчанства (сортес Вергилианае), и то чак и по храмовима. Тако је, на пример, Клодије Албин, када је питао Аполона у Куми за своју судбину, добио као одговор два стиха из Енеиде: 6.857 и 8.858.

Лепу карактеристику Вергилијеве поезије дао је Квинтилијан: "Као код Грка Хомер, тако је код нас, у најсрећнији час, створио епопеју Вергилије, који је од свих епских песника, и грчких и наших, несумњиво Хомеру најближи. Да кажем оно исто што сам, у својој младости, чуо од Афера Домиција; кад сам га наиме запитао који је песник по његовом мишљењу најближи Хомеру, он ми је одговорио ово: 'Други је Вергилије, али је он ближи ономе испред њега, него ономе иза њега'. А баш нека је и тачно да наши песници не могу достићи несбеску бесмртну генијалност Хомерову, мора се признати да је Вергилије, кад се упореди с Хомером, показао већу брижљивост и труд, нарочито још с обзиром на то да је његов задатак био тежи. Код Хомера има више сјајних детаља, али се зато Вергилије кроз цело своје дело одржао на истој висини".

Хуманост и достојанственост Вергилијеве уметности отворила му је убрзо као класичном песнику пут у римске и касније школе те га учинила све до 18. века врхунским узором епскога песништва (Данте Алигхиери, Геоффреy Цхауцер, Едмунд Спенсер, Ханс Сацхс, Луис де Цамõес, Пиерре де Ронсард, Торqуато Тассо, Јохн Милтон, Волтаире и др.). Од свих римских песника Вергилије је с Овидијем најдубље утицао и на песништво хрватских латиниста, а највише на Јакова Бунића (у оба његова епа, Отмици Кербера – Де рапту Цербери и Христовом животу и делима – Де вита ет гестис Цхристи), Марка Марулића (посебно у Давидијади – Давидиас) те Рајмунда Кунића (у преводу Илијаде с грчкога – Хомери Илиас Латинис версибус еxпресса, Рим 1776).

Вањски линкови

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Vergilije&oldid=41876256”