Пређи на садржај

Пошта — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
.
Ред 18: Ред 18:
== Историја ==
== Историја ==


Документ о организованом преносу вести у [[Египат|Египту]] датира из [[23. век п. н. е.|2300. п. н. е.]] У [[Кина|Кини]] у доба [[Династија Џоу|династије Xоу]] ([[1066. п. н. е.|1066.]] до [[221. п. н. е.]]) пошта је служила искључиво за потребе царскога двора. [[Персијанци]] су најверојатније први за пренос вести употребљавали коњанике. Најстарији директан извор о гласничкој служби Египта, Папирус из [[Хибех]]а, потиче приближно из [[300. п. н. е.]] и најстарији је такав документ у историји поште. Он садржи упутства о преносу писма, запошљавању [[Курир|гласник]]а, избору [[пут]]ева, врсти пошиљака и њиховим приматељима. Адресат је најчешће био [[фараон]] или његов [[министар финанција]], те се сматра да остало становништво није могло користити гласничку службу. У [[Античка Грчка|старој Грчкој]] пренос вести обављали су [[курир]]и ([[граматофор]]и) и брзи курири ([[хемеродроми]]), а пренос вести олакшавала је поморска трговина, најчешће [[Fecal–oral route|усменом предајом]]. [[Антички Рим|Римљани]] су у [[1. век]]у створили државну прометну организацију -{''cursus publicus''}-. Утврђене су фиксне удаљености између станица (у најповољнијем случају [[пешак]] је дневно преваљивао 70 -{km}-, а [[коњаник]] 200 -{km}-). Римљани су се први почели да редовно користе коњске запреге за превоз поштанских пошиљака. У [[Византија|Византији]] су дуж главних путева постављене релејне постаје; пренос хитних вести организован је на мазгама и девама, а остале вести преносили су гласници пешаци. Код Инка су пренос вести обављали часкви, преносиоци поште.
Dokument o organiziranom prijenosu vijesti u [[Egipat|Egiptu]] datira iz [[2300. pr. Kr.]] U [[Kina|Kini]] u doba [[dinastija Zhou|dinastije Zhou]] ([[1066. pr. Kr.|1066.]] do [[221. pr. Kr.]]) pošta je služila isključivo za potrebe carskoga dvora. [[Perzijanci]] su najvjerojatnije prvi za prijenos vijesti upotrebljavali konjanike. Najstariji izravan izvor o glasničkoj službi Egipta, Papirus iz [[Hibeh]]a, potječe približno iz [[300. pr. Kr.]] i najstariji je takav dokument u povijesti pošte. Sadrži upute o prijenosu pisma, zapošljavanju [[glasnik]]a, izboru [[put]]ova, vrsti pošiljaka i njihovim [[primatelj]]ima. Adresat je najčešće bio [[faraon]] ili njegov [[ministar financija]], pa se smatra da se ostalo stanovništvo nije moglo koristiti glasničkom službom. U [[Antička Grčka|staroj Grčkoj]] prijenos vijesti obavljali su [[kurir]]i ([[gramatofor]]i) i brzi kuriri ([[hemerodromi]]), a prijenos vijesti olakšavala je [[pomorska trgovina]], najčešće [['usmena predaja|usmenom predajom]]. [[Rimljani]] su u [[1. stoljeće|1. st.]] stvorili državnu prometnu organizaciju ''cursus publicus''. Utvrđene su fiksne udaljenosti između postaja (u najpovoljnijem slučaju [[pješak]] je dnevno prevaljivao 70 km, a [[konjanik]] 200 km). Rimljani su se prvi počeli redovito koristiti konjskim zapregama za prijevoz poštanskih pošiljaka. U [[Bizant]]u su uzduž glavnih putova postavljene relejne postaje; prijenos hitnih vijesti organiziran je na mazgama i devama, a ostale vijesti prenosili su glasnici pješaci. Kod Inka su prijenos vijesti obavljali chasqui, poštanski teklići. U Kini je za [[dinastija Song|dinastije Song]] ([[960.]] – [[1279.]]) služba iz prisilne postala plaćenom, a poštari su raspoređeni u 3 razreda: glasnici pješaci, glasnici konjanici i poštari za prijenos hitnih vijesti. Dopušten je i prigodan prijenos privatne pošte. Za mongolske dominacije ([[13. stoljeće|13.]]–15. st.) poštanska je služba raspolagala, prema M. Polu, s 10 000 relejnih postaja i 200 000 konja. Snažniji razvoj »glasništva« u Europi počeo je u 13. st. Posebnu glasničku mrežu stvorili su [[trgovci]], zahvaljujući brzini svojih glasnika, trgovci su često saznali političke novosti prije [[vladar]]a. Pojedine obrtničke udruge (cehovi) osnovali su obrtničke glasničke službe (npr. mesarska pošta u južnoj Njemačkoj; na putovanjima mesari su se oglašavali puhanjem u goveđi rog, poslije simbol poštanske službe). Od 13. st. i gradovi su organizirali glasničku službu, koja je u 15. i 16. st. pokrivala zemlje [[srednja Europa|srednje]] i [[zapadne Europe]] (cijenjeni su bili glasnici [[Dubrovačka Republika|Dubrovačke Republike]]). Glasnike su također držali Crkva i sveučilišta. U Veneciji je [[1305.]] osnovano glasničko društvo ''"Compagnia dei corrieri della Illustrissima Signoria"''. Od 16. st. glasnici su postupno ustupali mjesto poštonošama, predstavnicima ujedinjene, svima pristupačne organizacije. U [[Italija|Italiji]] je [[Milansko vojvodstvo]] uvelo glasničku štafetu i povezalo ju s poštanskim putovima prema [[Njemačka|Njemačkoj]], [[Austrija|Austriji]] i južnoj Italiji. U [[Venecija|Veneciji]] su corrieri dobili monopolistički položaj, koji su izgubili jedino u 17. st., kada se u talijanskim gradovima ustoličuju strani poštanski uredi. Početkom 15. st. Franz von Taxis organizirao je prvu poštansku liniju između Innsbrucka i Malinesa s vezom za Milano. God. [[1505.]] smatra se prijelomnom u povijesti europske glasničke službe, koja se pretvorila u koncesioniranu Taxisovu poštu. [[Maksimilijan I.]] prepustio je [[1516.]] organizaciju, održavanje i eksploataciju poštohoda obitelji Taxis, koja je dobila pravo prijenosa službene i osobne pošte. Obitelj Thurn-Taxis postala je koncesionarom s koncesijama za pošte u Austriji, Francuskoj, Italiji, [[Španjolska|Španjolskoj]], [[Švicarska|Švicarskoj]], [[Poljska|Poljskoj]], i njemačkim državama (zajedno s obitelji [[Paar]]).


У Кини је за време [[династија Сонг|династије Сонг]] ([[960]] – [[1279]]) служба из присилне постала плаћеном, а поштари су распоређени у 3 разреда: гласници пешаци, гласници коњаници и поштари за пренос хитних вести. Допуштен је и пригодан пренос приватне поште. За време монголске доминације ([[13. век|13]]–15 век) поштанска је служба располагала, према М. Полу, с 10 000 релејних станица и 200 000 коња.
Pošta je u tom razdoblju počela dobivati status javne službe (poštanski regal, redovite poštanske veze, utvrđeni smjerovi poštanskih linija i utvrđene cijene za prijenos pošiljaka). U 16. i 17. st. francuski vladari centralizirali su prijenos svih pošiljaka u organizaciji državne pošte (etatizacija pošta), te potkraj 17. st. ukinuli glasničke pošte. God. [[1627.]] [[Francuska]] je propisala i prvu službenu pismovnu tarifu. Za [[Luj XIV.|Luja XIV.]] počela je izgradnja cestovne mreže, prve nakon one koju su izgradili [[Rimljani]]. Oko [[1680.]] [[London]] je imao organiziranu dostavu pisama u dom, 7 puta na dan, uz taksu od 1 penija za pismo. Organizacija je prozvana Penny Post. U Švicarskoj je 1675. Beat von Fischer sklopio ugovor o zakupnini pošta s kantonom Bern i međunarodne poštanske ugovore s drugim kantonima, [[Thurn-Taxis]]ovom poštom i poštama nekih drugih zemalja. U [[Švedska|Švedskoj]] je na organizaciju poštanske službe utjecao [[Tridesetogodišnji rat]], pa je neko vrijeme služila isključivo za potrebe vojske. Na propisima zasnovana poštanska služba [[Danska|Danske]] i [[Norveška|Norveške]] počela je djelovati u 18. st. U [[Rusija|Rusiji]] prva nastojanja u organiziranju pošte datiraju iz 17. st. U [[18. stoljeće|18. st.]] izgrađena je poštanska cestovna mreža, a u 19. st. znatno se povećao broj poštohoda. Tada je najduži poštohod na svijetu postala [[Sibirska transverzala]] s odvojkom za [[Peking]]. Opsluživali su ju konjanici na otpornim malim konjima. U [[Kina|Kini]] je pošta pod [[dinastija Qing|dinastijom Qing]] ([[1644.]] – [[1911.]]) bila podijeljena na glasničku poštu za prijenos običnih službenih pošiljaka i štafetnu poštu za prijenos hitnih pošiljaka. U Japanu je nakon više stoljeća raznolikoga glasničkog organiziranja [[1871.]] bila osnovana državna pošta. U [[Turska|Turskoj]] je prijenos stoljećima obavljalo društvo trkača sehi, a [[1541.]] sultan Selim organizirao je golublju poštu.<ref name="LZMK"/><ref name="tehnika.LZMK"/>


Снажнији развој „гласништва” у Европи почео је у 13. веку. Посебну гласничку мрежу створили су [[трговци]], захваљујући брзини својих гласника, трговци су често сазнавали политичке новости пре [[владар]]а. Поједине занатске асоцијације (цехови) основали су занатске гласничке службе (нпр. месарска пошта у јужној Немачкој; на путовањима месари су се оглашавали дувањем у говеђи рог, касније симбол поштанске службе). Од 13. века и градови су организовали гласничку службу, која је у 15. и 16. веку покривала земље [[средња Европа|средње]] и [[Западна Европа|западне Европе]] (цењени су били гласници [[Дубровачка Република|Дубровачке Републике]]). Гласнике су такође држали Црква и универзитети. У Венецији је [[1305.]] основано гласничко друштво ''„Compagnia dei corrieri della Illustrissima Signoria”''. Од 16. века гласници су поступно уступали место поштоношама, представницима уједињене, свима приступачне организације. У [[Италија|Италији]] је [[Миланско војводство]] увело гласничку штафету и повезало је с поштанским путовима према [[Немачка|Немачкој]], [[Аустрија|Аустрији]] и јужној Италији. У [[Венеција|Венецији]] су курири добили монополистички положај, који су изгубили једино у 17. веку, када се у италијанским градовима устоличују страни поштански уреди. Почетком 15. века Франз фон Таксис организовао је прву поштанску линију између Инсбруцка и Малинеса с везом за Милано. Година [[1505]], сматра се преломном у историји европске гласничке службе, која се претворила у концесионирану Таксисову пошту. [[Максимилијан I, цар Светог римског царства|Максимилијан -{I}-]] препустио је [[1516.]] организацију, одржавање и експлоатацију поштохода породици Таксис, која је добила право преноса службене и личне поште. Породица Турн-Таксис постала је концесионаром с концесијама за поште у Аустрији, Француској, Италији, [[Шпанија|Шпанији]], [[Швајцарска|Швајцарској]], [[Пољска|Пољској]], и немачким државама (заједно с породицом Пар).
Prekomorski organizirani prijenos poštanskih pošiljaka počeo je otvaranjem prve transatlantske linije ([[1702.]]) između Portsmoutha i Barbadosa (jedrenjacima).<ref name="LZMK"/><ref name="tehnika.LZMK"/>


Пошта је у том раздобљу почела да добија статус јавне службе (поштански регал, редовне поштанске везе, утврђени смерови поштанских линија и утврђене цене за пренос пошиљака). У 16. и 17. веку француски владари централизовали су пренос свих пошиљака у организацији државне поште (етатизација пошта), те поткрај 17. века укинули гласничке поште. Године [[1627]], [[Француска]] је прописала и прву службену писмовну тарифу. За време [[Luj XIV|Луја -{XIV}-]] почела је изградња цестовне мреже, прве након оне коју су изградили [[Антички Рим|Римљани]]. Око [[1680.]] [[Лондон]] је имао организовану доставу писама у дом, 7 пута на дан, уз таксу од 1 пенија за писмо. Организација је прозвана Пени Пост. У Швајцарској је 1675. Беат фон Фишер склопио уговор о закупнини пошта с кантоном Берн и међународне поштанске уговоре с другим кантонима, [[Тхурн-Таxис|Турн-Таксисовом]] поштом и поштама неких других земаља. У [[Шведска|Шведској]] је на организацију поштанске службе утицао [[Тридесетогодишњи рат]], те је неко време служила искључиво за потребе војске. На прописима заснована поштанска служба [[Данска|Данске]] и [[Норвешка|Норвешке]] почела је деловати у 18. веку. У [[Русија|Русији]] прва настојања у организовању поште датирају из 17. века. У [[18. век]]у изграђена је поштанска цестовна мрежа, а у 19. веку знатно се повећао број поштохода. Тада је најдужи поштоход на свету постала [[Транссибирска железница|Сибирска трансверзала]] с рутом за [[Пекинг]]. Опслуживали су је коњаници на отпорним малим коњима. У [[Кина|Кини]] је пошта под [[Династија Ћинг|династијом Ћинг]] ([[1644]] – [[1911]]) била подељена на гласничку пошту за пренос обичних службених пошиљака и штафетну пошту за пренос хитних пошиљака. У Јапану је након више векова разноликог гласничког организовања [[1871.]] била основана државна пошта. У [[Турска|Турској]] је пренос вековима обављало друштво тркача сехи, а [[1541.]] султан Селим организовао је голубљу пошту.<ref name="LZMK"/><ref name="tehnika.LZMK"/>
Poštanska organizacija na tlu Sjeverne Amerike spominje se u [[17. stoljeće|17. st.]] Visoke poštanske takse i nepravilnosti u prijenosu uzrokovale su osnivanje privatnih tvrtki poput [[Pony Express]]a. Rowland Hill predložio je [[1837.]] da se težinsko-daljinski tarifni sustav [[UK|Ujedinjenoga Kraljevstva]] zamijeni jedinstvenom tarifom od 1 penija, za pismo koje nije teže od 1/2 unce (oko 14,2 g), a za podmirenje tarife predložio je poštansku marku. Parlament je odobrio prijedlog i [[1840.]] prihvatio Penny-Post, te je od tada počela praktična primjena [[poštanska marka|poštanske marke]].<ref name="LZMK"/><ref name="tehnika.LZMK"/>


Прекоморски организовани пренос поштанских пошиљака почео је отварањем прве трансатлантске линије ([[1702]]) између Портсмоута и Барбадоса (једрењацима).<ref name="LZMK"/><ref name="tehnika.LZMK"/>
Izumom [[lokomotiva|lokomotive]], a poslije [[automobil]]a i [[zrakoplov]]a počelo je novo razdoblje u prijenosu poštanskih pošiljaka. Vrlo brzo nakon puštanja u promet prve željezničke pruge ([[1825.]] Stockton–Darlington) pošta je povjerila željeznici prijevoz poštanskih pošiljaka, a potom je nabavila vlastite poštanske vagone u kojima se za vožnje obavljalo razvrstavanje pošiljaka (prvi poštanski vagon upotrijebljen je [[1838.]] između [[London]]a i [[Birmingham]]a); potkraj 19. st. pojavljuju se i poštanski vlakovi. U [[Velika Britanija|Velikoj Britaniji]] i [[Njemačka|Njemačkoj]] [[1898.]] počela je uporaba automobila u poštanske svrhe. God. [[1911.]] obavljen je prvi zrakoplovni poštanski let (između indijskih gradova [[Allahabad]] i [[Naini]]), a prvi poštanski let na redovitoj liniji organiziran je [[1918.]] između [[Њујорк]]a, [[Philadephija|Philadelphije]] i [[Washington]]a. U velikom broju zemalja u okviru poštanskog prometa od sredine [[19. stoljeće|19 st.]] odvijao se i telegrafski, a potom i telefonski promet.<ref name="LZMK"/><ref name="tehnika.LZMK"/>


Поштанска организација на тлу Северне Америке спомиње се у [[17. век]]у. Високе поштанске таксе и неправилности у преносу узроковале су оснивање приватних предузећа попут [[Пони Експрес]]а. Роланд Хил предложио је [[1837.]] да се тежинско-даљински тарифни систем [[Уједињено Краљевство|Уједињенога Краљевства]] замени јединственом тарифом од 1 пенија, за писмо које није теже од 1/2 унце (око 14,2 -{g}-), а за подмирење тарифе предложио је поштанску марку. Парламент је одобрио предлог и [[1840.]] прихватио Пени-Пост, те је од тада почела практична примена [[поштанска марка|поштанске марке]].<ref name="LZMK"/><ref name="tehnika.LZMK"/>
U razdoblju Kraljevine SHS odnosno Kraljevine Jugoslavije pošta je bila pod upravom različitih ministarstava (neko vrijeme posebnoga Ministarstva pošta, telegrafa i telefona), a u socijalističkoj Jugoslaviji Direkcija Pošte, telegrafa i telefona (PTT) bila je dio Zajednice jugoslavenskog PTT-a.<ref name="LZMK"/><ref name="tehnika.LZMK"/>

Изумом [[локомотива|локомотиве]], а после [[аутомобил]]а и [[ваздухоплов]]а почело је ново раздобље у преносу поштанских пошиљака. Врло брзо након пуштања у промет прве жељезничке пруге ([[1825.]] Стоктон–Дарлингтон) пошта је поверила жељезници превоз поштанског терета, а потом је набавила властите поштанске вагоне у којима се за време вожње обављало разврставање пошиљака (први поштански вагон употребљен је [[1838.]] између [[Лондон]]а и [[Бирмингам]]а); поткрај 19. века појављују се и поштански возови. У [[Уједињено Краљевство|Великој Британији]] и [[Немачка|Немачкој]] [[1898.]] почела је употреба аутомобила у поштанске сврхе. Године [[1911]], обављен је први ваздухопловни поштански лет (између индијских градова [[Алахабад]] и [[Naini|Најни]]), а први поштански лет на редовитој линији организован је [[1918.]] између [[Њујорк]]а, [[Филаделфија|Филаделфије]] и [[Вашингтон]]а. У великом броју земаља у оквиру поштанског промета од средине [[19. век]]а одвијао се и телеграфски, а потом и телефонски промет.<ref name="LZMK"/><ref name="tehnika.LZMK"/>

У раздобљу Краљевине ШС односно Краљевине Југославије пошта је била под управом различитих министарстава (неко време посебног Министарства пошта, телеграфа и телефона), а у социјалистичкој Југославији Дирекција Поште, телеграфа и телефона (ПТТ) била је део Заједнице југославенског ПТТ-а.<ref name="LZMK"/><ref name="tehnika.LZMK"/>


== Међународне поштанске организације ==
== Међународне поштанске организације ==

Верзија на датум 16. јун 2021. у 18:55

Шаблон:Short description

„Поштар” преусмерава овде. За друге употребе погледајте страницу Поштар (вишезначна одредница).
Табла на згради где је била прва Пошта у улици краља Петра I, у Београду
Поштански сандучић у Великој британији

Пошта је појам који означава пошту као врсту услуге пријему преносу и дистрибуцији пошиљки, као институцију која се бави дистрибуцијом пошиљки, и пошту као зграду где се налазе просторије за рад службеника поште. Пошта је врста услуге која се односи на пријем, разношење, превоз и испоруку: писама, дописница, разгледница, новца, судских и војних позива, пакета и слично. Наплаћивање услуга обично иде у виду поштанских марака које се лепе на коверат или се наплаћују у облику таксе уз пошиљку и оверава печатом. Сакупљање поштанских марака (обично ретких примерака) назива се филателија. Овом активношћу се баве филателисти.

Традиционално су поште у јавном или државном власништву. Досадашњи монопол државе у све више држава слаби.[1][2] У многим земљама бројна приватна подузећа се натичу на тржишту доставе пакета и пошиљки. Достава писама је активност од јавног интереса.[3][4] Термином пошта означавају се такође пошиљке које преноси поштанска служба, пословна кореспонденција, зграде поштанских организација, поштанска организација једне земље и поштанска организација целога света са светским поштанским прометом у целини.[3][4]

Истим именом „пошта“, назива се и грађевински објекат у којем су смештене службене просторије предузећа за вршење поштанских услуга. Свака пошта има свој поштански број, у Србији је тај број петоцифрен нпр. за Крупањ је то 15314 итд. Прве две цифре обично представљају позивни телефонски број за то место. Обично су се у пошти налазиле и телефонска говорница, што у време када је било мало телефонских прикључака, а нарочито пре увођења мобилне телефоније, било посебно значајно. Предузећа за пружање поштанских услуга, раније су по правилу обављала и телеграфски и телефонски саобраћај, па је заједничка скраћеница била ПТТ. Данас се у Србији пружањем поштанских услуга бави Јавно предузеће ПТТ саобраћаја „Србија“, користећи за ове своје активности назив (робну марку) Пошта.

Данас је сасвим нормално да путем поште шаљу и примају писма и пакети. Међутим, премда је идеја о поштанској служби никла врло давно, она се остваривала веома споро. У старо доба, у Ирану и Риму, држава се бринула о испоруци порука, али су се те поруке односиле искључиво на државне послове. Током средњег века, удружење трговаца и нека већа универзитета одржавали су посебну и ограничену поштанску службу, којом су се користили искључиво њени чланови. Тек су у 16. веку владе неких земаља почеле су да уводе редовну поштанску службу због тога јер је поштанска служба представљала извор прихода; и коначно, зато што је обезбеђивала услуге потребне јавности. Данас је као основа за обављање поштанских услуга практично остао само овај последњи разлог. Краљ Хенри VIII је имао поштанску службу у Енглеској, а његови су наследници ту службу проширили. Године 1609. само су службене листоноше могле да преносе поруке у облику писма. Међутим. лондонски трговци су 1680. године основали сопствену службу испоруке писама у граду и околини. То је била тзв. „пени-пошта”, једно писмо је стајало један пенни. Та је пошта пословала врло успешна, те ју је енглеска влада преузела и наставила њен рад све до 1801. године. Читав тај систем коначно је промењен 1840. године. Уведене су поштанске марке и јединствене тарифе за сва места у земљи, а разлика је постојала једино у вези са тежином поштанске пошиљке. Све остале државе организовале су свој поштански систем по узору на онај у Великој Британији.

Поштански промет

Поштански промет је скуп поштанских услуга што их обављају поштанске организације преко јединица и средстава поштанске мреже (директно с корисницима) и јединица поштанскога промета (унутарња служба отпреме и превоза). Poštanske usluge čine pismovne, paketske i poštansko-uputničke usluge. Posebne poštanske usluge (posebna rukovanja) odnose se isključivo na usluge za već preuzete pošiljke na prijenos po posebnom zahtjevu korisnika: preporučeno, hitno, avionom, uz povratnicu, uz naplatu otkupnine, izdvojeno rukovanje i dr. Dopunske poštanske usluge odnose se na dopunski zahtjev pošiljatelja ili primatelja, kao što su: izmjena ili dopuna adrese, vraćanje ili čuvanje pošiljke i dr. Ostale poštanske usluge odnose se na potraživanje pošiljke, dostavu paketa, prethodni carinski pregled, izdavanje potvrda, prijepisa, fotokopija i dr. Poštanske pošiljke mogu biti obične (primanje i uručenje obavlja se bez potvrde i o takvim pošiljkama pošta ne vodi evidenciju) i knjižene (primanje i uručenje obavlja se uz potvrdu, a o njima pošta vodi određene evidencije). U manipuliranju poštanskim pošiljkama pošta upotrebljava poštanski žig, koji sadrži naziv pošte, oznake za dan, mjesec, godinu i sat, poštanski broj i oznaku radnoga mjesta.

Историја

Документ о организованом преносу вести у Египту датира из 2300. п. н. е. У Кини у доба династије Xоу (1066. до 221. п. н. е.) пошта је служила искључиво за потребе царскога двора. Персијанци су најверојатније први за пренос вести употребљавали коњанике. Најстарији директан извор о гласничкој служби Египта, Папирус из Хибеха, потиче приближно из 300. п. н. е. и најстарији је такав документ у историји поште. Он садржи упутства о преносу писма, запошљавању гласника, избору путева, врсти пошиљака и њиховим приматељима. Адресат је најчешће био фараон или његов министар финанција, те се сматра да остало становништво није могло користити гласничку службу. У старој Грчкој пренос вести обављали су курири (граматофори) и брзи курири (хемеродроми), а пренос вести олакшавала је поморска трговина, најчешће усменом предајом. Римљани су у 1. веку створили државну прометну организацију cursus publicus. Утврђене су фиксне удаљености између станица (у најповољнијем случају пешак је дневно преваљивао 70 km, а коњаник 200 km). Римљани су се први почели да редовно користе коњске запреге за превоз поштанских пошиљака. У Византији су дуж главних путева постављене релејне постаје; пренос хитних вести организован је на мазгама и девама, а остале вести преносили су гласници пешаци. Код Инка су пренос вести обављали часкви, преносиоци поште.

У Кини је за време династије Сонг (960 – 1279) служба из присилне постала плаћеном, а поштари су распоређени у 3 разреда: гласници пешаци, гласници коњаници и поштари за пренос хитних вести. Допуштен је и пригодан пренос приватне поште. За време монголске доминације (13–15 век) поштанска је служба располагала, према М. Полу, с 10 000 релејних станица и 200 000 коња.

Снажнији развој „гласништва” у Европи почео је у 13. веку. Посебну гласничку мрежу створили су трговци, захваљујући брзини својих гласника, трговци су често сазнавали политичке новости пре владара. Поједине занатске асоцијације (цехови) основали су занатске гласничке службе (нпр. месарска пошта у јужној Немачкој; на путовањима месари су се оглашавали дувањем у говеђи рог, касније симбол поштанске службе). Од 13. века и градови су организовали гласничку службу, која је у 15. и 16. веку покривала земље средње и западне Европе (цењени су били гласници Дубровачке Републике). Гласнике су такође држали Црква и универзитети. У Венецији је 1305. основано гласничко друштво „Compagnia dei corrieri della Illustrissima Signoria”. Од 16. века гласници су поступно уступали место поштоношама, представницима уједињене, свима приступачне организације. У Италији је Миланско војводство увело гласничку штафету и повезало је с поштанским путовима према Немачкој, Аустрији и јужној Италији. У Венецији су курири добили монополистички положај, који су изгубили једино у 17. веку, када се у италијанским градовима устоличују страни поштански уреди. Почетком 15. века Франз фон Таксис организовао је прву поштанску линију између Инсбруцка и Малинеса с везом за Милано. Година 1505, сматра се преломном у историји европске гласничке службе, која се претворила у концесионирану Таксисову пошту. Максимилијан I препустио је 1516. организацију, одржавање и експлоатацију поштохода породици Таксис, која је добила право преноса службене и личне поште. Породица Турн-Таксис постала је концесионаром с концесијама за поште у Аустрији, Француској, Италији, Шпанији, Швајцарској, Пољској, и немачким државама (заједно с породицом Пар).

Пошта је у том раздобљу почела да добија статус јавне службе (поштански регал, редовне поштанске везе, утврђени смерови поштанских линија и утврђене цене за пренос пошиљака). У 16. и 17. веку француски владари централизовали су пренос свих пошиљака у организацији државне поште (етатизација пошта), те поткрај 17. века укинули гласничке поште. Године 1627, Француска је прописала и прву службену писмовну тарифу. За време Луја XIV почела је изградња цестовне мреже, прве након оне коју су изградили Римљани. Око 1680. Лондон је имао организовану доставу писама у дом, 7 пута на дан, уз таксу од 1 пенија за писмо. Организација је прозвана Пени Пост. У Швајцарској је 1675. Беат фон Фишер склопио уговор о закупнини пошта с кантоном Берн и међународне поштанске уговоре с другим кантонима, Турн-Таксисовом поштом и поштама неких других земаља. У Шведској је на организацију поштанске службе утицао Тридесетогодишњи рат, те је неко време служила искључиво за потребе војске. На прописима заснована поштанска служба Данске и Норвешке почела је деловати у 18. веку. У Русији прва настојања у организовању поште датирају из 17. века. У 18. веку изграђена је поштанска цестовна мрежа, а у 19. веку знатно се повећао број поштохода. Тада је најдужи поштоход на свету постала Сибирска трансверзала с рутом за Пекинг. Опслуживали су је коњаници на отпорним малим коњима. У Кини је пошта под династијом Ћинг (1644 – 1911) била подељена на гласничку пошту за пренос обичних службених пошиљака и штафетну пошту за пренос хитних пошиљака. У Јапану је након више векова разноликог гласничког организовања 1871. била основана државна пошта. У Турској је пренос вековима обављало друштво тркача сехи, а 1541. султан Селим организовао је голубљу пошту.[3][4]

Прекоморски организовани пренос поштанских пошиљака почео је отварањем прве трансатлантске линије (1702) између Портсмоута и Барбадоса (једрењацима).[3][4]

Поштанска организација на тлу Северне Америке спомиње се у 17. веку. Високе поштанске таксе и неправилности у преносу узроковале су оснивање приватних предузећа попут Пони Експреса. Роланд Хил предложио је 1837. да се тежинско-даљински тарифни систем Уједињенога Краљевства замени јединственом тарифом од 1 пенија, за писмо које није теже од 1/2 унце (око 14,2 g), а за подмирење тарифе предложио је поштанску марку. Парламент је одобрио предлог и 1840. прихватио Пени-Пост, те је од тада почела практична примена поштанске марке.[3][4]

Изумом локомотиве, а после аутомобила и ваздухоплова почело је ново раздобље у преносу поштанских пошиљака. Врло брзо након пуштања у промет прве жељезничке пруге (1825. Стоктон–Дарлингтон) пошта је поверила жељезници превоз поштанског терета, а потом је набавила властите поштанске вагоне у којима се за време вожње обављало разврставање пошиљака (први поштански вагон употребљен је 1838. између Лондона и Бирмингама); поткрај 19. века појављују се и поштански возови. У Великој Британији и Немачкој 1898. почела је употреба аутомобила у поштанске сврхе. Године 1911, обављен је први ваздухопловни поштански лет (између индијских градова Алахабад и Најни), а први поштански лет на редовитој линији организован је 1918. између Њујорка, Филаделфије и Вашингтона. У великом броју земаља у оквиру поштанског промета од средине 19. века одвијао се и телеграфски, а потом и телефонски промет.[3][4]

У раздобљу Краљевине ШС односно Краљевине Југославије пошта је била под управом различитих министарстава (неко време посебног Министарства пошта, телеграфа и телефона), а у социјалистичкој Југославији Дирекција Поште, телеграфа и телефона (ПТТ) била је део Заједнице југославенског ПТТ-а.[3][4]

Међународне поштанске организације

Међународни поштански односи испрва су се темељили на приватним конвенцијама, а затим на међународним билатералним уговорима. Prva multilateralna poštanska konferencija održana je u Bogoti 1838., kada su Venezuela, Ekvador i Nova Granada (danas Kolumbija) osnovale poštanski savez. Američki ministar pošte Montgomery Blair 1862. dao je inicijativu za saziv međunarodne konferencije koja bi predložila osnove za multilateralni poštanski aranžman. Na toj konferenciji u Parizu 1863. sudjelovali su delegati iz 15 zemalja Europe i Amerike. Predstavnici 21 od 22 zemlje članice Međunarodne poštanske konferencije potpisali su 9. rujna 1874. u Bernu Bernski poštanski ugovor, kojim je utemeljen Opći savez pošta (Union générale des postes; od 1878. Svjetski poštanski savez – Union postale universelle). To je jedna od najstarijih međunarodnih organizacija, a od 1947. specijalizirana je organizacija UN-a. Sjedište Saveza i njegovih stalnih tijela nalazi se u Bernu. Tijela Saveza su kongres, koji se sastaje svake pete godine, administrativne konferencije, Izvršno vijeće, Savjetodavno vijeće za poštanske studije, posebne komisije i Međunarodni biro. Hrvatska pošta punopravna je članica Svjetskoga poštanskog saveza od 1992.[3][4]

Поштар

Поштар је врста занимања и то је службеник поште који носи поштанске пошиљке до крајњег корисника. Поштар има посебну униформу и превозно средство. Раније су се користили коњи касније бицикли а сада мотоцикл и аутомобили за превоз поште. О поштарима су снимани и филмови.

Познати филмови су „Љубавни случај службенице ПТТ-а“, „Поштанска кочија“ и „Поштар увек звони два пута“.

Види још

Референце

  1. ^ City Mail, Sweden Архивирано 2005-07-30 на сајту Archive.today
  2. ^ „Frycklund, Jonas "Private Mail in Sweden", Cato Journal Vol. 13, No. 1 (1993)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2007-01-29. г.  (511 KB)
  3. ^ а б в г д ђ е ж „Pošta”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje, Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 24. 11. 2020. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж Rajič G.; Rakić E. (9. 6. 2017). „poštanski promet”. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 24. 11. 2020. 

Литература

  • Aiyangar, Sakkottai Krishnaswami; S. Krishnaswami A. (2004). Ancient India: Collected Essays on the Literary and Political History of Southern India. Asian Educational Services. ISBN 978-0-8018-8359-0. 
  • Almási, Gábor (2010). Humanistic Letter-Writing. Mainz: Institute of European History. 
  • Dorn, Harold; MacClellan, James E. (2006). Science and Technology in World History: An Introduction. Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8359-0. 
  • Daunton, M. J. Royal Mail: The Post Office Since 1840 (Athlone, 1985), Great Britain.
  • Heaton, J. Henniker (1905). „Imperial Postal Services”. The Empire and the century. London: John Murray. стр. 288—317. 
  • Hemmeon, Joseph Clarence. The history of the British post office (Harvard University Press, 1912) online.
  • John, Richard R. Spreading the News: The American Postal System from Franklin to Morse (1995) excerpt
  • Lowe, Robson (1951). Encyclopedia of British Empire Postage Stamps (v. III). London. 
  • Mazumdar, Mohini Lal (1990). The Imperial Post Offices of British India. Calcutta: Phila Publications. 
  • Mote, Frederick W.; John K. Fairbank (1998). The Cambridge History of China. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-24333-9. 
  • Prasad, Prakash Chandra (2003). Foreign Trade and Commerce in Ancient India. Abhinav Publications. ISBN 978-81-7017-053-2. 

Спољашње везе

Пошта на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пошта&oldid=23886178”