Пређи на садржај

Карло Понти

С Википедије, слободне енциклопедије
Карло Понти
Царло Понти ин 1951
Карло Понти 1951. године
Пуно имеКарло Фортунато Пјетро Понти
Датум рођења(1912-12-11)11. децембар 1912.
Место рођењаМађента, Ломбардија
 Италија
Датум смрти10. јануар 2007.(2007-01-10) (94 год.)
Место смртиЖенева
 Швајцарска
ПребивалиштеИталија
Држављанствоиталијанско
Занимањефилмски продуцент
Супружник
  • Ђулијана Фијастри (в. 1946 —  р. 1957)
  • Софија Лорен (в. 1957 —  аннуллед 1962)
  •  (в. 1966)
Деца4
НаградеОскар за најбољи филм на страном језику (Ла Страда, 1956)

Карло Фортунато Пјетро Понти старији (11. децембар 1912 – 10. јануар 2007) био је италијански филмски продуцент са више од 140 остварених продукција. Заједно са Дином Де Лаурентисом, заслужан је за оживљавање и популаризацију италијанске кинематографије након Другог светског рата,[1] продукујући неке од најпризнатијих и финансијски најуспешнијих филмова у земљи из 1950-их и 1960-их. Он је био супруг интернационалне филмске звезде Софије Лорен.

Понти је радио са многим најзначајнијим режисерима италијанске кинематографије тог доба, укључујући Федерика Фелинија, Микеланђела Антонионија и Виторија Де Сику, као и са многим међународним режисерима. Помогао је у покретању каријере своје супруге, међународне филмске звезде Софије Лорен. Он је освојио Оскара за најбољи филм на страном језику за Улицу (1954) и био је номинован за најбољи филм за продукцију Доктора Живага (1965). Године 1996, награђен је као Витешким великим крстом у виду Ордена заслуга Републике Италије.[2]

Каријера

[уреди | уреди извор]

Понти је рођен у Мађенти у Ломбардији, где је његов деда био градоначелник. Понти је студирао право на Универзитету у Милану. Придружио се очевој адвокатској фирми у Милану и укључио се у филмски посао путем преговарања уговора.[3] Понти је покушао да оснује филмску индустрију у Милану 1940. године и продуковао је Марио Солдатијев филм Piccolo Mondo Antico тамо, у коме је у главној улози била Алида Вали, што је била њена прва запажена улога. Филм се бавио борбом Италије против Аустријанаца за укључивање североисточне Италије у Краљевину Италију током процеса уједињења. Филм је био успешан, јер је било лако видети „Аустријанце као Немце” током Другог светског рата.[4] Као резултат тога, накратко је био ухапшен због подривања односа са нацистичком Немачком.[5]

Понти је прихватио понуду Лакс филма Рикарда Ђуалиноа у Риму 1941. године, где је продуковао серију комерцијално успешних филмова са комичарем Тотом.[6] Године 1954, он је постигао највећи уметнички успех са продукцијом филма La strada Федерика Фелинија. Међутим, Фелини је негирао Потијеву улогу у свом успеху и изјавио да је „Ла Страда направљена упркос Понтију и Де Лаурентису”.[6] Понти је продуковао Boccaccio '70 1962. године, Marriage Italian Style 1964. године, и јуче, Yesterday, Today and Tomorrow 1965. године. Он је продуковао свој најпопуларнији и финансијски најуспешнији филм Doctor Zhivago, 1965 године; који је режирао Дејвид Лин. Потом је продуковао три запажена филма с Микеланђелом Антонионијем, Blowup 1966. године, Zabriskie Point 1970. године и The Passenger 1974. године.

Лични живот

[уреди | уреди извор]

Бракови

[уреди | уреди извор]

Године 1946, он се оженио Ђулијаном Фијастри са којом је добио ћерку Гуендалину,[7] 1951. и сина Алекса[8] 1953. године.[9] Док је био судија на такмичењу лепоте 1951. године, Понти је упознао малолетну глумицу по имену Софија Лазаро (право име Софија Вилани Шиколоне). Касније ју је запослио у филмовима као што је Анна (1951). Године 1952, његов пријатељ Гофредо Ломбардо, шеф производње у Титанусу, променио је њено име у Софија Лорен.

Пет година касније, Понти се развео у Мексику од своје прве жене и оженио Софију Лорен преко посредника. У Италији је и даље био забрањен развод, а обавештен је да ће, у случају да се тамо врати, бити оптужен за бигамију, а Лорен за „конкубинат”.

Понти је копродуковао неколико филмова у Холивуду са Лорен у главној улози, чиме је стекла славу. Године 1960, он и Лорен су се вратили у Италију и када су позвани на суд, негирали су да су у браку. Године 1962. брак им је поништен, након чега је Понти договорио са својом првом супругом Ђулијаном да се њих троје преселе у Француску (која је у то време дозвољавала развод) и постану француски држављани. Ђулијана Понти се 1965. развела од свог мужа, дозвољавајући Понтију да се ожени Лорен 1966. године на грађанском венчању у Севру. Они су касније постали француски држављани након што је њихову молбу одобрио тадашњи француски председник Жорж Помпиду.[10]

Понти и Лорен су имали два сина:

Њихове снахе су Саша Александар и Андреа Месарош.[11][12] Имају четворо унучади.

Лорен је остала у браку са Понтијем до његове смрти 10. јануара 2007. од плућних компликација.[13]

Уметничка збирка

[уреди | уреди извор]

Понти је поседовао дела, између осталих, Пикаса, Жоржа Брака, Реноара, Ренеа Магрита (укључујући његов Лумиèре ду поле из 1927), Салвадора Далија, Хенрија Мура (укључујући његову Фигуре из 1933), Барбаре Хепворт, Ђорђа де Кирика и Каналета. Његова колекција била је позната по томе што садржи десет дела Френсиса Бејкона. То укључује примере из његових раних Ван Гогових серија, триптихе, аутопортрете и слике папе, које су ретко објављиване или позајмљиване на јавним изложбама. Године 1977, италијанска влада је запленила Бејконове слике, тада процењене на 6,7 милиона долара, и предала их Пинакотеци Брера у Милану; тридесет три скице Џорџа Гроса отишле су у музеј у Казерти.[14] Када је Понти постигао договор са италијанском владом и био ослобођен оптужби против њега 1990. године, вратио је у посед 230 заплењених слика.[15] Сматра се да је колекција била подељена између Понтија и Лорен.[16]

Током година, неколико дела је приватно продато . Године 2006, две Бејконове слике које су се раније налазиле у Понтијевој колекцији биле су изложене на изложби у галерији Гагосијан у Лондону. Једна, вертикална композиција од четири аутопортрета, већ је продата америчком колекционару Стивену А. Коену. Године 2007, још једна Бејконова слика папе, коју је Понти продао 1991. године, продата је приватном погодбом коју је посредовала галерија Аквавела у Њујорку за више од 15 милиона фунти. Исте године, Студију за портрет II (1956) Лорен је послала у Кристис;[16] продата је на аукцији за рекордну цену од 14,2 милиона фунти (27,5 милиона долара).[17]

Смрт

[уреди | уреди извор]

Понти је преминуо у Женеви, у Швајцарској, од плућних компликација 10. јануара 2007. године.[4][18] Иза њега су остала ћерка Гендалина (р. 1951), и син Алесандро (р. 1953) из првог брака; и од стране његове друге жене, Софије Лорен, њихови синови Карло (р. 1968) и Едоардо Понти (р. 1973).[19]

Његово тело почива у породичној гробници у Магенти у Ломбардији.[20]

Филмографија

[уреди | уреди извор]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Lyman,AP, Eric J.; Lyman, Eric J.; AP (2007-01-11). „Italian producer Carlo Ponti dies at 94”. The Hollywood Reporter (на језику: енглески). Приступљено 2021-10-27. 
  2. ^ „Le onorificenze della Repubblica Italiana”. www.quirinale.it. Приступљено 2021-10-27. 
  3. ^ Exshaw, John (12. 1. 2007). „Carlo Ponti”. The Independent. Архивирано из оригинала 19. 2. 2007. г. Приступљено 12. 1. 2007. 
  4. ^ а б Martin, Douglas (11. 1. 2007). „Carlo Ponti”. The New York Times. Приступљено 14. 1. 2007. 
  5. ^ „Movie Producer Carlo Ponti Dies”. Kansas City Star. 10. 1. 2007. Приступљено 14. 1. 2007. 
  6. ^ а б Lane, John Francis (11. 1. 2007). „Carlo Ponti”. The Guardian. Приступљено 14. 1. 2007. 
  7. ^ „Guendalina Ponti”. IMDb. Приступљено 2020-03-21. 
  8. ^ „Alex Ponti”. IMDb. Приступљено 2020-03-21. 
  9. ^ „Carlo Ponti”. The Times. London. 11. 1. 2007. Приступљено 2007-01-12. 
  10. ^ „Carlo Ponti, Husband to Sophia Loren, Dead at 94”. Fox News. 10. 1. 2007. Архивирано из оригинала 2013-09-04. г. Приступљено 2010-10-07. 
  11. ^ Davies, Lizzy (24. 10. 2013). „Sophia Loren wins tax case after 40 years”. The Guardian. 
  12. ^ „Carlo Ponti Jr. Weds in St. Stephen's Basilica”. Life. 18. 9. 2004. Архивирано из оригинала 10. 6. 2011. г. Приступљено 10. 12. 2010. 
  13. ^ „Sophia Loren's Husband Carlo Ponti Passes Away”. Hello. 10. 1. 2007. Приступљено 10. 12. 2010. 
  14. ^ Sam Kashner (March 2012), Sophia’s Choices Vanity Fair.
  15. ^ Nancy Collins (January 1991), Sophia Vanity Fair.
  16. ^ а б Colin Gleadell (January 30, 2007), Art sales: Sophia Loren's slice of Bacon The Daily Telegraph.
  17. ^ Modern Art Sales Fetch European Record ARTINFO, November 30, 2007.
  18. ^ „Carlo Ponti”. The Independent. 11. 1. 2007. 
  19. ^ „Obituary: Carlo Ponti”. TheGuardian.com. 11. 1. 2007. 
  20. ^ „Italian producer Carlo Ponti buried”. wistv.com. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Karlo Ponti на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Karlo_Ponti&oldid=25987403”