Ратови у бившој Југославији

За политичке догађаје везане уз ратове, видите чланак Распад СФРЈ.

Ратови у бившој Југославији
Епизоде из рата (у смјеру казаљке на сат, од горе лијево): словенска полиција одводи припаднике ЈНА који се се предали; уништен тенк у Вуковару; ракете ЈНА надгледају Дубровник; покоп у Сребреници; припадници УНПРОФОР-а у Сарајеву тијеком опсаде
Вријеме: 31.03.1991-12.11.2001 Мјесто: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Косово, Србија Резултат: републике и нека покрајина су стекле неовисност од Југославије
Сукобљене стране
1991. Словенија Хрватска		1991. ЈНА Република Српска Крајина
1992.-1994. Хрватска Република Херцег-Босна Хрватска	1992.-1994. Република Босна и Херцеговина	1992.-1994. Република Српска СР Југославија
1994.-1995. Република Босна и Херцеговина Хрватска НАТО Ослободилачка војска Косова Ослободилачка војска Прешева, Медвеђе и Бујановца		1994.-1995. Република Српска Крајина Република Српска 1998.-1999. СР Југославија 1999.-2001. СР Југославија
Команданти и вође
Милан Кучан Јанез Јанша Игор Бавчар Јанез Слапар Фрањо Туђман Гојко Шушак Јанко Бобетко Антон Тус Дарио Кордић Хасхим Тхаçи Сулеиман Селими Агим Çеку НАТО Леигхтон W. Смитх НАТО Wеслеy Цларк НАТО Јавиер Солана Ридван Qазими "Ллесхи" †	Алија Изетбеговић Сефер Халиловић Расим Делић Енвер Хаџихасановић Харис Силајџић Атиф Дудаковић Јован Дивјак	Слободан Милошевић Јовица Станишић Франко Симатовић Бранко Костић Борисав Јовић Војислав Шешељ Жељко Ражнатовић Војислав Коштуница Милорад Улемек Небојша Човић Радован Караџић Ратко Младић Момчило Крајишник Милан Мартић Милан Бабић Горан Хаџић Вељко Кадијевић Благоје Аџић Живота Панић
Жртве и губици
1991.-1995. 18 погинулих 13.583 погинулих 5.919 погинулих војника 2.484 погинулих цивила 1998.-1999. 8.676 погинулих цивила 2.131 погинулих војника 526 погинулих осталих 1999.-2001. 7 погинулих цивила 28 погинулих војника	1991.-1995. 30.906 погинулих војника 31.107 погинуо цивил 571 погинулих осталих	1991.-1995. 37 + 1.279 погинулих војника 6.222 погинулих 20.775 погинулих војника 4.178 погинулих цивила 1998.-1999. 1.196 погинулих цивила 1.084 погинуо војник 1999.-2001. 8 погинулих цивила 18 погинулих полицајаца 6 погинулих војника
5.100 неразјашњених смрти око 4.000.000 избјеглица и расељених

Ратови на тлу Југославије, односно Југославенски националистички ратови, Постјугославенски ратови, Ратови распадања Југославије, Ратови за југославенско насљеђе је заједнички назив за све оружане сукобе на територији Југославије који су свој узрок имали у националистичким идеологијама или коинцидирали с распадом те државе 1991. У страној литератури се за њих понекад користи израз балкански ратови, због чега је Мисцха Гленнy увео назив "Трећи балкански рат" не би ли их разликовао од балканских ратова који су претходили првом свјетском рату. Заједничка је повезница да је руководство четири републике (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина и Македонија) и покрајина Косово хтјеле неовисност, а Београд се томе супростављао, али таква симплификација спада у политикантско скретање са суштине ратова.

Били су то први већи оружани сукоби на тлу Еуропе од другог свјетског рата, а термин "етничко чишћење", који означава протјеривање једног народа са неког подручја, ушао је свјетску упорабу. Због тешких страдавања и материјалних штета, сукоби су били медијски праћени и документирани, те изазвали згражање међународне заједнице, због чега је основан Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) како би се казнили починитељи злочина, док је масакр у Сребреници у пресудама трибунала проглашен геноцидом. У ратовима је погинуло између 130.000 и 140.000 људи, док је око 4.000.000 постало избјеглицама или је расељено, од чега 2,2 милијуна у рату у Босни и Херцеговини.

Поредани кронолошки, ратови у бившој Југославији су била сљедећа четири сукоба у 1990-има:

• Рат у Словенији (27.6. - 6.7. 1991.), понекад називан Десетодневни рат или Словенски рат за независност;
• Рат у Хрватској (1991 - 1995), који се у Хрватској назива Домовински рат;
• Рат у Босни и Херцеговини (1992 - 1995);
  • Бошњачко-хрватски сукоб (1992 - 1994);
• Косовски рат (1998-1999), окончан НАТО бомбардирањем Југославије;
• Сукоб на југу Србије (1999-2001);
• Сукоб у Македонији 2001. (2001).

Овисно о критеријима, неки од горе наведених ратова се смјештају у шире цјелине. Најчешћи је такав случај с ратом у Хрватској и БиХ (коме се рјеђе придодаје рат у Словенији), а који се разликују од сукоба на Косову, који је пак, повезан са сукобима у Прешеву,Медвеђи,Бујановцу и Македонији.

Увод

Социјалистичка Федеративна Република Југославија обновљена је 1943.-1945. након што је изашла као побједница над силама осовине у Другом свјетском рату. Усташе, екстремистички Хрвати који су хтјели Велику Хрватску, и четници, екстремистички Срби који су хтјели Велику Србију, су поражени у том рату и нова југославенска влада је десетљећима забрањивала национализам како се такве струје више не би појавиле а СФРЈ остала мулти-етничка федерација састављена од шест равноправних народа.

Југославенски модел самоуправљања остваривао је добре резултате и привукао позорност академика који су тражили "трећи пут" између капитализма и државног социјализма. Међутим, почетком 1980-их појавила се економска криза која је само нагласила разлике између богатијих и сиромашнијих република. Словенски економист Невен Борак је то сликовито описао тако да је 1985. БДП СР Словеније успоредио са Новим Зеландом, БДП СР Хрватске са Португалом док је Косово имало разину Пакистана. Док је незапосленост Југославије била између 6 и 9% у 1960-има, у 1980-има је већ досегла разину од 14 до 17%.

Пошто је Србија била највећа република, сматра се да ју је новим уставом 1974. Тито намјерно ослабио дајући Војводини и Косову аутономију како не би постала доминантна у односу на остале, мање републике у СФРЈ. Тај је потез међутим поништен 1988. и 1989., када је Слободан Милошевић, нови предсједник Србије, организирао масовне демонстрације које су свргнуле владе на Косову, Војводини и Црној Гори, а замијењене су људима вјернима Милошевићу, те су им укинуте аутономије, чиме је Србија преузела четири од осам гласова предсједништва СФРЈ, док су остале републике имале само један глас. Искориштавајући незадовољство неких Срба након што је 1986. Меморандум САНУ објавио да су Срби "највећи губитници у Титовој Југославији", Милошевић је дошао на власт у Србији 1989. уз помоћ вала српског национализма који је продубио кризу у СФРЈ.

Међутим, иако му је српски национализам омогућавао узимање све више моћи, истодобно је био све више одбојан Словенцима, Хрватима и другим мањим народима. То је довело до раздора 1990. када није постигнут договор око састава федералне владе: Србија је хтјела централизирану федерацију како би задржала доминантну улогу у Југославији, док су Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина хтјеле лабаву конфедерацију како би могле уживати у већој аутономији. Расписани су избори у којима су у свакој републици, изузев Црне Горе, побјеђивале националистичке странке које су заговарале антикомунизам како би повећале своју привлачност масама, док су у Србији и Црној Гори и саме номинално социјалистичке странке добиле националистички предзнак. Стара југославенска парола о братству и јединству је полако одбачена од обију страна. Комунизам је постао потрошена структура и републике су захтијевале демокрацију. Милошевић је хтио владати над цијелом Југославијом, али када је увидио да то није било могуће, промијенио је избор и одабрао Велику Србију.

Према задњем попису становништва прије рата, Југославија је имала око 23,5 милијуна становника. Народни састав био је сљедећи: Срби 8.526.872 (36,2 %), Хрвати 4.636.700 (19,7 %), Бошњаци 2.353.002 (10,0 %), Албанци 2.178.393 (9,3 %), Словенци 1.760.460 (7,5 %), Македонци 1.372.272 (5,8 %), Југославени 710.394 (3,0%), Црногорци 539.262 (2,3 %) и други.

Рат у Словенији

Словенски ТО гађају тенкове ЈНА на гранчном прелазу Рожна Долина

На четрнаестом конгерсу СКЈ 1990., словенско изасланство је тражило плурализам, захтијевали су да се избаци из законодавства одредба о вербалном деликту, да се забрани мучење политичких затвореника, као и политичка суђења. Након 10 мјесеци неуспјелих преговора са Београдом пошто је Милошевићева делегација спрјечавала компромис, 25. 6. 1991. Словенија је прогласила неовисност, али је већ 48 сати касније ЈНА кренула у војни поход како би то спријечила. Још 1990, ЈНА је покушала разоружати словенску Територијалну обрану (ТО), али је успијела покупити само 40 до 60 % оружја. Словенске снаге напустиле су ЈНА и придружили се новој словенској војсци и мјесној полицији. Након што су хрватски и словенски резервисти масовно бојкотирали рат, ЈНА је имала проблема са извођењем операција. Од 25.000 војника, чак 7.900 је дезертирало или одбило ратовати. Пошто ЈНА није ушла у пуни напад, након 10 дана рат је завршен словенском побједом и повлачењем ЈНА.

1991. Срби и Црногорци су чинили 38,8 % становништва Југославије, али су чинили 70 % удјела у чиновницима ЈНА. У почетку, ЈНА, којом је заповједао Вељко Кадијевић, је још увијек покушавала одржати СФРЈ на окупу. Но након одласка Словеније, то је напуштено те је војни врх ЈНА пао под утјецај Милошевића. Србија и Црна Гора се нису противили одласку Словеније из Југославије, јер би то оставило колективно предсједништво са седам чланова, од којих би четири били под србијанско-црногорском контролом, чиме би тиме де фацто имали и контролу над ЈНА. Латинка Перовић је овако описала став ЈНА према несрпским народима:

Оног тренутка када је армија почела бранити Југославију од свих њених народа изузев највећег, постало је очито да ће Југославија бити поражена изнутра.

Рат у Хрватској

Бомбардирање Дубровника

23.4. 1990., у Хрватској су одржани први слободни избори на којима је побиједио ХДЗ на челу којег је био националистички Фрањо Туђман, што је изазвало страх међу неким Србима који су прогласили аутономну САО Крајину (касније РСК) на неодређеним дијеловима Хрватске. Када је Фрањо Туђман ступио на власт отворено је промовисао политику хрватског национализма. Српски политичари и медији су почели хрватску владу називати "усташком". Милошевић је хрватским Србима савјетовао одбијање Туђманових покушаја компромиса у љето 1990. те заузимање става несурадње. Хрватска влада је Србима осигурала представништво у сабору, али су ови напустили парламент јер су сматрали да нису добили довољно аутономије. Истодобно, појачани су и напори тајних служби Београда да прикажу Хрватску у што негативнијем свјетлу, попут постављања бомби на јеврејском гробљу у Загребу или парола о "30.000 усташа у Дубровнику". МКСЈ је у пресуди навео да је Милан Бабић, први предсједник РСК, био "под јаким утицајем српске пропаганде која га је завела на погрешан пут", а чији је циљ био дио ширег плана преувеличавања опасност за Србе како би их се нагнало на борбу. У међувремену, ЈНА је разоружала хрватски ТО, наоружала српске побуњенике док је србијанско Министарство унутрашњих послова, којим је руководио Михајло Кертес, тренирала србијанске паравојне формације за борбу по Хрватској и БиХ. Јован Николић, српски православни поп из Загреба, је изјавио:

Чак и да Фрањо Туђман није дошао на власт, него нетко други умјесто њега, реакција би опет била иста. Армија и Србија би били против њега, јер су а приори против било какве неовисности за Хрватску. То не значи да хрватска влада није направила грешке. Направили су, и то је чињеница. Али то није алиби за оне који су чекали да прогласе било какву хрватску државу усташком државом. То је била страшна грешка, као и касније оптужити било којег Србина у Хрватској да је четник.

Уништена кућа у Вуковару

У љето 1991., када је Хрватска најавила проглашење неовисности, ЈНА је кренула у отворени војни поход те се борила на страни снага Републике Српске Крајине (РСК), србијанских паравојних формација – и некадашњих супарника из Другог свјетског рата, четника. Битка за Вуковар – најтежа битка цијелог рата у којој је око 3.000 цивила и војника изгубило животе – и опсада Дубровника постале су двије највише медијски праћене битке, али је њихова жестина довела до окретања мишљења међународне заједнице против српске стране. Иако мање познате, и друге борбе су биле значајне, као што је битка за Осијек, у којој је погинуло око 800 особа, битка за Госпић и битка за Задар. ЈНА је 1991. користила кемијско оружје против хрватских војника и цивила, од фосфора из пројектила у Вуковару све до инхибитора ацетилхолинестеразе у Задру и Крушеву. Нетрпељивост је порасла на обје стране, тако да су неки умјерени чиновници, који су хтјели пронаћи компромисно рјешење, смакнути од сународњака: примјерице, Дмитра Обрадовића, градоначелника Вргинмоста, су ликвидирали милитанти РСК, док је Јосип Реихл-Кир, заповједник осјечке полиције, убијен из хрватске засједе. Примирје почетком 1992. довело је до прекида насиља, док је РСК заузела 13.913 км² или 25% површине Хрватске, не рачунајући додатних 680 км² око дубровачког подручја. Из тог подручја је "етнички очишћено" најмање 80.000–100.000 Хрвата и других несрба. Према изворима хрватске владе, до 1. IX 1993. хрватска страна имала је 6.651 потврђених погинулих, 12.706 несталих те 24.208 рањених.

Успркос Милошевићевој пропаганди да се ради о новој НДХ, Хрватска је стекла међународно признање те је 1992. примљена у чланство УН-а, док РСК није признао нитко. 1992. одиграо се прогон Хрвата из неких дијелова Војводине након чега је око 10.000 Хрвата напустило ту регију и населило се углавном у Хрватску. Покушај мирне реинтеграције РСК под хрватску власт три године није довела до помака, а њен предсједник Милан Мартић чак је одбио и примити план З-4. Двије војне акције 1995., операција Бљесак и операција Олуја, довеле су до враћања већег дијела РСК под хрватску власт, али су се догодили разни ратни злочини. У Олуји је, овисно о различитим изворима, погинуло 326, 677 или 1.078 цивила, док је око 200.000–250.000 Срба побјегло из Хрватске. СРЈ није интервенирала, дијелом стога јер су је међународне санкције ослабиле, а дијелом стога јер је Хрватска овог пута била међународно призната, те би тиме интервенција била израван међународни сукоб. Влада Хрватске жестоко се противила оптужбама да се радило о "етничком чишћењу". Ипак, Хуман Ригхтс Wатцх (ХРW) је навео да су увјети за повратак српских избјеглица постављени немогуће високо и сложено те закључила да "иако су кориштене методе често биле мање бруталне него оне српских власти, политика и пракса хрватске владе ипак демонстрира намјеру да се створи "етнички чиста" држава". Ипак, тиме је омогућен повратак Хрватима који су прогнани из РСК 1991. – већ 1996. око 85.000 Хрвата вратило се својим домовима – и створен довољан притисак да босански Срби прихвате крај рата у БиХ, а Источна Славонија, Барања и Западни Срем мирну реинтеграцију хрватског подунавља.

Рат у Босни и Херцеговини

Сарајлије чекају у реду за воду, љето 1992.

Идентично као и код Словеније и Хрватске, ЈНА је прије рата разоружала ТО Босне и Херцеговине. Будући предсједник треће самопроглашене српске државе, Републике Српске (РС), Радован Караџић је сурађивао са србијанским предсједником Милошевићем, под чијом су контролом ТВ станице започеле ширити пропаганду о опасности за Србе у случају независне Босне, која ће "довести до исламског фундаментализма у Еуропи". Међутим, Бошњаци су већином били секуларни док Хуман Ригхтс Wатцх наводи да није нашла никаквог доказа да су Срби прогањани прије избијања рата. Иако су Милошевић и Караџић покушали приказати да само желе очувати интегритет Југославије, Хуман Ригхтс Wатцх наводи како онда истјеривање и убојства несрпских становника не би била нити потребна, јер "етничко чишћење" прије подржава стварање Велике Србије него одржавање мулти-етничке Југославије са шест народа. Као и у претходном рату, и овдје су српски програми постајали све милитантнији како би се становништво нагнало на борбу. Иако је СДС тврдила да је рат започет убојством Срба у Сијековцу 3.3. 1992., одговор српских снага није услиједио нападом на Сијековац, већ на 100 км удаљену Бијељину 1.4. у којој је Арканова гарда убила 48 бошњачких и умјерених српских цивила јер је тај град због близине Србије и прометних траса потребних ради успостављања Велике Србије био прећа мета док је план РАМ је већ давно прије био припремљен.

ЈНА, ТО, србијанске паравојне формације и будућа ВРС су 1992. ријетко гдје водиле битке са Армијом БиХ, а углавном су нападале бошњачке цивиле. У мају 1992., забиљежено је 400.000 избјеглица или расељених из Босне и Херцеговине (скоро 80% Бошњака и 20% Хрвата), а поткрај јула исте године 1.250.000.. Фотографија логора Омарска изашла је на насловници часописа Тиме, а снимке на којима је документирана опсада Сарајева, покољ у Приједору, покољ у Вишеграду и масакри у Фочи на крају нису више могли оправдати понашање политичара у Београду те је Вијеће сигурности УН-а 30.5. 1992. увело Међународне санкције против СР Југославије. 19.5. ЈНА се повукла а БиХ је стекла међународно признање и примљена као чланица УН-а, али се је рат наставио, а СРЈ исто тако наставио финанцирати и наоружавати ВРС, те јој изнајмљивати чиновнике нове Војске Југославије. Само у првој години рата погинуло је 45.110 особа, од тога 30.442 Бошњака (67%).

Спомен гробље жртвама Сребренице у Поточарима

1993., друга хрватска држава, Хрватска Република Херцег-Босна (ХРХБ) и сама се окренула против Бошњака и почела се ширити, чиме су све три стране биле међусобно зараћене те је рат попримио особину "свакога против свакога". Опсада Мостара и етничко чишћење у Лашванској долини довели су до осуде и хрватске стране од међународне заједнице. Многи су то интерпретирали тиме да је и сам Загреб почео радити на Великој Хрватској. Ипак, на притисак америчке делегације, која је запријетила санкцијама, хрватска страна је Wасхингтонским споразумом прихватила цјеловитост БиХ те је укинула ХРХБ. Покушаји да се постигне мир и на српској страни нису уродили плодом, која је наставила рат и даље. Амерички дипломат Цхарлес Редман понудио је водству на Палама конфедерацију босанских Срба и Србије док год би се задржао омјер од 51:49 босанског територија, како би се зауставио рат, али без успјеха. 11.7. 1995. пала је енклава Сребреница те је ВРС започела највећи масакр у свим југословенским ратовима, у којем је заробљено а потом на десетак различитих локација стријељано око 7.000 Бошњака, који ће касније бити признат као Босански геноцид. Након пада двије сигурносне енклаве, Сребренице и Жепе, изгледало је да је и трећа на реду, она око Бихаћа који је био у заједничком окружењу РСК и РС. Хрватској је одобрена операција Олуја којом је прекинута опсада Бихаћа, а заједничко продирање хрватско-бошњачких снага извршило је довољан притисак на Караџић напокон прихвати да је РС дио БиХ те пристане на мир. Даyтонски споразум, којег је потписао Милошевић, је и службено завршио рат. Иако је ступио мир, неколико десетака тисућа Срба је свеједно напустило подручја која нису припала РС-у, попут одласка 30.000 Срба из четврти Сарајева која су припала Федерацији БиХ. Момчило Крајишник то је овако сажео:

Задатак ове Републике и први стратешки циљ је да се ми одвојимо од Муслимана и Хрвата и нема нико право да заступа стратегију српског Сарајева за останак у заједничкој држави. Нико не може сада ново решење правити да останемо скупа.

Рат на Косову

Куће Срба које је порушио ОВК

Избјеглички логор у Албанији

Ситуација на Косову драматично се погоршавала још од 1981. када су тамо избили немири јер су Албанци тражили да та покрајина стекне статус републике у СФРЈ. Након што је Милошевић укинуо Косову и статус аутономије, стање је постајало још горе, а репресија је настављена: 1991., око 20.000 Албанаца је отпуштено са послова, особито са подручја медицине и знаности, и замијењено Србима. Албанске радио и ТВ станице су забрањене или смањене, новине затворене а откази Албанаца настављени. Албански студенти који су хтјели похађати наставу на албанском нису то могли, те је стога организирана приватна настава по кућама.

С временом, Албанци су започели побуну против Београда те је 1996. основана Ослободилачка војска Косова (ОВК) која је тражила неовисно Косово. Оружани сукоби су избили између снага ОВК и ВЈ. Опћа скупштина УН-а још је 3.3. 1998. у резолуцији 52/139 упозорила на алармантну ситуацију на Косову, поглавито на репресију, дискриминацију и незаконито хапшење становништва. Одиграли су се све већи окршаји и злочини: масакр у Горњем Обрињу и масакри у Љубенићу однијели су албанске животе, а масакр на Радоњићком језеру довео је до смрти 30-ак Срба од ОВК-а, док су починитељи терористичког напада у кафићу Панда непознати, а неки чак сумњају да су га починили сами припадници србијанске тајне службе како би дискредитирали ОВК.

Сукоб је постао отворени рат 1998.-1999. а насиље ВЈ-а и МУП-а Србије проузрочио је нови масовни вал албанских избјеглица са Косова. Масакр у Рачку 15.1. 1999. довео је до међународне осуде владе СРЈ. Ово је ослабило ионако већ нарушен Милошевићев углед након претходних југославенских ратова. Супротно широком вјеровању, мировни преговори су настављени још два мјесеца након Рачка како би се покушао постићи компромис. Преговори у Рамбоуиллету нису довели до резултата јер су Срби и Албанци имали супротне ставове: Албанци су хтјели неовисно Косово, док су Срби били спремни вратити им аутономију, али нису хтјели размјештање НАТО снага по Косову, које би сматрали окупацијом. Делегација СРЈ је након тога напустила преговоре. 22.3. 1999., амерички велепосланик Рицхард Холброоке је долетио у Београд како би посљедњи пут покушао наговорити Милошевића да потпише мировни споразум те се избјегне НАТО-ва интервенција, али без успјеха. Рат је завршен НАТО бомбардовањем СРЈ, 78-дневном војном акцијом којом је заповједао Wеслеy Цларк. НАТО је извео укупно 37.605 авиополијетања, у којима је напао преко 900 мета. У том раздобљу, ВЈ је интензивирала војна дјеловања по Косову, те су се наставили злочини, као што је онај у Меји и на Избици. Невладине удруге су критизирале НАТО због појединих контроверзних одлука, као што је употреба касетних бомби у Нишу и употреба муниције са осиромашеним уранијом на 112 локација, поглавито на Косову, југу Србије и једној локацији у Црној Гори. Ипак, накнадна знанствена истраживања тих локација нису пронашла клиничке симптоме или знакове болести међу мјештанима. Косово је стављено под управу УН-а и војну заштиту КФОР-а, али је територијални интегритет Србије остао нетакнут те је та провинција и даље остала дио њеног територија. Након повлачења ВЈ-а, велик број Срба из страха је напустио то подручје. Овај статус је изненада прекинут када је Косово 2008. прогласило неовисност, што је и даље предметом контроверзи. Успркос признању разних држава, УН ју и даље не сматра неовисном државом.

Посљедице

Погинули

У Југославенским ратовима је према Међународном центру за транзицијску правду свеукупно погинуло око 140.000 људи а око 4.000.000 су постали избјеглице. Фонд за хуманитарно право наводи да је најмање 130.000 људи изгубило животе на просторима бивше Југославије у 1990-има. УНПРОФОР је имао свеукупно 213 жртава. Словенија је најбрже завршила рат и избјегла веће жртве, те се процјењује да је рат тамо однио 70 живота. Хрватски рат за неовисност однио је око 20.000 живота. Процјењује се да је око 100.000 особа погинуло у рату у Босни и Херцеговини, док је на Косову погинуло око 13.500 особа, чиме се процјењује да је најмање 133.000 људи умрло у постјугославенским сукобима у 90-има. Највеће стратише рата постало је Сарајево: са око 13.000 убијених у опсади, у том граду погинуло је више људи него у цијелом рату на Косову.

У релативним и апсолутним бројевима највеће губитке су претрпјели Бошњаци: умрло је 64.036 особа њихове нације, што је преко 3 % њихове укупне популације у односу на попис становништва из цијеле Југославије. Најтеже страдање доживјели су у покољу у Сребреници, гдје је морталитет бошњачких мушкараца (неовисно о доби или цивилном статусу) јула 1995. досегнуо 33%.

Интерно расељени и избјегли

Босанске избјеглице, 1993.		Косовско албанске избјеглице 1999.		Косовско српске избјеглице 1999.

Процјењује се да су ратови у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову довели до 2,4 милијуна избјеглица плус додатних 2 милијуна интерно расељених лица. Тијеком рата у Хрватској, 1991. око четврт милијуна Хрвата и других несрба је или протјерано из својих домова од стране ЈНА и снага Републике Српске Крајине или је побјегло од ратне фронте. Најдрастичнији примјер био је Вуковар, из чије је околице протјерано 31.732 особа. Из Војводине је у 1990-има истодобно и до 60.000 Мађара и 40.000 Хрвата расељено или су напустили Србију. До краја рата 1995., око 300.000 Срба је протерано или се иселило из Хрватске и населило се у СРЈ.

Највише избјеглица и расељених имала је Босна и Херцеговина, око 2,2 милијуна особа, од тога преко половице Бошњака. До 2001., још увијек је било 650.000 расељених Бошњака, док је 200.000 трајно напустило државу и одселило се у иноземство. Након пада Сребренице, преко 15.000 особа је расељено из те енклаве. Према процјенама, у опћини Сребренице је '91. живјело 29.198 мјештана, од чега су 21.361 (73,2 %) били Бошњаци. Након рата, '97., у истој опћини је било 7.442 житеља, од чега су свега седмеро (0,1%) били Бошњаци. Након рата, добар дио грађана Босне се вратио својим домовима, док је око 250.000 Срба отишло у СРЈ.

Рат на Косову је довео до 862.979 албанских избјеглица које је или протјерао МУП Србије или су побјегли од ратне фронте. Још неколико стотина тисућа је интерно расељено, што би значило да је готово 90 % свих Албанаца расељено из својих домова на Косову до јуна 1999. Након завршетка рата, Албанци су се масовно вратили натраг својим домовима, али је око 230.000 Срба и других неалбанаца напустило Косово од страха од одмазде јер се Војска Југославије повукла са тог подручја. Тиме је недуго након завршетка југославенских ратова СРЈ имала 700.000 српских избјеглица из Хрватске, Босне и Косова.

Из перспективе азила за избјеглице и интерно расељене, Хрватска је преузела највећи терет. Према неким процјенама, Хрватска је 1992. била домаћин готово 750.000 избјеглица или интерно расељених особа, што представља готово 16 % у односу на њено становништво од 4,7 милијуна житеља: тај број састојао се од 420 до 450.000 босанскохерцеговачких избјеглица, 35.000 избјеглица из Србије (углавном из Војводине и Косова) и 265.000 интерно расељених из других дијелова саме Хрватске. То би био еквивалент као да Њемачка одједном прими 10 милијуна особа или Француска 8 милијуна особа. Службени подаци УНХЦРа наводе да је Хрватска 1993. била домаћин 287.000 избјеглица и 344.000 интерно расељених, што је коефцијент од 64,7 избјеглица на сваких 1000 становника. У једном извјештају из 1992. године, УНХЦР је Хрватску ставио на седмо мјесто на листи 50 држава највише оптерећених избјеглицама: регистрирано је 316 тисућа избјеглица, што је омјер од 15:1 у односу на њено укупно становништво. Македонија је 1999. имала 10,5 избјеглица на 1000 становника. Словенија је према истој агенцији за избјеглице 1993. била домаћин 45.000 избјеглица, већином босанскохерцеговачких, што је 22,7 избјеглица на 1000 становника. Србија и Црна Гора су 1993. били домаћин 479.111 избјеглица, што је коефцијент од 45,5 избјеглица на 1000 становника. То је 1998. године порасло на 502.037, односно 47,7 избјеглица на 1000 становника. 2000. године, број избјеглица спао је на 484.391, али се број интерно расељених драматично повећао на 267.500 особа, односно укупно 751.891 особа.

Број интерно расељених и избјеглица 1991.—2000.

Држава, регија	Албанци	Бошњаци	Хрвати	Срби	Остали (Мађари, Горанци, Роми)
Хрватска	—	—	247.000	300.000	—
Босна и Херцеговина	—	1.270.000	490.000	540.000	—
Косово	1.200.000— 1.450.000	—	—	143.000	67.000
Војводина, Санџак	—	30.000— 40.000	35.000— 40.000	—	60.000
Укупно	~1.200.000— 1.450.000	~1.300.000— 1.310.000	~772.000— 777.000	~983.000	~127.000

Економске посљедице

I економске штете биле су огромне. Процјењује се да је Хрватска претрпјела око 27 милијарди $ штете тијеком четверо-годишњег сукоба, Босна и Херцеговина између 50 и 70 милијарди $ а Србија око 30 милијарди $ само тијеком бомбардирања НАТО савеза, чиме су ратови у бившој Југославији проузрочили свеукупни економски губитак од најмање 100 милијарди $. Велики економски губитак Србија је забиљежила и тијеком међународних санкција: почевши од 1992., прошла је кроз једну од најгорих хиперинфлација у хисторији. Народна банка Југославије издала је 1993. новчаницу од 10.000.000.000 динара. Октобра 1993., инфлација је била толико висока да су људи користили новчанице као папир за отпад.

Сукоб	Словенија	Хрватска	РБиХ	Косово	ЈНА	СРЈ	Република Српска Крајина	Република Српска	ХРХБ	остали, новинари	УНПРОФОР, УНЦРО, УНТАЕС	Укупно
Рат у Словенији (1991)	18	-	-	-	37	-	-	-	-	6		61
Рат у Хрватској (1991 - 95)	-	13.583	-	-	1279	-	6.222	-	-	непознато	16+11	21.084+27
Рат у Босни и Херцеговини (1992 - 95)	-	-	62.013 5.100	-	-	-	-	24.953	8.403	571	213	95.940-101.040 +213
Косовски рат (1998 - 99)	-	-	-	8.676 2.131 526	-	2.197	-	-	-	650		14.952
УКУПНО:	18	13.583	62.013-67.113	11.338	1.316	2.197	6.222	24.953	8.403	1.137	240	131.569-136.782

Међународни кривични суд за бившу Југославију

Зграда Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хаагу

Вијеће сигурности одобрило је 1993. у резолуцији 808 оснивање Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ) како би се судски процесуирали ратни злочини те зауставили даљњи, пошто је суд требао дјеловати као упозорење свим вођама умијешанитоји казнена одговорност. Свеукупно је до 2005. подигнуо 161 оптужницу за сва четири сукоба.

До 2015., МКСЈ је за рат у Босни и Херцеговини осудио 50 особа на српској, 18 на хрватској те пет на бошњачкој страни. За рат у Хрватској, на странама снага ЈНА и РСК осуђено је шест особа, а на хрватској страни ниједна. За рат на Косову, осуђено је шест особа на српској, те двије на албанској страни. За сукоб у Македонији подигнута је само једна оптужница, и осуђена само једна особа на македонској страни.

Остварења МКСЈ-а су предмет спора. Жртве су углавном приговарале због прениских затворских казни осуђеника, док су правници критизирали пресуду у којој је уведен непознати правни концепт 'конкретне усмјерености' потребне ради осуђивање особе за неки злочин, јер тиме сужује простор за увођење казни. Било је и других контроверзи. Ипак, МКСЈ је довео до богатог архива докумената тијеком ратова; донио преседан пресудама да су силовања у Босни била злочин против човјечности и намјерна стратегија рата; по први пут на оптуженичку клупу довео бившег предсједника неке државе, Слободана Милошевића те донио и прве правоснажне пресуде у којима је потврђен геноцид у Босни, у Сребреници 1995.

Тужбе БиХ и Хрватске против Србије на Међународном суду правде

Босна и Херцеговина је 1993. отишла на Међународни суд правде (МСП) те тужила СРЈ, а касније Србију за геноцид почињен тијеком рата. 2007. године, МСП је пресудио да Србија није одговорна за геноцид почињен од стране снага ВРС-а, јер "није починила геноцид ни преко својих државних органа, ни преко својих званичника". Међутим, одговорна је по другом погледу јер је прекршила Конвенцију о геноциду тиме што није учинила све што је било у њеној моћи да спријечи геноцид, а потом није казнила нити предала починитеље МКСЈ-у. МСП је Босански геноцид том приликом ограничио само на масакр у Сребреници 1995. Послије овог суђења, Србија је постала прва земља која је по оцјени суда прекршила Конвенцију о геноциду.

Антонио Цассесе, професор међународног права, наводи да - иако је МКСЈ у пресуди против Тадића утврдио да се радило о међународном сукобу - узео шири концепт "свеукупне контроле" како би доказао везе између једне државе и неке војне или паравојне скупине у другој држави, док је МСП узео ужи, онај "учинковите контроле".

1999., и Хрватска је тужила Србију на МСП-у због наводног геноцида тијеком рата, а Србија је узвратила протутужбом. 2015., 15 судаца МСП-а донијело је пресуду према којој су одбачене обје тужбе. МСП је утврдио да, иако су почињени разни злочини на обје стране, број убијених у рату у Хрватској био је ипак премален да досегне размјере геноцида.

Врста рата и насљеђе

  Србија и Црна Гора

  Териториј БиХ и Хрватске под српском контролом

Територије Хрватске и Босне и Херцеговине које су српске снаге држале под својом контролом крајем 1992. Сматра се како је постојала политика према којој је већина Хрвата, Бошњака-Муслимана и других несрба требала нестати са тих подручја, како би остали само Срби те би се тиме претвориле у српске државе које би, директно или индиректно, требале бити прикључене у једну Велику Србију

Постоје двије перспективе о природи ратова. Према једнима, радило се о међународном сукобу између Хрватске, Босне и Херцеговине с једне и Србије и Црне Горе с друге стране. Према другима, радило се о грађанском рату између власти и српских побуњеника пошто се ЈНА повукла из Хрватске и Босне и Херцеговине прије него су те двије републике стекле међународно признање од УН-а маја 1992. Извјештај посебне комисије M. Цхерифа Бассиоунија за Уједињене народе из 1994. дошла је до сљедећег закључка:

Комисија сматра да карактер и комплексност оружаних сукоба, у комбинацији са мрежом споразума о хуманитарним питањима које су закључиле стране између себе, оправдавају приступ према којем се закон може примијенити на међународни оружани сукоб на подручју бивше Југославије.

Дио хисторичара закључује да се могу сматрати и ратовима преко посредника. Марy Калдор сматра да су то примјери "нових ратова", који нису нити грађански нити међународни, већ комбинација обоје. Увријежено је мишљење да је постојао план стварања 'Велике Србије' уз помоћ Београда и мјесних побуњених Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини. У једном тренутку, снаге РСКа су контролирале око 16.000 км² територија Хрватске а снаге РСа око 35.000 км² територија Босне и Херцеговине. Паралелно су постојали и планови о стварању 'Велике Хрватске' на подручју Хрватске и Херцеговине, али је тај план напуштен 1994. године потписивањем wасхингтонског споразума – као и планови о стварању 'Велике Албаније' на подручју Албаније и Косова, али су исто напуштени након што је међународна заједница 2007. увјетовала признање Косова одбацивањем уједињења са Албанијом или дијеловима западне Македоније.

Због овога, национализам је добио негативну репутацију међу интелектуалним круговима на подручју бивше Југославије. Успркос томе и понеким отвореним питањима, у 21. вијеку су појачани напори к помирби и нормализацији држава у регији.

Постоје и питања да ли су насилна разилажења република у бившој СФРЈ уопће била потребна, односно да ли су могла бити потпуно избјегнута да су вјештији политичари били на власти. Милица З. Боокман написала је знанствени рад у којем је уочила како је Чехословачка такођер била комунистичка држава која се разишла и прешла на капитализам, али да је то учинила на миран, демократски начин, гдје су Чешка и Словачка поштивале границе једно другог, те да се то исто могло догодити и са Југославијом.

Види још

• Србија у југословенским ратовима
• Територијални национализам
• Смрт Југославије - документарац из 1995. о догађајима у Југославији

Референце

Књиге

• Амбросио, Тхомас (2001). Ирредентисм: Етхниц Цонфлицт анд Интернатионал Политицс. Греенwоод Публисхинг Гроуп. ИСБН 9780275972608. 
• Биланџић, Душан (1991). Цроатиа Бетwеен Wар анд Индепенденце (2 изд.). Свеучилиште у Загребу. 
• Броwн, Цyнтхиа; Карим, Фархад (1995). Плаyинг тхе "Цоммунал Цард": Цоммунал Виоленце анд Хуман Ригхтс. Неw Yорк Цитy: Хуман Ригхтс Wатцх. ИСБН 9781564321527. 
• Бург, Стевен L.; Схоуп, Паул С. (1999). Тхе Wар ин Босниа-Херзеговина: Етхниц Цонфлицт анд Интернатионал Интервентион. Неw Yорк: .M.Е. Схарпе. ИСБН 9781563243080. 
• Даwсон, Грант; Фарбер, Сониа (2012). Форцибле Дисплацемент Тхроугхоут тхе Агес: Тоwардс ан Интернатионал Цонвентион фор тхе Превентион анд Пунисхмент оф тхе Цриме оф Форцибле Дисплацемент. 36. Мартинус Нијхофф Публисхерс. ИСБН 9789004220546. 
• Динг, Wеи (1996). Босниа анд Херзеговина: Тоwард Ецономиц Рецоверy. Wасхингтон, D.C.: Свјетска банка. ИСБН 9780821336731. 
• Дyкер, Давид А.; Вејвода, Иван (2014). Yугославиа анд Афтер: А Студy ин Фрагментатион, Деспаир анд Ребиртх. Роутледге. ИСБН 9781317891345. 
• Еган, Јамес. 1000 Фацтс Абоут Цоунтриес. 2. Лулу.цом. стр. 171. ИСБН 9781326776725. 
• Фриедман, Францине (2013). Босниа анд Херзеговина: А Политy он тхе Бринк. Роутледге. ИСБН 9781134527540. 
• Хирсцх, Херберт (2002). Анти-геноциде: Буилдинг ан Америцан Мовемент то Превент Геноциде. Греенwоод Публисхинг Гроуп. ИСБН 9780275976767. 
• Хуман Ригхтс Wатцх Wорлд Репорт 1992: Евентс оф 1991. Хуман Ригхтс Wатцх. 1992. ИСБН 9781564320537. 
• Инграо, Цхарлес W.; Еммерт, Тхомас А. (2012). Цонфронтинг тхе Yугослав Цонтроверсиес: А Сцхоларс' Инитиативе. Пурдуе Университy Пресс. ИСБН 9781557536174. 
• Јеген, Марy Евелyн (1996). Сигн оф хопе: тхе Центер фор Пеаце, Нонвиоленце анд Хуман Ригхтс ин Осијек. Уппсала, Шведска: Лифе & Пеаце Институте. ИСБН 9789187748349. 
• Калдор, Марy (2013). Неw анд Олд Wарс: Органисед Виоленце ин а Глобал Ера. Јохн Wилеy & Сонс. ИСБН 9780745663036. 
• Криегер, Хеике (2001). Хеике Криегер. ур. Тхе Косово Цонфлицт анд Интернатионал Лаw: Ан Аналyтицал Доцументатион 1974-1999. Цамбридге Университy Пресс. стр. 90. ИСБН 9780521800716. 
• Лукиц, Рéнéо (1996). Еуропе фром тхе Балканс то тхе Уралс: Тхе Дисинтегратион оф Yугославиа анд тхе Совиет Унион. Стоцкхолм: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 9780198292005. 
• Моррис-Сузуки, Тесса (2005). Тхе Паст Wитхин Ус: Медиа, Меморy, Хисторy. Версо. ИСБН 9781859845134. 
• Неттелфиелд, Лара Ј. (2010). Цоуртинг Демоцрацy ин Босниа анд Херзеговина: Тхе Хагуе Трибунал'с Импацт ин а Постwар Стате. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 9780521763806. 
• Низицх, Ивана (1992). Wар Цримес ин Босниа-Херцеговина: А Хелсинки Wатцх Репорт, Опсег 1. Неw Yорк Цитy: Хуман Ригхтс Wатцх. ИСБН 9781564320834. 
• Паyерхин, Марек (2016). Нордиц, Централ, анд Соутхеастерн Еуропе 2016-2017. Роwман & Литтлефиелд. ИСБН 9781475828979. 
• Рамет, Сабрина (1999). Балкан бабел: тхе дисинтегратион оф Yугославиа фром тхе деатх оф Тито то тхе wар фор Косово. Мицхиган: Wествиеw Пресс. ИСБН 9780813390345. 
• Тапон, Францис (2011). Тхе Хидден Еуропе: Wхат Еастерн Еуропеанс Цан Теацх Ус. СоницТрек, Инц.. ИСБН 9780976581222. 
• Тоал, Герард; Дахлман, Царл Т. (2011). Босниа Ремаде: Етхниц Цлеансинг анд итс Реверсал. Оxфорд Университy Пресс. стр. 127. ИСБН 9780190207908. 
• Тхомас, Роберт (1999). Сербиа Ундер Милошевић: Политицс ин тхе 1990с. C. Хурст & Цо.. ИСБН 9781850653677. 
• Турковић, Силвана; Ховенс, Јоханнес Е; Грегурек, Рудолф (2004). „Стренгтхенинг Псyцхологицал Хеалтх ин Wар Вицтимс анд Рефугеес”. у: Wилсон, Јохн Престон; Дрожђек, Борис. Брокен Спиритс: Тхе Треатмент оф Трауматизед Асyлум Сеекерс, Рефугеес, анд Wар анд Тортуре Вицтимс. Неw Yорк Цитy: Роутледге. ИСБН 978-0-415-94397-0. 
• Wаткинс, Цлем С. (2003). Тхе Балканс. Нова Публисхерс. стр. 10. ИСБН 9781590335253. 
• Вијеће Еуропе (1993). Доцументс (wоркинг Паперс) 1993. стр. 9. ИСБН 9789287123329. 
• Забкар, Антон (1995). Тхе Драма ин Формер Yугославиа: Тхе Бегиннинг оф тхе Енд Ор тхе Енд оф тхе Бегиннинг? (поновњело изд.). ДИАНЕ Публисхинг. ИСБН 0788139444. 

Научни радови и журнали

• Асхброок, Јохн Е. (2011). „Yугослав Суццессион, Wарс оф (1990–1999)”. Wилеy Онлине Либрарy. ДОИ:10.1002/9781444338232.wbeow712. 
• Боокман, Милица З. (1994). „Wар анд Пеаце: Тхе Дивергент Бреакупс оф Yугославиа анд Цзецхословакиа”. Јоурнал оф Пеаце Ресеарцх 31 (2). ДОИ:10.1177/0022343394031002005. ИССН 0022-3433. ЈСТОР 425031. 
• Брунборг, Хелге; Лyнгстад, Торкилд Ховде; Урдал, Хенрик (2003). „Аццоунтинг фор Геноциде: Хоw Манy Wере Киллед ин Сребреница?”. Еуропеан Јоурнал оф Популатион / Ревуе еуропéенне де Дéмограпхие 19 (3): 229–248. ДОИ:10.1023/A:1024949307841. ЈСТОР 20164231. 
• Цассесе, Антонио (2007). „Тхе Ницарагуа анд Тадић Тестс Ревиситед ин Лигхт оф тхе ИЦЈ Јудгмент он Геноциде ин Босниа”. Еуропеан Јоурнал оф Интернатионал Лаw 18 (4). ДОИ:10.1093/ejil/chm034. 
• Цларк, Јанине Наталyа (2013). „Цоуртинг Цонтроверсy - Тхе ИЦТY’с Ацqуиттал оф Цроатиан Генералс Готовина анд Маркач”. Оxфорд Университy Пресс 11 (2). ДОИ:10.1093/jicj/mqt009. 
• Цоцо, Антонио; Гал, Том (2014). „Лосинг Дирецтион - Тхе ИЦТY Аппеалс Цхамбер’с Цонтроверсиал Аппроацх то Аидинг анд Абеттинг ин Перишић”. Оxфорд Университy Пресс 12 (2). ДОИ:10.1093/jicj/mqu010. 
• Фарwелл, Нанцy (2004). „Wар Рапе: Неw Цонцептуализатионс анд Респонсес”. Wомен'с Студиес 19 (4). ДОИ:10.1177/0886109904268868. 
• Гаттини, Андреа (2007). „Бреацх оф тхе Облигатион то Превент анд Репаратион Тхереоф ин тхе ИЦЈ'с Геноциде Јудгмент”. Еуропеан Јоурнал оф Интернатионал Лаw 18 (4). ДОИ:10.1093/ejil/chm038. 
• Ђурђев, Бранислав С. (1998). „Рефугеес анд виллаге ренеwал ин Yугославиа”. Клуwер Ацадемиц Публисхерс 46 (3). ДОИ:10.1023/A:1006904101161. ИССН 1572-9893. ЈСТОР 41147290. 
• Хаyден, Роберт M. (1992). „Цонститутионал Натионалисм ин тхе Формерлy Yугослав Републицс”. Славиц Ревиеw 51 (4). ДОИ:10.2307/2500130. ЈСТОР 2500130. 
• Хунтингтон, Самуел П. (1991). „Демоцрацy'с Тхирд Wаве”. Јоурнал оф Демоцрацy 55 (2). ДОИ:10.1353/jod.1991.0016. ЈСТОР 1407886. 
• Кеарнс, Иан (2008). „Цроатиан политицс: Аутхоритарианисм ор демоцрацy?”. Таyлор & Францис. ДОИ:10.1080/13569779808449966. 
• Лyон, Јамес (1996). „Yугославиа'с Хyперинфлатион, 1993-1994: а Социал Хисторy”. Еаст Еуропеан Политицс & Социетиес 12 (2). ДОИ:10.1177/0888325496010002005. 
• Меландер, Ерик; Öберг, Магнус (2009). „Аре ‘Неw Wарс’ Море Атроциоус? Баттле Северитy, Цивилианс Киллед анд Форцед Мигратион Бефоре анд Афтер тхе Енд оф тхе Цолд Wар”. Еуропеан Јоурнал оф Интернатионал Релатионс 15 (3). ДОИ:10.1177/1354066109338243. 
• Милачић, Снежана; Петровић, Драгана; Јовичић, Дубравка; Ковачевић, Радомир (2004). „Еxаминатион оф тхе хеалтх статус оф популатионс фром деплетед-ураниум-цонтаминатед регионс”. Енвиронментал Ресеарцх 95 (1). ДОИ:10.1016/j.envres.2003.12.006. 
• Паломбино, Фулвио Мариа (2005). „Схоулд Геноциде Субсуме Цримес Агаинст Хуманитy? Соме Ремаркс ин тхе Лигхт оф тхе Крстић Аппеал Јудгмент”. Јоурнал оф Интернатионал цриминал Јустице 3 (3). ДОИ:10.1093/jicj/mqi045. 
• Павлаковић, Вјеран (2011). „Сyмболс анд тхе цултуре оф меморy ин Република Српска Крајина”. Натионалитиес Паперс: Тхе Јоурнал оф Натионалисм анд Етхницитy 41 (6). ДОИ:10.1080/00905992.2012.743511. 
• Павловић, D.; Биједић, С. (1997). „Персонал еxпериенце ин тхе организатион оф масс адмиссион оф трауматизед рефугеес”. Дом здравља, Тузла. ПМИД 9601774. 
• Плавсић, Ф.; Петровецки, M.; Фуцхс, Р.; Состарић, Б. (1992). „Тхе цхемицал wар ин Цроатиа”. Лијецницки Вјесник 114 (1). ПМИД 1343014. 
• Поцар, Фаусто (2008). „Цомплетион ор Цонтинуатион Стратегy? Аппраисинг Проблемс анд Поссибле Девелопментс ин Буилдинг тхе Легацy оф тхе ИЦТY”. Оxфорд Университy Пресс 6 (4). ДОИ:10.1093/jicj/mqn043. 
• Радонић, Љиљана (2013). „Цроатиа'с Политицс оф тхе Паст дуринг тхе Туђман Ера (1990–1999)—Олд Wине ин Неw Боттлес?”. Аустриан Хисторy Yеарбоок 44. ДОИ:10.1017/S0067237813000143. 
• Саxон, Дан (2006). „Еxпортинг Јустице: Перцептионс оф тхе ИЦТY Амонг тхе Сербиан, Цроатиан, анд Муслим Цоммунитиес ин тхе Формер Yугославиа”. Јоурнал оф Хуман Ригхтс 4 (4). ДОИ:10.1080/14754830500332837. 
• Симић, Оливера; Далy, Катхлеен (2011). „‘Оне Паир оф Схоес, Оне Лифе’: Степс тоwардс Аццоунтабилитy фор Геноциде ин Сребреница”. Оxфорд Университy Пресс 5 (3). ДОИ:10.1093/ijtj/ijr020. 

Новински извјештаји и вијести

• Б92 (24. ожујка 2011). „Сербиа маркс анниверсарy оф НАТО бомбинг”. Архивирано из оригинала на датум 2011-06-19. Приступљено 06. 05. 2012. 
• Балкан Инсиде (22.1. 2014). „“Панда” цасе: Сербиан цриме, Албанианс то бламе”. 
• ББЦ Неwс (25.3. 1999). „Буилд-уп то цонфлицт: Тимелине”. 
• ББЦ Неwс (22. март). „Блеак оутлоок фор Серб рефугеес”. ббц.цо.ук. Приступљено 4. јули 2012. 
• ББЦ Неwс (2. ожујка 2001). „Цхаргес овер Дубровник бомбинг”. ббц.цо.ук. 
• ББЦ Неwс (11. ожујка 2006). „Обитуарy: Слободан Милосевиц”. ббц.цо.ук. 
• ЦНН (25. липња 1999). „У.С. Маринес килл гунман ин Косово фирефигхт”. 
• Даље (3.4. 2014). „Сербиан теам мембер деемс цасе бефоре ИЦЈ триал оф Тудјман”. Архивирано из оригинала на датум 2014-03-18. Приступљено 2015-06-21. 
• Ецономист (18.1. 2007). „Wхат хаппенед то Греатер Албаниа?”. Тхе Ецономист. 
• Е-новине (15. аугуста 2012). „Више верзија о злочину у Сијековцу”. Приступљено 12. априла 2013. 
• Гуардиан (7. аугуста 1992). „Схаме оф цамп Омарска”. Приступљено 12. априла 2013. 
• Реутерс (11. јул 2013). „Босниа ребуриес Сребреница деад 18 yеарс афтер массацре”. Приступљено 7. аугуст 2013. 
• Хелм, Сарах (9. аугуст 1995). „Wеарy Бихац цриес wитх јоy ас сиеге ендс”. Тхе Индепендент. 
• Јудах, Тим (23.4. 2013). „Хоw Цроатиа анд Сербиа буриед тхе хатцхет”. ББЦ Неwс. 
• Кеаy, Јустин (11. ожујка 1996). „Ецономиц Ребиртх Ундер Wаy : Цроатиа Цомес Уп Фор Аир Афтер Wар”. Неw Yорк Тимес. 
• Лос Ангелес Тимес (12. мај 1993). „Цроатс Дефy Труце, Кееп Уп Фигхтинг ин Мостар”. 
• Маттхеwс, Марк (31.5. 1992). „У.Н. аппровес санцтионс он Yугославиа Сецуритy Цоунцил аттемптс то халт блоодсхед ин Босниа”. Тхе Балтиморе Сун. Архивирано из оригинала на датум 2016-03-04. Приступљено 2013-08-07. 
• Наегеле, Јолyон (21.2. 2003). „Сербиа: Wитнессес Рецалл Етхниц Цлеансинг Ас Сесељ Препарес Фор Хагуе Суррендер”. Радио Слободна Европа. 
• Помфрет, Јохн (9.12. 1993). „Греатер Сербиа Флопс ин Косово”. Wасхингтон Пост. 
• Ромац (13.3. 2014). „Србија на Хрватску у Хаагу пресликом одбачене оптужнице за Олују”. Нови лист. 

Невладини извјештаји

• Амнестy Интернатионал (22.10. 1992). „Босниа-Херзеговина: Гросс абусес оф басиц хуман ригхтс”. Архивирано из оригинала на датум 2016-03-04. Приступљено 2015-10-14. 
• Бассиоуни, M. Цхериф (28. 12. 1994). Финал репорт оф тхе Унитед Натионс Цоммиссион оф Еxпертс естаблисхед пурсуант то сецуритy цоунцил ресолутион 780 (1992) - Тхе милитарy струцтуре, стратегy анд тацтицс оф тхе wарринг фацтионс. Уједињени народи. Архивирано из оригинала на датум 2011-02-07. Приступљено 2013-08-07. 
• Бассиоуни, M. Цхериф (28. 12. 1994). Финал репорт оф тхе Унитед Натионс Цоммиссион оф Еxпертс естаблисхед пурсуант то сецуритy цоунцил ресолутион 780 (1992), Аннеx III.А – Специал форцес. Уједињени народи. Архивирано из оригинала на датум 2011-07-21. Приступљено 2013-08-07. 
• Бассиоуни, M. Цхериф (28. 12. 1994). Финал репорт оф тхе Унитед Натионс Цоммиссион оф Еxпертс естаблисхед пурсуант то сецуритy цоунцил ресолутион 780 (1992), Аннеx IV – Тхе полицy оф етхниц цлеансинг. Уједињени народи. Архивирано из оригинала на датум 2011-07-23. Приступљено 2013-08-07. 
• Бассиоуни, M. Цхериф (28. 12. 1994). Финал репорт оф тхе Унитед Натионс Цоммиссион оф Еxпертс естаблисхед пурсуант то сецуритy цоунцил ресолутион 780 (1992), Аннеx V – Тхе Приједор Репорт. Уједињени народи. Архивирано из оригинала на датум 2011-06-29. Приступљено 2013-08-07. 
• Бассиоуни, M. Цхериф (28. 12. 1994). Финал репорт оф тхе Унитед Натионс Цоммиссион оф Еxпертс естаблисхед пурсуант то сецуритy цоунцил ресолутион 780 (1992), V. Генерал Цонцлусионс анд Рецоммендатионс. Уједињени народи. 
• Бисерко, Соња (2006). „Босна и Херцеговина - Језгро великосрпског пројекта”. Београд: Хелсиншки одбор за људска права у Србији. 
• Игор Рогинек (2010). „Рат, документирање и правни статус жртве”. Загреб: Доцумента. Архивирано из оригинала на датум 2013-05-11. Приступљено 6. 8. 2013. 
• Фонд за хуманитарно право (2010). „Абоут ус”. Архивирано из оригинала на датум 2011-05-22. Приступљено 17. новембра 2010. 
• Фонд за хуманитарно право (6.2. 2015). „Презентација и евалуација Базе података Косовске књиге памћења”. 
• Хуман Ригхтс Wатцх (1994). „Хуман Ригхтс Абусес оф Нон-Сербс Ин Косово, Сандñак анд Војводина”. 
• Хуман Ригхтс Wатцх (1996). „Импунитy фор Абусес Цоммиттед дуринг "Оператион Сторм" анд тхе Дениал оф тхе Ригхт оф Рефугеес то Ретурн то тхе Крајина”. 
• „Цивилиан Деатхс ин Тхе НАТО Аир Цампаигн” (ПДФ). Хуман Ригхтс Wатцх. вељача 2000. 
• „Унфинисхед Бусинесс: Ретурн оф Дисплацед Персонс анд Отхер Хуман Ригхтс Иссуес ин Бијељина”. Хуман Ригхтс Wатцх. мај 2000. 
• Хуман Ригхтс Wатцх (12.6. 2001). „Ундер Ордерс: Wар Цримес ин Косово”. Приступљено 1. јули 2017. 
• Хуман Ригхтс Wатцх (2001). „Косово: Ундер Ордерс”. 
• Хуман Ригхтс Wатцх (30.8. 2001). „Милосевиц: Импортант Неw Цхаргес он Цроатиа”. 
• ОСЦЕ (5. 11. 1999). „КОСОВО / КОСОВА: Ас Сеен, Ас Толд”. стр. 13. Приступљено 27 Јуне 2017. 
• ИЦТЈ (1. јануар 2009). „Транситионал Јустице ин тхе Формер Yугославиа”. Интернатионал Центер фор Транситионал Јустице. 
• УНХЦР (1. јануар). „У.С. Цоммиттее фор Рефугеес Wорлд Рефугее Сурвеy 1997 – Yугославиа”. Приступљено 24. 6. 2012. 
• У.С. Цоммиттее фор Рефугеес анд Иммигрантс. „Wорлд Рефугее Сурвеy—Цроатиа”. Архивирано из оригинала на датум 2008-03-15. Приступљено 19. новембра 2010. 
• „Фаталитиес бy Миссион анд Аппоинтмент Тyпе”. Уједињени народи. 31. 7. 2013. 
• УНХЦР (1993). „Тхе Стате оф тхе Wорлд'с Рефугеес 1993”. 
• „2002 УНХЦР Статистицал Yеарбоок: Цроатиа” (пдф). УНХЦР. 2002. Приступљено 1. јули 2017. 
• „2002 УНХЦР Статистицал Yеарбоок: Мацедониа”. УНХЦР. 2000. Приступљено 1. јули 2017. 
• „2002 УНХЦР Статистицал Yеарбоок: Словениа” (пдф). УНХЦР. 2002. Приступљено 1. јули 2017. 
• „2002 УНХЦР Статистицал Yеарбоок: Сербиа” (пдф). УНХЦР. 2002. Приступљено 1. јули 2017. 
• УНХЦР (новембар 2003). „Босниан рефугеес ин Аустралиа: идентитy, цоммунитy анд лабоур маркет интегратион”. 
• „Ресолутион 49/10. Тхе ситуатион ин Босниа анд Херзеговина”. Опћа скупштина Уједињених нација. 3. 11. 1994. 
• Опћа скупштина Уједињених народа (3.3. 1998). „Ресолутион 52/139. - Ситуатион оф хуман ригхтс ин Косово”. 
• Вијеће сигурности (19.1. 1999). „Сецуритy Цоунцил Стронглy Цондемнс Массацре оф Косово Албанианс ин Соутхерн Косово”. 

Остало

• ИДЦ (2007). „Резултати истраживања "Људски губици '91-'95"”. Сарајево: Истраживачко Документациони Центар (ИДЦ). Архивирано из оригинала на датум 2010-12-03. Приступљено 2011-12-07. 
• „Тужитељ против Милана Бабића - Пресуда”. Међународни кривични суд за бившу Југославију. 29.6. 2004. 
• „Тужитељ против Слободана Милошевића - Оптужница”. Међународни кривични суд за бившу Југославију. 2002. 
• „Тхе Просецутор вс Милан Милутиновиц ет ал – Јудгемент”. Међународни кривични суд за бившу Југославију. 26. 2. 2009.. 
• „Тужиоц против Јовице Станишића и Франка Симатовића - пресуда”. Међународни кривични суд за бившу Југославију. 2013. 
• „Сажетак пресуде Претресног вијећа у предмету Тужилац против Миће Станишића и Стојана Жупљанина”. Међународни кривични суд за бившу Југославију. 27.3. 2013. 
• „Тужитељ против Павла Стругара - Пресуда”. Међународни кривични суд за бившу Југославију. 31.1. 2005. 
• Меморијално документацијски центар (свибањ 2009). „Документи институција побуњених Срба у Републици Хрватској (српањ - просинац 1992.)”. Архивирано из оригинала на датум 2012-07-04. Приступљено 2013-08-07. 
• Међународни суд правде (2015). „Цроатиа вс. Сербиа - Јудгемент”. Архивирано из оригинала на датум 2016-12-13. Приступљено 2015-05-17. 
• Државни секретаријат САД (31.1. 1994). „ЦРОАТИА ХУМАН РИГХТС ПРАЦТИЦЕС, 1993”. Приступљено 1. јули 2017. 
• Министарство вањских и еуропских послова (22. 5. 2012). „20. обљетница чланства Републике Хрватске у Уједињеним народима”. 
• Балтиц, Нина (2007). Тхеорy анд Працтице оф Хуман анд Миноритy Ригхтс ундер тхе Yугослав Цоммунист Сyстем. Хуман анд Миноритy Ригхтс ин тхе Лифе Цyцле оф Етхниц Цонфлицтс. Архивирано из оригинала на датум 1. јули 2017. 
• Јудах, Тим (17. 2 2011). „Yугославиа: 1918 - 2003”. ББЦ Хисторy. 
• Петак, Здравко (2003). „Тхе Политицал Ецономy Бацкгроунд оф Yугослав Диссолутион”. Индиана Университy, Блоомингтон, Индиана. Архивирано из оригинала на датум 2012-07-11. Приступљено 2015-10-14. 
• Сиблесз, Х.Х. (1998). „Хисторy оф Сандзак” (пдф). Рефwорлд. стр. 10. 
• Таннер, Самуел (2008). „Тхе масс цримес ин тхе формер Yугославиа: партиципатион, пунисхмент анд превентион?”. Интернатионал Ревиеw оф тхе Ред Цросс. 
• Сенсе Агенцy (25. априла 2006). „Мартић - Најбољи Туђманов сарадник”. Архивирано из оригинала на датум 2016-03-06. Приступљено 2013-08-07. 

Вањске везе

Ратови у бившој Југославији на Wикимедијиној остави

• Бора Радовић: Југословенски ратови 1991-1999 и неке од њихових друштвених последица Архивирано 2007-07-10 на Wаyбацк Мацхине-у.
• Информатион анд линкс он тхе Тхирд Балкан Wар (1991-2001)
• Др. Р. Цраиг Натион. "Wар ин тхе Балканс 1991-2002." Архивирано 2009-03-25 на Wаyбацк Мацхине-у
• "Југославија - потрошен модел" Архивирано 2012-10-15 на Wаyбацк Мацхине-у извјештај ЦИА-е из 1970.
• Илија Т. Радаковић: БЕСМИСЛЕНА YУ-РАТОВАНЈА 1991-1995
• Појединачан попис броја ратних жртава у свим опћинама БиХ