Јевреји

Јеврејска деца са својим учитељем у Самарканду. Фотографија Прокудин-Горскога с почетка 20. века.

Јевреји (Хебрејски: יְהוּדִים, Јехудим; Јидиш: ייִדן,Јидн) су семитска народна и верска заједница расута по целом свету. Од око 15 милиона Јевреја, 30% живи у Израелу а 40% у САД.

По културној традицији и изговору класичног јеврејског језика деле се на две културне групе: Сефарде, јужноевропске Јевреје, односно потомке избеглица из Шпаније и Португала крајем 15. века, и Ашкеназе, северне и средњоевропске (немачко-пољско-руске) Јевреје.

Историја

Према подацима из Библије, Јевреји су прво живели у околини града Ура у Месопотамији; отуд их довео у Ханан патријарх Аврам (око 2000. п. н. е.), а његов унук Јосиф одвео их у Египат, где су их фараони населили у земљи Госен.

После много година египатског насиља Јевреји су напустили Египат предвођени патријарсима (Мојсије, Арон, Исус Навин), лутали дуго по Синајском полуострву и Арапској пустињи, затим освојили Ханан и поделили међу својих 12 племена:

Услед честих ратова са староседеоцима Јевреји су прво бирали судије, којим су поверавали команду над војском; касније су се ујединили и почели да бирају цареве; уједињеном јевр. државом владали су Саул, Давид, и Саломон. За њихове владавине Јевреји су коначно потукли старе хананске народе и најопасније непријатеље Филистејце и проширили државу на југ до Црвеног мора, а на север до реке Еуфрат.

После Саломонове смрти јеврејска држава поделила се на 2 дела: Израиљ с престоницом у Самарији, коју је уништио асирски краљ Саргон II (722. п. н. е.) и Јудеју с престоницом у Јерусалиму, који заузео вавилонски краљ Навукодоносор (587. п. н. е.) и одвео Јевреје у вавилонско ропство; из ропства их пустио персијски краљ Кир, али је целу Палестину претворио у персијску сатрапију.

После тога Јевреји су били под влашћу Персијанаца, Александра Великог, Селеукида, Египћана и Римљана (од 63. п. н. е.).

Средином 1. века дигли су побуну коју угушио римски цар Тит; услед нове побуне (130-135), коју предводио Бар-Кохба, римски цар Хадријан опустошио је земљу, подигао Јупитеров храм уместо Јеховиног храма и забранио приступ у Јерусалим Јеврејима, који су онда расељени по свим римским провинцијама.

У 5. веку распада се Римско царство, али Јевреји не успевају услед бурних историјских прилика вратити се у Палестину. Већина Јевреја налази се у то доба у западној Европи, па зато од тада европски Јевреји преузимају вођство међу Јеврејима све до средине 20. века.

У средњем веку најтолерантнији према Јеврејима били су Арапи. Доласком Арапа у Шпанију (711) настао је за Јевреје политички и културни препород, нарочито од 10. до 12. века. Почев од 12. века, јачањем утицаја Римокатоличке цркве, погоршава се положај шпанских Јевреја, а са протеривањем Арапа са Пиринејског полуострва (пад Гранаде 1452) и завођењем инквизиције (1480) њихов положај постаје неодржив. Бежећи из Шпаније и Португалије, Јевреји налазе уточиште у Османском царству и у земљама под турском утицајном сфером. Ова грана Јевреја добиће назив Сефарди (хебр. Шпанци).

Карло Велики је позвао медитеранске Јевреје да населе немачке територије (око 800), па је дошло до сталног насељавања. Ова грана Јевреја добиће назив Ашкенази (хебр. Немци).

У средњовековној Европи нетрепељивост према Јеврејима била је велика. Јевреји су били омрзнути међу већинским хришћанским становништвом због посебне вере и културе. Како је Римокатоличка црква забрањивала хришћанима давање зајмова под камату, Јевреји тако постају једини позајмљивачи новца, што их још додатно омражава међу становништвом.

Изолација Јевреја постаје нарочито тешка у доба реформације и католичке реакције, када је папа Павле IV прописао 1555. булу да Јевреји морају становати у гету, тј. у одељеним деловима градова. Све до половине 18. века културни и политички положај Јевреја не разликује се много од онога у средњем веку. У католичким земљама Јевреји живе у гетима под будном паском инквизиције.

Ашкенази се постепено померају на исток прелазећи у Пољску, поготово након Лутерових настојања да протера Јевреје из немачких држава. До 1600. Пољска је постала место најмасовнијег јеврејског насељавања. И Ашкенази и Сефарди у ово време се баве трговином, будући да нису могли поседовати земљу; а временом настаје међу Ашкеназима јеврејска буржоазија (махом банкари).

Француском револуцијом почиње нови период у историји Јевреја. Године 1791. француски Јевреји су изједначени у грађанским правима са осталим грађанима. Од тада Јевреји се боре за слободу вероисповести и грађанску равноправност.

Током 19. века Јевреји ће изборити грађанску равноправност у свим европским земљама осим у Португалији (тек 1910) и Руској Империји.

Деобама Пољске у другој половини 18. века, велики број пољских Јевреја налази се у границама Русије. Тако се до погрома, крајем 19. века, унутар граница Русије налазило две трећине европских Јевреја, тј. око 5.000,000. Погроми Јевреја дешавали су се у Русији 1881-1882, 1891, 1906-1907. Они су проузроковали јаче емигрирање Јевреја у САД, Палестину и Аргентину. Усељавање у Америку из Европе појачавало се после сваког већег прогона у Европи. У САД-у Јевреји уживају веће слободе него у Европи, и то им доцније омогућава да у привреди, јавном и културном животу САД играју значајну улогу. У Великој Британији почетком 20. века Јевреји такође стичу знатан утицај.

Пред крај Првог светског рата (1917) Јеврејима је гарантовала Велика Британија, на основу минималног ционистичког програма, Балфуровом декларацијом оснивање јеврејског националног завичаја у Палестини, а Друштво народа је то 1922. године потврдило унутар британске мандатне области.

На основу расног антисемитизма, који је између два светска рата у Немачкој озакоњен Нирнбершким законима, Хитлер и врхови НСДАП-а после избијања Другог светског рата доносе план о биолошком уништењу Јевреја и других „инфериорних раса”. Тај план спроводио се у неколико фаза на територији читаве окупиране Европе.

Убијено је око шест милиона Јевреја. Масовно страдање јеврејског народа од стране Хитлерове Немачке названо је холокаустом.

Године 1948. основана је на већем делу британског мандатског подручја у Палестини држава Израел, у коју се уселило неколико стотина хиљада Јевреја из свих крајева света. Усељавање је било праћено крвавим сукобима између Јевреја и Арапа. До данас, упркос многим мировним иницијативама и преговорима, није дошло до трајног мира између Јевреја и Арапа.

Религија

Корени јеврејске религије или јудаизма потичу још из номадског периода, када су Јевреји обожавали разне природне појаве. Већ тада један од главних јеврејских богова био је Јахве, бог ветра, олује и ватре. Доцније, Мојсијевим нормирањем јеврејска вера постаје изразито монотеистичка.

Основе вере садржане су у Тори. Јахве је постао једини јеврејски бог, који је у исто време заштитник народа. Јевреји су изабрани народ, носилац идеје о спаситељу света (месија) који ће доћи из јеврејског народа. Одлике вере су: строг морал заснован на Десет божјих заповести, приношење животињских жртава, теократија, строг формализам. Верски центар је јерусалимски храм у коме се једино могу вршити богослужења.

Након уништења јерусалимског храма престаје богослужење, а верски центри постају синагоге. Улогу свештенства преузимају рабини а верски обреди састоје се из молитава и читања Торе. Поред Торе, велику важност има Талмуд — средњовековна збирка расправа које су водили рабини о јеврејском праву, етици, обичајима и историји.

Писмо

Хебрејски алфабет је писмо од 22 слова којим се пише хебрејски језик. Широко је распрострањен и међу јеврејском дијаспором, тако да се још неколико језика, као што су јидиш и ладино, пише овим писмом. Пише се здесна улево. Испрва су сва јеврејска слова консонантска, а вокални знакове су увели рабини у 8. веку.

Старојеврејско писмо није идентично са данашњим. Оно води порекло од месопотамског клинастог писма. Најстарији писани су старојеврејским писмом потичу између 11. и 10. века п. н. е.

Језик

Хебрејски језик (иврит) је семитски језик којим говори око 6 милиона људи, углавном у Израелу где је службени језик.

До 20. века хебрејски језик је био мртав језик. Стварањем државе Израел 1948. године долази до ускрснућа хебрејског језика. Данас под хебрејским језиком или ивритом подразумевамо онај који је настао радом јеврејских лингвиста, који су настојали да поново уведу у живот старојеврејске и арамејске речи где год је могуће, чувајући старе форме у граматичком и синтактичком погледу, уводећи нове форме и нове речи само када је то било неизбежно. Изговор иврита је сефардски изговор старојеврејског писма.

Књижевност

Јеврејска књижевност обухвата време од 3000 година, писана на хебрејском и језицима народа под чијом су влашћу и утицајем Јевреји живели.

Најстарији и најважнији споменик јеврејске књижевности је Библија. Настала је столећима, тек у 8. веку п. н. е. добија завршни облик. Библија садржи многе легенде, историјске податке, филозофске, морално-религиозне погледе, побожне (псалми), па чак и љубавне песме („Песма над песмама”), па отуда представља важан извор за проучавање античке јеврејске историје.

У хеленистичком периоду хебрејски језик постаје мртав језик, а Јевреји стварају махом на грчком језику. У том периоду настаје „Септуагинта”, колективно дело које представља превод хебрејске Библије на грчки језик. У јеврејску књижевност могу се сврстати и дела јеврејских филозофа и историчара; Филона из Александрије и историјска дела Јосифа Флавија, будући да су она изворно писана на грчком језику. Оба дела су важан извор за познавање историје Јевреја из хеленистичког периода.

У касној антици и раном средњем веку најважније дело јеврејске књижевности је Талмуд, а значајна је и верска поезија која је нарочито негована до 8. века.

Класично доба јеврејске књижевности, звано и „Златним добом” је средњовековна јеврејска литература (10-12. в.). У вези с арапском културом развили су се до завидне висине сви облици литерарног стварања. Највећи песници су Габирол, Моше ибн Езра и Јехуда Халеви, а најзначајнији писац је Мозе бен Мајмон (Мајмонидес).

За касни средњи век и рани нови век значајна су дела која стварају коментатори Талмуда Јозеф Каро, Менасе бен Израел (16. в.) и др.

Новојеврејска књижевност почиње с европским рационализмом.

Ликовна уметност

Јевреји у Србији

*Споменик јеврејским жртвама нацистичког геноцида у Београду*

*Табла са споменика јеврејским жртвама у Београду*

Јевреји у свету

Увек присутне асимилацијске тенденције у локално друштво, те двојност самих Јевреја као верске и народне заједнице, доводе до опречних процена о укупном броју Јевреја. Према једној статистици они чине око 0,2% светског становништва - 13 милиона, а према другој широм света живи око 15 милиона Јевреја.

Држава	јеврејско становништво
САД	5.671.000
Израел ⁽¹⁾	5.300.000
Европа	< 2.000.000
Француска	600.000
ЗНД-државе ⁽²⁾	400.000
тиме Русија ⁽²⁾	230.000
тиме Украјина ⁽³⁾	105.000
Велика Британија ⁽³⁾	267.000
Немачка ⁽⁴⁾	108.000
Турска ⁽³⁾	30.000
Италија	30.000
Канада	371.000
Аргентина	250.000
Бразил	130.000
Јужна Африка	106.000
Аустралија	100.000
Азија (без Израела, Русије и Турске)	50.000
Мексико	45.000–50.000
Иран	20.405
укупно	око 14.000.000

Примедбе:

¹ око 76% становништва Израела

² подручје бившег Совјетског Савеза; руски попис из 2002, друге процене говоре од преко 1 Мио

³ попис 2001

⁴ немачки статистички завод из 2006, за 2005

По попису у Републици Србији из 2002. године, у Србији живе 1.158 Јевреја. Друге процене говоре од око 3.000 Јевреја у Србији.

Литература

Дејвид Џ. Голдберг, Џон Д. Рејнер: ЈЕВРЕЈИ - Историја и религија, Београд 2003.
Ранко Јаковљевић, Јеврејски код, Београд 2005, ISBN 86-7694-054-1
Симон Дубнов - Кратка историја јеврејског народа, Београд 1982.

Генетско порекло Јевреја

Велик развој модерне популационе генетике током 90-тих година 20. века, као и велико интересовање за порекло Јевреја, резултовао је спровођењем великог броја генетских студија, јеврејског становништва раштрканог по целом свету. Ове студије омогућиле су разјашњавање историјских недоумица, али и тенденциозних антисемититских тврдњи о пореклу Јевреја. Студије популационе генетике показале су да јеврејски народ највећим делом (ашкенаски Јевреји, сефардски Јевреји, Јевреји који су током дијаспоре живели у блискоисточним земљама и земљама северне Африке, тзв. Мизрахи Јевреји, воде порекло од древног блискоисточног израелског становништва^[1] Генетска студија линије мушког порекла, Y-ДНК, која се наслеђује по очинској линији, спроведена током 2000. године од стране велике групе међународних стручњака и обљављена у издању америчке националне академије наука, показала је да јеврејске заједнице у Европи, Северној Африци, Блиском Истоку и Америци имају заједничко блискоисточно генетско порекло. Студија је обухватила 1329 особа из 29 различитих држава^[2] Друга велика студија објављена исте године, утврдила је да око 70% јеврејског становништва у Израелу води директно генетско порекло од староседелачког становништва, које је хиљадама година живело на том простору.^[3] Студије мајчинске митохондријалне ДНК, спроведене током 2006. године од стране Бехара и сарадника, показале су да ашкенаски Јевреји воде порекло од 150 блискоисточних жена.^[4] Белика трансгеномска студија аутосомалне ДНК спроведена под покровитељством њујоршког колеџа „Алберт Ајнштајн" током 2010. године, искључила је било какву значјну генетску контрибуцију туркијског хазарског народа у формирању данашњих ашкенаских Јевреја, (што је често потенцирано у антисемитским круговима) и слично претходним генетским студијама потврдила заједничко блискоисточно порекло Јевреја.^[5] Иако је преласка у Јудаизам кроз векове било, собзиром на верска ограничења било их је мало, те је у оквиру генетске студије Бехара и сарадника 2004. године, укупни генетски инпут европске популације у формирању ашкенаске јеврејске заједнице израчунат на 12,8%^[6]

Види још

Шаблон:Портал Македонија

Спољашње везе

Референце

Шаблон:Link FA Шаблон:Link GA Шаблон:Link GA

[1] Y Chromosome Bears Witness to Story of the Jewish Diaspora - New York Times

[2] Jewish and Middle Eastern non-Jewish populations share a common pool of Y-chromosome biallelic haplotypes

[3] ttp://www.springerlink.com/content/4b9fltx6cnc9l18q/

[4] ttp://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC1380291/?tool=pmcentrez

[5] ttp://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC3032072/?tool=pmcentrez

[6] ttp://www.familytreedna.com/pdf/Behar_contrasting.pdf

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]