Радар
Радар (енг. радио детецтинг анд рангинг) је уређај за откривање предмета путем радио таласа и одређивање удаљености истих. Данашњи радари се у комбинацији са ГПС (Глобал Поситионинг Сyстем) користе и за представљање географских карактеристика подручја у домету радара.
Историја
[уреди | уреди извор]1905. Њемачки техничар за високофреквентне системе, Цхристиан Хüлсмаyер, добива патент на такозвани Телемобилоскоп за контролу саобраћаја. Овај уређај базира на принципу рефлексије радио таласа од тврдих тијела. До стварне употребе долази тек 30 година касније.
Гуглиелмо Марцони, проналазач бежичне телеграфије, је 1922 године предложио употребу радио таласа за локализацију бродова при лошем времену. Енглези W.А.С. Бутемент и П.Е. Поллард по овом приједлогу 1931. године праве један уређај за тестове, који шаље радио таласе да би по Хüлсемаyеровом принципу открио бродове. 1936. године, на броду Нормандие (Нормандија) је монтиран један примитивни радар на овом принципу који је требао служити за упозорење од ледењака. Послије овога, поготово у Великој Британији се почиње навелико радити на овом принципу.
Када је 1939. избио други свјетски рат, на источној и јужној обали Енглеске се већ налазио ланац радарских антена на 120 метара високим ступовима. Ове антене су биле у стању да локализују 160 км удаљене авионе.
Удаљеност радаром се мјери са временом т које радио импулсима треба да дођу до авиона и назад до антене. Пошто је брзина простирања електромагнетских валова позната (ц=брзина свјетлости), удаљеност D (до авиона и натраг) се лако проналази из релације D=т*ц.
Брзина се мјери с више пута поновљеним мјерењем у правцу истог авиона. На истом принципу су радили и радио-мјерни уређаји њемачке војске. За велике удаљености су кориштени радари типа Фреyа. За средњу удаљеност мало тачнији уређаји типа Wüрзбург а за сам напад ловачких авиона на њима монтирани уређаји типа Лицхтенстеин.
Престанак употребе радара, који је измишљен за војне потребе, се данас неможе замислити у цивилном зракопловству.
