Pređi na sadržaj

Sonet

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Književnost
Glavni oblici
Žanrovi
Mediji
Tehnike
Istorija i spiskovi
Rasprava

Sonet je pesnička kompozicija italijanskog porekla koja se sastoji od 14 dvanaesteraca, raspoređenih u dva katrena i dva terceta.[1] Katreni moraju imati istu rimu, a u tercetima je kombinacija rima slobodnija i zavisi od ukusa pesnika, s jedinim uslovom da imaju barem jednu zajedničku rimu. Klasičan raspored rime se obično prikazuje šemom ABBA — ABBA — CDC — DCD (ili CDE — CDE). Ponekad, u klasičnom sonetu, kvarteti mogu biti zamenjeni servantesijima ABAB — ABAB; a još ređi je slučaj kombinacija ABBA — ABAB ili ABAB — ABBA.

Reč soneto potiče od provansalske reči sonet i italijanske reči sonetto koje znače „mala pesma“. Do 13. veka, označavala je pesmu od 14 stihova koja je sledila striktnu šemu i logičnu strukturu, međutim, vremenom su konvencije evoluirale i postale labavije. Prvi se teorijski spisi o sonetu kao pesničkom obliku javljaju 1332. godine, odnosno stotinak godina nakon nastanka soneta. Autor tog prvog teorijskog spisa (Summa artis rithmici vulgaris dictaminis), koji predstavlja svojevrsni zahtev za klasifikacijom tipova soneta, jeste Antonio da Tempo.

Nastanak soneta

[uredi | uredi izvor]

Prvi su se soneti pojavili oko 1230. godine na Siciliji, među pesnicima sicilijanske škole[2] okupljenima oko dvora Fridrih II Smatra se da su, barem delomično, bili inspirirani nekim narodnim sicilijanskim oblikom. Tvorcem soneta kao posebnog pesničkog oblika smatra se Đakopo Lentini, beležnik (pravnik) u Fridrikovoj službi. U prvo se doba sonet često smatrao strofom i kao takav se pojavljivao u spevovima. Tek se postupno udomaćuje kao lirski oblik. Pronađeno je, takođe, da su prvi soneti bili obeleženi alternirajućom rimom okteta, ali je vrlo brzo obgrljena rima postala klasični model te se počela osećati kao bolja struktura sonetne forme. Tercine su pak bile povezane sledećom šemom rima: CDE/EDC, CDE/CED.[3] Soneti su bili pisani u jedanaestercu (ital. endecasillabo).

Novonastali se pesnički oblik vrlo brzo širio i ubrzo osvojio celu Italiju. Savršenim su ga učinili pesnici italijanskog slatkog novog stila (ital. dolce stil nuovo), a kao najbolja se ostvarenja prezentiraju soneti Kavalkantija (1250-1300), Dantea (1265-1321) i Petrarke (1304-1374). U delima je Kavalkantija i Dantea sonet pesnički živio gotovo stotinu godina pre Petrarke, ali tek je Petrarkina poezija dala najznamenitiji stilski pečat toj strogo smišljenoj pesničkoj formi. Tome uzrok nisu bili samo brojni petrarkisti u Italiji, već i činjenica da je pojava soneta u drugim evropskim književnostima nerazdvojna od uticaja Petrarke i petrarkizma. Tako u 15. veku Petrarkin ljubavni sonet kroz dela Luis de Gongore ulazi i u špansku književnost. U Francuskoj, u koju dospeva u 16. veku, sonet je, s obzirom na prethodni uticaj provansalske ljubavne lirike na Italijane, lako bio prihvaćen u svom petrarkističkom vidu, na primer u poeziji Pjera de Ronsara.

U sve druge evropske književnosti sonet je prodro s neposrednim ili posrednim petrarkističkim uticajem. Naravno, jednom ustoličena u domaćoj tradiciji, sonetna je forma bila sve manje pod pritiskom onog pečata koji joj je dao njen prvi veliki predstavnik. Uprkos tome, sonet i dalje čuva svoja prvobitna stilska obeležja. I tako se do kraja 16. veka sonet proširio celom Evropom. Prodro je čak i u književnosti Azije. Tada sledi zastoj, ili prezasićenost sonetom. Veći se interes javlja ponovno u razdoblju romantizma. Tako sonet opstaje do danas.

Primer

[uredi | uredi izvor]
Voi ch’ascoltate in rime sparse il suono
di quei sospiri ond’io nudriva ’l core
in sul mio primo giovenile errore
quand’era in parte altr’uom da quel ch’i’ sono,
del vario stile in ch’io piango et ragiono
fra le vane speranze e ’l van dolore,
ove sia chi per prova intenda amore,
spero trovar pietà, nonché perdono.
Ma ben veggio or sì come al popol tutto
favola fui gran tempo, onde sovente
di me medesmo meco mi vergogno;
et del mio vaneggiar vergogna è ’l frutto,
e ’l pentersi, e ’l conoscer chiaramente
che quanto piace al mondo è breve sogno.[4]
(Frančesko Petrarka, Sonet I, raspored rime ABBA — ABBA — CDE — CDE)

Struktura soneta

[uredi | uredi izvor]

Osim spoljne forme, sonet ima i svoju unutrašnju formu. Književni teoretičari su dugo raspravljali o tome iziskuje li takva forma sama po sebi unutrašnji smisao i raspored, odnosno koliko je spoljna forma zavisna od unutrašnje, kao i u kojoj meri sonetna struktura strofe i sonetno rimovanje sugerišu određen raspored građe i njenu sintaktičku raščlanjenost. Vladimir Nazor u svojim objašnjenjima govori o „duši i sadržaju” soneta. On spominje „ne samo spoljno nego i unutrašnje sazvučje rima”. Bilo je i oprečnih mišljenja, ali je veliki broj teoretičara ipak prihvatio mišljenje Vladimira Nazora, uz poneka odstupanja. Opšti je stav da pravi sonet mora imati tačno određen spoljni i unutrašnji red; da sonetna struktura uključuje neku polaznu tačku ili uvod, te razvoj, kulminaciju i rasplet. Postoje i tvrdnje da sonet mora imati unutrašnju dramsku ili dijalektičku organizaciju:

  • a) tezu - prvi katren,
  • b) antitezu - drugi katren,
  • c) sintezu - dve tercine

Dvočlana struktura soneta podrazumeva da je između katrena i tercina uspostavljen odnos očekivanja i ostvarenja, napetosti i opuštanja, pretpostavke ili zaključka. Ako se dijalektička struktura soneta vizuelno pokazuje u rasporedu strofa, onda se to akustički jasno pokazuje kroz raspored rima. Drugi opet tvrde da u sonetu moraju biti pauze (tačka na kraju svake strofe); da se nijedna značajnija reč ne sme dva puta upotrebiti; da posljednji stih mora biti ključ za celu pesmu; da poslednja tercina mora sadržavati smisaonu bit soneta, a ostale su strofe samo priprema; da zaključni stihovi moraju iznenaditi čitaoca itd. Tu su, nasuprot ovima, i neka manje rigorozna mišljenja po kojima unutrašnji red mora postojati, ali on je slobodan i raznolik, a ne strogo određen. Neki pak misle da smisaoni sled nije uopšte važan za ovaj oblik.

Spoljni oblik nije sam po sebi svrha. On utiče na kompozicijsku organizaciju koja, bez obzira je li strogo određena ili ne, mora imati svoj sled, razvoj, povezanost, zgusnutost, težinu i zaokruženost. I bez obzira na različita gledišta pesnika sonetista, pravim se sonetima smatraju samo oni koji odišu istinskom pesničkom i stvaralačkom snagom. Dakle, misli se uvek na ona ostvarenja koja posjeduju taj unutrašnji red.

Italijanski su soneti najčešće bili pisani u jedanaestercu (ital. endecasillabo), jer je to bio italijanski nacionalni stih, a ako se javljao neki kraći stih, poput osmerca ili šesterca, tada je bilo reči o manjem sonetu (ital. sonetto minore). U Francuskoj je pak nacionalni stih bio aleksandrinac, pa je i sonet bio, mahom, pisan tim stihom. U Engleskoj tu je funkciju imao petostopni jamb, u Nemačkoj dvanaesterac, u Poljskoj trinaesterac, te u hrvatskoj književnosti pretežno deseterac. Jedino su Španci i Portugalci, preuzevši u 16. veku sonet, stvorili i svoju verziju jedanaesterca (što je bilo lako s obzirom na činjenicu da su njihovi jezici srodni italijanskom), a do tada su se koristili osmercem. Analogno stihovima u sonetu koji su se menjali od jedne do druge nacionalne književnosti, menjala se i rima.

  • Italija

Alternirajuća struktura okteta i dva rasporeda sesteta
ABAB/ABAB/CDC/DCD
ABAB/ABAB/CDE/CDE

Obgrljena rima okteta i dva rasporeda sesteta
ABBA/ABBA/CDC/DCD
ABBA/ABBA/CDE/CDE

  • Francuska

Obgrljena rima okteta i dva rasporeda sesteta
ABBA/ABBA/CCD/EED
ABBA/ABBA/CCD/EDE

  • Engleska

Tri katrena s alternirajućom rimom i jedan par rima
ABAB/CDCD/EFEF/GG

Stariji pesnici prevodili su talijanski endecasillabo svojim popularnim dvanaestercem (premda je u repertoaru postojao i jedanaesterac), a prvi prevodioci Dantea u 19. veku prenosili su endecasillabo desetercem. Možda je razlog tome činjenica da u 17. veku, razdoblju velikih promena u versifikaciji, između ostalih promena, zamiru stihovi gde je prvi članak neparno složan a drugi parno složan (5+6 odnosno jedanaesterac). Deseterac se, u prvotnom obliku ili preobražen, tj. s očitom pravilnošću naglaska, trohaičnošću, dugo smatra repertoarski ravnopravnim nekim popularnim stranim stihovima, tako heksametru, ali posebno endecasillabu, jampskom pentametru, petostopnom jambu.

Romanski jezici

[uredi | uredi izvor]

Sicilijanski sonet

[uredi | uredi izvor]

Đakomo da Lentini,[5][6][7][8][9] zaslužan je za izum soneta na dvoru Fridriha II u sicilijanskom gradu Palermu. Sicilijanska škola pesnika[10][11][12][13][14][15] koja je okruživala Lentinija potom je proširila ovu formu na kopneni deo zemlje. Međutim, ti najraniji soneti više ne opstaju na originalnom sicilijanskom jeziku,[16][17][18][19][20] već tek nakon što su prevedeni na toskanski dijalekt.[21][22][23] Forma se sastojala od para katrena[24][25] praćenih parom terceta[26][27][28][29][30] sa simetričnom šemom rime ABABABAB CDCDCD, gde se smisao prenosi u novom pravcu nakon pauze na sredini.

Piter Dronke[31][32][33][34][35][36] je prokomentarisao da je postojalo nešto svojstveno njegovoj fleksibilnoj formi što je doprinelo opstanku soneta daleko izvan regiona njegovog porekla.[37] Vilijam Ber[38] the Howard Nemerov Sonnet Award,[39] sugeriše da je prvih osam redova najranijih sicilijanskih soneta identično strofi sicilijanske narodne pesme od osam redova poznatoj kao Stramboto. Ovome je da Lentini (ili ko god drugi ko je izumeo formu) dodao dva terceta Strambotu da bi stvorio novu formu soneta od 14 redova.[40]

Nasuprot tome, Hasanali Lada[41] je tvrdio da se struktura i sadržaj sicilijanskog soneta oslanjaju na arapsku poeziju[42][43] i da se ne mogu objasniti kao „izum” Sicilijanske škole pesnika. Lada primećuje da „u svojim sicilijanskim počecima, sonet pokazuje književni i epistemološki kontakt sa kasidom“,[44] i naglašava da se sonet nije pojavio istovremeno sa svojom navodno definisanom strukturom od 14 redova. „Primetno je da, pokušaji da se sonet odvoji od njegovih arapskih prethodnika zavise od definicije nove lirike sa kojom Đakomova poezija nije u skladu: preživevši u reviziji iz trinaestog veka, njegove pesme se pojavljuju ne u četrnaest, već u šest stihova, uključujući četiri reda, svaki sa po dva hemistiha[45] i po dva 'terceta' u liniji koja se proteže preko dva reda."[46] Po Ladinom mišljenju, sonet se pojavljuje kao nastavak šire tradicije ljubavne poezije širom mediteranskog sveta i odnosi se na takve druge oblike kao sicilijanski stramboto, provansalski kanso,[47] andaluzijski arapska muvašaha[48][49][50][51] i sehel,[52][53][54][55] kao i kasida.[56]

Italijanski sonet

[uredi | uredi izvor]

Tvorcem prvoga soneta drži se prvak sicilijanske pesničke škole Đakopo Lentini; atribuirana su mu 22 soneta. I drugi italijanski književnici, uključujući Dante Aligijerija i Gvida Kavalkanta pisali su sonete,[57] ali najpopularniji rani pisac soneta bio je Frančesko Petrarka, čiji Kanconijer, uz 29 kancona, 9 sestina, 7 balada i 4 madrigala, sadrži 317 soneta. Italijanski se sonet po njemu naziva još i Petrarkin sonet.

Italijanski sonet sastoji se od dva dela. Prvi deo čine dve katrene, u kojima se obično iznosi problem, a drugi su deo dva terceta, u kojima se obično donosi rešenje. Katreni su povezani jednakim rimama, i to alternirajućom rimom (ABAB ABAB) ili obgrljenom rimom (ABBA ABBA), dok su tercine povezane različitim sistemima rimovanja, u dve ili tri rime: CDC DCD ili CDE CDE ili CCD EED ili CDC EDE ili CDC DEE i dr. Bitno je da se rima iz katrena ne prenosi u tercete, ali terceti moraju biti međusobno povezani rimama. Tipičan primer takvog soneta sonet XXXIV iz Ujevićeve zbirke Kolajna, u kojoj su katrene povezane rimom ABAB ABAB; a terceti rimom CDC DEE:

Dubina sveta munjom tvojih ruku (A)
otkriva blago živim bleskom kreta; (B)
zmija je tajna u svilnome struku, (A)
tvoje su oči biser od pō sveta. (B)

Znadeš li biljeg ognja, znaš li muku, (A)
upropašćena carice soneta, (B)
kad ludim batom slepōčice tuku, (A)
a srce plamsa iskrom suncokreta? (B)

Prsten je večan u tim viticama, (C)
muzika puna u tom prstu gipkom, (D)
a dok te dragam nežnim kiticama (C)

ti mene lomiš alemom i šipkom; (D)
pa kad god lunjam noći svoga uma (E)
nada mnom blista sumpor dragih gluma. (E)

Engleski sonet

[uredi | uredi izvor]

U englesku književnost sonete uvodi Tomas Vajat početkom 16. veka. Njegovi soneti i soneti njegovih savremenika uglavnom su bili prevodi Petrarkinih i Ronsardovih soneta. Henri Hauard odredio je ritam i strukturu podele na tri katrena i jedan dvostih, koji su danas poznati kao engleski sonet. Najpoznatiji pisac engleskih soneta je Vilijam Šekspir koji je napisao 154 soneta, te se po njemu engleski ili elizabetanski naziva još i Šekspirov sonet.

Engleski se sonet sastoji od tri katrena povezanih unutar sebe rimom (ABAB CDCD EFEF) i jednog dvostiha povezanog sljubljenom rimom (GG), u kojem se iznosi poanta ili dolazi do naglog obrata. Početna slova soneta čitana odozgo prema dolje mogu kazivati neku poruku ili ime osobe kojoj je posvećen. Primer soneta s akrostihom i tipičnom rimom i ritmom za engleski sonet jeste sonet Josipa Vidovića posvećenog Magdaleni Tomić, u kojemu početna slova stihova čitana odozgo prema dole kazuju Volim Magdalenu.

Veliku radost pogled na nju daje (A)
Oči su njene biseri što sjaje (A)
Lice je njeno ogledalo sklada (B)
I osmeh ima koji sv’etom vlada. (B)

Misli su moje, njome omeđene (C)
Moje su snage, pred njom pobeđene (C)
Amorov dodir, njena nežna ruka (D)
Glas njen je čista harmonija zvuka. (D)

Dobrotu neku pogled joj otkriva (E)
A opet isti zagonetku skriva (E)
Labirint snova, razuma i puti (F)
Ekstaza zv’ezda, u njemu se sluti. (F)

Naći ćeš ime i naći ćeš ženu, (G)
U akrostihu nađi tajnu njenu. (G)

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „The Sonnet: Poetic Form | Academy of American Poets”. Poets.org. 2016-03-01. Arhivirano iz originala 23. 06. 2017. g. Pristupljeno 2018-09-12. 
  2. ^ Encyclopaedia Britannica.
  3. ^ Treccani, la cultura italiana.
  4. ^ Canzoniere (Rerum vulgarium fragmenta)/Voi ch'ascoltate in rime sparse il suono - Wikisource
  5. ^ William Baer (2005), Sonnets: 150 Contemporary Sonnets, University of Evansville Press. Pages 153-154.
  6. ^ Ploom 108.
  7. ^ Bondanella 255, 551.
  8. ^ Kleinhenz 62-64.
  9. ^ Lansing, The Complete Poetry of Giacomo da Lentini (Toronto: University of Toronto Press, 2018.
  10. ^ Migliorini, B., Storia della letteratura italiana. Firenze, Sansoni, 1987
  11. ^ Giudice A., Bruni, G., Problemi e scrittori della letteratura italiana. Torino, Paravia, 1983.
  12. ^ Antologia della poesia italiana, ed. C.Segre and C. Orsola. Torino, Einaudi, 1999.
  13. ^ Bruni, F., L'Italiano: testi e documenti. Torino, Utet, 1984.
  14. ^ Rimatori del '200 e del '300, ed. M. Vitale. Torino, UTET, 1989.
  15. ^ Mendola, Louis, Sicily's Rebellion against King Charles (with poem of Cielo d'Alcamo), New York, Trinacria, 2015.
  16. ^ Wei, Li; Dewaele, Jean-Marc; Housen, Alex (2002). Opportunities and Challenges of Bilingualism (na jeziku: engleski). Walter de Gruyter. ISBN 9783110852004. 
  17. ^ Facaros, Dana; Pauls, Michael (2008). Sicily (na jeziku: engleski). New Holland Publishers. ISBN 9781860113970. 
  18. ^ „UNESCO Atlas of the World's Languages in danger”. www.unesco.org. Pristupljeno 16. 8. 2016. 
  19. ^ „Lingue riconosciute dall'UNESCO e non tutelate dalla 482/99”. Piacenza: Associazion Linguìstica Padaneisa. Arhivirano iz originala 2016-03-04. g. 
  20. ^ Iniziative per la promozione e valorizzazione della lingua Siciliana e l'insegnamento della storia della Sicilia nelle scuole di ogni ordine e grado della Regione, May 15, 2018 (na Italijanski)
  21. ^ „Ali, Linguistic atlas of Italy”. Atlantelinguistico.it. Pristupljeno 2013-11-22. 
  22. ^ Linguistic cartography of Italy by Padova University Arhivirano maj 6, 2008 na sajtu Wayback Machine
  23. ^ „Italian dialects by Pellegrini”. Italica.rai.it. Arhivirano iz originala 2009-10-12. g. Pristupljeno 2013-11-22. 
  24. ^ „Definition and Examples of Literary Terms”. Literary Devices. Pristupljeno 2. 12. 2020. 
  25. ^ „Definition and Examples of Literary Terms”. Literary Devices. Pristupljeno 2. 12. 2020. 
  26. ^ „Tercet - Examples and Definition of Tercet”. Literary Devices (na jeziku: engleski). 2017-05-21. Pristupljeno 2021-06-29. 
  27. ^ Claggett, Mary Frances (2005). Teaching Writing: Craft, Art, Genre (na jeziku: engleski). National Council of Teachers of English. ISBN 978-0-8141-5250-8. 
  28. ^ Soles, Derek (2002). The Prentice Hall Pocket Guide to Understanding Literature (na jeziku: engleski). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-026994-2. 
  29. ^ Kahn, Aaron M. (2021-02-16). The Oxford Handbook of Cervantes (na jeziku: engleski). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-106058-8. 
  30. ^ Cox, Virginia (2013-07-31). Lyric Poetry by Women of the Italian Renaissance (na jeziku: engleski). JHU Press. ISBN 978-1-4214-0950-4. 
  31. ^ The International Who's Who, 1989-90. 1989. ISBN 9780946653508. 
  32. ^ „Dronke, Minnie Maria”. 
  33. ^ „Ernst Peter Michael Dronke in the New Zealand, naturalisations, 1843–1981”Neophodna novčana pretplata. Ancestry.com Operations. 2010. Pristupljeno 12. 9. 2020. 
  34. ^ John Marenbon, ed., Poetry and Philosophy in the Middle Ages: A Festschrift for Peter Dronke, Leiden/Boston: Brill, 2001, ISBN 90-04-11964-7, pdf, p. 1.
  35. ^ Levens, R.G.C., ur. (1964). Merton College Register 1900-1964. Oxford: Basil Blackwell. str. 499. 
  36. ^ „E.P. Dronke”. Royal Netherlands Academy of Arts and Sciences. Arhivirano iz originala 29. 1. 2016. g. Pristupljeno 29. 1. 2016. 
  37. ^ Peter Dronke, The Medieval Lyric, Hutchinson University Library, 1968, pp. 151–4.
  38. ^ „Richard Wilbur Award”. Arhivirano iz originala 2014-10-17. g. Pristupljeno 2014-06-24. 
  39. ^ „14 by 14: So You Want to Win a Nemerov?”. www.14by14.com. 
  40. ^ William Baer (2005), Sonnets: 150 Contemporary Sonnets, University of Evansville Press, pp. 153–154.
  41. ^ „Hassanaly Ladha's profile at University of Connecticut”. 22. 1. 2016. 
  42. ^ Al-Jallad, Ahmad (2020). A Manual of the Historical Grammar of Arabic: Notes on key issues in phonology and morphology. str. 133—134. 
  43. ^ Zohar, Zion, ur. (2005). Sephardic and Mizrahi Jewry: From the Golden Age of Spain to Modern Times. New York; London: NYU Press. ISBN 0-8147-9705-9. 
  44. ^ Ladha, Hassanaly, "From Bayt to Stanza: Arabic Khayāl and the Advent of Italian Vernacular Poetry": Exemplaria: Vol 32, No 1 (tandfonline.com), p. 17. Retrieved 7 July 2021.
  45. ^ Brogan, T. V. F., Roger A. Hornsby, and Thomas Cable. "Hemistich." In Alex Preminger and T.V.F. Brogan, eds. The New Princeton Encyclopedia of Poetry and Poetics. Princeton, New Jersey: Princeton UP, 1993. 514.
  46. ^ Ladha, Hassanaly (2. 1. 2020). „Ladha, p. 15.”. Exemplaria. 32 (1): 1—31. S2CID 221178512. doi:10.1080/10412573.2020.1743523. 
  47. ^ Malcovati, Leonardo (2006). Prosody in England and Elsewhere: a Comparative Approach. Arlington: Gival Press. ISBN 9781928589266. 
  48. ^ Rosen, Tova (2000-08-31), „The muwashshah”, The Literature of Al-Andalus, Cambridge University Press, str. 163—189, ISBN 978-0-521-47159-6, doi:10.1017/chol9780521471596.010, Pristupljeno 2021-06-16 
  49. ^ Scott Meisami, Julie; Starkey, Paul, ur. (1998). Encyclopedia of Arabic Literature. Routledge. 
  50. ^ Reynolds, Dwight (2000), Menocal, María Rosa; Sells, Michael; Scheindlin, Raymond P., ur., „Music”, The Literature of Al-Andalus, The Cambridge History of Arabic Literature, Cambridge: Cambridge University Press, str. 60—82, ISBN 978-0-521-47159-6, Pristupljeno 2023-04-21 
  51. ^ P. Bearman; Th. Bianquis; C.E. Bosworth; E. van Donzel; W.P. Heinrichs, ur. (2012-04-24), „Ibn Sanāʾ al-Mulk”, Encyclopaedia of Islam (na jeziku: engleski) (Second izd.), Brill, Pristupljeno 2023-04-21 
  52. ^ Meisami, Julie Scott; Starkey, Paul, ur. (1998). Encyclopedia of Arabic Literature, Volume 2. London: Taylor & Francis. str. 819. ISBN 978-0-415-18572-1. 
  53. ^ Monroe, James T. (2023-11-30), „Andalusī Heterodoxy and Colloquial Arabic Poetry”, The Routledge Handbook of Arabic Poetry, New York: Routledge, str. 86—107, ISBN 978-1-003-09695-5, doi:10.4324/9781003096955-4, Pristupljeno 2024-02-20 
  54. ^ Yaqub, Nadia G. (2007). Pens, Swords, And the Springs of Art: The Oral Poetry Dueling of Palestinian Weddings in the Galilee. Leiden: BRILL. str. 58—59. ISBN 978-90-04-15259-5. 
  55. ^ Hámori, András (1991). The Composition of Mutanabbī's Panegyrics to Sayf Al-Dawla. Leiden: BRILL. str. 14. ISBN 90-04-10217-5. 
  56. ^ Ladha, Hassanaly (2. 1. 2020). „Ladha, p. 26, n. 80.”. Exemplaria. 32 (1): 1—31. S2CID 221178512. doi:10.1080/10412573.2020.1743523. 
  57. ^ Kleinhenz, Christopher (2003). Medieval Italy: an encyclopedia, Volume 2, Christopher Kleinhenz. Routledge. ISBN 9780415939317. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • I. Bell, et al. A Companion to Shakespeare's Sonnets. Blackwell Publishing, 2006. ISBN 1-4051-2155-6.
  • Bertoni, Giulio (1915). I Trovatori d'Italia: Biografie, testi, tradizioni, note. Rome: Società Multigrafica Editrice Somu. 
  • T. W. H. Crosland. The English Sonnet. Hesperides Press, 2006. ISBN 1-4067-9691-3.
  • J. Fuller. The Oxford Book of Sonnets. Oxford University Press, 2002. ISBN 0-19-280389-1.
  • J. Fuller. The Sonnet. (The Critical Idiom: #26). Methuen & Co., 1972. ISBN 0-416-65690-0.
  • U. Hennigfeld. Der ruinierte Körper: Petrarkistische Sonette in transkultureller Perspektive. Königshausen & Neumann, 2008. ISBN 978-3-8260-3768-9.
  • J. Hollander. Sonnets: From Dante to the Present. Everyman's Library, 2001. ISBN 0-375-41177-1.
  • P. Levin. The Penguin Book of the Sonnet: 500 Years of a Classic Tradition in English. Penguin, 2001. ISBN 0-14-058929-5.
  • S. Mayne. Ricochet, Word Sonnets - Sonnets d'un mot. Translated by Sabine Huynh. University of Ottawa Press, 2011. ISBN 978-2-7603-0761-2
  • J. Phelan. The Nineteenth Century Sonnet. Palgrave Macmillan, 2005. ISBN 1-4039-3804-0.
  • S. Regan. The Sonnet. Oxford University Press, 2006. ISBN 0-19-289307-6.
  • M. R. G. Spiller. The Development of the Sonnet: An Introduction. Routledge, 1992. ISBN 0-415-08741-4.
  • M. R. G. Spiller. The Sonnet Sequence: A Study of Its Strategies. Twayne Pub., 1997. ISBN 0-8057-0970-3.
  • Lever, J.W. The Elizabethan Love Sonnet. London: Barnes & Noble, 1968.
  • Miller, Nelson. "Basic Sonnet Forms". Retrieved 3 January 2011.
  • Spiller, Michael R. G. The Development of the Sonnet: An Introduction. London: Routledge, 1992. Questia School. Web. 5 Dec. 2013.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Sonet na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сонет&oldid=27941659”