Пређи на садржај

Пошта

С Википедије, слободне енциклопедије

Шаблон:Short description

„Поштар” преусмерава овде. За друге употребе погледајте страницу Поштар (вишезначна одредница).
Табла на згради где је била прва Пошта у улици краља Петра I, у Београду
Поштански сандучић у Великој британији

Пошта је појам који означава пошту као врсту услуге пријему преносу и дистрибуцији пошиљки, као институцију која се бави дистрибуцијом пошиљки, и пошту као зграду где се налазе просторије за рад службеника поште. Пошта је врста услуге која се односи на пријем, разношење, превоз и испоруку: писама, дописница, разгледница, новца, судских и војних позива, пакета и слично. Наплаћивање услуга обично иде у виду поштанских марака које се лепе на коверат или се наплаћују у облику таксе уз пошиљку и оверава печатом. Сакупљање поштанских марака (обично ретких примерака) назива се филателија. Овом активношћу се баве филателисти.

Традиционално су поште у јавном или државном власништву. Досадашњи монопол државе у све више држава слаби.[1][2] У многим земљама бројна приватна подузећа се натичу на тржишту доставе пакета и пошиљки. Достава писама је активност од јавног интереса.[3][4] Термином пошта означавају се такође пошиљке које преноси поштанска служба, пословна кореспонденција, зграде поштанских организација, поштанска организација једне земље и поштанска организација целога света са светским поштанским прометом у целини.[3][4]

Истим именом „пошта“, назива се и грађевински објекат у којем су смештене службене просторије предузећа за вршење поштанских услуга. Свака пошта има свој поштански број, у Србији је тај број петоцифрен нпр. за Крупањ је то 15314 итд. Прве две цифре обично представљају позивни телефонски број за то место. Обично су се у пошти налазиле и телефонска говорница, што у време када је било мало телефонских прикључака, а нарочито пре увођења мобилне телефоније, било посебно значајно. Предузећа за пружање поштанских услуга, раније су по правилу обављала и телеграфски и телефонски саобраћај, па је заједничка скраћеница била ПТТ. Данас се у Србији пружањем поштанских услуга бави Јавно предузеће ПТТ саобраћаја „Србија“, користећи за ове своје активности назив (робну марку) Пошта.

Данас је сасвим нормално да путем поште шаљу и примају писма и пакети. Међутим, премда је идеја о поштанској служби никла врло давно, она се остваривала веома споро. У старо доба, у Ирану и Риму, држава се бринула о испоруци порука, али су се те поруке односиле искључиво на државне послове. Током средњег века, удружење трговаца и нека већа универзитета одржавали су посебну и ограничену поштанску службу, којом су се користили искључиво њени чланови. Тек су у 16. веку владе неких земаља почеле су да уводе редовну поштанску службу због тога јер је поштанска служба представљала извор прихода; и коначно, зато што је обезбеђивала услуге потребне јавности. Данас је као основа за обављање поштанских услуга практично остао само овај последњи разлог. Краљ Хенри VIII је имао поштанску службу у Енглеској, а његови су наследници ту службу проширили. Године 1609. само су службене листоноше могле да преносе поруке у облику писма. Међутим. лондонски трговци су 1680. године основали сопствену службу испоруке писама у граду и околини. То је била тзв. „пени-пошта”, једно писмо је стајало један пенни. Та је пошта пословала врло успешна, те ју је енглеска влада преузела и наставила њен рад све до 1801. године. Читав тај систем коначно је промењен 1840. године. Уведене су поштанске марке и јединствене тарифе за сва места у земљи, а разлика је постојала једино у вези са тежином поштанске пошиљке. Све остале државе организовале су свој поштански систем по узору на онај у Великој Британији.

Поштански промет

Поштански промет је скуп поштанских услуга што их обављају поштанске организације преко јединица и средстава поштанске мреже (директно с корисницима) и јединица поштанскога промета (унутарња служба отпреме и превоза). Poštanske usluge čine pismovne, paketske i poštansko-uputničke usluge. Posebne poštanske usluge (posebna rukovanja) odnose se isključivo na usluge za već preuzete pošiljke na prijenos po posebnom zahtjevu korisnika: preporučeno, hitno, avionom, uz povratnicu, uz naplatu otkupnine, izdvojeno rukovanje i dr. Dopunske poštanske usluge odnose se na dopunski zahtjev pošiljatelja ili primatelja, kao što su: izmjena ili dopuna adrese, vraćanje ili čuvanje pošiljke i dr. Ostale poštanske usluge odnose se na potraživanje pošiljke, dostavu paketa, prethodni carinski pregled, izdavanje potvrda, prijepisa, fotokopija i dr. Poštanske pošiljke mogu biti obične (primanje i uručenje obavlja se bez potvrde i o takvim pošiljkama pošta ne vodi evidenciju) i knjižene (primanje i uručenje obavlja se uz potvrdu, a o njima pošta vodi određene evidencije). U manipuliranju poštanskim pošiljkama pošta upotrebljava poštanski žig, koji sadrži naziv pošte, oznake za dan, mjesec, godinu i sat, poštanski broj i oznaku radnoga mjesta.

Историја

Dokument o organiziranom prijenosu vijesti u Egiptu datira iz 2300. pr. Kr. U Kini u doba dinastije Zhou (1066. do 221. pr. Kr.) pošta je služila isključivo za potrebe carskoga dvora. Perzijanci su najvjerojatnije prvi za prijenos vijesti upotrebljavali konjanike. Najstariji izravan izvor o glasničkoj službi Egipta, Papirus iz Hibeha, potječe približno iz 300. pr. Kr. i najstariji je takav dokument u povijesti pošte. Sadrži upute o prijenosu pisma, zapošljavanju glasnika, izboru putova, vrsti pošiljaka i njihovim primateljima. Adresat je najčešće bio faraon ili njegov ministar financija, pa se smatra da se ostalo stanovništvo nije moglo koristiti glasničkom službom. U staroj Grčkoj prijenos vijesti obavljali su kuriri (gramatofori) i brzi kuriri (hemerodromi), a prijenos vijesti olakšavala je pomorska trgovina, najčešće usmenom predajom. Rimljani su u 1. st. stvorili državnu prometnu organizaciju cursus publicus. Utvrđene su fiksne udaljenosti između postaja (u najpovoljnijem slučaju pješak je dnevno prevaljivao 70 km, a konjanik 200 km). Rimljani su se prvi počeli redovito koristiti konjskim zapregama za prijevoz poštanskih pošiljaka. U Bizantu su uzduž glavnih putova postavljene relejne postaje; prijenos hitnih vijesti organiziran je na mazgama i devama, a ostale vijesti prenosili su glasnici pješaci. Kod Inka su prijenos vijesti obavljali chasqui, poštanski teklići. U Kini je za dinastije Song (960. – 1279.) služba iz prisilne postala plaćenom, a poštari su raspoređeni u 3 razreda: glasnici pješaci, glasnici konjanici i poštari za prijenos hitnih vijesti. Dopušten je i prigodan prijenos privatne pošte. Za mongolske dominacije (13.–15. st.) poštanska je služba raspolagala, prema M. Polu, s 10 000 relejnih postaja i 200 000 konja. Snažniji razvoj »glasništva« u Europi počeo je u 13. st. Posebnu glasničku mrežu stvorili su trgovci, zahvaljujući brzini svojih glasnika, trgovci su često saznali političke novosti prije vladara. Pojedine obrtničke udruge (cehovi) osnovali su obrtničke glasničke službe (npr. mesarska pošta u južnoj Njemačkoj; na putovanjima mesari su se oglašavali puhanjem u goveđi rog, poslije simbol poštanske službe). Od 13. st. i gradovi su organizirali glasničku službu, koja je u 15. i 16. st. pokrivala zemlje srednje i zapadne Europe (cijenjeni su bili glasnici Dubrovačke Republike). Glasnike su također držali Crkva i sveučilišta. U Veneciji je 1305. osnovano glasničko društvo "Compagnia dei corrieri della Illustrissima Signoria". Od 16. st. glasnici su postupno ustupali mjesto poštonošama, predstavnicima ujedinjene, svima pristupačne organizacije. U Italiji je Milansko vojvodstvo uvelo glasničku štafetu i povezalo ju s poštanskim putovima prema Njemačkoj, Austriji i južnoj Italiji. U Veneciji su corrieri dobili monopolistički položaj, koji su izgubili jedino u 17. st., kada se u talijanskim gradovima ustoličuju strani poštanski uredi. Početkom 15. st. Franz von Taxis organizirao je prvu poštansku liniju između Innsbrucka i Malinesa s vezom za Milano. God. 1505. smatra se prijelomnom u povijesti europske glasničke službe, koja se pretvorila u koncesioniranu Taxisovu poštu. Maksimilijan I. prepustio je 1516. organizaciju, održavanje i eksploataciju poštohoda obitelji Taxis, koja je dobila pravo prijenosa službene i osobne pošte. Obitelj Thurn-Taxis postala je koncesionarom s koncesijama za pošte u Austriji, Francuskoj, Italiji, Španjolskoj, Švicarskoj, Poljskoj, i njemačkim državama (zajedno s obitelji Paar).

Pošta je u tom razdoblju počela dobivati status javne službe (poštanski regal, redovite poštanske veze, utvrđeni smjerovi poštanskih linija i utvrđene cijene za prijenos pošiljaka). U 16. i 17. st. francuski vladari centralizirali su prijenos svih pošiljaka u organizaciji državne pošte (etatizacija pošta), te potkraj 17. st. ukinuli glasničke pošte. God. 1627. Francuska je propisala i prvu službenu pismovnu tarifu. Za Luja XIV. počela je izgradnja cestovne mreže, prve nakon one koju su izgradili Rimljani. Oko 1680. London je imao organiziranu dostavu pisama u dom, 7 puta na dan, uz taksu od 1 penija za pismo. Organizacija je prozvana Penny Post. U Švicarskoj je 1675. Beat von Fischer sklopio ugovor o zakupnini pošta s kantonom Bern i međunarodne poštanske ugovore s drugim kantonima, Thurn-Taxisovom poštom i poštama nekih drugih zemalja. U Švedskoj je na organizaciju poštanske službe utjecao Tridesetogodišnji rat, pa je neko vrijeme služila isključivo za potrebe vojske. Na propisima zasnovana poštanska služba Danske i Norveške počela je djelovati u 18. st. U Rusiji prva nastojanja u organiziranju pošte datiraju iz 17. st. U 18. st. izgrađena je poštanska cestovna mreža, a u 19. st. znatno se povećao broj poštohoda. Tada je najduži poštohod na svijetu postala Sibirska transverzala s odvojkom za Peking. Opsluživali su ju konjanici na otpornim malim konjima. U Kini je pošta pod dinastijom Qing (1644. – 1911.) bila podijeljena na glasničku poštu za prijenos običnih službenih pošiljaka i štafetnu poštu za prijenos hitnih pošiljaka. U Japanu je nakon više stoljeća raznolikoga glasničkog organiziranja 1871. bila osnovana državna pošta. U Turskoj je prijenos stoljećima obavljalo društvo trkača sehi, a 1541. sultan Selim organizirao je golublju poštu.[3][4]

Prekomorski organizirani prijenos poštanskih pošiljaka počeo je otvaranjem prve transatlantske linije (1702.) između Portsmoutha i Barbadosa (jedrenjacima).[3][4]

Poštanska organizacija na tlu Sjeverne Amerike spominje se u 17. st. Visoke poštanske takse i nepravilnosti u prijenosu uzrokovale su osnivanje privatnih tvrtki poput Pony Expressa. Rowland Hill predložio je 1837. da se težinsko-daljinski tarifni sustav Ujedinjenoga Kraljevstva zamijeni jedinstvenom tarifom od 1 penija, za pismo koje nije teže od 1/2 unce (oko 14,2 g), a za podmirenje tarife predložio je poštansku marku. Parlament je odobrio prijedlog i 1840. prihvatio Penny-Post, te je od tada počela praktična primjena poštanske marke.[3][4]

Izumom lokomotive, a poslije automobila i zrakoplova počelo je novo razdoblje u prijenosu poštanskih pošiljaka. Vrlo brzo nakon puštanja u promet prve željezničke pruge (1825. Stockton–Darlington) pošta je povjerila željeznici prijevoz poštanskih pošiljaka, a potom je nabavila vlastite poštanske vagone u kojima se za vožnje obavljalo razvrstavanje pošiljaka (prvi poštanski vagon upotrijebljen je 1838. između Londona i Birminghama); potkraj 19. st. pojavljuju se i poštanski vlakovi. U Velikoj Britaniji i Njemačkoj 1898. počela je uporaba automobila u poštanske svrhe. God. 1911. obavljen je prvi zrakoplovni poštanski let (između indijskih gradova Allahabad i Naini), a prvi poštanski let na redovitoj liniji organiziran je 1918. između Њујоркa, Philadelphije i Washingtona. U velikom broju zemalja u okviru poštanskog prometa od sredine 19 st. odvijao se i telegrafski, a potom i telefonski promet.[3][4]

U razdoblju Kraljevine SHS odnosno Kraljevine Jugoslavije pošta je bila pod upravom različitih ministarstava (neko vrijeme posebnoga Ministarstva pošta, telegrafa i telefona), a u socijalističkoj Jugoslaviji Direkcija Pošte, telegrafa i telefona (PTT) bila je dio Zajednice jugoslavenskog PTT-a.[3][4]

Међународне поштанске организације

Међународни поштански односи испрва су се темељили на приватним конвенцијама, а затим на међународним билатералним уговорима. Prva multilateralna poštanska konferencija održana je u Bogoti 1838., kada su Venezuela, Ekvador i Nova Granada (danas Kolumbija) osnovale poštanski savez. Američki ministar pošte Montgomery Blair 1862. dao je inicijativu za saziv međunarodne konferencije koja bi predložila osnove za multilateralni poštanski aranžman. Na toj konferenciji u Parizu 1863. sudjelovali su delegati iz 15 zemalja Europe i Amerike. Predstavnici 21 od 22 zemlje članice Međunarodne poštanske konferencije potpisali su 9. rujna 1874. u Bernu Bernski poštanski ugovor, kojim je utemeljen Opći savez pošta (Union générale des postes; od 1878. Svjetski poštanski savez – Union postale universelle). To je jedna od najstarijih međunarodnih organizacija, a od 1947. specijalizirana je organizacija UN-a. Sjedište Saveza i njegovih stalnih tijela nalazi se u Bernu. Tijela Saveza su kongres, koji se sastaje svake pete godine, administrativne konferencije, Izvršno vijeće, Savjetodavno vijeće za poštanske studije, posebne komisije i Međunarodni biro. Hrvatska pošta punopravna je članica Svjetskoga poštanskog saveza od 1992.[3][4]

Поштар

Поштар је врста занимања и то је службеник поште који носи поштанске пошиљке до крајњег корисника. Поштар има посебну униформу и превозно средство. Раније су се користили коњи касније бицикли а сада мотоцикл и аутомобили за превоз поште. О поштарима су снимани и филмови.

Познати филмови су „Љубавни случај службенице ПТТ-а“, „Поштанска кочија“ и „Поштар увек звони два пута“.

Види још

Референце

  1. ^ City Mail, Sweden Архивирано 2005-07-30 на сајту Archive.today
  2. ^ „Frycklund, Jonas "Private Mail in Sweden", Cato Journal Vol. 13, No. 1 (1993)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2007-01-29. г.  (511 KB)
  3. ^ а б в г д ђ е ж „Pošta”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje, Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 24. 11. 2020. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж Rajič G.; Rakić E. (9. 6. 2017). „poštanski promet”. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 24. 11. 2020. 

Литература

  • Aiyangar, Sakkottai Krishnaswami; S. Krishnaswami A. (2004). Ancient India: Collected Essays on the Literary and Political History of Southern India. Asian Educational Services. ISBN 978-0-8018-8359-0. 
  • Almási, Gábor (2010). Humanistic Letter-Writing. Mainz: Institute of European History. 
  • Dorn, Harold; MacClellan, James E. (2006). Science and Technology in World History: An Introduction. Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8359-0. 
  • Daunton, M. J. Royal Mail: The Post Office Since 1840 (Athlone, 1985), Great Britain.
  • Heaton, J. Henniker (1905). „Imperial Postal Services”. The Empire and the century. London: John Murray. стр. 288—317. 
  • Hemmeon, Joseph Clarence. The history of the British post office (Harvard University Press, 1912) online.
  • John, Richard R. Spreading the News: The American Postal System from Franklin to Morse (1995) excerpt
  • Lowe, Robson (1951). Encyclopedia of British Empire Postage Stamps (v. III). London. 
  • Mazumdar, Mohini Lal (1990). The Imperial Post Offices of British India. Calcutta: Phila Publications. 
  • Mote, Frederick W.; John K. Fairbank (1998). The Cambridge History of China. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-24333-9. 
  • Prasad, Prakash Chandra (2003). Foreign Trade and Commerce in Ancient India. Abhinav Publications. ISBN 978-81-7017-053-2. 

Спољашње везе

Пошта на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пошта&oldid=23885993”