Париз

Ово је главно значење појма Париз. За друга значења, в. Париз (разврставање).

Париз Парис
У смјеру казаљке сата: Музеј Лоувре, Арц де Триомпхе, поглед на Ла Дéфенсе, поглед на Париз с ријеке Сеине с мостом Понт дес Артс и Еиффеловим торњем
Застава Грб
Основни подаци
Држава	Француска
Градоначелник	Анне Хидалго (ПС)
Регион	Îле-де-Франце
Департман	Париз
Становништво
Становништво (2011-01-01)	2,249,975
Густина становништва	20980,05 ст./км²
Географија
Координате
Временска зона	УТЦ+1, лјети УТЦ+2
Површина	2844.8 км²
Париз Париз (Француске)
Остали подаци
Поштански код	75001-75020, 75116
ИНСЕЕ код	75056
Wеб-страница	парис.фр

Париз (фра. Парис [paʁi]) је главни и највећи град Француске. Смјештен је на обалама ријеке Сеине у сјеверној Француској, у средишту покрајине Иле-де-Франце, такођер познате као "Паришка регија" (фра. Рéгион парисиенне). Становништво града Париза, у својим од 1860. увелике непромијењеним границама, процијењује се на 2,167,994 (2006.), али метрополитанско подручје (аире урбаине) насељава више од 11,000.000 становника, што је најнасељеније метрополитанско подручје у Еурозони.

Као важно насеље тијеком више од 2000 година, Париз је данас један од водећих свјетских пословних и културних средишта, с утјецајима на политику, образовање, забаву, масовне медије, моду, знаност и умјетност, што све доприноси статусу Париза као једног од глобалних градова. У складу с процјенама из 2005., паришко градско подручје највећа је еуропска градска економија, и пета у свијету у попису свјетских градова према БДП-у.

Париз и Паришка Регија, с 533,6 милијарди еура у 2007., производе више од четвртине бруто домаћег производа Француске. У Паришкој регији, сједиште је 37 од 500 најпрофитабилнијих компанија на свијету, смјештених у неколико пословних четврти, међу којима и Ла Дефенсе, највећој намјенски изграђеној пословној четврти у Еуропи. У Паризу такођер имају сједиште многе међународне организације, као УНЕСЦО, Организација за економску сурадњу и развој (ОЕЦД), Међународна Трговачка Комора (ИЦЦ), и неформални Паришки клуб.

Париз једна је од најпопуларнијих туристичких дестинација на свијету, с 45 милијуна посјетитеља сваке године у Паришкој регији, од чега 60% страних туриста, које у Париз привлаче бројне знаменитости и атракције.

Етимологија

Назив Париз потјече од назива изворних становника, галског племена познатог као "Парисијци". Град је био називан Лутеција (или потпуно Лутеција Парисиорум) за вријеме римске државе од првог до петог вијека, али за вријеме владавине Јулијана Апостате (360. – 363.) град је преименован у Парис.

Други сматрају да назив племена Парисијаца потјече од келтско-галске ријечи парисио, што значи "људи који раде" или "обртници". Од раног 20. стољећа, Париз је био познат као "Панаме" у француском сленгу, назив који се међу младима поново удомаћио у новије вријеме.

Париз има много надимака, од којих је најпознатији "Ла Вилле-Лумиере" (дословно, "Свијетли град"; иако најчешће преведено као "Град свјетлости" или "Град свјетала"), којег дугује чувености града као средишта образовања и науке и раној употреби јавне расвјете.

Становници Париза на српскохрватскоме називају се "Парижани", и на францускоме Парисиенс (паʁизјɛ̃). Парижани често се погрдно називају Париготс (паʁиɡо), израз први пута употријебљен 1900, од становника изван Паришке регије, али данас омиљен и међу самим Парижанима.

Хисторија

Почеци

Римске терме испод Латинске четврти

Најранији археолошки знакови перманентног људског насељавања паришког подручја датирају око 5000 година прије нове ере. Парисијци, подплеме келтских Сенона, познати као лађари и трговци, населили су подручје крај ријеке Сеине од око 250. пр.не. док су Римљани освојили паришки базен 52. пне., с перманентним насељем до краја вијека на лијевој обали, брду Саинте Геневиеве и отоку Иле де ла Ците. Галско-римски град изворно је називан "Лутеција", али назив је касније галициран у Лутеце. Током слиједећих вјекова знатно се проширио, прераставши у напредан град с форумом, палачама, купатилима, храмовима, театрима и амфитеатром. Пад Римског царства и германске инвазије у петом вијеку, означили су за Париз почетак периода опадања. До 400, Лутеце, тада увелике напуштен од својих становника, био је скоро само гарнизон у ужурбано утврђеном централном отоку. При крају римске владавине град је поново назван именом "Париз" као што се звао у доба цара Јулијана. Франачки краљ Клодвиг I. установио је Париз као свој главни град 508. године то јест коју годину прије своје смрти.

Средњи вијек до 19. вијека

Тврђава Лоувре у рукопису француске илуминације "Веома сретни сати војводе од Беррyја" (Трес Рицхес Хеурес ду Дуц де Беррy), из раног 15. вијека

Куга је стигла у Париз 1348, с најмање 800 мртвих дневно, у доба када је Париз имао око 200,000 становника. Такођер и 1466, 40,000 људи је умрло од куге у Паризу. Париз је изгубио своју позицију главног града Француског краљевства за вријеме окупације од Бургундијаца, тада Енглеских савезника, у доба стогодишњег рата, када је Хенрик VI окруњен за француског краља 1431, наслов који је изгубио када је Карло VII вратио град Француској 1436. Премда је Париз поново постао главним градом, француски владари боравили су у Долини Лоаре. 1528, краљ Фрањо I, премјестио је центар моћи из Долине Лоаре натраг у Париз. У доба француских вјерских ратова, Париз је био упориште француске католичке лиге. Августа-Коловоза 1572, за вријеме владавине Карла IX, док су се у граду налазили многи протестантски племићи ради вјенчања Хенрика од Наварре, будућег краља Хенрика IV, за Маргарету Валоис, догодио се покољ Хугенота на дан светог Бартоломеја, који је почевши од 24.8., кроз цијелу земљу потрајао неколико дана. За вријеме Фронде, Парижани су се побунили те је краљевска фамилија је напустила град (1648). Краљ Луј XIV 1682. трајно је премјестио краљевски двор у Версаиллес. Стотину година касније, Париз је био главна позорница Француске револуције, с падом Бастилле 14.7., 1789. и укидањем монархије рујна 1792.

Деветнаести вијек

31.3. 1814, након шестодневне кампање која је видјела пораз Наполеона, Париз је окупирала Русија, као прва страна сила у 400 година. Козачке и Калмичке коњичке јединице у руској служби ушле су у град. Парижани су се побунили против монархије за вријеме јулске револуције 1830, те је краљ Карло X био присиљен напустити трон. Француска револуција 1848. оборила је његовог насљедника и докрајчила уставну монархију Луја Филипа чиме је отворен пут ка стварању друге републике.

Индустријска револуција, Друго Француско Царство и Белле Éпоqуе омогућили су Паризу највећи развој у својој хисторији. Од 1840-их, жељезнички транспорт довео је до тока миграната без преседана, привучених запослењима у новим индустријама. Град је прошао големо обнављање под Наполеоном III и његовим префектом Хауссманном који је порушио цијеле четврти уских средњовјековних улица ради стварања мреже широких авенија и неокласичних фасада модерног Париза. Тај програм "Хауссманнизације" учинио је град љепшим и здравијим за своје становнике, иако је имао додатну предност могућности употребе ватреног оружја и коњичких јуриша у случају будућих побуна и револуција, док би стандардна побуњеничка тактика барикада постала застарјелом.

Светска изложба у Паризу 1889.

Епидемије колере погодиле су становништво Париза 1832. и 1849; само од епидемије 1832, умрло је 20,000 од тадашњих 650,000 становника Париза. Град је такођер био знатно погођен опсадом на крају Француско-пруског рата (1870. – 1871.): у каосу узрокованом падом владе Напоелона III, новоутемељена Паришка комуна је била угушена од владиних снага. У борбама су многа градска админстративна средишта (и градске архиве) изгорјела, док је 20,000 Парижана убијено. Тај догађај је остао познато као семаине сангланте (крвави тједан).

Париз се брзо опоравио од тих догађаја ради организације чувених свјетских изложби с краја деветнаестог вијека. Еиффелов торањ био је изграђен 1889. за свјетску изложбу стогодишњице француске револуције, као "привремени" приказ вјештине ахитектонског инжењеринга, али остао је највиша грађевина на свијету до 1930, те је најпознатија знаменитост града. Поводом свјетске изложбе 1900, отворена је прва линија паришког метроа. Свјетске изложбе у Паризу такођер су учврстиле статус града у индустрији туризма и као атрактивне локације за међународне изложбе технологије и трговине.

Двадесети вијек

За вријеме првог свјетског рата, Париз је био поштеђен њемачке инвазије француско-британском побједом у првој битци на Марни 1914, али био је на првој линији ратних напора. 1918. - 1919. био је позорница савезничких побједничких парада и мировних преговора. У међуратном периоду Париз је био познат по својим културним и умјетничким друштвима и ноћном животу. Град је постао мјестом окупљања умјетника из цијелог свијета, од избјеглог руског складатеља Стравинског и шпањолских сликара Пицасса и Далíја, до америчког писца Хемингwаyа.

14.6. 1940, пет седмица након почетка битке за Француску, Парис је пао под њемачку окупацију, која се задржала до ослобођења Париза августа-коловоза 1944. два и пол мјесеца након након инвазије Нормандије. Средишњи Париз други свјетски рат прошао је углавном неоштећен, јер није било стратешких циљева за савезничке бомбардере (жељезничке су станице у централном Паризу терминали, док су главне творнице лоциране у предграђима). Такођер, њемачки генерал Диетрицх вон Цхолтитз није извршио Хитлерово наређење о уништавању свих паришких знаменитости прије њемачког повлачења.

Ослобођење Париза 1944.

У поратном периоду, Париз је доживио највећи развој од Белле Éпоqуе. Предграђа су се знатно проширила, с изградњом великих радничких насеља познатих као цитéс и почетком изградње пословне четврти Ла Дéфенсе. Опсежна мрежа подземне жељезнице (РЕР) изграђена је као допуна метроу на услузи удаљеним предграђима, док је развијена и мрежа ауто-цеста усмјерених на брзу цесту Пéрипхéриqуе око средишта града.

Од 1970-их, многа унутарња предграђа Париза (посебно на северу и истоку) доживјела су деиндустријализацију, те су некад просперитетни цитéс постепено постали гета за имигранте и оазе незапослености. У исто вријеме, град Париз (унутар ауто-цесте Пéрипхéриqуе), западна и јужна предграђа успјешно су промјенили своју економску базу из традиционалне производње у високовриједне услуге и високотехнолошку производњу, стварајући велико благостање својим становницима, чији је приход по глави међу највећима у Еуропи. Сукладно продубљавање друштвених разлика измеду та два подручја довело је до повремених немира од половине 1980-их, као немири 2005, који су углавном били концентрирани око сјевероисточних предграђа.

Двадесетпрви вијек

С намјером ублажавања социјалних тензија у унутарњим предграђима и ревитализације метрополитанске економије Париза, у тијеку је неколико пројеката. Уред државног секретара за развој регије главног града отворен је при влади Француске марта-ожујка 2008. Државни секретар Цхристиан Бланц задужен је за надгледање пројекта предсједника Ницоласа Саркозyја за стварањем интегриране метрополитанске управе "Великог Париза" (Гранд Парис), као и продужења мреже подземне жељезнице ради новог пораста становништа у Паризу и предграђима, и разних економских развојних пројеката као потицај метрополитанској економији, међу којима стварање врхунског технолошког и научног кластера и универзитетског кампуса на платоу Сацлаy у јужним предграђима.

Успоредно, предсједник Саркозy такођер је 2008. покренуо међународни урбанистички и архитектонски натјечај за будући развој Париза. Десет група архитеката, урбаниста, географа и пејзажних архитеката понудити ће своје визије изградње метрополе Париза 21. вијека у ери Протокола из Кyота и израдити будућу дијагнозу Париза и предграђа која ће дефинирати будући развој у Великом Паризу идућих 40 година. Циљ није само изградити еколошки одрживи метрополис, већ и интегрирати околна предграђа са средишњим Паризом кроз опсежна урбана планирања и симболичне архитектонске пројекте.

У међувремену, у настојањима потицања глобалног економског имиџа Париза, одобрена је од 2006. изградња неколико небодера (300 метарски или виши) у пословној четврти Ла Дéфенсе, предвиђених за довршење раних 2010-их. Паришке власти такођер су објавиле да планирају одобрити изградњу небодера унутар средишта града ублажавањем лимита на висину зграда први пута након изградње торња Монтпарнассе раних 1970-их.

Земљопис

Париз снимљен из сателита СПОТ

Париз је лоциран на луку ријеке Сеине и садржи два отока, Иле Саинт-Лоуис и већи Îле де ла Цитé, који творе настарији дио града. Укупно, град је релативно равничарски, и најнижа елевација је 35 м надморске висине. Париз има неколико истакнутих брда, од којих је с 130 м највиши Монтмартре.

Париз, без вањских паркова Боис де Боулогне и Боис де Винценнес, покрива овал површине 86.928 км². Посљедње веће проширење градског територија 1860, није му подарило само свој сувремени изглед већ је и креирало двадесет арондисмана (градских опћина). Од 1860. градско подручје од 78 км² незнатно је 1920-их проширено на 86.9 км². 1929, паркови Боис де Боулогне и Боис де Винценнес службено су припојени граду што је градско подручје повећало на садашњих 105.39 км².

Клима

Париз има оцеанску климу (Кöппенова класификација климе Цфб) и под утјецајем је сјеверноатлантске струје, што у град ријетко доноси екстремно високе или ниске температуре, као вал врућине 2003, или вал хладноће 2006.

Париз има врућа и угодна љета с просјечним високим температурама од 25 °Ц и ниским од 15 °Ц. Зиме су хладне, али температура је око 3 °Ц до 8 °Ц, те се ријетко спушта испод нуле. Прољеће и јесен има благе до повремено вруће дане и хладне вечери. Киша пада кроз годину, и премда Париз није особито кишовит град, познат је по изненадним пљусковима. Просјечне годишње падалине су 642 мм с лаганом кишом равномјерно распоређеном кроз годину. Снијег је риједак, али понекад је могућ лакши снијег или мећава без накупљања. Највиша икада забиљежена температура је 40.4 °Ц 28. јула-српња, 1948, док је најнижа -23.9 °Ц забиљежена 10. децембра-просинца, 1879.

Климатолошки медијани за Париз
Мјесец	јан-сиј	феб-вељ	мар-ожу	апр-тра	мај-сви	јун-лип	јул-срп	ауг-кол	сеп-руј	окт-лис	нов-сту	дец-про	година
Средњи максимум (°Ц)	7	8	13	16	20	23	24	25	22	16	11	8	16
Средња дневна (°Ц)	5	6	9,5	12	16	18,5	20	21	18	13,5	8,5	6	12,5
Средњи минимум (°Ц)	3	4	6	8	12	14	16	17	14	11	6	4	9
Преципитација (мм)	55	45	52	50	62	53	58	46	53	55	57	55	642
Извор: МСН Wеатхер, 6/1/2009

Градски пејзаж

Панорама западног Париза у сумрак, с врха торња Монтпарнассе.

Архитектура

Већина сувременог Париза посљедица је великих градских преинака средином деветнаестог вијека.

Типична зграда Хауссманновог доба

Вјековима, град је био лабиринт уских улица и полудрвених кућа, али почевши од 1852. урбанизацијски програм Барона Хауссманна укључивао је рушење цијелих четврти ради стварања простора за широке авеније обрубљене неокласичним каменим зградама буржоаског ранга. Кодекс изградње није се од тада много промијенио, те се планови другог царства углавном примјењују и данас. Пропис о "сврставању", који регулира фасаде новоградња у складу с преодређеном ширином улице, још је на снази. Висина зграде ограничена је у складу с ширином улице, те је тешко добити одобрење за изградњу виших зграда.

Многе важне паришке институције, смјештене су изван лимита града. Финанцијско-пословна четврт (Ла Дéфенсе), главна тржница на велико (Рунгис), школе (Éцоле Полyтецхниqуе, ХЕЦ, ЕССЕЦ, ИНСЕАД), истраживачки лабораторији (у Сацлаyу или Éврyју), највећи стадион (Стаде де Франце), и владини уреди (министарство промета).

Обале ријеке Сеине

Обале ријеке Сеине у Паризу
Свјетска баштина – УНЕСЦО
Француска
Регистриран:	1991. (15. засједање)
Врста:	Културно добро
Мјерило:	и, ии, ив
Угроженост:	но
Референца:	УНЕСЦО

Обале Сеине у Паризу, точније између мостова Понт де Суллy и Понт д’Иéна и њихова околица, су заштићена УНЕСЦОва свјетска баштина.

Од Лоувреа до Еиффеловог торња, од Плаце де ла Цонцорде до Гранд и Петит Палаис, еволуција Париза и њезине повијести може се видјети уз ријеку Сеине. Катедрала Нотре-Даме у Паризу и Саинте Цхапелле, архитектонска су ремек-дјела готике, док су Хауссманнови широки тргови и булевари утјецали на развој свјетског урбанизма од касног 19. вијека.

Четврти и хисторијска средишта

Град Париз

• Плаце де ла Бастилле (Трг Бастилле 4, 11, и 12. арондисман, десна обала) је четврт великог хисторијског значаја, не само за Париз већ и за цијелу Француску. Ради своје симболичне вриједности, трг је често био мјесто политичких демонстрација, међу којима и протести у вези првог радног уговора 2006.
• Цхампс-Éлyсéес (Елизејска поља, 8. арондисман, десна обала) је бивше шеталиште у парку из 17. вијека, касније адаптирано у авенију, које спаја трг Цонцорде и Славолук побједе. Једна од многих туристичких атракција и највећа трговачка улица у Паризу.

Плаце де ла Цонцорде.

Басилиqуе ду Сацрé-Цоур

• Плаце де ла Цонцорде (Трг слоге, 8. арондисман, десна обала) је трг на почетку Елизејских поља, изграђен као "Трг Луја XV", гдје је била лоцирана злогласна гиљотина за вријеме француске револуције. Египатски обелиск је "најстарији паришки споменик". На овом тргу, с обје стране Руе Роyале, налазе се двије идентичне камене зграде: источна је сједиште француског министарства ратне морнарице, а западна луксузни Хôтел де Цриллон. Оближњи трг Плаце Вендôме чувен је по својим монденим раскошним хотелима (Хôтел Ритз и Хôтел де Вендôме) и драгуљарима. Многи славни модни дизајнери своје салоне имају на тргу.
• Лес Халлес (1. арондисман, десна обала) је бивша средишња тржница, и од касних 1970-их велики трговачки центар и важна спојна метро станица (Цхâтелет-Лес Халлес, највећа у Еуропи). Бивши Лес Халлес порушен је 1971. и замијењен с Форум дес Халлес. Централна паришка тржница, највећа тржница хране на велико у свијету, пресељена је у Рунгис, у јужним предграђима.
• Ле Мараис (3. и 4. арондисман, десна обала) мондена је четврт и културолошки врло отворено мјесто.
• Авенуе Монтаигне (8. арондисман) сједиште је луксузних модних марки као Цханел, Лоуис Вуиттон (ЛВМХ), Диор и Гивенцхy.
• Монтмартре (18. арондисман, десна обала) је хисторијско подручје на брду, локација базилике Сацрé-Цоур. Монтмарте је увијек био повезан с умјетношћу те многи умјетници имају своје атељее у том кварту.
• Монтпарнассе (14. арондисман, лијева обала), хисторијска зона позната по умјетничким атељејима, концертним дворанама, и кафеима. Истичу се такођер и велика метро станица Монтпарнассе - Биенвенüе и Торањ Монтпарнассе.
• Авенуе де л'Опéра (9. арондисман, десна обала) је зона око Опере Гарниер (такођер "Паришка Опера") и локација најгушће концентрације уреда и робних кућа, међу којима су најпознатије Принтемпс и Галериес Лафаyетте, као и сједиште финанцијских дивова Црéдит Лyоннаис и Америцан Еxпресс.
• Qуартиер Латин (Латинска четврт, 5. и 6. арондисман, лијева обала) је образовни центар који се некад протезао између Плаце Мауберт и кампуса Сорбонне. Познат је по својој живописној атмосфери и много бистроа. Бројни институти високог образовања, као Éцоле Нормале Супéриеуре, ПарисТецх, и Јуссиеу Цампус, чине га главним образовним средиштем Париза.
• Фаубоург Саинт-Хонорé (8. аррондисман, десна обала) једна је од паришких четврти високе моде, с модним маркама као Хéрмес и Цхристиан Лацроиx.

Елизејска поља 2008.

У зони париза

• Ла Дéфенсе (кроз опћине Цоурбевоие, Путеауx, и Нантерре 2.5 км западно од ужег подручја града) једно је од најзначајнијих предграђа Париза и једно од највећих пословних средишта на свијету. Изграђено на западном крају продужења паришке хисторијске артерије Елизејских поља, Ла Дéфенсе састоји се већином од пословних небодера. Започета од француске владе 1958, четврт садржи 3,500,000 м² уреда, што ју чини највећом четврти у Еуропи развијеном искључиво за пословне активности. Гранде Арцхе (велики лук), који је дјелом сједиште француског министра транспорта, заокружује средишњи трг око којег је уређена четврт.

  

  Вал де Сеине

• Плаине Саинт-Денис (кроз опћине Саинт-Денис , Аубервиллиерс, и Саинт-Оуен, непосредно сјеверно од 18. арондисмана) је бивша напуштена производна зона која је прошла велико урбано обнављање у посљедњих 10 година. Данас садржи Стаде де Франце, око којег је изграђена нова пословна четврт ЛандyФранце, с двије РЕР (Рéсеау Еxпресс Рéгионал) станице, и могућим небодерима. На платоу Саинт-Денис такођер је лоцирана већина француских телевизијских, као и неки од већих филмских студија.
• Вал де Сеине (кроз 15. арондисман и опћине Иссy-лес-Моулинеауx и Боулогне-Билланцоурт, југозападно од средишњег Париза) је нови медијски центар Париза и Француске, са сједиштима већине француских тв мрежа (ТФ1 у Боулогне-Билланцоурт, Франце 2 у 15. арондисману, Цанал+ и међународни канали Франце 24 и Еуроспорт у Иссy-лес-Моулинеауx), као и неколико телекомуникацијских и информатичких компанија као Неуф Цегетел у Боулогне-Билланцоурт или Мицрософтов уред за Еуропу, Африку и Средњи исток у Иссy-лес-Моулинеауx.

Споменици и знаменитости

Нотре Даме на отоку Îле де ла Цитé, на ријеци Сеини.

Éглисе де ла Маделеине

Три најпознатије паришке знаменитости су катедрала из 12. вијека Нотре-Даме на отоку Îле де ла Цитé, Наполеонски Славолук побједе и Еиффелов торањ из 19. вијека. Еиффелов торањ био је "привремена" конструкција Густавеа Еиффела за свјетску изложбу 1889, али торањ никада није демонтиран те је и данас трајни симбол Париза. "Повијесна осовина" (Аxе хисториqуе) низ је споменика, зграда и пролаза у скоро равној линији од центра града према западу: Низ споменика започиње с Лоувреом и наставља се кроз парк Туилериес, Елизејска поља и Славолук побједе на тргу Плаце де л'Éтоиле. Од 1960-их, низ је продужен даље на запад до пословне четврти Ла Дефенсе којом доминира правокутни Гранде Арцхе; та четврт садржи већину највиших зграда у паришкој урбаној зони. Музеј Инвалидес мјесто је покапања многих француских војсковођа, укључујући Наполеона, док су у Пантеону покопане многе француске истакнуте личности. Бивши затвор Цонциергерие, у доба француске револуције био је мјесто заточеништва многих истакнутих чланова старог режима. Симбол револуције такођер су двије реплике Кипа слободе лоциране на Иле дес Цyгнес на Сеини и у парку Луxембоург. Палача Гарниер, изграђена у касном раздобљу другог царства, сједиште је Паришке опере и балета, док је бивша палача Лоувре данас један од најреномиранијих музеја на свијету. Сорбонне је најпознатији дио паришког универзитета, базираног у средишту латинске четврти. Осим катедрале Нотре Даме, други значајни црквени објекти су Саинте-Цхапелле из 13. вијека и Еглисе де ла Маделеине.

Паркови и вртови

Парк Луxембоург

Два од најстаријих и најпознатијих паришких паркова су Туилериес, креиран у 16. вијеку за палачу крај Лоувреа, и парк Луxембоург на лијевој обали Сеине, још један бивши приватни врт који је припадао дворцу изграђеном за Марију де Медици 1612. Јардин дес Плантес, креиран за лијечника Луја XIII Гуyа де Ла Броссеа, као узгајалиште љековитог биља, био је први паришки јавни парк.

Неколико осталих великих паркова креације су другог царства: бивши паркови у предграђима Монтсоурис, Парц дес Буттес Цхаумонт, и Парц Монцеау, креације су инжењера Наполеона III, Јеана-Цхарлеса Алпханда. Још један пројект којег је остварио Барон Хауссманн било је уређивање паришке западне Булоњске шуме, док је Боис де Винценнес, на источном крају града, слично уређена идућих година.

Нова остварења међу градским су парковима Парц де ла Виллетте, којег је изградио архитект Бернард Тсцхуми на локацији бивше клаонице, Парц Андрé Цитроëн, и вртови посађени на периферији дуж бивше кружне жељезнице "Петите Цеинтуре" (Променаде Плантéе).

Култура

Глазба

Неколико годишњих фестивала одржавају се у Паризу, међу којима и Роцк ен Сеине.

Опера и казалиште

Опéра Гарниер

Највеће паришке оперне куће су Опéра Гарниер из 19. вијека (хисторијска паришка опера), која тежи класичном репертоару и сувремена Опéра Бастилле, с мијешаним модерно-класичним програмом. Средином 19. вијека, биле су активне још двије оперне куће: Опéра-Цомиqуе (која постоји и данас) и Тхéâтре Лyриqуе (која је у модерно доба промијенила профил и назив у Тхéâтре де ла Вилле).

Казалиште традиционално заузима истакнуто мјесто у паришкој култури, што се наставља и данас. Многи најпознатији казалишни глумци такођер су звијезде француске телевизије и филма. Нека од највећих паришких казалишта такођер су и Бобино, Тхéâтре Могадор, и Тхéâтре де ла Гаîтé-Монтпарнассе. Неки од паришких театара користе се и као концертне дворане. Многа од највећих имена француске глазбе, као Едитх Пиаф, Маурице Цхевалиер, Георгес Брассенс, и Цхарлес Азнавоур, прославили су се у чувеним паришким концертним дворанама: Ле Лидо, Бобино, Олyмпиа, ла Цигале, и ле Сплендид.

Éлyсéес-Монтмартре, знатно смањен у односу на своју изворну величину, данас је концертна дворана. Неw Морнинг један је од још неколико паришких клубова гдје се одржавају јазз концерти, али и "индие" глазбе. У новија времена, дворана Ле Зéнитх у четврти Ла Виллетте и Палаис Омниспортс де Парис-Берцy користе се за велике роцк концерте.

Кулинарство

Цафе Лес Деуx Маготс

Кулинарска репутација Париза базирана је на различитом поријеклу својих становника. У својим почецима, много је дуговала на организацији жељезничког система из 19. вијека који је Париз чинио жаришном точком имиграције из многих француских регија и гастрономских традиција. Та се репутација наставља и до данас у културној разноликости која се од тада проширила на свјетску разину захваљујући трајној репутацији Паришке кулинарске финессе и даљној имиграцији из све удаљенијих крајева.

Хотели су још један од резултата широко распрострањених путовања и туризма, посебно ради паришких свјетских изложби касног 19. вијека. Међу најексклузивнијима, Хôтел Ритз је отворен 1898. на Плаце Вендôме, док је Хôтел де Цриллон своја врата на сјеверној страни трга Цонцорде отворио 1909. године.

Филмови

Главни чланак: Попис филмова смјештених у Париз

Парижани теже дијелити исте трендове одласка у кинематографе као и многи глобални градови, у складу с доминацијом холлywоодске филмске индустрије. Француска кинематографија на другом је мјесту и блиско прати холлywоодску, с најзначајнијм редатељима као Цлауде Лелоуцх, Франçоис Труффаут, Јеан-Луц Годард, Цлауде Цхаброл, и Луц Бессон, и редатељма слапстицк/популарног жанра којег је редатељ Цлауде Зиди добар примјер. Еуропски и азијски филмови такођер су широко приказивани и цијењени. Посебност Париза врло је широка мрежа малих кино дворана: појединих тједана, гледаоц има избор између 300 старих и нових филмова из цијелог свијета.

Многе паришке концертно/плесне дворане преуређене су у кинематографе када је филмска умјетност постала популарна од 1930-их надаље. Касније, многи велики кинематографи подијељени су на вишеструке, мање дворане. Највеће паришко кино данас је ле Гранд Реx с 2,800 сједала, док сва остала кина имају мање од 1,000 сједећих мјеста. Данас је тренд ка модерним мултиплексима с више од 10 или 20 дворана.

Туризам

Главни чланак: Попис музеја у Паризу

Лоувре

Славолук побједе

Музеј Орсаy

Париз је од 11. вијека популарна дестинација за трговце, студенте и религиозна ходочашћа, али "туристичка индустрија" на великој скали започела је тек појављивањем жељезнице у 19. вијеку, тј. с државном организацијом француске жељезничке мреже, с Паризом као средиштем од 1848. Међу првим паришким атракцијама за широке масе биле су већ споменуте свјетске изложбе, које су извор многих паришких споменика, посебно Еиффеловог торња од 1889, који су заједно с уљепшањима из доба другог царства, град увелике учинили атракцијом каква је позната данас.

Паришки су музеји и споменици међу најцјењенијим атракцијама; туризам је мотивирао град и националну владу да креирају нове знаменитости. Најцјењенији градски музеј Лоувре, посјећује преко 8 милиона људи годишње, што га чини најпосјећенијим свјетским умјетничким музејем. Још једна од главних атракција градске су катедрале: Нотре-Даме и Базилика Сацре-Цоеур сваке године примају 12 и 8 милиона посјетитеља. Еиффелов торањ, најпознатији паришки споменик, посјећује просјечно 6 милиона људи годишње, и укупно 200 од отварања. Диснеyланд Ресорт Парис велика је туристичка атракција не само за посјетитеље Париза већ и за посјетитеље Еуропе уопће, с 14 милиона посјета 2007.

Лоувре, један је од највећих и најпознатијих музеја, с многим умјетничким дјелима, укључујући Мона Лису и Милоску Венеру. Дјела Пабла Пицасса и Аугустеа Родина могу се наћи у Мусéе Пицассо и Мусéе Родин, док је умјетничка заједница Монтпарнассеа забиљежена у Мусéе ду Монтпарнассе. Врло уочљив са својом вањштином доводних цијеви, Центар Георгес Помпидоу, познат и као Беаубоург, сједиште је Националног музеја сувремене умјетности. Експонати из средњег вијека и доба импресионизма чувају се у Мусéе Цлунy, с цијењеном кружном таписеријом Дама и једнорог и Мусéе д'Орсаy. Најновији (и трећи највећи) музеј у Паризу је Мусéе ду qуаи Бранлy, отворен јуна-липња 2006, с колекцијом умјетности Африке, Азије и Оцеаније.

Многе некад популарне паришке локалне установе морале су се бринути о укусима и очекивањима туриста. Ле Лидо, и Моулин Роуге кабаре-плесна дворана, као примјер, вечерње су казалишне представе, приказ некадашњег плеса али само један од аспеката бише атмосфере а кабареу. Све установе бивших друштвених и културних елемената, као плесне дворане и вртови, данас више не постоје. Многи паришки хотели, ресторани и и ноћни живот постали су тешки овисници о туризму.

Спорт

Тениски центар Роланд Гаросс

Најпопуларнији паришки спортски су клубови ногометни клуб Парис Саинт-Гермаин ФЦ, кошаркашки тим Парис Баскет Рацинг, и ругбy унион клуб Стаде Франçаис. Стаде де Франце, капацитета 80,000 мјеста, изграђен за Свјетско првенство 1998. лоциран је у Саинт-Денису. Користи се за ногомет, ругбy унион и атлетику. Такођер, сваке се године одржавају домаће утакмице француске ругбy репрезентације у Првенству шест нација, пријатељске или важније квалификацијске утакмице француске ногометне репрезентације, и неколико важнијих мечева ругбy тима Стаде Франçаис.

Осим Парис Саинт-Гермаина, град има неколико аматерских ногометних клубова: Парис ФЦ, Ред Стар, РЦФ Парис и Стаде Франçаис Парис. Посљедњи је ногометни одјел истоименог спортског клуба, познатијег по ругбy тиму.

Главни градски ругбy тим је Стаде Франçаис. Рацинг Мéтро 92 Парис (који сада игра у Ругбy Про Д2) други је ругбy тим, који је судјеловао у првом ругбy финалу против Стаде Франçаис 1892. Париз је такођер био домаћин Олимпијских игара 1900. и 1924., као и једна од локација свјетских првенстава у ногомету 1938. и 1998.

Премда стартно мјесто чувеног Тоур де Францеа варира сваке године, финална етапа увијек завршава у Паризу, и од 1975, на Елизејским пољима. Тенис је такођер популаран спорт у Француској. Отворено првенство Француске као један од четири Гранд Слама у професионалном тенису, сваке се године одржава на земљаним теренима националног тениског центра Роланд Гаррос, крај Булоњске шуме. Финале УЕФА Лиге првака 2006. између Арсенала и Барцелоне одржано је на Стаде де Франце, као такођер и финале Свјетског купа у рагбију 2007.

Економија

Главни чланак: Економија Париза

С БДП-ом од 533.6 милијарди еура 2007, паришка регија има један од највиших БДП-а у Еуропи, као главни покретач глобалне економије: Када би се радило о засебној држави, била би то седамнаеста највећа економија на свијету, велика скоро као и низоземска. Паришка регија главно је француско средиште економске активности. Док је становништво регије 18.8% укупне популације континенталне Француске, БДП је 28.7%. Активност у паришкој урбаној зони, премда разнолика, нема водећу специјализирану индустрију (као Лос Ангелес у индустрији забаве или Лондон и Неw Yорк у финанцијама). У новије вријеме, паришка економија пребацује се на услуге високе додане вриједности (финанције, информатичке технологије, итд.) и високотехнолошку производњу (електроника, оптика, зракопловно-свемирска индустрија, итд.).

Најинтензивнија економска дјелатност паришке регије кроз централни департман Хаутс-де-Сеине и приградску пословну четврт Ла Дефенсе поставља економско средиште Париза на запад града, у трокут између Опéра Гарниер, Ла Дéфенсе, и Вал де Сеине. Паришке адмистративне границе немају много утјецаја на лимите економске активности. Иако већина запослених путује на посао из приграда у центар, многи путују из цента у предграђа. Премда је економија Париза углавном у услугама, остаје важно производно упориште у Еуропи, посебно у секторима индустрије аутомобила, зракопловства и електронике.

Попис 1999, показао је да од 5,089,170 запослених у паришкој градској зони, 16.5% радило је у пословним услугама, 13.0% у трговини, 12.3% у производњи, 10.0% у јавној управи и војној индустрији, 8.7% у здравству, 8.2% у транспорту и комуникацијама, 6.6% у образовању и преосталих 24.7% у многим другим економским секторима. У производњи, највише запослених је било у електроничкој и електротехничкој индустрији (17.9% од укупне радне снаге 1999.) и издаваштву и тискарској индустрији (14.0% од укупне радне снаге), с преосталих 68.1% радне снаге распоређених кроз многе друге индустрије. Туризам и одговарајуће туристичке услуге запошљавају 6.2% паришке радне снаге и 3.6% свих запослених у паришкој регији.

Демографија

Демографија

1962.	1968.	1975.	1982.	1990.	1999.	2006.	2011.
2.790.091	2.590.771	2.299.830	2.176.243	2.152.423	2.125.246	2.181.371	2.249.975

Главни текст: Демографија Париза

Демографија унутар паришке регије
(у складу с процјенама ИНСЕЕ 2005.)

Иле-де-Франце департмани
Подручја	Становништво 2006 проц.	Зона	Густоћа	1999-2005 прираст
Град Париз (департман 75)	2,168,000	105 км2	20,648 км2	+1.33%
Унутарњи прстен (Петите Цоуронне) (депар. 92, 93, 94)	4,310,000	657 км2	6,560 км2	+5.34%
Вањски прстен (Гранде Цоуронне) (депар. 77, 78, 91, 95)	5,013,000	11,249 км2	446 км2	+4.25%
Иле-де-Франце (цијела покрајина)	11,491,000	12,011 км2	957 км2	+4.08%
Статистички раст (попис ИНСЕЕ 1999.)
Зоне	Становништво попис 1999.	Зона	Густоћа	1990-1999 прираст
Градско подручје (Паришка агломерација)	9,644,507	2,723 км2	3,542 км2	+1.85%
Метрополитанско подручје (Паришко градско подручје)	11,174,743	14,518 км2	770 км2	+2.90%

Становништво града Париза на попису 1999, садржавало је 2,125,246, становника, што је много ниже од хисторијског максимума од 2.9 милијуна из 1921. Губитак градске популације одражава искуство и других средишњих градова у развијеном свијету који нису ширили своје границе. Главни фактори у процесу значајно су смањење величине обитељи и драматичне миграције према предграђима од 1962. до 1975. Емиграцију су увјетовали деиндустријализација, високе станарине, гентрификација многих унутарњих четврти, трансформација стамбених простора у уреде и веће обиље у запосленим обитељима. Губитак градског становништва једно је од највећих у међународним опћинама и највеће међу свима које су постигле више од 2,000,000 становника. Ти губици за град генерално су негативно перципирани; градска управа настоји преокренути тренд с понешто успјеха, те је процјена популације српња 2004, показала пораст први пута након 1954, досегавши укупно 2,144,700 становника.

Густоћа

Париз један је од најгушће насељених градова на свијету. Густоћа, без вањских шумовитих паркова Боис де Боулогне и Боис де Винценнес била је на службеном попису 1999, 24,448 становника по четворном километру, што се може успоредити само с неким азијским мегалополисима. Чак и укључивши два шумска подручја густоћа је 20,164 становника по четворном километру, као пета најгушће насељена опћина у Француској иза Ле Прé-Саинт-Герваис, Винценнес, Леваллоис-Перрет, и Саинт-Мандé, све рубна подручја средишта Париза. Најрјеђе насељене четврти западни су и средишњи уредско-админстративни арондисмани. Градско становништво најгушће је на сјеверним и источним арондисманима; 11. арондисман имао је 1999. густоћу од 40,672 становника по четворном километру, док неке источне четврти истог арондисмана исте су године имале густоћу близу 100,000/км².

Паришка агломерација

Град Париз покрива подручје много мање од цијеле урбане зоне којој је средиште. Тренутно, паришка стварна урбанизација, коју дефинира пôле урбаин (градско подручје) статистичка зона, покрива 2,723 км², или подручје око 26 пута веће од самога града. Управа паришког урбаног раста подијељена је између самога града и околних департмана: Паризу најближи прстен три сусједна департмана, или петите цоуронне ("мали прстен") потпуно је засићен растом града, док је даљни вањски прстен четири департмана, гранде цоуронне покривен урбанизацијом само у унутарњим подручјима. Тих осам департмана стварају већу административну регију Îле-де-Франце, која је већином испуњена паришким урбаним подручјем.

Паришка агломерација показала је сталан раст од краја француских вјерских ратова, касног 16. вијека, уз повремена опадања за вријеме француске револуције и другог свјетског рата. Приградски развој новијих се година убрзао: с процјеном од укупно 11.4 милијуна становника 2005, регија Îле-де-Франце показује двоструко већу стопу раста у односу на 1990.

Имиграција

Према закону, француски пописи не постављају питања о етничкој припадности и религији, али захтјевају податке о земљи рођења. Из тих података могуће је одредити да су Париз и метрополитанско подручје једно од културно најразноликијих подручја у Еуропи. У попису 1999, 19.4% од укупне популације рођено је изван континенталне Француске. На истом попису, 4.2% популације урбаног подручја Париза били су рецентни имигранти (особе које су се уселиле у Француску између 1990 и 1999), већином из континеталне Кине и Африке.

Први вал међународне миграције према Паризу започео је најраније 1820. с доласком њемачких сељака коју су бјежали од пољопривредне кризе у њиховој матичној земљи. Слиједило је неколико валова имиграције који се надовезују да данас: Талијани и средњееуропски Јевреји за вријеме 19. вијека, Руси након руске револуције 1917, Арменци у бијегу од геноцида у Отоманском царству, грађани колонија за вријеме првог свјетског рата, и касније, Пољаци између два рата, Шпањолци, Талијани, Португалци и сјеверни Африканци од 1950-их до 1970-их, сјеверноафрички Јевреји након независности тих држава, те од тада Африканци и Азијци.

Управа

Париз, са својим непромијењеним административним границама од 1860, један је од ријетких градова који се није развио политички у складу с демографским растом; о чему се тренутно расправља у плановима за Гранд Парис (Велики Париз), који би своје административне границе проширио на већину своје урбанизиране зоне.

Главни град Француске

Као главни град, Париз је сједиште Француске националне владе. За извршну власт, два главна службеника имају сваки своју службену резиденцију, гдје су им такођер смјештени и уреди. Предсједник Француске борави у Елизејској палачи у 8. арондисману, док премијер има сједиште у Хôтел Матигнон у 7. арондисману. Владина министарства лоцирана су у разним дијеловима града, многа у 7. арондисману.

Елизејска палача

Два дома француског парламента лоцирана су на лијевој обали. Горњи дом, или Сенат, смјештен је у Палаис ду Луxембоург у 6. арондисману, док је значајнији доњи дом, национална скупштина, у Палаис Боурбону, у 7. арондисману. Предсједник сената, друга највиша функција након предсједника републике, има уред у Петит Луxембоург, мањој палачи анексу палаче Луxембоург.

У Паризу столују такођер и највиши француски судови. Француски касацијски суд, највиши суд у правосудном систему, који преиспитује кривичне и цивилне случајеве, лоциран је у Палачи правде (Палаис де Јустице) на Îле де ла Цитé, док је Државни савјет, који пружа правне савјете извршној власти и дјелује као највиши суд у управном систему, смјештен је у Палаис Роyал у 1. арондисману.

Уставни савјет, савјетодавно тијело с коначним овластима о уставности закона и владиних декрета, такођер дјелује у Палаис Роyал.

Градска влада

Главни чланак: Паришки арондисмани

Арондисмани Париза

Париз је био опћина од 1834. (такођер и накратко између 1790. и 1795). При подјели Француске на опћине 1790 (за вријеме француске револуције), и поново 1834, Париз је био град упола мањи у односу на данас, али је 1860, припојио сусједне опћине, неке потпуно, ради стварања нове адмистративне карте 20 арондисмана које град има и данас. Таква опћинска подјела ствара спиралу у смјеру казаљке на сату, с 1. арондисманом у самом средишту.

1790. Париз је постао префектура (сједиште) департмана Сеине, који је покривао већину паришке регије. 1968. подијељена ја на четири мање: град је постао засебни департман и задржао број департмана Сеине 75, (који вуче пријекло од позиције департмана Сеине у абецедном реду), док су створена три нова департмана, Хаутс-де-Сеине, Сеине-Саинт-Денис и Вал-де-Марне, и додијељени су им бројеви 92, 93, и 94. Посљедица тих подјела идентичне су границе паришког департмана и опћине, што је јединствена ситуација у Француској.

Опћински уреди

Хôтел де Вилле, паришка градска вјећница

Сваки од 20 паришких арондисмана има директно изабрани савјет (цонсеил д'аррондиссемент), који бира градоначелника арондисмана. Избор чланова из савјета сваког арондисмана ствара Савјет Париза (цонсеил де Парис), који бира градоначелника Париза.

У средњевјековно доба, Паризом је управљала опћина коју су бирали трговци, чији је главар био предстојник трговаца. Осим што је регулирао градски промет робом, предстојник је био одговоран и за неке јавне дужности као надгледање градских зидина и чишћење улица. Креирање паришког цивилног предстојника у 13. вијеку, знатно је смањило је дужности и овласти предстојника трговаца. Као директни представник краља, у улози која донекле подсјећа на префекта каснијих година, предстојник (прéвôт) Париза надгледао је примјену и извршење закона и реда у граду и околној прéвôтé (округу) из свог уреда у Гранд Цхâтелет. Многе овласти из уреда оба предстојника пребачене су након оснивања 1667. на уред генералног намјесника полиције. Стољећима, прéвôт и управитељи Цхâтелета сукобљавали су се с Хôтел де Вилле око јурисдикција; тј. с градском управом која је обухваћала и qуартиниерс, од којих сваки одговоран за једну од шеснаест четврти (које су биле подијељене на четири цинqуантаинес, свака са својим цинqуантаиниер, и даље подијељених на дизаинес, којима су управљали дизаиниерс):

Сваки од тих људи били су начелно изабрани од локалних буржуја. У свако доба, према томе, 336 људи дијелило је административну одговорност за чистоћу и одржавање улица, за јавно здравство, закон и ред. Qуартиниерс одржавали су службене листе боургеоис де Парис, локалне изборе, могли су наметнути глобе за прекршаје локалних прописа, а имали су и улогу у порезном систему. Састајали су се у Хôтел де Вилле ради вијећања о питањима опће градске важности и сваке би године изабрали осам међу "најистакнутијим становницима четврти", који би заједно с другим локалним службеницима бирали градски савјет.

Иако су кроз 18. вијека такви избори постали само церемонијални, бирајући кандидате које је већ изабрала краљевска влада, сјећање на стварну опћинску неовисност остало је снажно: "Хôтел де Вилле наставио је бити значајан у савјести буржујских Парижана, с утјецајем знатно већим од стварне улоге у управи града.

Састав савјета Париза

- стyле =	Странка		Мјеста
	Социјалистичка Партија	72
	Савез за народни покрет	55
	Зелени	9
	Француска Комунистичка Партија	8
	Нови Центар	8
	Грађански и Републикански Покрет	5
	Мијешана Љевица	2
	Лијева Партија	2
	Демократски Покрет (МоДем)	1

Посљедњи паришки предстојник трговаца, Прéвôт дес марцхандс, убијен је 14.7. 1789, након пада Бастилле у склопу француске револулуције. Париз је службено постао опћина стварањем административне подјеле 14. децембра-просинца исте године, те је привремена револуционарна градска управа замијењена првим опћинским уставом и владом 9.10. 1790. Кроз немире Термидорске реакције 1794, постало је јасно да је револуционарна паришка независност пријетња било којој владајућој снази: Уред градоначелника укинут је исте године, а опћински савјет годину дана касније.

Премда је опћински савјет обновљен 1834, већину 19. и 20. вијека, Париз заједно с већим департманом Сеине, којему је тада центар, био је под директном контролом државног префекта Сеине, надлежног за генералне послове; Државни префект полиције био је надлежан за полицију у истој јурисдикцији. Осим у неколико кратких случајева, град није имао градоначелника до 1977, те је паришка полицијска префектура и данас под државном контролом.

Унаточ својој двојној егзистенцији као опћина и департман, Париз има јединствени савјет који управља с оба субјекта; Савјет Париза, којему предсједа градоначелник Париза, засједа и као опћински савјет (цонсеил муниципал) или као савјет департмана (цонсеил гéнéрал) овисно о предмету расправе.

Паришка сувремена административна организација још увијек садржи трагове јурисдикције бившег департмана Сеине. Префектура полиције (која такођер управља и ватрогасним бригадама), на примјер има још увијек надлежност на петите цоуронне, сусједна три департмана за нека дјеловања као протупожарна заштита или спашавања, и још је под управом француске националне владе. Париз нема опћинске полицијске снаге, премда има властиту бригаду прометних надзорника.

Главни град регије Îле-де-Франце

Департмани регије Îле-де-Франце

Као дио опћенационалних административних настојања консолидације регионалних економија 1961, Париз је као департман постао главни град нове регије дистрикта Париза, преименованог у регију Иле-де-Франце 1976, у коју спада паришки департман и седам најближих департмана. Чланови регионалног савјета, од 1986, бирају се на директним изборима. Префект паришког департмана (који је служио као префект департмана Сеине до 1968.) такођер је и префект регије Îле-де-Франце, премда је та фунција изгубила многе овласти стварањем уреда градоначелника Париза 1977.

Интерцоммуналитé

Међу набројеним промјенама, ријетка су узимала у обзир Паришку стварност агломерације. За разлику од већине француских већих урбаних подручја као Лилле и Лyон, у Паризу нема међуопћинског (интерцоммунал) ентитета у паришком урбаном подручју, нити међуопћинског савјета који би ријешавали проблеме регијске густе градске језгре у цијелини; Паришко отуђење од својих предграђа и данас је проблем, те према многима главни разлог грађанских немира, као побуна у предграђима 2005. Директна посљедица тих несретних догађаја приједлози су за ефикаснију метрополитанску структуру која би покрила Париз и нека од предграђа, од социјалистичке идеје о лабавој "метрополитанској конференцији" (цонфéренце мéтрополитаине) до десничарске идеје о више интегрираном "Великом Паризу" (Гранд Парис).

Образовање

У раном 9. вијеку, цар Бата Маре наложио је свим црквама да дају подуке у читању, писању и базној аритметици својим жупама, и катедралама да удјељују више образовање у развијенијим вјештинама језика, физике, глазбе и теологије; у то доба, Париз већ је био један од главних бискупских градова, те се започињао уздизати као школско средиште. До раног 13. вијека, школа катедрале Нотре-Даме имала је многе чувене учитеље, али контроверзна учења неких од њих довела су до стварања одвојеног универзитета Саинте-Геневиеве на лијевој обали, који је постао средиште паришке школске латинске четврти, напознатије по универзитету Сорбонне.

Дванаест вјекова касније, образовање у паришкој регији (регија Îле-де-Франце) запошљава приближно 330,000 људи, од којих су 170.000 професори и учитељи за приближно 2.9 милиона ученика и студената у 9,000 основних, средњих, виших школа и образовних установа.

Лyцéе Лоуис-ле-Гранд

Основно и средње образовање

У Паризу се налазе неке од најпрестижнијих француских високих (средњих) школа, као Лyцéе Лоуис-ле-Гранд и Лyцéе Хенри-IV, Остале високе школе међународног реномеа у Паризу укључују Лyцéе Интернатионал де Саинт Гермаин-ен-Лаyе и Éцоле Ацтиве Билингуе Јеаннине Мануел.

Више образовање

До академске године 2004. - 2005, 17 јавних универзитета у паришкој регији, с 359,749 пријављених студената, највећа су концентрација студената у Еуропи. Престижне грандес éцолес паришке регије и мноштво приватних и јавних школа, неовисних о универзитетима, имају додатних 240,778 пријављених студената, који заједно с универзитетском популацијом, чине укупно 600,527 студената те године.

Универзитети

Паришки универзитет Сорбонне

Катедрала Нотре-Даме била је први центар вишег образовања прије оснивања паришког универзитета. Краљ Филип II свеучилишта је године 1200. овластио као друштва која су својим учитељима и судентима дозвољавала самостално дјеловање неовисно о круни и порезима. У то доба, многа предавања одржавана су на отвореном. Студенти и учитељи од изван Париза, одсједали би у хостелима, или у колеџима, створеним за боурсиерс дошле издалека. Чувен већ у 13. вијеку, паришки универзитет имао је студенте из цијеле Европе. Паришки сколастички центар на лијевој обали, зван "Латински кварт" јер су учења тада одржавана на латинском, реорганизирати ће се око колеџа којег је 1257. основао Роберт де Сорбон, Цоллеге де Сорбонне. Паришки је универзитет у 19. вијеку имао шест факултета: право, науку, медицину, фармацеутику, књижевност и теологију. Након масовних студентских демонстрација и протесних акција 1968, проведена је опсежна реформа паришког универзитета, у настојању да се распрши централизирана студентска маса. Идуће године, бивши јединствени паришки универзитет подијељен је на 13 аутономних универзитета (од "Парис I" до "Парис XIII") лоцираних по цијелом граду и предграђима. Сваки од тих универзитета наслиједио је само неке од одјела старог универзитета, тако да више нису класични универзитети опћег типа. Парис I, II, V, и X, наслиједили су право, Парис V медицину, Парис VI и VII научне одјеле, итд.

1991. основана су у предграђима Париза још четири универзитета, што је довело укупан број јавних универзитета у регији Иле-де-Франце на седамнаест. Нови универзитети названи су по предграђима у којима су смјештени: Цергy-Понтоисе, Éврy Вал д'Ессонне, Марне ла Валлéе и Версаиллес Саинт-Qуентин-ен-Yвелинес. Други институти укључују Амерички универзитет у Паризу, Америчку пословну школу и Институт лондонског универзитета у Паризу (УЛИП), који нуди неакадемске и постдипломске студије признате од Лондонског универзитета.

Грандес éцолес

Паришка регија домаћин је највећој француској концентрацији престижних грандес éцолес, специјализираних центара вишег образовања изван структура јавних универзитета. Већина грандес éцолес пресељене су у предграђа Париза 1960-их и 1970-их, у нове кампусе, много веће од оних у најгушће насељеним дјеловима Париза, иако је Éцоле Нормале Супéриеуре остала на руе д'Улм у 5. арондисману. Паришко подручје има велики број техничких школа, предвођених престижним Паришким технолошким институтом (ПарисТецх), који садржи неколико колеџа као Éцоле Полyтецхниqуе, Éцоле дес Минес, Тéлéцом Парис, Артс ет Мéтиерс, и Éцоле дес Понтс ет Цхауссéес. Постоје такођер и многе пословне школе, укључујући ХЕЦ, ЕССЕЦ, ИНСЕАД, и ЕСЦП-ЕАП Еуропска школа менаџмента. Иако је елитна управна школа ЕНА пресељена у Страсбоург, школа политичких наука Сциенцес-По још се налази у Паризу на лијевој обали у 7. арондисману.

Сустав грандес éцолес подржава број припремних школа које нуде курсеве од двије или три године назване Цлассес Прéпаратоирес, такођер познате као цлассес прéпас или прéпас. Такви курсеви омогућавају приступ у грандес éцолес. Многи од најбољих прéпас смјештени су у Паризу, укључујући Лyцéе Лоуис-ле-Гранд, Лyцéе Хенри-IV, Лyцéе Саинт-Лоуис, Лyцéе Јансон де Саиллy, и Лyцéе Станислас. Још два врхунска прéпас (Лyцéе Хоцхе и Лyцéе Привé Саинте-Геневиеве) налазе су у Версаиллесу, крај Париза. Избор студената базира се на оцјенама и примједбама учитеља. Прéпас привлаче многе међу најбољим студентима у Француској и познати су као врло захтјевни по обиму рада и психолошком напору.

Књижнице

Француска национална Библиотека (Библиотхеqуе натионале де Франце, БнФ) управља књижницама у Паризу међу којима и књижнице Франçоис-Миттерранд, Рицхелиеу, Лоувоис, Опéра, и Арсенал.

Америчка библиотека у Паризу отворена је 1920, као дио приватне непрофитне организације. Сувремена књижница вуче поријекло од књига сланих од Америчког удружења библиотека америчким војницима у Француској.

Транспорт

Главни чланак: Транспорт у Паризу
Види још. Попис жељезничких станица у Паризу

Паришки Метро

Градски аутобус у Паризу

ТГВ на станици Монтпарнассе

Паришки прометни систем изграђиван је кроз вјекове те се и данас обнавља и надопуњује. Сyндицат дес транспортс д'Îле-де-Франце, (удружење транспорта регије Îле-де-Франце) бивши Сyндицат дес транспортс парисиенс (СТП), надгледа транзитну мрежу у регији.

Чланови су удружења регија Иле-де-Франце и осам департмана регије. Удружење координира јавни превоз и уговара их превозним подузећима РАТП (које дјелује с 654 аутобусних линија, паришким метроом, три трамвајске линије, и дјеловима Регионалне експресне жељезничке мреже - РЕР), СНЦФ (приградске жељезнице, трамвајска линија и друге секције РЕР-а), и Оптиле, конзорциј приватних оператера који управља с 1,070 мањих аутобусних линија.

Метро је најзначајнији паришки превозни систем. Систем са 300 станица (384 заустављања) повезаних с 214 км трачница садржи 16 линија, означених бројевима од 1 до 14, с двије мање линије 3бис и 7бис, тако названих јер су изворно биле одвојци својих оригиналних линија. Октобра-Листопада 1998, отворена је нова линија 14, након 70-годишње паузе у отварању потпуно нових линија метроа. Ради кратких дистанци међу станицама у мрежи метроа, линије су преспоре да би могле бити продужене даље у предграђа, као и у случају многих других градова. У складу с тиме, додатна жељезничка мрежа РЕР, отварана је од 1960-их ради повезивања удаљенијих зона урбаног подручја, која се састоји у интеграцији сувременог метроа у средишту града и раније постојећих приградских жељезница. У данашње вријеме, мрежа РЕР садржи пет линија, 257 станица и 587 км трачница.

Додатно, Париз има и четири трамвајске линије, с рутама Саинт-Денис - Ноисy-ле-Сец за линију Т1, Ла Дефенсе - Иссy, за линију Т2, Понт де Гариглиано - Порте д'Иврy за линију Т3 и Бондy - Аулнаy-соус-Боис за линију Т4. Шест нових трамвајских линија тренутно је у разним фазама развоја. Париз такођер нуди бике схаринг програм назван Вéлиб, с више од 20,000 јавних бицикала распоређених на 1,450 паркирних станица, који могу бити унајмљени за кратке и средње дистанце укључујући и једносмјерне вожње. Нови трајектни сервис Вогуéо, уведен је липња 2008. на ријекама Сеини и Марни.

Париз је средиште националне жељезничке мреже. Шест већих жељезничких колодвора, Гаре ду Норд, Гаре Монтпарнассе, Гаре де л'Ест, Гаре де Лyон, Гаре д'Аустерлитз, и Гаре Саинт-Лазаре, повезани су на три мреже: ТГВ за влакове великих брзина, Цораил влакове стандарних брзина и приградске жељезнице (Трансилиен).

Париз опслужују два велика аеродрома: Орлy јужно од Париза и Цхарлес де Гаулле крај Роиссyја, један од најпрометнијих на свијету. Трећи знатно мањи аеродром, Беауваис Тиллé, лоциран је у мјесту Беауваис, 70 км сјеверно од града, користе чартери и нискотарифни авио пријевозници. Четврти, Ле Боургет, данас се користи само за пословне авионе, зракопловне сајмове и зракопловно-свемирски музеј.

Град је такођер и најзначајније средиште француске мреже аутопутева, те је опкољен с три кружна аутопута: Пéрипхéриqуе, која прати приближну путању фортификација Париза из 19. вијека, аутопут А86 у унутарњим предграђима и Францилиенне у вањским предграђима. Париз има опсежну цестовну мрежу с преко 2,000 км аутоцеста. Цестовним путем, до Бруxеллеса се путује три сата, Франкфурта шест, и до Барцелоне дванаест сати. Влаком, Лондон је удаљен само 2 сата и 15 минута, Бруxеллес 1 сат и 22 минуте (до 25 полазака дневно), Амстердам 4 сата и 13 минута (до 8 полазака дневно), Кöлн 3 сата и 51 минута (6 полазака дневно), и Марсеилле, Бордеауx, и други градови на југу Француске 3 сата.

Воде и одводни сустави

Канал Саинт-Мартин

У својој раној хисторији Париз је за водоопскрбу имао само ријеке Сеине и Биевре. Каснији облици наводњавања били су римски акведукт из 1. вијека из Wиссоуса (касније напуштен); извори с десне обале од касног 11. вијека; од 15. вијека, акведукт изграђен приближном путањом напуштеног римског акведукта; и од 1809. канал л'Оурцq, који Париз опскрбљује водом из мање загађених ријека сјевероисточно од главног града. Свој први стални и обилни извор воде, Париз је добио тек касног 19. вијека: од 1857, цивилни инжењер Еугене Белгранд, под префектом Наполеона III бароном Хауссманном, надгледао је изградњу низа нових акведуката који су довели воду из извора с локација посвуда око града у неколико резервоара изграђених на највишим елевацијама града, Од тада, нови сустав резервоара постао је главни извор питке воде у Паризу, док се остаци старог сустава, црпљени из нижих нивоа истих резервоара, користе за чишћење улица.

Париз има око 2,400 км подземних пролаза намјењених одводу отпадних вода. Већина их датира с краја 19. вијека, као посљедица комбинираних планова префекта Хауссманна и инжењера Белгранда на побољшању тада врло нездравих увјета у граду. Стално одржавани од саме изградње, само мањи постотак мреже паришких канала захтјевао је потпуну обнову. Цијелом мрежом канала и колектора од краја 20. стољећа управља компјуторизирани сустав, познат по акрониму "Г.А.АС.ПАР", који контролира сву водену дистрибуцију у Паризу, те чак и проток ријеке Сеине кроз главни град.

Здравство

Здраствену његу и интервентну здраствену помоћ у Паризу и предграђима пружа Ассистанце публиqуе - Хôпитауx де Парис (АП-ХП), јавни болнички систем који запошљава више од 90,000 људи (здраствено особље и администрација) у 44 болнице. То је највећи болнички сустав у Еуропи..

Међу 44 болнице којима управља АП-ХП, најзначајније су:

• Хôтел-Диеу, основана 651, најстарија болница у Паризу,
• Хôпитал де ла Питиé-Салпетриере, највећа паришка и еуропска болница,
• Хôпитал Нецкер - Енфантс маладес, најстарија педијатриска болница на свијету,
• Хôпитал Еуропéен Георгес-Помпидоу, посљедња болница изграђена у Паризу,
• ЦХУ Кремлин-Бицетре,
• Хôпитал Паул-Броуссе,
• Хôпитал Тенон,
• Хôпитал Саинт-Лоуис,
• Хôпитал Саинт-Антоине,

Чувена војна болница Вал-де-Грâце није дио АП-ХП сустава.

Међународни односи

Париз има један братимљени град и бројне градове партнере..

Братимљени град

• Рим, Италија, од 1956. (Сеуле Парис ест дигне де Роме; сеуле Роме ест дигне де Парис / Соло Париги е дегна ди Рома; Соло Рома е дегна ди Париги / "Само Париз је достојан Рима; Само је Рим достојан Париза").

Градови Партнери

Алжир, Алжир, од 2003. Амман, Јордан, од 1987. Атена, Грчка, од 2000. Пекинг, Кина, од 1997. Беирут, Либанон, од 1992. Берлин, Њемачка, од 1987. Буенос Аирес, Аргентина, од 1999. Каиро, Египат, од 1985. Цасабланца, Мароко, од 2004. Цхицаго, САД, од 1996. Копенхаген, Данска, од 2005. Женева, Швицарска, од 2002. Јакарта, Индонезија, од 1995. Кyото, Јапан, од 1958. Лисабон, Португал, од 1998. Лондон, Велика Британија, од 2001. Мадрид, Шпањолска, од 2000. Меxицо Цитy, Мексико, од 1999. Монтреал, Канада, од 2006. Москва, Русија, од 1992.

Порто Алегре, Бразил, од 2001. Праг, Чешка, од 1997. Qуéбец Цитy, Канада, од 2003. Рабат, Мароко, од 2004. Ријад, Саудијска Арабија, од 1997. Санкт Петербург, Русија, од 1997. Сана, Јемен, од 1987. Сан Францисцо, САД, од 1996. Сантиаго де Цхиле, Чиле, од 1997. Сао Пауло, Бразил, од 2004. Сеул, Јужна Кореја, од 1991. Софија, Бугарска, од 1998. Сyднеy, Аустралија, од 1998. Тбилиси, Грузија, од 1997. Тирана, Албанија. Токио, Јапан, од 1982. Тунис, Тунис, од 2004. Варшава, Пољска, од 1999. Wасхингтон, D.C., САД, од 2000. Ереван, Арменија, од 1998.

Повезано

• Версаиллес
• Свјетска изложба
• Мегалополис

Референце

Париз на Wикимедијиној остави

Вањске везе

• Странице града Париза