Пређи на садржај

Ледник

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Датум измене: 28. децембар 2018. у 05:31; аутор: Autobot (разговор | доприноси) (harvardski nacin citiranja)
Ледник Алеч, Швајцарска
Стварање ледених брегова, Гренланд

Ледник (ледењак, глечер) је покретна ледена маса, ледена река, која настаје на местима на којима снег не успева да се отопи, где се годинама таложи. На самом почетку таложења снег се претвара у фини зрнасти лед, а потом добија свој типичан изглед – постаје прави леднички лед. Када тежина нагомиланог леда изазове притисак у доњим деловима ледника долази до топљења леда на самом дну, и целокупна маса ледника почиње да се помера преко отопљеног дела, клизећи према подножју падине. На свом путу, маса леда дроби све пред собом и потискује комаде одломљених стена, остављајући за собом удубљење у тлу у облику олука или слова U. Овакаво удубљење се назива цирк. По свом разорном утицају на тло, ледник се сматра за највећу ерозиону силу природе. Једна од најпознатијих ледничких долина је долина Јосемити у Калифорнији.

Гренланд и Антарктик се називају континенталним ледницима јер се лед на њима стално креће, и то од средишта ка ивицама – обалама континента, где се, долазећи у контакт са водом, ледници отапају или се са њих одламају већи или мањи комади леда – ледени брегови, који се крећу воденим пространствима. На Гренланду се налази и најбржи ледник на свету – ледник Кварајак, који за један дан пређе од 20 до 25 метара.

Ледник се на свом путу понаша као велика разорна река, а када наиђе на стрме делове, ледник поприма облик водопада, јер се огромна маса размрвљених ледених блокова сурвава низ стрмину. Изнад саме ивице водопада могу се створити ледени мостови који прекрију ледник који пропада, тако да се он и не види – познат је ледени водопад Кумбу на јужном делу Евереста, на Хималајима.

Значај

Ледници имају велики утицај на своју околину. Они, пре свега, утичу на микроклиму, тако што снижавају температуру ваздуха и тла, док простране ледене површине на Антарктику и Гренланду представљају значајан фактор климе највећег дела Земљине површине. Крећући се, ледници врше ерозију и акумулацију моренског материјала и на тај начин стварају посебне облике рељефа. Вода од отопљеног леда - сочница, храни реке планинских области и она може да учествује у њиховом протицају у близини ледника са преко 50 %. Сем тога, сочница утиче на температуру и мутноћу речне воде. Такве реке имају млечнобелу боју. Ледници потискују и уништавају биљни и животињски свет, услед чега је он сиромашнији у пределима који су у плеистоцену били захваћени глацијацијом.[1]

Ледници су најбогатији и најдрагоценији извор слатке воде на Земљи. Пошто је вода данас светски проблем број један, јер 40 % стновништва наше планете трпи константну жеђ, све је присутнија идеја о коришћењу поларног леда за његово решавање. Суштина те идеје је у томе да се ледени брегови, који потичу с Антарктика или Арктика, довуку бродовима до сувих и жедних области, где би се њиховим отапањем добила вода за пиће и друге потребе. На пример, Аустралија има пројекте по којима би мање ледене брегове, дугачке до 3 км и дебеле до 250 м, упаковала у пластичне џакове и транспортовала до западне обале. Вода обезбеђена на овај начин била би коришћена за наводњавање.[1]

Предели са сталним ледом нису настањени. У њима се налазе једино научне и војне базе. Највеће су Тула и Камп столећа на Гренланду и Мек Мардо на Антарктику. У њима испод леда постоје читава насеља са зградама за становање, лабораторијама, па чак и атомским електранама.[1]

Морфолошки типови ледника

Морфолошка класификација ледника заснована је на њиховим спољашњим цртама: облику, величини, топографском положају. Ови типови ледника у зависности су од услова и интензитета храњења, климе, карактера иницијалног рељефа и карактера глацијације. 2 основна типа глацијације на Земљи, регионална и планинска, стварају властите морфолошке типове ледника.

Морфолошки тип ледника регионалне глацијације назива се инландајс. То је ледени покривач великог пространства и дебљине. Типски инландајси налазе се данас само на Антарктику и Гренланду. У њима се налази 98,5 % целокупног леда на Земљиној површини. Дебљина ледене масе достиже до 4000 m а пружање хиљадама километара. Инландајс је испупчен у средишњем делу у виду штита и ту се налази његов највиши део. Ово је последица дебљине ледничке масе која у том делу достиже свој максималан износ. Ту се налази и његова главна област храњења и стварања ледене масе. Из испупченог дела ледничке масе споро се крећу према ободу. Овакав смер кретања последица је већег притиска и потиска леда који владају у том делу. У ободним деловима инландајса одвајају се леднички језици који се крећу између голих стеновитих гребена и спуштају до морске обале. Од њих се откидају делови који плове у виду ледених брегова.

Основни морфолошки тип ледника планинске глацијације је долински ледник. Ова глацијација јавља се на високим планинама изнад снежне границе. Долински ледник састоји се од снежаника смештеног у цирку, ледничког језика у валову и чела ледника у терминалном басену. На њега се односи појам класичног ледника.

Долински ледници могу се поделити на просте и сложене. Прости ледници имају један једноставан леднички језик. Сложени се састоје од више ледничких језика чији се однос у основи своди на три варијетета. Први варијетет представљен је главним ледником за који се везују бочни. Пример овог ледника је ледник Барнард. Други варијетет представљен је главним ледником који постаје спајањем више ледника у узводном, изворишном делу. Трећи варијетет представљен је заједничким снежаником од којег се рачва неколико посебних ледничких језика.

Морфолошки типови ледника ове глацијације представљају морфолошке варијетете долинских ледника или њихове еволутивне типове. Издвајају се снежанички (циркни), висећи, покајнички, калдерски, регенерирани, суподински (пиједмонтски, аљаски), платоски (скандинавски или норвешки) тип.[2]

Види још

Референце

  1. ^ а б в Географија за први разред природно-математичког смера, Љиљана Гавриловић, Душан Гавриловић. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд
  2. ^ Петровић Д., Манојловић П., (2003): Геоморфологија, Географски факултет, Универзитет у Београду, Београд.

Литература

  • Марковић М., Павловић Р., Чупковић Т. 2003. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
  • Пешић Л. 2001. Општа геологија - Егзодинамика. Београд: Рударско-геолошки факултет
  • Hambrey, Michael; Alean, Jürg (2004). Glaciers (2nd изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-0521828086. OCLC 54371738.  An excellent less-technical treatment of all aspects, with superb photographs and firsthand accounts of glaciologists' experiences. All images of this book can be found online (see Weblinks: Glaciers-online)
  • Benn, Douglas I.; Evans, David J.A. (1999). Glaciers and Glaciation. Arnold. ISBN 978-0470236512. OCLC 38329570. 
  • Bennett, M.R.; Glasser, N. F. (1996). Glacial Geology: Ice Sheets and Landforms. John Wiley & Sons. ISBN 978-0471963448. OCLC 33359888. 
  • Hambrey, Michael (1994). Glacial Environments. University of British Columbia Press, UCL Press. ISBN 978-0774805100. OCLC 30512475.  An undergraduate-level textbook.
  • Knight, Peter G (1999). Glaciers. Cheltenham: Nelson Thornes. ISBN 978-0-7487-4000-0. OCLC 42656957.  A textbook for undergraduates avoiding mathematical complexities
  • Walley, Robert (1992). Introduction to Physical Geography. Wm. C. Brown Publishers.  A textbook devoted to explaining the geography of our planet.
  • W.S.B. Paterson (1994). Physics of Glaciers (3rd изд.). Pergamon Press. ISBN 978-0080139722. OCLC 26188.  A comprehensive reference on the physical principles underlying formation and behavior.
  • Moon, Twila. Saying goodbye to glaciers, Science, 12 May 2017, Vol. 356, Issue 6338, pp. 580–581, doi:10.1126/science.aam9625

Спољашње везе

Ледник на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ледник&oldid=21152151”