Манастир Високи Дечани
Координате: Географску ширину није могуће обрадити као број:42_32_48_N_20_16_18_E_type:landmark_region:CS-KM
Invalid arguments have been passed to the {{#coordinates:}} function
Манастир Високи Дечани Манастир Високи Дечани | |
---|---|
Високи Дечани Пећка патријаршија Богородица Љевишка Грачаница | |
Светска баштина Унеска | |
Званично име | Средњовековни споменици на Косову и Метохији Medieval Monuments in Kosovo |
Место | Србија |
Координате | 42° 32′ 49″ С; 20° 15′ 59″ И / 42.54694° С; 20.26639° И |
Критеријум | културна: ii, iii, iv |
Референца | 724. |
Упис | 2004. (28. седница) |
Додатни упис | 2006. |
Угроженост | 2006- |
Веб-сајт | http://whc.unesco.org/en/list/724 |
Манастир Високи Дечани је задужбина краља Стефана III Дечанског и цара Душана. Градња је завршена 1335. године, а фреске су завршене око 1350. године. Манастир је посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем - Спасовдану. Главни неимар био је мајстор Вито Которанин.
Изградња манастира
Манастир Високи Дечани налази се у једној удолини поред речице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије. Изградња цркве Христа Пантократора (Сведржитеља) почела је 1327. године ктиторством српског краља Стефана Уроша Трећег Дечанског. Главни мајстор био је фра Вита из Котора, иначе католички монах, а радове је надгледао архиепископ Данило Други који се трудио о „саздању и утврђењу“ цркве скупивши „велико мноштво уметничких и вештих мајстора“. Сам Стефан Дечански је сазидао угаони камен на овој цркви а још 1330. године издао је ктиторску повељу којом је богато обдарио своју задужбину. После смрти краља Стефана, његово дело наставио је његов син Стефан Урош Четврти Душан и окончао градњу Дечана 1335. године. У време турског робовања ова царска лавра је опстала, али у врло тешким околностима.
Осликан је знатно касније 1347-1348. године. Саме пропорције овог манастира (дуг 36 метара, а висок 30 метара), за оно време потпуно неуобичајене допринеле су да се овај манастир назива „Високим“ (Високи Дечани). Племенито једноставан, складних пропорција овај манастир представља највећи српски средњовековни споменик. По легенди, сам Стефан Дечански је изабрао место на којем манастир сада лежи. Он је у ту сврху доста места обилазио, а онда је изненада наишао на ово место које га је очарало својом лепотом.
"А сам, поставивши шаторе, ту пребиваше дивећи се красноме месту, јер лежи на највишим местима, сачишћено сваким дрвећем, многогранатим и многоплодним, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде. Ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико руменило лицу, а после укуса велико добро растворење телу, тако да се нико не може наситити насладе воде. Са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира" (Григорије Цамблак).
Период после 16. века
У време обнове Пећке патријаршије, у другој половини 16. века, настају боља времена. У то време, па и кроз цео 17. век, манастирска ризница, библиотека и остала манастирска здања су обогаћена вредним драгоценостима. Посебно је значајан рад манастирске скрипторије где су преписиване богослужбене и богословске књиге. У време Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, манастир су опљачкали Турци. Поново су настала тешка времена за манастир Дечане и његово братство које се тих година једва одржало.
Кнез Милош подиже 1836. године један конак, а кнез Александар 1849. године поклања ћивот за мошти светог краља Стефана Дечанског. Током 19. века обновљена су манастирска здања.
Дечанска црква Христа Пантократора спада међу највеће грађевине средњовековне Србије. Црква манастира Дечана грађена је од мермерних квадара у две боје. По својој градитељској сложености црква представља складно прожимање елемената западног - романике и готике, и источног - византијског стила са већ постојећим традицијама српске уметности. Сликање дечанског храма трајало је од завршетка градње 1335. па све до 1350. године и радило је неколико група најбољих сликара Душановог царства. По броју ликова и сцена, као и укупној осликаној површини, дечанске фреске предњаче у српском сликарству средњег века.
Колекција рукописних књига манастира Дечани по значају и богатству је одмах иза хиландарске.[1]
Косовска пошта је на пролеће 2009. издала поштанске маркице, на којима је приказан манастир Високи Дечани као „архитекстонско благо Косова“, без напомињања његове повезаности са српском културом и историјом.[2]
Светска баштина
Овај манастир се налази на списку Унескове Светске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом „Средњовековни споменици на Косову и Метохији“.
УНЕСКО је прогласио манастир Дечани за место светске културне баштине 2004, наводећи да су његове фреске једно од највреднијих примера тзв. ренесансе Палеолога у Византијском сликарству и драгоцен запис о животу у XIV веку.
Извори
- ^ Раскош ћириличних књига („Вечерње новости“, 22. новембар 2011)
- ^ Дечани на поштанским маркама Косова. Радио-телевизија Србије, 4. мај 2009. Приступљено 4.5.2009.
Галерија слика
-
Унутрашњост манастира Високи Дечани
-
Унутрашњост манастира Високи Дечани
-
Унутрашњост манастира Високи Дечани
-
Унутрашњост манастира Високи Дечани
-
Унутрашњост манастира Високи Дечани
-
Унутрашњост манастира Високи Дечани
-
Унутрашњост манастира Високи Дечани
-
Унутрашњост манастира Високи Дечани
-
Унутрашњост манастира Високи Дечани
-
Унутрашњост манастира Високи Дечани
-
Унутрашњост манастира Високи Дечани
-
Унутрашњост манастира Високи Дечани