Захумље

За остале употребе, в. Хум (разврставање).

Јадранска Склавиниа око 800.

Захумље (касније Хум) је била српска средњовековна кнежевина која је обухватала јужну Далмацију и делове Босне и Херцеговине до 10. века.

Константин Порфирогенит пише да су Срби у 7. веку населили друге делове јужне Далмације, Травунију и Паганију.

Они који сада тамо живе у Захумљу, Срби су из времена оног кнеза који је тражио заштиту у императора Хераклија. Они су названи Захумљани због такозваног брда Хум и заиста у језику Славена »Захлуми« значи »иза брда«...

– Константин Порфирогенит VII, „О управљању Царству“

Цар Константина Порфирогенит био је савременик Часлава Клонимировића, кога Византија стално помаже. Стога је Часлав успио да знатно утврди своју власт и ојача Србију. Цар и писац је навео и границе тадашње српске државе. Србија је тада обухватала данашњу Босну до Пливе, Цетине и Ливна на западу; Травунија и Конавље признавали су српску власт, а Захумље и Неретљанска област означавани су као подручје српског становништва и државе. На истоку је српска граница допирала до Раса, а према северу ишла је до Рудника. На југу се Часлав наслањао на српска племена у Дукљи. Средиште и његове државе било је у данашњој источној Босни, североисточној Херцеговини и западној Србији. Први пут се код њега, средином X вијека, за ову читаву Чаславову творевину, употребљава име Србија, ι Σερβλια. Под српским именом Порфирогенит обухвата сва племена, која су ушла у обим Чаславове државе, Босанце, Рашане, Требињце, Конављане, Дукљане, Захумце и Неретљане. Под Чаславом се, врши прво српско племенско груписање, и то као реакција на бугарску освајачку политику Симеонова времена. Династија Вишевића губи свој значај иако се Михајло у другом дијелу своје владавине, пред крај Симеонова живота, приближио Византији и био примљен од ње.

Средњовјековно Захумље је било у саставу:Византијског царства, хрватске краљевине, Рашке, Дукље, српског царства и Мађарске краљевине.

Жупе у Хуму

• Велика (Вељаци) је западни дио области на простору Љубушког
• Лука (жупа) је обухватала мочварни крај са обје стране ријеке Неретве, од доње Брегаве и Требижата до мора.
• Веченике (Вечерић) од Читлука до Раме и на исток до Невесиња
• Дабар (жупа) око Дабарског поља. Одавде потиче властелинска породица Војиновићи.
• Дубрава (жупа) са Почитељом као административно-управним центром жупе.
• Подгорје (жупа) на подручју Невесиња
• Попово на западном дијелу Попова поља
• Приморје (жупа) је обални дио од Стона до Неретве и полуострво Пељешац.
• Жаба (жупа) обухваћа планину Жабу, чији се издужени хрбат у правцу исток–запад од западног краја Поповог поља до делте ријеке Неретве.

Владари Захумља

Михајло Вишевић

Најстарији познати владар Захумља био је Михајло Вишевић (910-950). Био је противник Петра Гојниковића, који га је протјерао на острва, а савезник цара Симеона. После пада Петрова добио је натраг своју захумску област. О његову држању за вријеме тешког ратовања између Срба и Хрвата с једне и Бугара с друге стране нема никаква помена. Спомиње се 925. године, уз краља Томислава, као учесник на сплитском црквеном сабору, на ком се расправљало о словенском богослужењу у Хрватској и сусједству. По свему се чини, да је Михајло био зависан од Томислава, а Сплит црквена метропола не само хрватске, него и захумске државе. Михајло је узео италијански град Сипонт. Недуго иза тога ушао је у везе с Византијом и добио је отуд племство и титулу "антипата", тј . намјесника.

Самуило

Године 992. македонски цар Самуило је у свом силовитом походу на источнојадрански простор допро све до Задра и освојио Дукљу, Травунију и Захумље. Захумље, заједно са Стоном, било је у склопу Македонског царства све до године 1018., када је поновно успостављено бизантско врховништво над тим простором.

Захумље у Дукљанском краљевству за доба Бодина

Владари Дукље

Двадесетак година касније, 1042. године, Захумљем је завладао дукљански кнез Војислав. Тада започиње раздобље владавине дукљанских владара које ће потрајати све до средине 12. стољећа. У Војиславово вријеме Дукља се почела називати и Зета па се од туда често у изворима умјесто дукљанских владара јавља термин зетски. Војиславов син и касније краљ Михајло Војислављевић дошао је на власт око средине 11. стољећа, одмах по смрти свога оца.

На донаторском натпису цркве у Стону дукљански краљ Михајло 1080. године себе титулира:

Мицхаелвс фортитер супер рего пацифицо ц(и)витатес омнес Романос
Ја Михаило снажно смирујем и владам над свим римским градовима

Мирослав Завидовић

Од 1180. у Захумљу је владао "велики кнез" Мирослав Завидовић, брат Стефана Немање, за кога је била удата сестра босанског бана Кулина. Стони град му је био Благај. Мирослав је навукао на се пријекоре папске курије и 1181. год. проклетство једног папиног легата, јер је узео у заштиту неретљанске Качиће, који су убили сплитског бискупа Рајнерија, и што је задржао за се бискупов новац. Сем тога, Мирослав је спречавао да се уреде односи и попуне мјеста у некадашњим катедралним сједиштима његове области.

Мирослав и његов брат Страцимир ратују 1184. године са Дубровником. Мирослављева флота страдала је 18. августа код Пољица, преко пута од малог острва Колочепа, а Страцимиров поход на Корчулу, после губитка флоте, завршио се с потпуним неуспехом. Браћа су поновила напад идуће године на Дубровник само с копна, али и опет без среће. У септембру 1186. потписан је уговор о миру којим су Дубровчани добили слободну трговину по рашкој држави, право испаше на Немањином подручју и искоришћавање шуме. Хумљанима је за то дато право слободног промета у Дубровнику.

Стефан Немања повјерио је управљање Захумља свом сину Растку од 1190-1192, након чега се Мирослав враћа.

Мађарски принц Андрија 1198 напада на хумску земљу. Дајући извјестан поклон манастиру Св. Кршевина у Задру, 6. маја 1198. год, Андрија помиње своју побједу "како у Хуму, тако и у Рашкој".

Око 1220 Свети Сава смјешта Хумску епископију у Стон, на периферији краљевине, али очевидно са циљем да сузбије католичку вјеру која се ширила са подручја которске и дубровачке бискупије.

Наследници кнеза Мирослава

Наследник кнеза Мирослава, кнез Петар (1198-1227.), био је 1223. год. изабран за сплитског кнеза и уведен у ту дужност од сплитског грађанства и поред врло огорченог отпора од стране католичног свештенства. Као сплитетски кнез он је дуго оштро водио борбу са хрватским браством Шубића. Познат као борбен, ратовао је и са краљем Стеваном I Првовенчаним и у том ратовању је рђаво прошао, изгубивши сву област на лијевој обали Неретве.

Парт оф Захумље ундер Сербиан Кингдом ин 1265

Око 1238. године Мађари у борбама са босанским баном Ниниславом постигоше извесне успјехе у Захумљу и Западним Странама, али праве, средишње Босне нису могли освојити.

Петра је замијенио кнез Андрија који се спомиње, заједно са босанским баном Нинославом 1242. као савезник и кнез Сплићана, у сукобима хрватске властеле.

Андријин син кнез Радослав се 1254 придружио савезу Бугара и Дубровчана против Србије. Мир је склопљен 23. августа 1254. По том миру Дубровник је морао да плати један дио ратне штете. Дугогодишњи спор између њихове и барске цркве ријешен је у корист ове друге, тако што је Барска архиепископија постала отада неоспорена католичка метропола Србије. Жупана Радослава краљ Урош је свргао с власти и његов дио Хума тјешње спојио са својом државом.

Хумску земљу држао је чврсто краљ Милутин од 1284. год., кад је Драгутин, добивши сјеверне области, уступио требињски крај мајци краљици Јелени, и кад је Милутин запосјео остале крајеве хумске земље. У њима је он као намесника поставио свог сина Констатина. Краљ Милутин је током 1303-4. преговарао с баном Павлом Шубићеми, имао с њим чак и један састанак у Вруљи близу Макарске. Према Хуму Шубићи нису ништа постигли, он је и даље остао неокрњен у српској власти.

Од 10. априла 1318. год. почео је Младен II Шубић да се зове, уз све дотадашње титуле, још и "главним господаром хумске земље". Српски краљ Милутин се, у истом духу борбе, прозвао "краљем Хрватске". У рату који се водио 1318/9. год. бан Младен II је рђаво прошао и добио је мир тек посредством Дубровчана, пошто је морао дати таоце и међу њима и рођеног брата, омишког кнеза Гргура.

Стјепан II Котроманић

Стјепан II Котроманић је, за време престоних борби у Србији 1322-1324. године насталих након смрти краља Милутина, освојио од Србије готово цијело хумско подручје и дао Босни широк излаз на море. Петар Тољеновић му се покушао супротставити у Захумљу, али у тој борби је поражен и заробљен, послије чега је, по Стјепановом наређењу, везан за коња и бачен у клисуру. То освајање употпунио је после и у неретљанској крајини, искористивши катастрофу Младена II Шубића.

Српски господари из Хума прешли су дјелимично под власт босанског бана, а дјелимично су се повукли на сусједно требињско подручје. Борбе на граници, које су водили Бранивојевићи, претвориле су се у четовање. До мира је најзад дошло 26. марта 1326, а Брајка Бранивојевића Дубровчани су уморили глађу.

Процјенивши да је Стефан Дечански заузет на југу краљевине Србије, Стјепан II наставља ширење у Травунију и Полимље, али га млади Душан поражава 1329. године, када је и сам Стјепан II једва извукао живу главу. Како му је у борби убијен коњ, свог коња му је уступио Вук Вукославић.

Од 1324-1328. год. Србија није предузимала ништа, да поврати изгубљено хумско подручје. Цар Душан је с тога 22. јануара 1333. коначно продао Стон Дубровчанима. Дао им је и један дио приморја до дубровачке међе и Посредницу како оптјече Неретва до мора. За епископску цркву одредила је Република већ 22. августа 1335. год. католичког свештеника, а 1349. довела је фрањевце у то место.

Душан је био вољан да се измири с баном, али под условом да му овај врати Хум. Нудио је и правну расправу, што је први пут у историји ових крајева да су владари били вољни један територијални спор рјешавати не оружјем, него правном расправом. Кад је Стјепан II одбио, у јесен 1350. год., поред свих млетачких настојања да се постигне споразум, избио је рат између Србије и Босне. Повод су дали Босанци. Они су чешће правили испаде на граници и вршили пљачке, од којих је један упад у Конавље, пред Божић 1349. год., био већег обима. Бан Стјепан II повукао се у планине, а Душан је продро до Бобовца. Због напада Византије, Душан се повукао.

Краљевина Босна

Захумље подијељено између Хрватинића и Косача око 1412. године

.

Почетком XV стољећа Хрвоје Вукчић Хрватинић управља западним Хумом, а велики војводаСандаљ Хранић Косача управља источним, док је Неретва граница њихових посједа.

"Војвода од Босне", Стјепан Вукчић Косача, који је управљао цијелим Захумљем, 1448. Носи титулу "Херцег Хума и Приморја". Слиједеће године мијења титулу у "Херцег Светог Саве". Његова земља је била позната као Херцегова земља, а Турци су је прозвали Херцеговина.

Вјера

Вјерска ситуација у средњем вијеку је наликовала оној у централним и источним подручјима Босне, гдје су биле заступљене и Католичка црква, с Фрањевцима као њеним јединим представницима, те Црква босанска, с том разликом да је у Захумљу и Хумској земљи уз Цркву босанску православље било друга деноминација, која је најприје била под утицајем Цариградске патријаршије, те оне из Охрида, а послије самосталне Српске православне цркве. Већи дио становништва били су Славени и Власи.

Види још

Листа хумских владара

Литература

• Нада Клаић, Загреб : Еминеx, 1994. -Средњовјековна Босна
• Вјекослав Клаић, Повиест Босне
• Сима Ћирковић, Београд 1964 -Историја средњовјековне босанске државе
• Владимир Ћоровић, Београд, новембар 2001 - Историја српског народа