Прва Петрова посланица
Прва Петрова посланица је двадесет прва књига Новога завјета. Кратица библијских књига је за ову књигу: 1 Пт.
Књижевна врста
[уреди | уреди извор]Грчки језик и књижевни састав је једноставан, али одвећ правилан и елегантан за старог галилејског рибара. Но, из саме посланице сазнаје се да је при састављању судјеловао Петров тајник Силван (5,12) који је, чини се, истовјетан са Силом који се спомиње као каризматик у јерузалемској цркви (15,27) и који је био сурадник светог Павла у апостолату. Можда се тиме могу протумачити идејне сродности између ове Петрове посланице и неких Павлових списа, особито Римљанима и Ефежанима. Постоје такођер додирне точке између те посланице и Посланице апостола Јакова.
Посланица је стилски жива и спонтана те подсјећа на живу ријеч.
Аутор
[уреди | уреди извор]Посланица је до нас дошла с Петровим потписом и ауторитетом (Петар – апостол Исуса Криста). Међутим, врло је вјеројатно да је у тај посао био уплетен и Силван.
Две или три генерације после Павла, извесни хришћани су писали посланице приписане Петру и Павлу, међу којима су Прва Петрова посланица.[1]
Насловници
[уреди | уреди извор]Писмо је упућено кршћанима у Понту, Галицији, Кападоцији, Азији и Битинији. Промотре ли се точне границе тих покрајина, тада то подручје обухваћа већи дио Мале Азије, сјеверно од планине Таурус. Али то вјеројатно није најточније одређење. У вријеме када је писана Посланица покрајине Битинија и Понт због управних су разлога биле сједињене иако им Петар пише одвојено. Стога се није нужно позивати на римске политичке границе.
Вријеме настанка
[уреди | уреди извор]Настанак Посланице обично се смјештало у једно од ова три раздобља: Трајанова владавина (111.); Домицијанова владавина (90.-100.) или Неронова владавина (62.-63.). Треба дометнути и Рамсаyев поглед, сасвим особит, према којему је Посланица могла бити написана око 80. године. Најбоље одговара вријеме нешто прије Неронова прогонства 63. или почетком 64.године.
Садржај
[уреди | уреди извор]Прва Петрова посланица састоји се од пет поглавља. Започиње кратким уводом, односно поздравом «путницима у расељеништву» (1,1-2). У њој одзвањају прастаре литургијске формуле и хвалоспјеви, као четири хвалоспјева Кристу: 1,3-9; 1,18-21; 2,22-25; 3,18-22.
На први хвалоспјев надовезују се сљедеће опомене: Ставите своју наду у милост (р13), светост (р14), љубите један другога (р22). Други хвалоспјев Кристу велича откупитељско дјело Божје по Кристу. У трећем хвалоспјеву описане су патње слуге Јахвина у којем су кршћани видјели проречену откупитељску смрт Кристову (2,22-25). Четврти хвалоспјев Кристу (3,18-22).
Душе старозавјетних праведника очекивале су откупљене у Шеолу (3,19). Посланица завршава закључком и благословом (5,12-14).
Петар у својој првој Посланици, за коју казују да је настала у Риму, тај град назива и Вавилоном, говорећи: „Поздравља вас Црква у Вавилону" (I Петр. 5,19).[2]
Структура
[уреди | уреди извор]- Благослов и поздрав 1,1-2
- Захвала Богу за спасење душа 1,3-12
- Позив на светост и будност 1,13-21
- Потиче на братску љубав и кршћанску једноставност 1,22 – 2,3
- Кршћани, изабрани Божји народ 2,4-10
- Опомена и поштивање државних власти 2,11-17
- Жене покорне својим мужевима, а мужеви обзирљиви према женама 3,1-7
- Сви једнодушни и предани Божјој вољи 3,8-17
- Кристов примјер 3,18-22
- Потиче их да живе чисто и уредно јер се ближи Кристов долазак 4,1-11
- Повјерење у Бога и будност 5,6-11
- Поздрав и благослов 5,12-14
Теологија
[уреди | уреди извор]Прва Петрова посланица можда као ниједан други спис Новога завјета, уводи у теологију и треминологију прве Цркве.
- Бог је Отац (1,2.17), свемогући (5,6), створитељ (4,19), почетник спасења (5,10).
- Исус Крист јест Господин (1,13; 2,13; 3,15), Син Божји (1,3), који је умро на крижу за наше откупљење (3,18; 2,21-25), ускрснуо од мртвих (3,21; 1,3), сједи о десној Очевој (3,22) и опет ће доћи судити живе и мртве (4,5).
- Дух Свети некоћ је покретао пророке да свједоче за Криста (1,11), а сада „почива“ у вјерницима (4,14), да их посвети (1,2) и охрабри (4,14).
- Црква је духовна зграда коју као живо камење изграђују вјерници (2,5): они сачињавају свеопће и свесвјетско братство (5,9; 1,22; 2,17; 3,8).
Првом Петровом посланицом сам аутор нас позива на кршћанску понизност (2,12-3,9), опомиње нас да требамо бити устрајни у молитви (4,7; 5,8) како би пружили отпор злу, односно непопуштање ђавлу (5, 8.9).
Анализа
[уреди | уреди извор]Стручњаци за Нови Завет истичу да ова посланица представљају Петра како, што је тешко поверовати, подстичу вернике да прихвате римске конвенције.[3][4] Тако, на пример, у Првој Петровој Посланици, „Петар" говори верницима: „Будите дакле покорни свакој власти човечијој, Господа ради: ако цару, као господару" (2: 13). „Петар" такође инсистира да верници прихвате главне одговорности домаћег живота: „Тако и ви жене будите покорне својим мужевима, да ако који и не верује Речи..." (3:1); а мужеви ће „поштовати жене као слабији суд" (3:7). Робови морају служити господаре, као да служе самог Господа, а господари, за узврат, не смеју злостављати своје робове; деца морају родитеље слушати и подредити им се. (22: 18-22; 5:5).
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ Елејн Пејгелс - Порекло Сатане (сцрибд)
- ↑ Еусебије, Историја цркве (сцрибд)
- ↑ Давид L. Балцх, Лет Wивес Бе Субмиссиве: Тхе Доместиц Цоде ин I Петер. Цхицо, ЦА: Сцхоларс Пресс, 1982.
- ↑ Јохн Еллиотт, А Хоме фор тхе Хомелесс: А СоциологицаИ Еxегесис оф 1 Петер, Итс Ситуатион анд Стратегy. Пхиладелпхиа: Фортресс, 1981.
Литература
[уреди | уреди извор]- А. M. Стиббс, Прва Петрова, Тумачење Прве Петрове посланице, Добра Вест, Нови Сад 1989.
- W. Харрингтон, Увод у Библију, Спомен објаве (IV), Кршћанска садашњост, Загреб 1995.
- Јерузалемска Библија, Кршћанска садашњост, Загреб 2000.