Зен

Зен (јапански: зен, кинески: ч'ан, санскрит: дхјана – медитација ^[1]) је школа махајана будизма.

Ова школа себе сматра чуварем и преносиоцем живе мудрости коју је Буда, пробуђени, досегнуо седећи у медитацији под боди дрветом. Зен наглашава упражњавање дарме и искуствене мудрости, која се између осталог постиже зазен медитацијом, ради постизања пробуђења. Следствено томе, у другом плану су теоретско знање и проучавање религијских текстова.

Етимологија

Санскритска реч дхјана је настала од индо-европског корена "дхеиа", што значи видети. Појам дхјана означава посебну врсту медитације, па је отуда ова школа прозвана школом медитације. Из санскритског дхјана је изведен кинески знак чан, да би касније у јапанском постао зен. Иако је зен најпознатији назив за ову школу будизма на западу, такође је позната као чан у Кини, сеон у Кореји, тјен у Вијетнаму и дхјана у Индији.

Реч зен, поред тога што означава име школе, означава и сврху њених настојања, па се тако често употребљава у значењу пробуђења, коначне истине или праве природе.

Историја

Индија

О развоју дхјана учења у Индији се зна врло мало, само на основу прича и легенди. Најпознатија од њих је она о преносу учења Махакашјапи, једном од истакнутих Будиних ученика. Прича каже како је Буда држећи беседу пред окупљеним ученицима подигао руку држећи у њој лотосов цвет. Само је Махакашјапа схватио поруку и насмешио се. Буда је потом рекао: "У мене је истинско око учења, чудесан ум утрнућа. Сада га предајем Махакашјапи." Тиме је Махакашјапа постао први патријарх зена у Индији. Позната су и имена осталих индијских патријарха од времена Махакашјапе све до Бодидарме који се сматра 28. патријархом у индијској и првим у кинеској традицији зена.

Кина

Појава ч'ан будизма у Кини се везује за индијског будистичког монаха Бодидарму. За њега се каже да је негде око 520. године донео из Индије учење сажето у следећим стиховима:

Посебно преношење мимо списа.

Независно од речи и слова.

Непосредно указивање на ум.

Увиђање сопствене природе и постизање будаства.

Бодидармино учење је у Кини преношено с учитеља на ученика током неколико генерација до времена петог патријарха, Хунг-ђена (601-674), након кога је чан почео да се дели на огранке који су временом постали пет школа зена. Његова два истакнута ученика, Шен-хсиу (605-706) и чувени шести патријарх Хуи-ненг (638- 713) су почели да испољавају размимоилажења по питању тумачења и метода. Шен-хсиу и Северна школа су указивали на потребу за уклањањем погрешног размишљања и постепеног досезања просветљења, а Хуи-ненг и његова Јужна школа су заступали могућност постизања изненадног просветљења (види: сатори). Убрзо по Хуи-ненговој смрти (око 713.) у кинеским манастирима је почела да се користи дворана за медитације. Истовремено, будистичке световњаке оба пола подстицали су на бављење ч'ан медитацијом у својим домовима. Ч'ан је имао дубок утицај и на неоконфуцијански покрет династије Сунг^[2]. Од 8. века надаље учење се проширило по читавој Кини одакле је пренесено у Вијетнам, у Кореју и напослетку у Јапан.

Јапан

Ч'ан је (под називом зен) пренесен у Јапан крајем 12. века^[3]. Највећим учитељем из тог периода сматра се Доген (1200-1253), оснивач сото огранка у јапанском зен будизму. Зен је досегао врхунац развоја од 16—18. века у интелектуалним круговима војног племства самураја и постао једна од најутицајнијих будистичких школа. Утемељитељ модерне школе зена био је Хакуин, зен мајстор из 18. века. Зен је извршио дубок утицај на јапанску културу, посебно на хаику поезију, чајну церемонију, сликарство, калиграфију, обликовање цветних аранжмана, пејзажну архитектуру итд. Његова начела примењена су и у борилачким вештинама као што су џудо и кендо (мачевање) и стреличарство. Данас су једине две школе зена код којих је традиција преноса учења непрекинута школе Сото (кин: Цаодонг) и Ринзаи (кин: Линђи).

Запад

Главни савремени представник и популаризатор зена у западној филозофији је професор Д. Т. Сузуки из Кјота. Увођење зена на Запад, превасходно захваљујући њему, довело је до живог занимања које је исходило многим важним проучавањима.

Учење

Зен учење је с једне стране укорењено у махајани, нарочито учењу о будинској природи, а с друге стране је то повратак самој сржи будистичког учења и искуству пробуђења. Зен подучава да Будина свест представља једину стварност, односно да је природа ума природа Буде. Њу није могуће подучавати, или пренети путем књига или преко учитеља. Основни начин увиђања ове изворне природе мотрење ума. Овај циљ се описује као прађна, нирвана, бодхи, сатори, итд.^[2]

Тајсен Дешимару, увод у праксу и филозофију зена

Сва су људска бића већ просветљена. Сви су буде по својој природи. Медитативни напор и није ништа друго него сам акт будин.^[3]

Зен подржава непосредан, мистички доживљај стварности. Зен заступа преношење суштине и духа будизма непосредно, без ослањања на списе, речи, схватања или поступке. У зен традицији се искуство изворне природе често успоређује с месецом, а речи и концепти који га описују с прстом који показује на месец. Речима и концептима то искуство никада се не може до краја исказати нити описати, јер то је нешто што свако мора искусити за себе.

У животу монаха смењују се медитација, молитве и жустар физички рад. Трајна дубока усредсређеност у било којој делатности, било да се ради о медитацији или физичком раду, води ка духовном увиду и испуњености, односно стању просветљености. Циљ и сврха ових дисциплина је у томе да се кроз физички рад, усредсређеност и бескрајна понављања ум ослободи стега тела и почне неометано да се исказује. Степен напредовања човека на умном плану огледа се и кроз телесне покрете, због чега зен мајстори посматрају вештине монаха као одраз његовог духовног стања. Аскетске праксе нису посебно наглашене.

Зазен

Зазен је зен медитација у одређеном седећем положају, који је проглашен светим у будистичкој традицији. Тело се држи усправно, прекрштених ногу, суспрегнутог даха, док је ум ослобођен било каквих пријањања, жеља, појмова и судова. Циљ зазена је сатори, улазак кроз "дхарма капију великог починка и радости"^[2].

Коан

У неким случајевима, да би подстакли пробуђење, односно прелаз на другу духовну димензију постојања, мајстори зена својим ученицима дају умне загонетке богате логичким апсурдима, коане, који у једном тренутку решавања доводе до духовног скока, када ученик спозна стање будности (види: бодхи, сатори). До 10. века Кунг-ан (Коан) је постао признат и нашироко упражњаван као средство за постизање просветљења.

Зен приче

За разлику од осталих школа будизма, зен нема своје свете књиге и свете текстове јер се не ослања на писану реч већ на живу усмену традицију. Постоји много зен прича које се препричавају и бележе од оних који изучавају зен, али оне немају никакав званичан статус. Многи људи их сакупљају и до сада је објављен велики број збирки зен прича и на нашем језику. Пример зен приче: “Војник по имену Нобушиге дође код Хакуина и запита га: постоје ли заиста рај и пакао? Ко си ти?, упита Хакуин. Ја сам самурај, одговори ратник. Ти, војник!, узвикну Хакуин. Који би то владар тебе хтео за чувара? Лице ти је као у просјака. Нобушиге се толико разбесне да поче да вади свој мач, Хакуин настави: па ти имаш мач! Оружје ти је вероватно превише тупо да би ми одсекло главу. Када Нобушиге извуче мач, Хакуин примети: овде се отварају вратнице пакла! На ове речи самурај, схвативши учитељеву поуку, врати свој мач у корице и поклони се. Овде се отварају вратнице раја, рече Хакуин.”