Рóмуло Галлегос
| Рóмуло Галлегос | |
|---|---|
 | |
| Мандат 17. вељаче 1948. – 24. студеног 1948. | |
| Претходник | Рóмуло Бетанцоурт |
| Насљедник | Царлос Делгадо Цхалбауд |
| Рођење | 2. коловоза 1884. Царацас, Венезуела
|
| Смрт | 5. травња 1969. Царацас, Венезуела
|
| Политичка странка | Демократска акција |
| Супружник | Теотисте Ароцха Егуи |
Потпис
| |
 | |
Рóмуло Áнгел дел Монте Цармело Галлегос Фреире (Царацас, 2. коловоза 1884. – Царацас, 5. травња 1969.) био је венезуелански писац, интелектуалац и политичар. Од вељаче до студеног 1948. године, Галлегос је обнашао дужност предсједника Венезуеле, након што је побиједио на првим поштеним, демократским изборима у хисторији Венезуеле. Његову списатељску каријеру обиљежио је вишеструко екранизирани и глобално популарни роман Доñа Бáрбара (1929.), а касније у каријери је предложен и за Нобелову награду за књижевност.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рани живот и списатељска каријера
[уреди | уреди извор]
Рóмуло Галлегос рођен је у Царацасу као син Рóмула Галлегоса Осíја и његове супруге Рите Фреире Гуруцеага, у врло скромној обитељи. Основну школу уписао је 1888. године, међутим 1896. године морао је прекинути школовање због изненадне мајчине смрти, а све како би финанцијски потпомогао оцу. Школовање је наставио двије године касније, те је 1902. године стекао бакалауреат; исте године уписао је студиј права на Централном универзитету Венезуеле, али је одустао 1905. године. Сљедеће године постао је шеф главног жељезничког колодвора у Царацасу, а убрзо је започео и с писањем.
Дана 1. травња 1912. године, оженио се с Теотисте Ароцха Егуи, с којом ће остати све до њезине смрти 1950. године. У браку је рођено двоје дјеце.
Његова списатељска каријера започела је кроз театар, захваљујући заједничкој страсти према том жанру коју је дијелио с колегама из часописа Ла Алборада, гдје је радио као новинар. Године 1909. написао је драму Лос íдолос, а наредне године и драму Ел Мотор, која је била једина његова драма објављена за његова живота. Иако се касније у животу није претјерано бавио драмом, искуство писања искористио је током 40-их година приликом писања сценарија за мексичке филмове, дио који су биле и адаптације његових властитих дјела (укључујучи и адаптацију његовог најпознатијег романа из 1943. године); већина тих сценарија данас је изгубљена.
Прози се први пута посветио 1913. године, када му је објављена збирка прича Лос авентурерос. Краткој прози вратит ће се у још два наврата, са збиркама Ла ребелиóн y отрос цуентос (1946.) и Ла донцелла y ел úлтимо патриота (1957.), потоња од којих му је донијела и Националну књижевну награду 1958. године. Стилски блиска реализму, Галлегосова кратка проза фокусирала се на три главне теме - критика обичаја, приказ контраста између цивилизације и барбарства у креолском друштву те страст, дисбаланс и абнормалности. С друге стране, његови су романи имали сасвим другачије тематске преокупације.
Заправо друштвене кронике тадашње Венезуеле, Галлегосови романи фокусирали су се на животе венезуеланских сељака те крах старог, аристократског сустава наслијеђеног из колонијалних времена. Тако у свом првом роману, Ел úлтимо Солар (1920.), Галлегос приказује крах аристократске обитељи кроз причу њезиног посљедњег преосталог чланак, Реиналда Солара. Роман Ел форастеро написао је двије године касније, али је исти објављен тек 1942. године због страха од реакције диктаторског режима Јуана Вицентеа Гóмеза. У наредне три године успио је објавити два романа, а 1926. године посјетио је Еуропу те је у Лоурдесу поново пронашао изгубљену вјеру. По повратку у Венезуелу, Галлегос 1927. одлази на путовање кроз лланосе како би скупио материјал за свој нови роман, Доñа Бáрбара. Објављен 1929. године, роман приказује двије стране Венезуеле - ону дивљу, барбарску, насилну страну венезуеланске провинције (представљену кроз лик Доñе Бáрбаре Гуаимарáн) те ону модерну, цивилизирану страну која тежи ка прогресу (коју представља главни лик, Сантос Лузардо). Роман је показао енормно успјешним за Галлегоса те је убрзо постао његово најпознатије и најзначаније дјело, а донио му је и велики углед диљем земље. Свјетсан успјеха и популарности коју му је роман донио, Виценте Гóмез је Галлегоса 1931. именовао сенатором, међутим због његових га је демократских увјерења већ исте године уклонио с позиције и послао у егзил у Неw Yорк.
Галлегос је сљедеће године отишао за Шпањолску, гдје је боравио све до краја 1935. године; тада се, након Гóмезове смрти, одлучио вратити у родну земљу. У међувремену је објавио романе Цантацларо (1934.) и Цанаима (1935.), оба која су се бавила питањем дихотомије између цивилизације и барбаризма. По повратку у земљу, Галлегос се активније укључио у политику, међутим наставио је повремено писати и објављивати романе, међу којима је био и двадесет година раније написани Ел форастеро. Године 1952. започео је рад на свом посљедњем роману, Тиерра бајо лос пиес, који ће бити објављен тек постхумно 1973. године.
Политичка каријера
[уреди | уреди извор]Своју политичку каријеру Галлегос је започео прилично рано и то као снажни опонент диктатора Јуана Вицентеа Гóмеза. Након што је неколико година, управо по Гóмезовом наређењу, провео у егзилу, Галлегос се по повратку у Венезуелу активно укључио у политику, што ће субсеквентно довести до опадања његовог књижевног рада.
Када је Елеазар Лóпез Цонтрерас, Гóмезов насљедник, започео реформистичку еру у венезуеланској политици, Галлегос је добио мјесто министра јавног образовања у његовом кабинету. Галлегос је желио провести темељите реформе у венезуеланском образовном суставу, а које су започеле промјеном назива ресора у министарство националног образовања, међутим његов амбициозни пројект никада није заживио због блокаде парламента, још увијек доминираног од стране гомециста; притисак на њега био је велик тако да је, након само четири мјесеца у кабинету, Галлегос био присиљен поднијети оставку. Године 1937. је и сам изабран у парламент, а од 1940. до 1941. године је био и градоначелник Царацаса. Ипак, врхунац његове политичке каријере започиње 1941. године с оснивањем странке Демократска акција, међу чијим је оснивачима био управо Галлегос. Уз подршку нове политичке платформе, Галлегос је 1941. године био кандидат на предсједничким изборима, али је изгубио од Исаíаса Медине Ангарите.
Четири године касније, Галлегос је био дио пуча који је свргнуо Медину; на чело државе је, као привремени предсједник, дошао Галлегосов имењак и страначки колега, Рóмуло Бетанцоурт. Бетанцоурт је припремио терен за опће изборе 1947. године, прве слободне, демократске изборе у хисторији те земље, а на којима је Галлегос побиједио с надмоћном већином. Присегнуо је у вељачи 1948. године те је убрзо донио одлуку према којој су се порези на нафту дијелили према тзв. "педесет/педесет" схеми, а коју ће касније усвојити и друге нафтне силе, попут Саудијске Арабије. Галлегосов кабинет изгледао је овако:
| Галлегосов кабинет | ||
|---|---|---|
| СЛУЖБА | ИМЕ | МАНДАТ |
| Предсједник | Рóмуло Галлегос | 1948. |
| Тајник Предсједника | Гонзало Барриос | 1948. |
| Министар вањских послова | Андрéс Елоy Бланцо | 1948. |
| Министар унутарњих послова | Елигио Анзола Анзола | 1948. |
| Министар финанција | Мануел Пéрез Гуерреро | 1948. |
| Министар обране | Царлос Делгадо Цхалбауд | 1948. |
| Министар здравства и социјалне скрби | Едмундо Фернáндез | 1948. |
| Министар образовања | Луис Белтрáн Прието Фигуероа | 1948. |
| Министар рада | Раúл Леони | 1948. |
| Министар развоја | Јуан Пабло Пéрез Алфонзо | 1948. |
| Министар јавних радова | Едгар Пардо Столк | 1948. |
| Министар пољопривреде | Рицардо Монтилла | 1948. |
| Министар комуникација | Леонардо Руиз Пинеда | 1948. |
Ипак, унаточ великој популарности коју је уживао, Галлегос је створио противнике у војним круговима. Анимозитет је кулминирао крајем студеног 1948. године када су часници Царлос Делгадо Цхалбауд, Марцос Пéрез Јимéнез и Луис Фелипе Лловера Пáез провели државни удар и свргнули Галлегоса с власти након само девет мјесеци. Венезуела је ушла у нови период диктатуре, а демократски напори пучиста из 1945. године су поништени.
Галлегос је поново потјеран у егзил те је 1949. године отишао на Кубу па у Мексико. У Венезуелу се вратио након свргавања диктатуре 1958. године, међутим више се није бавио политиком. Ипак, проглашен је доживотним сенатором, што је била почасна титула. У периоду од 1960. до 1963. године, Галлегос је био предсједник новоформиране Међуамеричке комисије за људска права.
Смрт
[уреди | уреди извор]Галлегос је остатак свог живота провео у Царацасу, гдје је и умро 5. травња 1969. године. Године 1994., тадашњи предсједник Рафаел Цалдера донио је декрет према којему је Галлегосу дано мјесто у Националном пантеону, међутим Галлегосови посмртни остаци нису пренесени у пантеон јер је његова посљедња жеља била да буде покопан поред супруге на градском гробљу.
Награде
[уреди | уреди извор]| Рóмуло Галлегос | |
|---|---|
| Биографске информације | |
| Рођење | 2. коловоза 1884. Царацас, Венезуела |
| Смрт | 5. травња 1969. Царацас, Венезуела |
| Држављанство |  венезуеланско |
| Супружник | Теотисте Ароцха Егуи (1888–1950) |
| Дјеца | Сониа Галлегос Ароцха Алеxис Галлегос Ароцха |
| Образовање | |
| Занимање | професор, писац, политичар |
| Опус | |
| Књижевни правац | модернизам, реализам |
| Књижевне врсте | роман, драма, есеј |
| Језик | шпањолски језик |
| Знаменита дјела | |
| |
| Награде | |
| |
| Потпис | |
| |
Након свог повратка у Венезуелу 1958. године, Галлегос је добио Националну књижевну награду, која му је уручена за збирку Ла донцелла y ел úлтимо патриота из 1957. године. Исте године, примљен је и као редовни члан Венезуеланске академије за језик, која је била национални пандан Шпањолској краљевској академији.
Од 1951. па све до средине 60-их година, Галлегос је у неколико наврата предложен за Нобелову награду за књижевност. Како откривају архиви Шведске академије, Галлегос је први пута предложен 1951., након чега је од 1959. па до 1964. предлаган сваке године. Судећи по доступним изворима, највише шанси имао је 1960. године, када је његову номинацију "предводио" Мигуел Отеро Силва; те је године успио скупити широку подршку диљем Латинске Америке (приједлог је послао чак и бразилски ПЕН клуб),[1] међутим на концу је награду добио француски пјесник Саинт-Јохн Персе. Значајну подршку имао је и 1961. године, када је награда уручена Иви Андрићу.[2]
Дана 6. коловоза 1964., предсједник Раúл Леони, који је служио као министар рада у Галлегосовом кабинету, декретом је формирао Међународну награду за роман Рóмуло Галлегос, која се додјељивала за најбољи роман на шпањолском језику. Прва награда уручена је 1967. године и то перуанском писцу и каснијем нобеловцу, Марију Варгасу Ллоси; награда се до 1987. године додјељивала сваких пет година, након чега је постала биенална.
Библиографија
[уреди | уреди извор]- Романи
- Реиналдо Солар (1920.)
- Ла трепадора (1925.)
- Доñа Бáрбара (1929.)
- Цантацларо (1934.)
- Цанаима (1935.)
- Побре негро (1937.)
- Ел форастеро (1942.)
- Собре ла мисма тиерра (1943.)
- Ла бризна де паја ен ел виенто (1952.)
- Ел úлтимо патриота (1957.)
- Тиерра бајо лос пиес (1973.)
- Збирке прича
- Лос авентурерос (1913.)
- Ла ребелиóн y отрос цуентос (1946.)
- Ла донцелла y ел úлтимо патриота (1957.)
- Цуентос цомплетос (1981.)
- Драме
- Лос íдолос, драма у четири чина (Царацас, 1909.)
- Лос предестинадос (Царацас, 1909.); премијерно објављено у часопису Ла Алборада (14. вељаче 1909.)
- Ел Мотор, драма у три чина (Царацас, 1910.)
- Ел милагро дел аñо (1915.); први пут објављено у склопу Изабраних дјела, Мадрид, Едиме (1959.)
- Остала дјела
- Уна посициóн ен ла вида (1954.); збирка есеја
Референце
[уреди | уреди извор]- ↑ Јеаннине Хyде (1960), "Рóмуло Галлегос анд тхе Нобел Призе ин 1960", Хиспаниа, Вол. 43, Но. 2 (Маy, 1960), пп. 241-242
- ↑ Архива Шведске академије - Рóмуло Галлегос (номинације)
Литература
[уреди | уреди извор]
- ДУНХАМ, ЛОWЕЛЛ. 1990: "Цартас фамилиарес де Рóмуло Галлегос". Цуадернос Лаговен. Лаговен, С.А. Царацас - Венезуела.
- МОРОН, ГУИЛЛЕРМО. 1979: "Лос пресидентес де Венезуела 1811–1979". Меневен, С.А. Царацас - Венезуела.
- РОМЕРО МАРТÍНЕЗ, ВИНИЦИО. 1987: "Мис мејорес амигос". Едиториал Ларенсе. Царацас - Венезуела.
- СУБЕРО, ЕФРАÍН. 1984: "Апроxимациóн социологица а ла обра де Рóмуло Галлегос хоменаје ен ел центенарио де су нацимиенто".Цуадернос Лаговен. Лаговен, С.А. Царацас - Венезуела.
| Политичке функције | ||
|---|---|---|
| Претходи: Рóмуло Бетанцоурт |
48. предсједник Венезуеле 17. вељаче 1948. – 24. студеног 1948. |
Слиједи: Царлос Делгадо Цхалбауд |
