Лук (архитектура)

Лук у архитектури представља назив за заобљену конструкцију која је у стању носити велику тежину (нпр. врата у каменом зиду).

Лук се први пут развио у Месопотамији, Асирији, старом Египту те Етрурији. Касније су га усавршили Римљани. У средњем вијеку лук је постао важна техника градње катедрала.

Историја лука

Етрурски мост зван *Porta Rosa*, Елеа, Италија

Потковичасти лук ораторија џамије у Алџаферији, Шпанија.

Константинов славолук у Риму урађен у спомен победе Константина I. 312. године

Лук у Сент Луису познат и као "Улазни лук" („Jefferson National Expansion Memorialin“), Сент Лоуис; скулптура заснована на параболичном луку.

Иако се појавио још у Месопотамији, Етрурци су први у Европи схватити конструктивну вредност лука, али мало се сачувало архитектонских споменика, углавном покоји градски портал (Перуђа, Волтера).

Римљани су од Етрураца преузели полукружни лук и користили све његове особености (до 16 m). Ређањем лукова у истом правцу добија се полуобличасти свод (до 20 m). Укрштањем два полуобличаста свода под углом од 90º ствара се укрштени свод (30x30 m). Ротацијом полукружног лука за 360º ствара се купола (најпознатија је Хадријанова купола Пантеона - 43,60 m).

Иако су још у византијски архитекти користили потквичасти, тролисни и изломљени лук, права конструктивна вредност лука у Европској архитектури почиње у готици када се искориштава изломљени лук који се преузео из арапско-маварске уметности и исламске уметности Шпаније. Изломљени лук је настао из полукружног лука када је утврђено да се употребом овог лука може постићи већа вертикала лука. У Готици уместо обличастог свода састављеног од полукружних лукова почињу се укрштати преломљени лукови који су, за разлику од полукружних, могли имати заједнички завршетак у темену. У укрштеном своду сви притисци се концентришу у унаприед одређеној тачки, те конструкцију свода не носе површине зида него ступови и лукови. То је као резултат дало изједначавање делова, па сва три брода катедрале постају једнако широки и високи, те црквени простор за вернике личи на било којој у готичкој дворани – у скупштини или дворцу.

Полукружни лук се ревитализује у ренесанси и бароку, као и у класицистичкој архитектури, док са појавом нових конструктивних материјала (гвожђа и челика) неке од првих грађевина користе лук (полукружни лук у бази Ајфелове куле и овални лук Галерије машина на Свјетској изложби у Паризу 1889. године.

У модерној архитектури лук као један од најчвршћих конструкција се обилно користи (Опера у Сиднеју, Палата спорта у Риму и сл.), а највећи лук на свету је Лук у Сент Луису.