РНК

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Дио завојнице пре-мРНК. Означене су базе (свијетло зелено) и скелет завојнице (свијетло плаво)

Рибонуклеинска киселина (РНК) је биолошки важан тип молекула који се састоји од дугих ковалентно везаних јединица нуклеотида. Сваки нуклеотид се састоји од нуклеобазе, шећера рибозе и фосфата. РНК је веома слична ДНК, али се од ње разликује у неколико важних структурних детаља. РНК у ћелијама се састоји из једне завојнице док је код ДНК двострука завојница, док РНК нуклеотиде чине рибоза и урацил за разлику од ДНК која се састоји од деоксирибозе (тип рибозе којој недостаје један атом кисеоника) и тимина.

РНК настаје транскрипцијом ДНК помоћу ензима који се називају РНК полимеразе, а даље се процесира преко других ензима. Улога РНК у синтези бјеланчевина је незамјењива. У том процесу, врста РНК која се назива пријеносна РНК преноси информације садржане у виду аминокиселина са ДНК на структуре које се називају рибозоми. Ови рибозоми су начињени из бјеланчевина и рибозомске РНК, који заједно формирају молекуларну машину за читање пријеносне РНК и преводи информације које она преноси у бјеланчевине. Постоји много врста РНК са различитим улогама: од одређених регулирања како је поједини ген изражен до сачињавања генома већине вируса.

Структура

[уреди | уреди извор]
Wатсон-Црицк парови база у сиРНК (атоми водоника нису приказани)

Сваки нуклеотид у РНК садржи шећер рибозу, са атомима угљика означеним од 1 до 5. База је спојена на позицију 1, обично је на позицију 3 једне молекуле рибозе спојена фосфатна група и на позицију 5 слиједеће рибозе. Фосфатне групе имају негативни набој, свака са физиолошком пХ вриједношћу, чинећи РНК молекулу полианионом. Базе могу формирати водоникове везе између цитозина и гуанина, између аденина и урацила те између гуанина и урацила[1]. Међутим, могуће су и друге интеракције, попут међусобног повезивања групе аденинских база[2] или као тетракружни ГНРА који има гуанин-аденин базни пар[1].

Хемијска структура РНК

Важна структурална особина РНК која је разликује од ДНК је присуство хидроксил групе на позицији 2 шећера рибозе. Присуство ове функционалне групе узрокује да завојница поприми геометрију А-форме ДНК умјесто Б-форме која је обично присутна у ДНК[3]. Ова особина доводи до веома дубоких и уских главних бразда и плитких и широких споредних бразда у молекули[4]. Друга посљедица присуства хидроксилне групе на другој позицији је та да конформационо флексибилна подручја молекуле РНК (она која нису укључена у формирање двоструке завојнице) могу хемијски напасти сусједне фосфодиестерске везе везане на костур завојнице[5].

Секундарна структура РНК теломеразе

РНК се транскрибира са само четири базе (аденин, цитозин, гуанин и урацил) [6], али постоје бројне измијењене базе и шећери у старијим молекулама РНК. Псеудоуридин, у којем је веза између урацила и рибозе измјењена из C-Н везе у C-C везу, те риботимидин (Т) су пронађени на рауним мјестима (међу најзначајнијим у Т?C завоју у транспортној РНК)[7]. Друга значајна измијењена веза је хипоксантин, деаминизирана аденинска база чији се нуклеосид назива иносин (I). Иносин игра кључну улогу у динамичкој хипотези генетског кода[8]. Постоји готово 100 других природних измијењених нуклеосида[9], од којих су најчешћи псеудоуридин и нуклеосид са 2'-0-метилрибозом[10]. Детаљне улоге многих од ових модификација у РНК нису у потпуности истражене. Међутим, значајно је да се у рибозомској РНК појављују многе од пост-транскрипцијских модификација у високо функционалним подручјима, попут средишта пептидил трансферазе и интерфејсу подјединица, што води до закључка да су веома важне за нормалне функције[11].

Функционална форма једноструко увијене молекуле РНК, попут бјеланчевина, често захтијева одређене терцијарне РНК структуре. Основа за ову структуру је заснована на секундарним структуралним елементима који су у принципу водоникове везе унутар молекуле. Ово доводи до неколико препознатљивих домена секундарне структуре попут зашиљених прстенова, унутрашњих прстенова и деформација[12]. Пошто је РНК молекула са наелектрисањем, иони метала попут магнезијума Мг2+ су неопходни за стабилизацију многих секундарних и терцијарних структура[13].

Успоредба са ДНК

[уреди | уреди извор]
50С рибозомска подјединица. РНК (наранџасто), бјеланчевина (плаво). Активно мјесто је у средини (црвено)

РНК и ДНК су нуклеинске киселине, али се разликују у три важна елемента. Прво, за разлику од ДНК која је двострука завојница, молекула РНК је само једноструко увијена у већини својих биолошких улога и има далеко мањи ланац нуклеотида. Друго, док ДНК садржо шећер деоксирибозу, РНК садржи рибозу (у којој нема хидроксил функционалне групе спојене на пентозни прстен на позицији 2' код ДНК). Ове хидроксилне групе чине РНК мање стабилном молекулом од ДНК јер су далеко подложније хидролизи. Треће, комплементарна база аденину није тимин, као што је случај код ДНК, него је урацил, који је неметилирана форма тимина[14].

Попут ДНК, биолошки најактивније РНК попут мРНК, тРНК, рРНК и друге некодне РНК, садрже секвенце комплементарне себи које омогућавају дијеловима РНК да се дијеле и упарују са самом собом образујући на тај начин двоструке завојнице. Структурална анализа ових РНК је открила да су оне веома комплексно структуиране. За разлику од ДНК, ове структуре се не садрже из дугих двоструких завојница, већ од накупина кратких завојница спојених заједно у структуре доста сличне бјеланчевинама.

На овај начин, молекуле РНК могу бити подвргнуте хемијској катализи, попут ензима[15]. На примјер, проучавање структуре рибозима - ензима који катализира формирање пептидне везе - открива да је његово активно мјесто састављено у потпуности из РНК[16].

Синтеза

[уреди | уреди извор]

Синтеза РНК се обично катализира дјеловање ензима - РНК полимеразе - користећи ДНК као шаблон, што је процес познат као транскрипција. Покретање транкрипције уређује везивање ензима на секвенцу промотера у ДНК (обично се налази изнад гена у завојници). Двострука завојница ДНК се одмотава дјеловањем ензима хеликазе. Ензим затим напредује у правцу шаблона у смијеру од 3' према 5' вези, синтетизирајући комплементарну РНК молекулу са издужењем у смијеру од 5' према 3' вези. ДНК секвенца такођер одређује када ће се десити прекид синтезе РНК[17]. Молекуле РНК се често могу измијенити након транскрипције дјеловањем ензима.

Постоји и велики број РНК полимераза које зависе од РНК и које користе РНК као свој шаблон за синтезу нових ланаца РНК. На примјер, велики број РНК вируса (као што је полиовирус) користе овај тип ензима за реплицирање свог генетског материјала[18]. Такођер, РНК зависна РНК полимераза је дио интерферентне путање РНК у многим организмима[19].

Врсте РНК

[уреди | уреди извор]

Преглед

[уреди | уреди извор]
Структура рибозома који режу РНК

Информацијска РНК (иРНК) је РНК која преноси информације од ДНК до рибозома, мјеста у ћелији гдје се врши синтеза бјеланчевина (транслација). Кодна секвенца иРНК одређује секвенцу аминокиселина у бјеланчевинама које се требају производити[20]. Међутим, многе РНК се не кодирају за производњу бјеланчевина (око 97% транскрипцијског излаза су информације које се не односе на кодирање бјеланчевина код еукариотских ћелија[21][22][23][24]).

Ове такозване не-кодне РНК (нкРНК) се могу декодирати путем властитих гена (РНК гена), али се могу и деривирати из интрона иРНК[25]. Најпознатији примјери некодних РНК су транспортне РНК (тРНК) и рибозомске РНК (рРНК). Обје ове врсте РНК су укључене у процес транслације[14]. Постоје и некодне РНК које су укључене у регулацију гена, процесирање РНК и друге улоге. Одређене РНК имају могућност да катализирају хемијске реакције попут исјецања и везивања других РНК молекула[26], те катализу формирања пептидних веза у рибозомима;[16] те РНК су познате и као рибозими.

Транслација

[уреди | уреди извор]

Информацијска РНК (иРНК) преноси информације о секвенцама бјеланчевина у рибозомима, органелама у ћелији гдје се синтетизирају бјеланчевине. Оне су тако кодиране да су неопдхона три нуклеотида (кодон) да се синтетише једна аминокиселина. У еукариотским ћелијама, након што се иницијална иРНК препише са оригиналног мјеста у ДНК, преноси се до зреле иРНК. Она уклања инитроне иницијалне иРНК, њене некодне дијелове. Затим се иРНК извози из ћелијског једра у цитоплазму, гдје се веже на рибозоме и транслатира у одговарајућу форму бјеланчевину уз помоћ тРНК. У прокариотским ћелијама, које немају органеле које одговарају једру и цитоплазми, иРНК се може везати за рибозоме истовремено док се преписује са ДНК. Након одређеног времена, информације се деградирају у своје нуклеотидне компоненте уз помоћ рибонуклеазе[20].

Транспортна РНК (тРНК) је малехни РНК ланац од око 80 нуклеотида који преноси одређене аминокиселине приликом транслације у растући полипептидни ланац на рибозомском мјесту синтезе бјеланчевина. Она има мјеста за припајање аминокиселина и антикодонски регион за препознавање кодона на који се спаја одређена секвенца на ланацу иРНК путем водикових веза[25].

Рибозомска РНК (рРНК) је каталитичка компонента рибозома. Еукариотски рибозоми садрже четири различите рРНК молекуле: 18С, 5.8С, 28С и 5С рРНК. Три од ове рРНК молекуле се синтетизирају у једарцету, док се једна синтетизира другдје. У цитоплазми, рРНК и бјеланчевине се комбинирају у форми нуклеобјеланчевина званих рибозоми. Рибозоми вежу иРНК, а у њима се одвија синтеза бјеланчевина. Неколико рибозома може бити истовремено везано на једну иРНК[20]. рРНК је веома раширена у ћелији, чини око 80% узорка од 10 мг/мл РНК екстрактоване из типичне еукариотске цитоплазме[27].

Транспортно-информациона РНК (тиРНК) је пронађена у многим бактеријама и пластидима. Она означава бјеланчевине декодиране од иРНК којима недостају зауставни кодони за деградацију те онемогућавају прекид рада рибозома[28].

Регулаторне РНК

[уреди | уреди извор]

Постоји неколико типова РНК које могу дерегулирати изражавање гена тако што дјелују као комплементарни дио иРНК или ДНК гена.

Микро РНК (миРНК (миРНА); 21-22 нт) су пронађене у еукариотским ћелијама и дјелују путем РНК интерференце (РНКи), гдје комплекс ефектора миРНК и ензими могу раздвојити иРНК која је комплементарна миРНК, блокирати иРНК тако да она не може бити преведена или убрзати процес њене деградације[29][30].

Постоје такођер и мале интерферне РНК (миРНК (сиРНА); 20-25 нт) које често настају разградњом РНК вируса, а постоје и ендогени извори миРНК (сиРНА)[31][32]. миРНК (сиРНА) могу дјеловати и преко РНК интерференце слично као и код миРНК (миРНА). Неке миРНК (миРНА) и миРНК (сиРНА) могу на одређеним циљним генима проузроковати метилирање, те тако успорити или убрзати транскрипцију тих гена[33][34][35]. Животињске ћелије имају пиwи-интеракциону РНК (пиРНК (пиРНА); 29-30 нт) која је активна у сполним ћелијама и сматрају се да представљају одбрану против транспосона те играју улогу при гаметогенези[36][37]. Многе прокариотске ћелије имају ЦРИСПР РНК, регулаторни систем сличан РНК интерференци[38].

Антисенсе РНК су широко распрострањене, највише као дерегулатори гена, а неколико од њих су активатори транскрипције[39]. Један од начина како антисенсе РНК може дјеловати је путем везивања на иРНК формирајући тако двоспиралну завојницу РНК која се ензимски деградира[40]. Постоји велики број дугих некодних РНК које регулишу гене у еукариотским ћелијама[41], једна од тих РНК је Xист која прекрива један X кромосом у женкама сисара и деактивира га[42].

иРНК и сама може садржавати регулаторне елементе, попут рибопрекидача, у 5' непреведеном региону или 3' непреведеном региону; ови цис-регулаторни елементи регулирају активности те иРНК[43]. Непреведени региони такођер могу садржавати елементе који регулирају друге гене[44].

Откриће

[уреди | уреди извор]

Нуклеинске киселине су откривене 1868. године. Открио их је Фриедрицх Миесцхер, који је откривене супстанце називао нуклеин јер су нађене у ћелијском једру[45]. Касније је откривено да прокариотске ћелије, које немају ћелијско једро, такођер садржавају нуклеинске киселине. Улога РНК у синтези бјеланчевина је претпостављена већ од 1939. године[46]. Научник Северо Оцхоа је добио Нобелову награду за медицину 1959. године након што је открио начин синтезе РНК[47]. Секвенца од 77 нуклеотида код тРНК плијесни је откривена 1965. године од стране Роберт W Холлеyа[48], што је Холлеyју донијело Нобелову награду за медицину 1968. године.

Године 1967, Царл Wоесе је изнио теорију да РНК може дјеловати као катализатор те је претпоставио да су се најранији облици живота заснивали на РНК која им је служила и као генетски материјал а уједно је и вршила катализирање биохемијских реакција. Та теорија је позната и као хипотеза РНК свијета[49][50].

Године 1976, тим научника на челу са Wалтер Фиерсом је открио прву потпуну нуклеотидну секвенцу РНК генома вируса, и то од бактериофага МС2[51].

Године 1990, пронађено је да страни гени који су унесени у биљку петунију могу да онемогуће сличне гене који су присутни у биљци, што је данас познато и као интерференција РНК[52][53]. Отприлике у истом периоду, откривене су рибонуклеинске киселине дуге 22 нуклеотида, данас познате као микроРНК, а које имају улогу у развоју нематоде Цаенорхабдитис елеганс[54].

Откриће регулаторних РНК у гену је довела до покушаја да се развију лијекови на бази РНК, као што је сиРНК, у сврху онемогућавања дјеловања одређених гена[55].

Повезано

[уреди | уреди извор]

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
РНК на Wикимедијиној остави

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ 1,0 1,1 Лее ЈЦ, Гутелл РР (2004). „Диверситy оф басе-паир цонформатионс анд тхеир оццурренце ин рРНА струцтуре анд РНА струцтурал мотифс”. Ј. Мол. Биол. 344 (5): 1225-49. 
  2. ↑ Барцисзеwски Ј, Фредериц Б, Цларк C (1999). РНА биоцхемистрy анд биотецхнологy. Спрингер. стр. 73-87.  ИСБН 0-7923-5862-7
  3. ↑ Салазар M, Федорофф ОY, Миллер ЈМ, ет ал. (1992). „Тхе ДНА странд ин ДНАоРНА хyбрид дуплеxес ис неитхер Б-форм нор А-форм ин солутион”. Биоцхемистрy 32 (16): 4207-15. 
  4. ↑ Херманн Т, Пател ДЈ (2000). „РНА булгес ас арцхитецтурал анд рецогнитион мотифс”. Струцтуре 8 (3): Р47-Р54. 
  5. ↑ Миккола С, Нурми К, Yоусефи-Салакдех Е, ет ал. (1999). „Тхе мецханисм оф тхе метал ион промотед цлеаваге оф РНА пхоспходиестер бондс инволвес а генерал ацид цаталyсис бy тхе метал аqуо ион он тхе департуре оф тхе леавинг гроуп”. Перкин трансацтионс 2: 1619-26. 
  6. ↑ Јанкоwски ЈАЗ, Полак ЈМ (1996). Цлиницал гене аналyсис анд манипулатион: Тоолс, тецхниqуес анд троублесхоотинг. Цамбридге Университy Пресс. стр. 14.  ИСБН 0-521-47896-0
  7. ↑ Yу Q, Морроw CD (2001). „Идентифицатион оф цритицал елементс ин тхе тРНА аццептор стем анд Т?C лооп нецессарy фор хуман иммунодефициенцy вирус тyпе 1 инфецтивитy”. Ј Вирол 75 (10): 4902-6. 
  8. ↑ Еллиотт МС, Треwyн РW (1983). „Иносине биосyнтхесис ин трансфер РНА бy ан ензyматиц инсертион оф хyпоxантхине”. Ј. Биол. Цхем. 259 (4): 2407-10. 
  9. ↑ Сöлл D, РајБхандарy У (1995). ТРНА: Струцтуре, биосyнтхесис, анд фунцтион. АСМ Пресс. стр. 165.  ИСБН 1-55581-073-X
  10. ↑ Кисс Т (2001). „Смалл нуцлеолар РНА-гуидед пост-трансцриптионал модифицатион оф целлулар РНАс”. Тхе ЕМБО Јоурнал 20: 3617-22. 
  11. ↑ Кинг ТХ, Лиу Б, МцЦуллy РР, Фоурниер МЈ (2002). „Рибосоме струцтуре анд ацтивитy аре алтеред ин целлс лацкинг сноРНПс тхат форм псеудоуридинес ин тхе пептидyл трансферасе центер”. Молецулар Целл 11 (2): 425-35. 
  12. ↑ Матхеwс ДХ, Диснеy MD, Цхилдс ЈЛ, ет ал. (2004). „Инцорпоратинг цхемицал модифицатион цонстраинтс инто а дyнамиц программинг алгоритхм фор предицтион оф РНА сецондарy струцтуре”. Проц. Натл. Ацад. Сци. УСА 101 (19): 7287-92. 
  13. ↑ Тан ЗЈ, Цхен СЈ (2008). „Салт депенденце оф нуцлеиц ацид хаирпин стабилитy”. Биопхyс. Ј. 95 (2): 738-52. 
  14. ↑ 14,0 14,1 Берг ЈМ, Тyмоцзко ЈЛ, Стрyер L (2002). Биоцхемистрy (5. изд. изд.). WХ Фрееман анд Цомпанy. стр. 118-19, 781-808.  ИСБН 0-7167-4684-0
  15. ↑ Хиггс ПГ (2000). „РНА сецондарy струцтуре: пхyсицал анд цомпутатионал аспецтс”. Qуартерлy Ревиеwс оф Биопхyсицс 33: 199-253. 
  16. ↑ 16,0 16,1 Ниссен П, Хансен Ј, Бан Н ет ал. (2000). „Тхе струцтурал басис оф рибосоме ацтивитy ин пептиде бонд сyнтхесис”. Сциенце 289 (5481): 920-30. 
  17. ↑ Нудлер Е, Готтесман МЕ (2002). „Трансцриптион терминатион анд анти-терминатион ин Е. цоли”. Генес то Целлс 7: 755-68. 
  18. ↑ Јеффреy L Хансен, Алеxандер M Лонг, Стеве C Сцхултз (1997). „Струцтуре оф тхе РНА-депендент РНА полyмерасе оф полиовирус”. Струцтуре 5 (8): 1109-22. 
  19. ↑ Ахлqуист П (2002). „РНА-Депендент РНА Полyмерасес, Вирусес, анд РНА Силенцинг”. Сциенце 296 (5571): 1270-73. 
  20. ↑ 20,0 20,1 20,2 Цоопер ГЦ, Хаусман РЕ (2004). Тхе Целл: А Молецулар Аппроацх (3. изд. изд.). Синауер. стр. 261-76, 297, 339-44.  ИСБН 0-87893-214-3
  21. ↑ Маттицк ЈС, Гаген МЈ (2001-09-01). „Тхе еволутион оф цонтроллед мултитаскед гене нетwоркс: тхе роле оф интронс анд отхер нонцодинг РНАс ин тхе девелопмент оф цомплеx органисмс”. Мол. Биол. Евол. 18 (9): 1611-30. 
  22. ↑ Маттицк, Ј.С. (2001). "Нонцодинг РНАс: тхе арцхитецтс оф еукарyотиц цомплеxитy" Архивирано 2005-12-27 на Wаyбацк Мацхине-у, ЕМБО Репортс, 2(11), 986-991.
  23. ↑ Маттицк, Ј.С. (2003). "Цхалленгинг тхе догма: Тхе хидден лаyер оф нон-протеин-цодинг РНАс он цомплеx органисмс" Архивирано 2009-03-06 на Wаyбацк Мацхине-у, Биоессаyс. 25, 930-939.
  24. ↑ Маттицк, Ј.С. (2004): "Тхе хидден генетиц програм оф цомплеx органисмс", Сциентифиц Америцан. 291(4), 30-37.
  25. ↑ 25,0 25,1 Wирта W (2006). Мининг тхе трансцриптоме - метходс анд апплицатионс. Стоцкхолм: Сцхоол оф Биотецхнологy, Роyал Институте оф Тецхнологy.  ИСБН 91-7178-436-5
  26. ↑ Росси ЈЈ (2004). „Рибозyме диагностицс цомес оф аге”. Цхемистрy & Биологy 11 (7): 894-95. 
  27. ↑ Камперс Т, Фриедхофф П, Биернат Ј, ет ал. (1996). „РНА стимулатес аггрегатион оф мицротубуле-ассоциатед протеин тау инто Алзхеимер-лике паиред хелицал филаментс”. ФЕБС Леттерс 399 (3): 104Д. [мртав линк]
  28. ↑ Гуенеау де Новоа П, Wиллиамс КП (2004). „Тхе тмРНА wебсите: редуцтиве еволутион оф тмРНА ин пластидс анд отхер ендосyмбионтс”. Нуцлеиц Ацидс Рес. 32 (Датабасе иссуе): Д104-8. 
  29. ↑ Wу L, Беласцо ЈГ (Јануарy 2008). „Лет ме цоунт тхе wаyс: мецханисмс оф гене регулатион бy миРНАс анд сиРНАс”. Мол. Целл 29 (1): 1-7. 
  30. ↑ Матзке МА, Матзке АЈМ (2004). „Плантинг тхе сеедс оф а неw парадигм”. ПЛоС Биологy 2 (5): е133. 
  31. ↑ Вазqуез Ф, Вауцхерет Х, Рајагопалан Р, ет ал. (2004). „Ендогеноус транс-ацтинг сиРНАс регулате тхе аццумулатион оф Арабидопсис мРНАс”. Молецулар Целл 16 (1): 69-79. 
  32. ↑ Wатанабе Т, Тотоки Y, Тоyода А, ет ал. (Маy 2008). „Ендогеноус сиРНАс фром натураллy формед дсРНАс регулате трансцриптс ин моусе ооцyтес”. Натуре 453 (7194): 539-43. 
  33. ↑ Сонтхеимер ЕЈ, Цартхеw РW (Јулy 2005). „Силенце фром wитхин: ендогеноус сиРНАс анд миРНАс”. Целл 122 (1): 9-12. 
  34. ↑ Доран Г (2007). „РНАи - Ис оне суффиx суффициент?”. Јоурнал оф РНАи анд Гене Силенцинг 3 (1): 217-19. Архивирано из оригинала на датум 2007-07-16. Приступљено 2010-08-23. 
  35. ↑ Пусхпарај ПН, Аартхи ЈЈ, ет ал. (2008). „РНАи анд РНАа - Тхе Yин анд Yанг оф РНАоме”. Биоинформатион 2 (6): 235-7. 
  36. ↑ Хорwицх MD, Ли C Матранга C, ет ал. (2007). „Тхе Дросопхила РНА метхyлтрансферасе, ДмХен1, модифиес гермлине пиРНАс анд сингле-страндед сиРНАс ин РИСЦ”. Цуррент Биологy 17: 1265-72. 
  37. ↑ Гирард А, Сацхиданандам Р, Ханнон ГЈ, Цармелл МА (2006). „А гермлине-специфиц цласс оф смалл РНАс биндс маммалиан Пиwи протеинс”. Натуре 442: 199-202. 
  38. ↑ Хорватх П, Баррангоу Р (2010). „ЦРИСПР/Цас, тхе Иммуне Сyстем оф Бацтериа анд Арцхаеа”. Сциенце 327: 167. 
  39. ↑ Wагнер ЕГ, Алтувиа С, Ромбy П (2002). „Антисенсе РНАс ин бацтериа анд тхеир генетиц елементс”. Адв Генет. 46: 361-98. 
  40. ↑ Гилберт СФ (2003). Девелопментал Биологy (7. изд. изд.). Синауер. стр. 101-3.  ИСБН 0-87893-258-5
  41. ↑ Амарал ПП, Маттицк ЈС (Оцтобер 2008). „Нонцодинг РНА ин девелопмент”. Маммалиан геноме 19 (7-8): 454. 
  42. ↑ Хеард Е, Монгелард Ф, Арнауд D, ет ал. (1999). „Хуман XИСТ yеаст артифициал цхромосоме трансгенес схоw партиал X инацтиватион центер фунцтион ин моусе ембрyониц стем целлс”. Проц. Натл. Ацад. Сци. УСА 96 (12): 6841-46. 
  43. ↑ Батеy РТ (2006). „Струцтурес оф регулаторy елементс ин мРНАс”. Цурр. Опин. Струцт. Биол. 16 (3): 299-306. 
  44. ↑ Сцотто L, Ассоиан РК (Јуне 1993). „А ГЦ-рицх домаин wитх бифунцтионал еффецтс он мРНА анд протеин левелс: имплицатионс фор цонтрол оф трансформинг гроwтх фацтор бета 1 еxпрессион”. Мол. Целл. Биол. 13 (6): 3588-97. 
  45. ↑ Дахм Р (2005). „Фриедрицх Миесцхер анд тхе дисцоверy оф ДНА”. Девелопментал Биологy 278 (2): 274-88. 
  46. ↑ Цасперссон Т, Сцхултз Ј (1939). „Пентосе нуцлеотидес ин тхе цyтопласм оф гроwинг тиссуес”. Натуре 143: 602-3. 
  47. ↑ Оцхоа С (1959). „Ензyматиц сyнтхесис оф рибонуцлеиц ацид”. Нобел Лецтуре. 
  48. ↑ Холлеy РW ет ал. (1965). „Струцтуре оф а рибонуцлеиц ацид”. Сциенце 147 (1664): 1462-65. 
  49. ↑ Сиеберт С (2006). „Цоммон сеqуенце струцтуре пропертиес анд стабле регионс ин РНА сецондарy струцтурес”. Диссертатион, Алберт-Лудwигс-Университäт, Фреибург им Бреисгау. стр. 1. Архивирано из оригинала на датум 2012-03-09. Приступљено 2010-08-23. 
  50. ↑ Сзатхмáрy Е (1999). „Тхе оригин оф тхе генетиц цоде: амино ацидс ас цофацторс ин ан РНА wорлд”. Трендс Генет. 15 (6): 223-9. 
  51. ↑ Фиерс W ет ал. (1976). „Цомплете нуцлеотиде-сеqуенце оф бацтериопхаге МС2-РНА: примарy анд сецондарy струцтуре оф реплицасе гене”. Натуре 260 (5551): 500-7. 
  52. ↑ Наполи C, Лемиеуx C, Јоргенсен Р (1990). „Интродуцтион оф а цхимериц цхалцоне сyнтхасе гене инто петуниа ресултс ин реверсибле цо-суппрессион оф хомологоус генес ин транс”. Плант Целл 2 (4): 279-89. 
  53. ↑ Дафнy-Yелин M, Цхунг СМ, ет ал. (Децембер 2007). „пСАТ РНА интерференце вецторс: а модулар сериес фор мултипле гене доwн-регулатион ин плантс”. Плант Пхyсиол. 145 (4): 1272-81. 
  54. ↑ Рувкун Г (2001). „Глимпсес оф а тинy РНА wорлд”. Сциенце 294 (5543): 797-99. 
  55. ↑ Фицхоу Y, Фéрец C (2006). „Тхе потентиал оф олигонуцлеотидес фор тхерапеутиц апплицатионс”. Трендс ин Биотецхнологy 24 (12): 563-70. 
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=RNK&oldid=41575029”