Korisnik:Boleynn/pesak

Opatija Svetog Vartolomeja je lirski roman srpskog književnika Miloša Perišića, objavljen 2024. godine za izdavačku kuću No Rules. Perišić je na njemu radio 10 godina.

Na knjizi koja se žanrovski određuje kao psihološki ljubavni roman sa elementima putopisa, i obiluje autobiografskim detaljima, Perišić je radio punih deset godina. Opatija Svetog Vartolomeja je roman o raskidu emotivne veze, koji se estetski oslanja na impresionistička dela Kloda Monea, na roman Na putu Džeka Keruaka, kao i na film Skrivena ljubav.

Radnja i struktura

Roman započinje u živopisnom francuskom gradiću Benevan l'Abe, gde Miloš (dalje u članku: pripovedač, autor) i njegov partner, Holanđanin Ruther, provode letnji odmor sa Rutherovom porodicom. Od samog početka primećuje se ne samo da su odnosi u porodici zategnuti, već i Milošev strah od raskida, jer njihova emotivna veza prolazi kroz još jednu krizu. Rutherova majka Ineke takođe naslućuje njihov razlaz, savetujući Miloša da ne brine mnogo ako do raskida zaista dođe, jer će vreme eventualno zaceliti sve.

Posle putovanja kroz zemlje bivše Jugoslavije njih dvojica se konačno razilaze u Alpima, odakle se pripovedač vraća u Italiju, a Ruther nastavlja kući u Amsterdam.

U Rimu se Miloš bori sa depresijom, živi u kući učiteljice Laure, i troši preostali novac obilazeći turističke lokacije. Laura sluti da on pored emotivnih ima i drugih problema. To se obistinjuje kada ga jedne večeri pronalazi kako prosi ispred jedne katedrale. Uz njenu pomoć, i zahvaljujući iznenadnom profesionalnom angažmanu, Miloš odlazi u Atinu da pozira za niz erotskih fotografija. Tu upoznaje fotografa Ahilejasa, koji mu za kratko vreme postaje drago lice platonske ljubavi. Dvojica mladića upućuju se još dalje na jug, u Monemvasiju, gde živi Miloševa prijateljica Eleni, nekada vlasnica restorana u Amsterdamu. U društvu Ahilejasa i energične Eleni glavni junak počinje da se oseća bolje, spremajući se za povratak kući, u Srbiju.

U poslednjem poglavlju Miloš se priseća hodočašća po Fruškoj gori sa majkom, odakle se saznaje za njegov problematičan odnos sa ocem, kao o jednom od glavnih razloga za njegov odlazak u Holandiju. Majka ga prekoreva zbog pohlepe i osvetoljubivosti, i zbog finansijske odštete koju je sudski tražio od Ruthera zbog nanete duševne boli. Roman se završava u snegom zavejanom ovčarskom manastiru Sretenje, gde Miloš od monahinja pokušava da dobije odgovore na pitanja koja ga ophrvaju, prvenstveno na poreklo zla koje je u njemu probudila emotivna bol.

U jednoj od poslednjih scena pripovedač prisustvuje liturgiji bez ljudi u manastiru Ljubostinja, kada mu sveštenik prilazi i utešno mu govori da ne mora sām da nosi svu svoju bol.

Nastanak romana i stil

Biografski podaci

Manastir Svetog Vartolomeja u Benevanskoj opatiji.

Prvi deo romana napisan je u leto 2013. godine u francuskoj varoši Benevan l'Abe (Benevanska opatija), gde je Perišić spremao ispite iz književnosti. Gradić se nalazi na oko 25 km jugozapadno od Gerea. U korenu imena mesta je italijanski grad Benevento, budući da se Benevan l'Abe razvio kao naselje oko usamljenog manastira tek kada su 1080. godine u njega iz Beneventa stigle mošti Svetog apostola Vartolomeja.

Zamak Vantadur

Naposletku idu u Pariz, na izložbu Masculin/Masculin koja je u muzeju Orse prikupila umetnička dela koja prikazuju muški akt. Podatak da su protagonisti posetili izložbu smešta događaje iz prvog dela knjige zaista na kraj leta 2013. godine.

Manastir Novo Hopovo gde je napisan poslednji deo romana.

Drugi i treći deo knjige napisani su 2016. godine u Rimu, a četvrti 2017. u Atini, gde je Miloš boravio kako bi pozirao za privatnu kolekciju naturalističkih fotografija.

Poslednji deo, smešten u ovčarski manastir Sretenje, pisan je od 2019. do 2023. godine, na više lokacija: u Vršcu, u manastiru Novo Hopovo, gde je autor išao na poklonjenje moštima Svetog Teodora Tirona, u manastiru Ljubostinja kod duhovnika Danijela Stefanovića, i na kraju u Sokobanji.

U intervjuu za Radar pisac je rekao da je imao poteškoća da roman privede kraju, jer su se neprestano otvarala neka nova vrata, iza kojih su bili stari likovi sa novim temama. To je, kako kaže, bilo delom i zbog toga što mu je bilo potrebno iznenađujuće dosta vremena da preboli kraj emotivne veze.

Književnost kao inspiracija

Trubaduri, ilustracija (14. vek)

Perišić je studirao italijansku književnost, zanimajući se usput i za antičku i biblijsku, potom i za srednjovekovnu književnost Evrope, za trubadursku poeziju Provanse, i kasnije za renesansnu i baroknu Italiju, i komediju del arte. U romanu su česta pozivanja na književna dela – kroz motive, simboliku ili direktno navođenje.

U knjizi se najpre spominje provansalska trubadurska poezija, o kojoj je autor tada učio. Perišić i njegov partner posećuju zamak Vantadur, mesto rođenja provansalskog trubadura Bernara de Vantadura, kao i Obison zbog čuvenih srednjovekovnih tapiserija. Na putu do zamka Miloš čita Rutheru traktat O ljubavi (De amore, 1185) Andree Kapelana. Motivom trubadura koji putuje Evropom i peva svoje stihove, autor predskazuje niz ličnih intimnih putovanja na kojima će govoriti o kraju sopstvene ljubavne veze.

U vezi sa studijama često se spominje i profesorka Mirka Zogović, istoričarka književnosti i nekadašnji šef Katedre za italijanistiku na Univerzitetu u Beogradu. Pripovedač govori o Zogovićevoj kao o mentoru, i par puta citira njene reči da je Dante mrzeo neopredeljene (u verskim, političkim i drugim pitanjima). Na kraju, obmanjujući Miloša, profesorku spominje i Satana, ali ga Miloš hvata u laži:

„ – Seti se šta je Zogovićeva pričala dok je čitala Božanstvenu komediju. Svaki put kad pogledam odozdo, kao sa dna bunara vidim njeno veliko oko koje me posmatra kroz lupu dok čita sitna slova. Nikada niste bili sami dok ste imali umetnost, bog vam nije trebao na njenim predavanjima o srednjem veku.

– Ali… Zogovićeva nije posmatrala tebe, nego Lucifera. Čekaj malo. – brišem oči. – Ko si ti onda? Ti mene lažeš.

”

Kao i sva tri dela Božanstvene komedije, i Opatija Svetog Vartolomeja se završava rečju zvezde.

Dela Džeka Keruaka osvarila su najveći književni uticaj na stvaranje romana.

U razgovoru sa urednicom Sofijom Žiković, autor je rekao da je Opatija Svetog Vartolomeja najviše inspirisana likovnim delima francuskog impresioniste Kloda Monea.

Od književnih uticaja istakao je pre svih Džeka Keruaka, koji je pisao o putovanjima, promiskuitetu, umetnosti i duhovnosti.

Pomenuo je još i Virdžiniju Vulf, Marsela Prusta, Vilijama Foknera i Andrea Žida, a od domaćih autora – Borislava Pekića i Isidoru Sekulić, i dodao da je njegov prvi roman zapravo samo papazjanija prvih književnih ljubavi i mladalačkih čitanja.

Autor je spomenuo da je nadahnuće često nalazio i u elegantnim filmovima Džejmsa Ajvorija, prvenstveno u filmu Skrivena ljubav, snimljenom po romanu Zovi me svojim imenom.

Impresionistički pristup

Perišićev roman prividno nema zaplet, tj. to je roman sa unutrašnjim zapletom, ali ne neophodno i raspletom. U intervjuu sa Draganom Jovićevićem, on je rekao da nijedan dan u životu ne počinje nekakvim uvodom, niti se nastavlja zapletom, niti u podne doživljava kulminaciju, niti se uveče, kada se legne u krevet, okončava katarzom, i da takav nije ni sam život, već da je on sačinjen od slika – sećanja na detinjstvo, maštanja i zamišljanja budućih dana, trenutnih i onih osećanja koja ne prolaze i od najrazličitijih elektrona svesti koja neprestano menja svoj fokus, čineći te slike i utiske nekad ključnim, nekad beznačajnim.

„ – Ovaj život… – počeo sam da pričam a onda se nasmejao i pogledao na horizont. Kao da je sveznajuće more slutilo šta mi je na duši. – Bez zapleta, bez raspleta. Bez kulminacije, bez katarze. Život u slikama, samo scene iz života. Scene na koje su utrošeni vreme i novac. I snaga. I sad stoje negde u sećanju, dok se ne pohabaju, kao podmetači za čaše, dok ih ne zamene nove. ”

Opatija je takođe inspirisana likovnim delima Kloda Monea.

Perišić ističe da je pišući Opatiju Svetog Vartolomeja želeo roman sijeste, usporenijeg tempa, gde muzikalnost i liričnost stila, kao i upotreba svetlosti i boja, kreiraju najpre posebnu estetiku atmosfere i ambijenta, da bi tek kroz njih i u odnosu na njih bio istovremeno oslikavan i unutrašnji život glavnog junaka.

Dalje kaže da njegovom liku jeste ucrtan put iscelenja, ali da je taj epilog ostavljen interpretaciji čitaoca, budući da je poslednje poglavlje namerno nabijeno teološkim motivima. Pravoslavni manastir je bio njegova lična i biografska vizija traganja za unutrašnjim mirom i utehom, ali ne mora biti svačija – ne kod čitaoca–ateiste ili agnostika, ili pripadnika neke druge vere.

Verodostojnost čak i subjektivnog doživljaja stvarnosti prirodno je poljuljana raskidom emotivne veze – Ruther ne oseća prema pripovedaču ono što pripovedač oseća prema njemu.

Slika Polje maka u Aržanteju (Klod Mone, 1873)

O istaknutom motivu relativnosti u doživljaju odnosa govori i Eleni u delu Uspavani Anteros:

„ – Možda se ni mi više nikada ne vidimo, ti i ja. Mi se često zanosimo, pa pretpostavljamo glavne uloge, i velike drame. Ko to kaže? Ko kaže da sam ja tebi značajna, da ti je ovaj mladić značajan? Ova dva dana će za narednih sedamdesetak godina tvog života biti samo jedan uzorak vremena, desetina sekunde civilizacije, i mnogo manje. ”

Ova tema opet je prisutna i u delu Rimska elegija, gde čitalac sluti da će Laura pripovedaču biti od mnogo većeg značaja nego što ovaj predpostavlja. To biva potvrđeno kada ga ona doslovce izbavi sa ulice.

U prvom delu, gde je pripovedač razočaran saznanjem da je Moneova slika Polje maka u Aržanteju zapravo samo umetnikova ideja pejzaža, Ineke brani važnost impresije:

„ – Zbog čega kloneš? Čini li je to manje autentičnom? Ne zaboravi da je to njegova interpretacija njemu istinite lepote.

– Ineke, meni to nije dovoljno. Impresija je prikriveno sećanje, ona je ništa više nego smiraj, ishod kome mora da je prethodio svršetak doživljavanja.

– Ne mora biti tako. Jednoga dana, u dalekoj budućnosti, probudićeš se samo sa odabranim sećanjima na život, i to neće umanjiti njegovu veličanstvenost. Ne budi li Mone u tebi tu nostalgiju koja vam je svojstvena, zar te njegova paleta ne podseća na sve što je prošlo?

”

Ambijent kao činilac zapleta

Moneova dela, po kome prvo poglavlje nosi naziv Moneova polja maka, bila su glavna umetnička inspiracija za nastanak romana. To se ogleda u autorovoj ljubavi prema kratkim slikama mediteranskih predela koje obiluju jarkim bojama (polja crvenih divljih makova naspram srednjovekovnog seoceta na brdu, panorama belog Sen Tropea koji na suncu dobija narandžasti odsjaj, čempresi na splitskom groblju Lovrinac, čempresi na rimskom groblju u Testaču, lelujave zavese i balkon u Monemvasiji sa kog se pruža pogled na more, ljubostinjske freske sa koloritom antičkih rimskih palata…)

I na književnom i na autobiografskom planu Mediteran je poslužio kao pozadina svih događaja. Autor je izjavio da je taj deo sveta za njega mnogo više od destinacije za odmor.

Panorama Monevmasije, gde se završava roman.

U stvaranju atmosfere i ambijenta iskorišćena je i igra svetlosti i tame, iz koje često izlaze utvare i priviđenja, plodovi nesigurnosti i strahova pripovedača. Ona je zastupljena i prisutna u enterijerima Opatije Svetog Vartolomeja, vile van den Berhovih, manastira Sretenje i Ljubostinja, ali i na otvorenom prostoru (munjama obasjan odžačar na rimskim krovovima, manastir u magli na planini Ovčar, olujno nebo iznad Lovrinca, zaslepljujuća svetlost na atinskom Akropolju, refleksija zvezda u Egejskom moru…)

Panorama Sen Tropea, o kojoj Miloš piše dok se vozi sa Astrid.

Ambijent često dopunjuju i minijaturne živopisne akustične scene – Eleni koja igra grčki ples zejbekiko, usamljena monahinja koja poje u pevnici, Kitsova Oda grčkoj urni koju pripovedač recituje u sebi, zvukovi podnevne tišine koja pripovedača podseća na mir sijeste, kao i muzičke kompozicije Manequins d’osier Patrisije Kas, Amore fermati Freda Bongusta, grčka narodna Tha spaso koupes Glikerije i druge.

U intervjuu za Radar, autor je govorio o velikom značaju koji za njegovo pisanje ima okruženje, budući da se selio nekoliko puta i živeo na više lokacija širom Evrope, samo kako bi se na kraju nastanio u jednom selu u blizini Kosmaja, što dalje o gradske sredine. Na taj način je, kako tvrdi, svako mesto dalo svoj doprinos i pečat – blizu mora pisao je o slobodi i lepoti življenja, u gradu je pisao o teskobi, dok je napolju kiša – o tuzi, zavejan snegom – o dečjim zimskim igrama, u Rimu – o istoriji, u Parizu – o ljubavi, u Atini – o Srbiji.

Kada se u pisanju poseban akcenat stavi na prenošenje atmosfere i opis ambijenta koji je pozornica dešavanja, Perišić tvrdi da čitalac doživljava knjigu mnogo intenzivnije – ako mu je blizak ambijent, biće mu bliži i likovi i radnja, ako reči učine da oseti ukus jela koje mu je nekada kuvala majka ili miris ulice kroz koju je nekada prošao, ili se seti taktova poznatog letnjeg hita, onda knjiga postaje multimedij.

Autor ističe da se sugestivni opisi ambijenta i atmosfere oslanjaju na prepoznavanje kod čitaoca, i da pomažu osećaju uranjanja u knjigu, da se tada čita sa više aktivnih čula, što je od velike važnosti za vreme u kome živimo – da osetimo trenutak, makar on bio književni i tuđi.

Motiv Svetog Vartolomeja

Deranje kože Svetog Vartolomeja (Nirnberška hronika, 1493)

Vartolomej je bio jedan od dvanaestorice Isusovih apostola. Propovedao je hrišćansku veru po Kavkazu, Jugozapadnoj Aziji i Istočnoj Africi, da bi bio pogubljen u današnjoj Jermeniji. Umro je nakon što su ga život oderali.

Njegova nasilnička smrt inspirisala je umetnike Srednjega veka, koji su ga oderanog prikazivali na pergamentu, na vitražima, mozaicima, ređe na freskama. U pravoslavnoj ikonografiji uvek je prikazan odeven u odeću svoga vremena. Srpska pravoslavna crkva praznuje ga 24. juna, zajedno sa apostolom Varnavom. U starijoj hrišćanskoj tradiciji smatrali su ga zaštitnikom kožara, krznara, tašnara, obućara, knjigovezaca i drugih zanimanja koja su u dodiru sa kožom.

Vartolomeja u prvom delu prvi spominje učitelj Fransoa, koji Milošu prepričava žitije sveca, i još mu nagoveštava da se u manastiru navodno nalazi jeziv kip svetitelja, koji je izvajan tako da ga prikazuje oderanog, gde mu se vide kosti, mišići i drugo telesno tkivo. Na kraju prvog poglavlja Miloš ima košmar, u kome se obreo u pustom manastiru, gde pronalazi statuu koja se na njegovo zaprepašćenje čini živom, kao da diše. Iza nje izlazi Ruther, takođe živ oderan, sa svojom kožom preko ruke i govori Milošu da je to jedina koža koju je imao, da je onakav kakvim se i predstavlja. I optužuje Miloša da za njega ne može da se kaže isto:

„ – Koliko je samo tih koža na tebi, pa ih menjaš, izvlačiš se iz njih kao iz posteljice, ti se trudiš, pa se upravljaš, stresaš ih kao krupne pahulje sa ramena, pustaš vodu da ne čujem kad prdneš, pereš zube pa se vraćaš u krevet da se zaboga probudiš svežeg daha, učiš o vinima na internetu kako bi ih upario sa večerom, uzimaš ekstazi koji ti ne prija samo da bi išao sa mnom na rejv, ti spavaš sa drugim muškarcima samo da bi sebi dokazao da možeš da budeš kao ja, guliš svoje kože kao skoreli vosak sa prstiju, ti se prilagođavaš, samo kako ne bih prestao da te volim, kao da ne znaš da ja već znam ko si ti. Ja – pođe ka meni izbuljenih očiju – već znam sve čega se od mene stidiš. ”

Počev od prvog poglavlja pa sve do kraja romana Miloš govori o tome koliko je zaista izgubio sebe u vezi sa Rutherom, prilagođavajući se i pretvarajući se kako bi bio dopadljiv. Zajedno sa grozomornom figurom Svetog Vartolomeja koji simbolično nosi svoju oderanu kožu, to rušenje zablude o ljubavi i suočavanje sa istinom, predstavlja glavnu tematsku nit romana.

Teološka pitanja

U poslednjem poglavlju romana pripovedač je u ovčarskom manastiru Sretenje, u potrazi za duševnim mirom. Iz njegovih unutrašnjih monologa i razgovora sa monahinjama vidi se njegovo nezadovoljstvo delanjem Srpske pravoslavne crkve, za koju smatra da se ponaša kao sekta među crkvama pravoslavnog sveta.

Pogled na manastir Sretenje sa vrha Ovčara.

On najpre savetuje igumaniju Sretenja da se ne ugleda na monahe iz obližnjeg manastira Preobraženja, koji prate strogi jerusalimski tipik, potom kritikuje sveštenika koji propoveda protiv ekumenizma, radikalno pravoslavlje monaha Arsenija Jovanovića i Rafaila Boljevića, pa zatim govori protiv monaha–isihasta, verujući da je greh odreći se svih strasti, jer su čoveku došle od Boga, i da su isihasti zapravo fetišisti jer je njihovo tihovanje opet strast za bestrašćem.

Dalje se u poslednjem poglavlju govori o pustinjaku Ilarionu i o kušanju đavola, koji govori mladiću da će mu Bog oprostiti sagrešenja jer je mlad, a Bog je pun razumevanja i dao je mladost da se greši i da se uči na greškama. Perišić ovo doživljava kao paradoks, i pita monahinju da li đavo obmanjuje mladića ili govori istinu. Ako govori istinu, ako je bog zaista pun razumevanja i milostiv, onda đavolji postupak nije za osudu i nikako ne možete biti kušanje ili obmana. Ako laže, onda Bog ne toleriše mladalačke greške i ludosti.

Pripovedač spominje i Poslanicu Korinćanima, tačnije deo u kome apostol Pavle piše da ženama treba ići u hram povezane glave. Perišić ovo naziva antropološkom havarijom iz vremena robovlasništva, iz jednog dugog razdoblja u kome je muškarac pred Bogom smatran superiornijim od žene, i čudi se da ta praksa opstaje u 21. veku.

Prijem