William Bailey
| Vilijam Bejli | |
|---|---|
 | |
| Nadimak | Bil, Miloš |
| Vojska |  Britanska armija |
| Čin | pukovnik |
Stenli Vilijam Bejli (engl. Stanley William Bailey) je bio britanski oficir koji je predvodio misiju Uprave za specijalne operacije u štabu generala Dragoljuba Draže Mihailovića, koji je značajno doprineo promeni britanske i savezničke politike prema njemu.
U toku Prvog svetskog rata, Bejli je kao član Uprave za specijalne operacije boravio u Grčkoj i radio na zbacivanju kralja Konstantina I, zbog njegove politike o neutralnosti. Pomagao je i osnivanje Privremene vlade Elefteriosa Venizelosa.
Bejli je jedno vreme života proveo kao inženjer u rudnicima Trepče. Za vreme boravka u Kraljevini Jugoslaviji, tečno je naučio srpski jezik, kao i mnogo iz mentaliteta i običaja Srba.
Britanci su u Mihailovićev štab prvo uputili misiju za vezu na čelu sa kapetanom Hadsonom. Misija je dignuta na viši nivo imenovanjem pukovnika Bejlija (u decembru 1942.). Bejli je padobranom iskočio 25. decembra 1942. godine iznad okupirane Jugoslavije, kako bi došao u Mihailovićev štab.
Pukovnik Bejli se tokom prve polovine 1943. godine nalazio u Mihailovićevom štabu u Lipovu kod Kolašina. Četnički vođa Dragoljub Mihailović je u govoru četnicima u Lipovu kod Kolašina, 28. februara 1943, u prisustvu šefa britanske vojne misije, pukovnika W. S. Baileya, napao Britance i govorio da su mu Italijani jedini izvor pomoći. Između ostalog je rekao:
„Sve dok Italijani budu naš jedini pravi izvor pomoći i opšte podrške, saveznici neće uopšte moći uticati na mene da izmenim svoj stav prema njima. Moji neprijatelji su partizani, ustaše, muslimani i Hrvati. Kada se s njima budem obračunao, onda ću krenuti protiv Italijana i Nemaca.“[1][2]
Zapanjen ovakvim Mihailovićevim izjavama, predsednik britanske vlade Vinston Čerčil uputio je 28. marta 1943. oštru notu jugoslovenskoj vladi, koja je uručena lično njenom predsedniku Slobodanu Jovanoviću. U njoj je, pored ostalog, stajalo:
Izveštaji koje je vlada Njegovog veličanstva dobila od oficira za vezu s generalom Mihailovićem, i iz drugih izvora, ne ostavljaju sumnju da tamo još vlada potpuno nepostojanje jedinstva među raznim elementima otpora, da se između snaga generala Mihailovića i četnika, s jedne s trane, i drugih jedinica otpora, s druge strane, vodi stvarno građanski rat i da se u toj borbi i sam general Mihailović povezao, direktno ili indirektno, s italijanskom okupacionom vojskom. Ovi izveštaji, među kojima ima i takvih kojima vlada Njegovog veličanstva nije bila sklona da veruje, bili su potvrđeni od generala Mihailovića u govoru koji je održao na mesnom skupu 28. februara, a o kome je izvestio tamo prisutni pukovnik Bejli. [...]
Vi ćete shvatiti da vlada Njegovog veličanstva ne može preći preko ovog napada niti prihvatiti, bez objašnjenja i prethodnog pretresa, politiku koja je u celosti suprotna njenoj. Ona ne bi nikad mogla opravdati pred britanskom javnošću ili svojim saveznicima svoju dalju pomoć pokretu čiji vođa ne okleva javno izjaviti da su njegovi neprijatelji njegovi saveznici i da njegovi neprijatelji nisu Nemci i Italijani, upadači u njegovu zemlju, nego njegovi sugrađani Jugosloveni, a na prvom mestu među njima ljudi koji se u ovom času bore i daju svoje živote da oslobode svoju zemlju od jarma stranaca.
Vi ćete, siguran sam, shvatiti da će, ukoliko general Mihailović nije spreman izmeniti svoju politiku prema italijanskom neprijatelju i prema svojim jugoslovenskim sugrađanima, za vladu Njegovog veličanstva zaista biti potrebno da revidira svoju sadanju politiku podupiranja generala Mihailovića...[3]
U vreme kapitulacije Italije u Jugoslaviji septembra 1943, šef britanske misije, pukovnik Bejli, izdao je naređenje da se prenesu uslovi kapitulacije Italijanima, to jest da Italijani kao deo savezničkih snaga prime borbu sa Nemcima.[4] Italijansku vojsku koja ne bi htela da prihvati te uslove, trebalo je razoružati.[4] Međutim, Nemci su iz istoga razloga pošli u Sandžak i njihova 118. divizija stigla je pre četnika do Prijepolja, te je došlo do borbe za Prijepolje.[4]
Pukovnik Bejli je pokušavao da spreči sukobe između partizana i četnika, i usmeri ih na zajedničku borbu protiv Nemaca. 20. septembra on javlja Kairu da partizani napadaju teritoriju oslobođenu od četnika:
U jednom napadu ja sam lično bio prisutan. Do sada sam uspeo da sprečim protivnapade, ali ne možemo očekivati od Lukačevića da im ustupi teritoriju koji je snagom oružja zauzeo.[5]
Zamisao šefa britanske misije bila je da partizani i četnici jedni drugima priznaju de facto podelu sfera (Draža Mihailović drži Srbiju, partizani delove Bosne i slično) i usmere se na borbu protiv Nemaca. Međutim, partizani nisu pristajali na prepuštanje gradova dojučerašnjim saradnicima fašista:
Pokazalo se, na žalost, da je nemoguće obuzdati partizanske snage iz zapadne Bosne i Hercegovine da ne upadaju na područja koja su četnici, uglavnom u dolini reke Lima, bili oteli od Italijana i Nemaca, premda je na Armstrongov zahtev Mihailović povukao svoje snage pred napredovanjem partizana da izbegne sukob sa njima. To je iskustvo veoma delovalo na Mihailovića i on se odmah posle toga vratio svojoj staroj politici opstrukcije i neaktivnosti.[6]
– britanski pukovnik Viljem Bejli
Nakon Teheranske konferencije, saveznici počinju da pružaju potpunu podršku partizanskim snagama u Jugoslaviji. Kada je pukovnik Čarls Armstrong došao u štab kod Mihailovića, preuzeo je mesto šefa misije, dok je Bejli ostao politički savetnik.
Pukovnik Bejli je napustio Jugoslaviju 29. januara 1944. godine i odleteo u savezničku bazu u Bariju.
- ↑ „Antifašizam i kolaboracija”. Danas.rs. Pristupljeno 04. 05. 2013.
- ↑ „Jovo Popović: Pop izdaje”. Znaci.net. Pristupljeno 04. 05. 2013.
- ↑ AVII, arhivski fond D. M., VK—Y— 456/1
- ↑ 4,0 4,1 4,2 Nikola Milovanović - KAPITULACIJA ITALIJE
- ↑ Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta, knjiga I, Beograd 1999., str. 409.
- ↑ Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta, knjiga I, Beograd 1999., str. 409-410.