Пређи на садржај

Ahernar

С Википедије, слободне енциклопедије
Ahernar
Lokacija Ahernara (zaokruženo)
Položaj na nebu
Epoha J2000      Ravnodnevnica J2000
Sazvežđe Eridan
Rektascenzija 01h 37m 42.84548s[1]
Deklinacija –57° 14′ 12.3101″[1]
Prividna magnituda (V) 0.40 - 0.46[2]
Karakteristike
Spektralni tip B6 Vep[3]
U−B indeks boja −0.66[4]
B−V indeks boja −0.16[4]
Varijabilni tip Be[2]
Astrometrija
Radijalna brzina (Rv)+16[5] km/s
Sopstveno kretanje (μ) RA: 87.00 ± 0.58[1] mas/g
Dek.: −38.24 ± 0.50[1] mas/g
Paralaksa (π)23.39 ± 0.57[1] mas
Rastojanje139 ± 3 ly
(43 ± 1 ps)
Apsolutna magnituda (MV)–1.46[6]
Detalji
Masa6.7[7] M
Poluprečnik7.3 × 11.4[8] R
Luminoznost3,150[8] L
Površinska gravitacija (log g)3.5[9] cgs
Temperatura~15,000[9] K
Rotaciona brzina (v sin i)250[9] km/s
Starost37.3[10] Myr
Druge oznake
α Eri, CD -57°334, FK5 54, HD 10144, HIP 7588, HR 472, SAO 232481,[11] 70 Eri, 2 G. Eri, 水委一
Referentne baze podataka
SIMBADdata

Ahernar[12] je primarna (ili 'A') komponenta[13] binarnog sistema[7] označenog sa Alfa Eridani (α Eridani, skraćeno Alfa Eri, α Eri), koji je najsjajnija zvezda u sazvežđu Eridan, i deveta najsjajnija zvezda noćnog neba. Dve komponente su označene kao Alfa Eridani A (primarna) i B (sekundarna, takođe poznata pod nazivom Ahernar B). Kao što je utvrđeno pomoću astromerskog satelita Hiparkos,[14][15] ova zvezda je udaljena oko 139 ly (43 pc) od Sunca.[1]

Od deset naizgled najsjajnijih zvezda na noćnom nebu,[nb 1] Alfa Eridani je najtoplija i najviše plave boje, zbog toga što je Ahernar spektralnog tipa B. Ahernar ima neobično veliku brzinu rotacije, zbog čega poprima spljošteni u oblik. Sekundarna zvezda je manja, spektralnog tipa A, i orbitira Ahernar na udaljenosti od oko 12 astronomskih jedinica (AU).

α Eridani (latinizirano u Alfa Eridani) je Bajerova sistemska oznaka. Oznake dve komponente — Alpha Eridani A i B — proizilaze iz konvencije koju koristi Vašingtonski katalog višestrukosti (WMC) za višestruke zvezdane sisteme,[16][17][18][19] i usvojene su od strane Međunarodne astronomske unije (IAU).[20]

Sistem nosi tradicionalno ime Ahernar (ponekad se piše Achenar), što je izvedeno od arapskog آخر النهر ākhir an-nahr, sa značenjem „Kraj reke”.[nb 2] Međutim, izgleda da se ovo ime prvobitno odnosilo na Teta Eridan, koja je kasnije bila poznata pod sličnim tradicionalnim imenom Akamar, sa istom etimologijom.[22] IAU radna grupa za imena zvezda (WGSN) odobrila je ime sa pravopisom Achernar za komponentu Alpha Eridani A dana 30. juna 2016. i sada je tak naziv uključen na Listu imena zvezda koje je odobrila IAU.[13][23][24]

Na kineskom jeziku prilagođavanjem sazvežđa evropske južne hemisfere u kineski sistem, 水委 (Shuǐ Wěi), što znači Kriva tekuća voda, odnosi se na asterizam koji se sastoji od Ahernara, ζ Feniksa i η Feniksa. Shodno tome, sam Ahernar je poznat kao 水委一 (Shuǐ Wěi yī, Prva zvezda krive tekuće vode).[25]

Autohtoni narod Burong severozapadne Viktorije, Australija, nazvao ju je Jererdetkurk.[26]

  1. ^ The ten brightest stars in the nighttime sky in terms of apparent magnitude are, from brightest to least brightest, Sirius, Canopus, Alpha Centauri, Arcturus, Vega, Capella, Rigel, Procyon, Achernar and Betelgeuse
  2. ^ In modern Arabic آخر النهر means "down the river".[21]
  1. ^ а б в г д ђ van Leeuwen, F. (novembar 2007). „Validation of the new Hipparcos reduction”. Astronomy and Astrophysics. 474 (2): 653—664. Bibcode:2007A&A...474..653V. arXiv:0708.1752Слободан приступ. doi:10.1051/0004-6361:20078357. 
  2. ^ а б Samus, N. N.; Durlevich, O. V.; et al. (2009). „VizieR Online Data Catalog: General Catalogue of Variable Stars (Samus+ 2007–2013)”. VizieR On-line Data Catalog: B/GCVS. Originally Published in: 2009yCat....102025S. 1: 02025. Bibcode:2009yCat....102025S. 
  3. ^ Nazé, Y. (novembar 2009). „Hot stars observed by XMM-Newton. I. The catalog and the properties of OB stars”. Astronomy and Astrophysics. 506 (2): 1055—1064. Bibcode:2009A&A...506.1055N. arXiv:0908.1461Слободан приступ. doi:10.1051/0004-6361/200912659. 
  4. ^ а б Ducati, J. R. (2002). „VizieR Online Data Catalog: Catalogue of Stellar Photometry in Johnson's 11-color system”. CDS/ADC Collection of Electronic Catalogues. 2237: 0. Bibcode:2002yCat.2237....0D. 
  5. ^ Evans, D. S. (20—24. 6. 1966). „The Revision of the General Catalogue of Radial Velocities”. Ур.: Batten, Alan Henry; Heard, John Frederick. Determination of Radial Velocities and their Applications, Proceedings from IAU Symposium no. 30. University of Toronto: International Astronomical Union. Bibcode:1967IAUS...30...57E. 
  6. ^ Moujtahid, A.; Zorec, J. (2000). „The Visual Absolute Magnitude of the Central Objects in Be Stars”. The be Phenomenon in Early-Type Stars. 214: 55. Bibcode:2000ASPC..214...55M. 
  7. ^ а б Kervella, P.; Domiciano de Souza, A.; Bendjoya, Ph. (jun 2008). „The close-in companion of the fast rotating Be star Achernar”. Astronomy and Astrophysics. 484 (1): L13—L16. Bibcode:2008A&A...484L..13K. arXiv:0804.3465Слободан приступ. doi:10.1051/0004-6361:200809765. 
  8. ^ а б Carciofi, A. C.; et al. (mart 2008). „On the Determination of the Rotational Oblateness of Achernar”. The Astrophysical Journal. 676 (1): L41—L44. Bibcode:2008ApJ...676L..41C. arXiv:0801.4901Слободан приступ. doi:10.1086/586895. 
  9. ^ а б в Kervella, P.; et al. (januar 2009). „The environment of the fast rotating star Achernar. II. Thermal infrared interferometry with VLTI/MIDI”. Astronomy and Astrophysics. 493 (3): L53—L56. Bibcode:2009A&A...493L..53K. arXiv:0812.2531Слободан приступ. doi:10.1051/0004-6361:200810980. 
  10. ^ Tetzlaff, N.; Neuhäuser, R.; Hohle, M. M. (2011). „A catalogue of young runaway Hipparcos stars within 3 kpc from the Sun”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 410 (1): 190. Bibcode:2011MNRAS.410..190T. arXiv:1007.4883Слободан приступ. doi:10.1111/j.1365-2966.2010.17434.x. 
  11. ^ „Achernar -- Be Star”. SIMBAD. Centre de Données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 16. 2. 2010. 
  12. ^ „Achernar”. Merriam-Webster Dictionary. 
  13. ^ а б „Naming Stars”. IAU.org. Приступљено 16. 12. 2017. 
  14. ^ Perryman, M. A. C.; Lindegren, L.; Kovalevsky, J.; et al. (jul 1997). „The Hipparcos Catalogue”. Astronomy and Astrophysics. 323: L49—L52. Bibcode:1997A&A...323L..49P. 
  15. ^ Perryman, Michael (2010). The Making of History's Greatest Star Map. The Making of History's Greatest Star Map. Astronomers’ Universe. Heidelberg: Springer-Verlag. Bibcode:2010mhgs.book.....P. ISBN 978-3-642-11601-8. doi:10.1007/978-3-642-11602-5. 
  16. ^ A.S. Bhatia, ур. (2005). Modern Dictionary of Astronomy and Space Technology. New Delhi: Deep & Deep Publications. ISBN 81-7629-741-0. 
  17. ^ John R. Percy (2007). Understanding Variable Stars. Cambridge University Press. стр. 16. ISBN 978-1-139-46328-7. 
  18. ^ „Double and multiple stars”. Hipparcos. European Space Agency. Приступљено 31. 10. 2007. 
  19. ^ „Binary and multiple stars”. messier.seds.org. Приступљено 26. 5. 2007. 
  20. ^ Hessman, F. V.; Dhillon, V. S.; Winget, D. E.; Schreiber, M. R.; Horne, K.; Marsh, T. R.; Guenther, E.; Schwope, A.; Heber, U. (2010). „On the naming convention used for multiple star systems and extrasolar planets”. arXiv:1012.0707Слободан приступ [astro-ph.SR]. 
  21. ^ „Reverso Context - آخر النهر”. Приступљено 2022-12-28. 
  22. ^ Richard Hinckley Allen (1. 1. 1963). Star Names: Their Lore and Meaning. Courier Corporation. ISBN 978-0-486-21079-7. 
  23. ^ „IAU Working Group on Star Names (WGSN)”. Приступљено 22. 5. 2016. 
  24. ^ „WG Triennial Report (2015-2018) - Star Names” (PDF). стр. 5. Приступљено 2018-07-14. 
  25. ^ „AEEA (Activities of Exhibition and Education in Astronomy) 天文教育資訊網 2006 年 7 月 27 日”. Архивирано из оригинала 22. 05. 2011. г. Приступљено 15. 06. 2023. 
  26. ^ Hamacher, Duane W.; Frew, David J. (2010). „An Aboriginal Australian Record of the Great Eruption of Eta Carinae”. Journal of Astronomical History & Heritage. 13 (3): 220—34. Bibcode:2010JAHH...13..220H. S2CID 118454721. arXiv:1010.4610Слободан приступ. doi:10.3724/SP.J.1440-2807.2010.03.06. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]