Ђорђо Вазари
| Ђорђо Вазари | |
|---|---|
 Вазаријев аутопортрет | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 30. јул 1511. |
| Место рођења | Арецо, Фирентинска република |
| Датум смрти | 27. јун 1574. |
| Место смрти | Фиренца, Фирентинска република |
| Уметнички рад | |
| Правац | Ренесанса |
| Утицаји од | Андреа дел Сарто, Микеланђело |
| Најважнија дела | Животи славних италијанских архитекти, сликара и вајара |
Ђорђо Вазари (итал. Giorgio Vasari; Арецо, 30. јул 1511 — Фиренца, 27. јун 1574) био је италијански маниристички сликар, архитекта и писац понате књиге ”Животи славних италијанских архитекти, сликара и вајара”. Радио је у галерији Уфици (итал. Uffizi). Значајан је као историчар уметности. Његово дело Le vite de' piu eccellenti architetti, pittori, et scultori Italiani (Животи славних италијанских архитекти, сликара и вајара) представља збирку од приближно 200 биографија ренесансних уметника. Дело је посвећено Козиму I де' Медичију. Први пут је објављено 1550. и прерађено 1568. године. Вазаријево вредновање венецијанске уметности обојено је његовом великом пристрасношћу према свему што долази из Фиренце. Такође, због обожавања Микеланђела потцењује вредност других. Ипак, упркос извесним нетачностима, Вазаријева књига је изузетно значајан извор информација који се односи на историју ренесансне уметности. Први комплетан превод на енглески језик појавио се 1850. године.
Рани живот
Вазари је рођен у Арецу, који је у то време припадао Републици Фиренци. Отац му се бавио орнаменталном гранчаријом (израда украсних посуда) али 1527. године умире од куге. Препоручен у раном узрасту од свог рођака Луке Сињорелија, Вазари постаје ученик Гуљерма де Марсиље, вештог сликара витража. Након смрти оца, са својих шеснаест година и овај пут на препоруку кардинала Силвија Пасеринија, послат је у Фиренцу где се придружује кругу Андреје дел Сарта и његовим ученицима Фиорентином и Понтормом. У Фиренци ступa у контакт са некима од водећих хуманиста и његово хуманистичко образовање бива охрабрено. Спријатељио се са Микеланђелом који је недуго затим позван да дође у Рим, али ће његов сликарски стил временом значајно утицати на Вазаријев. Како би могао да издржава породицу, почео је да изучава архитектуру не би ли зарадио довољно новца да уда једну од својих сестара, а другу смести унутар зидина Ареца.[1]
Након убиства његовог покровитеља, војводе Алесандра, Вазари одлучује да напусти Фиренцу. Лутао је од града до града, попуњавајући свеске белешкама и скицама. Кардинал Иполито де Медичи, папа Климент VII и војвода Козимо I Медичи су га сукцесивно ангажовани у њиховим службама. На релацији Рим-Фиренца радио је као сликар, а током тог периода почео је да разрађује идеју писања књиге о уметницима. Једне вечери, у кући кардинала Фарнесе, вероватно 1546. године, бискуп Ноћера говорио је о потреби за књижевним делом које би обухватало све познате уметнике. Вазари се добровољно јавио да помогне Паолу Ђовију у пројекту, али када је Ђовио одустао од писања књиге, Вазари је одлучио да настави са писањем.
Сликарство
У тридесетим Вазари је био добро плаћен и успешан сликар, чији су радови били више или мање у Микеланђеловом стилу. Многе његове слике и даље постоје, најважније су насликане на зидовима и плафону сале Козимо у Палацо Векио у Фиренци, где су он и његови помоћници ангажовани од 1555. године. Самостално је приступио изради фрески унутар огромне куполе Дуома, које су касније завршене од стране Федерика Цукара и његовог помоћника Ђованија Балдучија. Помагао је и у организацији украшавања Студиола, мале сликарске собе са коритастим сводовима, која се налази унутар Палацо Векио објекта.
Архитектура
Вазари је вероватно био успешнији као архитекта, него као сликар. Његова Лођа дуж галерије Уфици, покрај реке Арно, омогућава неометано пружање погледа до њеног супротног дела дугачког и уског дворишта. Представља јединствено дело урбанизма које простору омогућава да фунционише као јавни трг, али и као кратка улица у ренесансном стилу. Поглед на Лођу са реке открива да је она, заједно са Вазаријевим коридором, једна од ретких грађевина која је окренута ка реци и да се уклапа у њен амбијент не нарушавајући га.
Вазари коридор представља уздигнут, затворени пролаз, који је грађен 1564. године по налогу војводе Козима са циљем спајања Палацо Векио са Палацо Пити која се налази на другој обали реке Арно. На свом путу, коридор пролази поред галерије Уфици, изнад кровова неколико објеката дуж обале реке, затим прелази преко моста Понте Векио, заобилази торањ Манели јер тадашњи власници нису хтели да дозволе градњу кроз торањ, те се коридор опет протеже изнад неколико зграда, све до спајања са палатом Пити. Козимо I Медичи желео је изградњом овог коридора да се неометано и слободно креће између своје резиденције и зграде Владе, а Вазари му је то омогућио након 5 месеци градње. Данас је већина коридора затворена за посетиоце.
Такође је реновирао средњевековну базилику Санта Марија Новела и цркву Светог Крста, обе у Фиренци.
Вазари је 1562. године, у граду Пистоја изградио осмоугаону куполу на базилици Госпе понизности, која је важан пример високе ренесансне архитектуре.[2]
Животи славних италијанских архитекти, сликара и вајара
Често називан "првим историчаром уметности",[3] Вазари је измислио жанр енциклопедије са биографијама уметника написавши 'Le Vite de' più eccellenti pittori, scultori, ed architettori' (Животи славних италијанских архитекти, сликара и вајара). Дело је посвећено великом војводи Козиму I и први пут је објављено 1550. године. Први је користио термин "ренесанса" (rinascita) у штампи, иако је свест о "препороду" у уметности висила у ваздуху још од доба Албертија који је био одговоран за употребу термина готичка уметност, иако је користио само реч "готичка" јер ју је поистовећивао са "варварским" германским стилом. Дело "Животи" такође укључује расраву о техничким методама у уметности.[4] Књига је делимично преписана и проширена 1568. године, са додатим портретима уметника у дрворезу.
Преводи Вазаријевог дела на српски језик
До сад су позната три издања, превода Иванке Јовичић, и то: (1) Београд, Култура, 1961; (2) Београд, Terra-press, Пирг, 1995, и (3) Београд, Libretto, 2000.
Литература
- Речник уметности и уметника, Херберт Рид (саветник издања), Никос Сангос (прерадио, допунио и осавременио), превод Љиљана Петровић, Светови, Нови Сад, 1997 — 2000.
- Животи славних сликара, вајара и архитеката, Ђорђо Вазари, Libretto, Београд, 2000. ISBN 81801740
Спољашње везе
Copies of Vasari’s Lives of the Artists online:
- “Giorgio Vasari's Lives of the Artists.” Site created by Adrienne DeAngelis. Now largely completed in the posting of the Lives, intended to be re-translated to become the unabridged English version.
- “Le Vite." 1550 Unabridged, original Italian.
- “Stories Of The Italian Artists From Vasari.” Translated by E L Seeley, 1908. Abridged, in English.
- Le Vite - Edizioni Giuntina e Torrentiniana
- Gli artisti principali citati dal Vasari nelle "Vite" (elenco)
- Excerpts from the Vite combined with photos of works mentioned by Vasari.
- Ко је ко у ренесанси („Политика“, 25. април 2011)
- ^ http://www.kirjasto.sci.fi/gvasari.htm
- ^ The Christian Travelers Guide to Italy by David Bershad, Carolina Mangone, Irving Hexham 2001 ISBN 0-310-22573-6-page [1]
- ^ Vasari, Giorgio. Dictionary of Art Historians, 2013. приступљено: 25.12.2014. Archived here.
- ^ Vasari, Giorgio. (1907) Vasari on technique: being the introduction to the three arts of design, architecture, sculpture and painting, prefixed to the Lives of the most excellent painters, sculptors and architects. G. Baldwin Brown Ed. Louisa S. Maclehose Trans. London: Dent.